Teorija evolucije, koju je u devetnaestom veku popularizovao Čarls Darvin (Charles Darwin), tvrdi da je sav život na Zemlji nastao postepeno iz zajedničkog pretka, putem prirodne selekcije i nasumičnih mutacija tokom miliona godina. Iako je ova teorija našla široko prihvatanje u naučnim krugovima, ona je u oštroj suprotnosti sa izveštajem o stvaranju koji se nalazi u Bibliji. Za one koji Sveto pismo prihvataju kao božansko otkrivenje, biblijska priča o stvaranju ne nudi samo alternativno objašnjenje, već predstavlja potpuno drugačiji pogled na svet, život, smisao i poreklo čovečanstva.
Knjiga Postanja, prva knjiga Biblije, počinje uzvišenim rečima: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ Ova izjava odmah uspostavlja da stvaranje nije rezultat slepe slučajnosti ili bezličnih procesa, već dela svesnog, inteligentnog i večnog Tvorca. Sledeći stihovi opisuju kako je Bog stvorio svetlost, razdvojio vode, oblikovao kopno i ispunio ga živim bićima—svako „prema svojoj vrsti“. Na kraju, Bog je stvorio čoveka, ne kao još jednu životinju u dugom lancu razvoja, već kao krunu svog stvaranja—„na svoju sliku i priliku.“
Ovaj biblijski pogled potvrđuje namerni dizajn, moralnu svrhu i božanski autoritet nad celim stvorenjem. Evolucija, nasuprot tome, počiva na slučajnim mutacijama i prirodnoj selekciji, mehanizmima koji su, po svojoj definiciji, navođeni slučajnošću. Prema evolucionoj teoriji, život je nastao iz nežive materije, razvio složenost kroz bezbroj slučajnih promena i naposletku proizveo svesna bića sposobna da se pitaju kako su nastala. Za vernike biblijskog izveštaja, takvo objašnjenje oduzima životu smisao i protivreči jasnom svedočanstvu Svetog pisma da je „Bog video sve što je stvorio, i gle, beše veoma dobro.“
Pored toga, red i sklad koji se uočavaju u prirodnom svetu daleko više ukazuju na inteligentni dizajn nego na puku slučajnost. Svako živo biće poseduje zamršene sisteme međusobno zavisnih delova—oči koje primaju svetlost, krila koja omogućavaju let, i DNK koji čuva i prenosi kodirane informacije. Ta preciznost više liči na delo vrhunskog umetnika nego na rezultat nebrojenih pokušaja i grešaka. Čak su i neki naučnici priznali da složenost života postavlja pitanja na koja evolucija sama ne može da pruži zadovoljavajuće odgovore. Apostol Pavle je, pre skoro dve hiljade godina, napisao da su „Božja nevidljiva svojstva—Njegova večna sila i božanska priroda—jasno vidljiva od postanja sveta, kad se na delima razmatraju.“ Sama priroda svedoči o svom Tvorcu.
Još jedan problem teorije evolucije jeste nedostatak prelaznih oblika koji bi jasno povezivali jednu vrstu organizama sa drugom. Fosilni zapisi, koji bi trebalo da sadrže bezbroj primera postepenog prelaza od prostijih ka složenijim oblicima života, umesto toga pokazuju odvojene i različite vrste koje se pojavljuju iznenada. Ovo opažanje odgovara biblijskom izveštaju, prema kojem je Bog stvorio svaku vrstu da se razmnožava „po svojoj vrsti“, a ne da se menja u nešto potpuno drugo. Dok su manje promene unutar jedne vrste—poput različitih rasa pasa ili tipova ptica—vidljive i realne, one se događaju unutar jasno određenih genetskih granica. To pokazuje prilagođavanje, a ne evoluciju jedne vrste u drugu.
Moralne posledice odbacivanja biblijskog stvaranja takođe su duboke. Ako su ljudska bića samo rezultat evolucionih procesa, onda život nema urođenu moralnu vrednost osim puke borbe za opstanak i razmnožavanje. Pojmovi kao što su pravda, ljubav i dostojanstvo čoveka postaju proizvoljni. Ali ako je, kako Postanje uči, čovek stvoren na Božju sliku, tada svaka osoba poseduje unutrašnju vrednost, svrhu i odgovornost pred Stvoriteljem. Biblijski pogled ne samo da objašnjava odakle dolazimo, već i zašto postojimo i kako treba da živimo. On daje temelj moralnom zakonu i ljudskim pravima—temelj koji se ruši ako je čovek samo visoko razvijena životinja.
Evolucija se suočava i sa pitanjem porekla samog života—kako je neživa materija mogla da proizvede prvu živu ćeliju. Čak i najjednostavnija ćelija sadrži informacije i mehanizme složenije od bilo kog ljudskog računara. Informacija ne nastaje iz haosa; ona uvek potiče od inteligentnog izvora. Biblijsko objašnjenje—„I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni, i posta čovek duša živa“—ne samo da objašnjava početak života, već priznaje i njegovu svetost.
Kritičari često prikazuju izveštaj o stvaranju kao anti-naučan ili primitivan, ali svrha knjige Postanja nije da pruži detaljan naučni traktat, već da otkrije ko je stvorio i zašto je stvoreno. Biblijski narativ daje smisao i povezanost postojanju. On nas uči da je stvaranje bilo savršeno, da je greh uneo smrt i propadanje, i da je spasenje moguće kroz Isusa Hrista, koji je došao da obnovi prvobitni sklad. Evolucija, naprotiv, vidi smrt i borbu kao pokretače napretka. Ali poruka jevanđelja proglašava da je smrt neprijatelj koji mora biti pobeđen, a ne alat stvaranja.
Na kraju, rasprava između stvaranja i evolucije nije samo naučna—it je filozofska i duhovna. Ona pita da li smo proizvod slučaja ili deca svrhe, da li našim životima upravljaju bezlične sile ili božanska volja. Biblijska priča o stvaranju poziva nas da sebe vidimo kao bića koja su s namerom stvorena, voljena i pozvana da žive u zajednici sa svojim Tvorcem. Ona nam govori da svemir nije slučajnost, već remek-delo.
Odbaciti evoluciju u korist biblijskog stvaranja ne znači odbaciti razum, već prihvatiti viši oblik razuma—onaj koji prepoznaje da dizajn podrazumeva Dizajnera i da život, u svoj svojoj lepoti i uređenosti, upućuje na svoga Stvoritelja. Kao što psalmista piše: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih objavljuje svod nebeski.“ Nauka može istraživati mehanizme sveta, ali Pismo otkriva njegov smisao. Oboje ne moraju biti neprijatelji, ali kada teorija evolucije protivreči temeljnim istinama stvaranja, vera mora ostati na strani Božje Reči.
U rečima poslanice Jevrejima 11:3: „Verom poznajemo da su svetovi uređeni Božjom rečju, da ono što se vidi nije postalo od onoga što se pokazuje.“ Vera nije neznanje—ona je uvid u stvarnosti koje nauka sama ne može izmeriti. Priča o stvaranju podseća nas da je život svet, svrhovit i božanski osmišljen. A dok teorije dolaze i odlaze, istina Božje Reči ostaje zauvek.
(13)