 |
|
Čitate knjigu:
AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI
TRAUMA
<<
Sledeće poglavlje>>
Trauma se može definisati
kao "povreda živog tkiva nekim vanjskim agensom" ili "poremećeno stanje
psihe ili ponašanja koje rezultuje iz emocionalnog ili mentalnog stresa
ili fizičke povrede".(17) To znači da se trauma može odnositi kako na
mentalni ili emotivni šok tako i na fizički. Traumatsko iskustvo
uključuje u opštem slučaju nešto negativno ili opasno po osobu. (Mada je
takođe uočeno da i pozitivna iznenađenja mogu izazvati traumatski
stres.) U slučaju Pavlove analize, trauma nastaje čovekovim suočavanjem
sa Božjim samo‑otkrivenjem. Susret sa Bogom šokira i ranjava čoveka. Iz
raznih razloga, koji će biti dublje razmotreni u sledećim poglavljima,
Božje prisustvo stravično preti čoveku. Bog predstavlja pretnju
čovekovim moralnim standardima, pretnju za njegov zahtev za autonomijom,
kao i pretnju njegovoj želji za skrivanjem. Božje otkrivenje u sebi
uključuje nametanje, pa čak i invaziju "drugog", "različitog", tuđeg i
stranog ljudskim okolnostima. Jednom rečju ono predstavlja invaziju
svetlosti u tamu na koju su se ljudi privikli.Na fizičkom planu, nama su
poznati bolni rezultati kada nakon duže vremena provedenog u mrklom
mraku, iznenada izađemo obasjani sunčevom svetlosću. Rudari moraju
pažljivo da
prilagođavaju svoje oči kad izlaze iz svojih podzemnih jama na dnevnu
svetlost. Čak i oni koji hodaju po površini zemlje u sred sunčanog dana
moraju biti pažljivi da ne gledaju direktno u sunce da ne bi došlo do
traumatičnog oštećenja njihovih očiju. Kalvin primećuje:Ako u sred nekog
sunčanog dana posmatramo zemlju ili okolne objekte koji leže na domak
naših pogleda, mi umišljamo kako imamo veoma jak i prodoran vid; ali čim
pogledamo u sunce, i posmatramo ga direktno, vid koji je funkcionisao
perfektno na zemlji, odjednom postaje zaslepljen i poremećen svetlošću,
kao da želi da nas navede da priznamo da naša oštrovidost pri
posmatranju zemaljskih objekata predstavlja slepost kada se usmeri na
sunce. Isto to se događa i na duhovnom planu. Sve dok ne gledamo iznad
zemlje, mi smo sasvim zadovoljni sa našom pravednošću, mudrošću i
silinom; govorimo o sebi najlaskavijim rečima i izgledamo sebi maltene
ravni polubogovima. Ali čim počnemo da podižemo svoje misli ka Bogu i
razmišljamo kakva vrsta Bića bi on mogao biti i kakvo je apsolutno
savršenstvo te pravednosti, mudrosti i sile, a kome, kao standardu, se
mi trebamo uskladiti, ono što nas je ranije oduševljavalo svojim lažnim
prikazom pravednosti, postaće uprljano najvećom nepravednošću; ono što
nam je imponiralo pod imenom mudrosti, nam se sada gadi kao najveća
glupost; a što je davalo utisak silne energije, sada postaje osuđeno kao
najbednija slabost. Ti kvaliteti, za koje umišljamo da su najsavršeniji,
ostaju u nama sve dok se ne uporedimo sa božanskom čistotom.(18)Zato
suočavanje sa svetlošću Božjeg otkrivenja predstavlja traumatičan
događaj za čoveka. Do traume se ne dolazi ako se oči drže stalno
zatvorenim, tako da nikakva svetlost ne može prodreti u njih. S druge
strane, oči se zatvaraju i kao reakcija na svetlosni udar ‑ zbog
doživljene boli.