 |
|
Čitate knjigu:
AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI
BEG OD STROGOG BOGA
<<
Sledeće poglavlje>>
Frojdova, Fojerbahova, Marksova i
Ničeova gledišta su u toj meri rasprostanjena u našoj kulturi da se,
zbog raznoraznih optužbi psihološkog karaktera, vera teista nalazi na
velikim iskušenjima. Da li postoji ijedan religiozni čovek kome nije,
blago rečeno, "prigovarano" da se njegova vera bazira na potrebi za
duševnom potporom kod suočavanja sa neugodnistima i pretnjama savremenog
života? Međutim, retko ko je uzimao u obzir da se cipela može nalaziti i
na drugom stopalu ili da se štaka može koristiti i za drugu
nogu.Nasuprot opšte poznatih stavova psihologije teizma, zaprepašćuje
totalno nepoznavanje psihologije ateizma. Nije mnogo poznato da Novi
Zavet nudi odgovor na pitanje: "Ako ima Boga, zašto postoji ateizam?"
Odgovor na ovo pitanje leži u onome što ćemo sada nazvati psihološkim
kategorijama. Drugim rečima, Novi Zavet govori da se neverovanje ne
bazira toliko na intelektualnoj koliko na moralnoj i psihološkoj osnovi.
Suština problema se ne nalazi u nedovoljnom broju činjenica potrebnih da
se racionalno biće uveri da Bog zaista postoji, već da racionalna bića
poseduju neku vrstu prirodnog neprijateljskog stava prema Božjem biću.
Jedno rečju, Božja priroda (bar što se tiče hrišćanskog Boga) je odbojna
ljudima, i nije uopšte u fokusu njegovih čežnji, htenja ili projekciji
želja. Čovek nema
želju da svemoćni, osobni judeo‑hrišćanski Bog postoji, već da On ne
postoji. Po Novom Zavetu se na toj osnovi ne bazira samo ateizam, već i
sve vrste religija koje je isfabrikovao sam čovek.Da bi se dobro
razumele negativne osobine koje se etiketiraju prirodnom čoveku, od
velike pomoći će biti da se osvrnemo na poslanicu apostola Pavla
Rimljanima. U prvom poglavlju tog pisma, Pavle pruža detaljno
objašnjenje čovekovih reakcija na spoznaju Boga.Gnev Božiji pak otkriva
se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću
zadržavaju ostinu. (Rimljanima 1, 18)Pavle započinje deklarisanjem
otkrivenja Božjeg gneva sa neba. Ova početna izjava je sama po sebi
dovoljna da izazove negativne emotivne reakcije kod većine čitalaca.
Ideja Božjeg gneva ne predstavlja baš popularan koncept. Reč koju Pavle
ovde koristi i koja je kod nas prevedena sa "gnev", je grčka reč orge.
Gnev koji Pavle opisuje ne označava neku proizvoljnu, kapricioznu ili
iracionilnu strast od strane Boga. Mada Bog nije ljutica po karakteru,
Njegov gnev je uperen protiv ljudi koji su ga izazvali. Pavle ne zna
ništa o Božjem slepom gnevu koji se raspaljuje protiv nevinih ljudi.
Božji gnev se otkriva protiv čovekove "bezbožnosti" i
"nepravednosti".Bezbožnost predstavlja opšti pojam koji u konkretnim
slučajevima može imati različita značenja. Grčka reč asebeia označava
nepobožno i nereligiozno ponašanje. Bezbožnost se, dakle, odnosi na
stanje suprotstavljanja Božjem veličanstvu. Nepravednost ‑ adikia ‑
označava napad na Božju pravednost. Mnogi komentatori govore da se ovaj
stih odnosi na dve različite vrste ljudskih aktivnosti, naime,
nepobožnost i nemoralnost. John Murray, na primer kaže:"Bezbožnost" se
odnosi na izopačenost koja je religioznog karaktera, "nepravednost" na
moral; ilustracija prvog je idolatrija, a drugog nemoral. Red je,
bez sumnje, bitan. U apostolovom opisu degeneracije, nepobožnost je
prethodnik nemorala.(1)Nasuprot Murray‑u, ja zastupam stav koji je
zauzeo kalvin, a koji se nalazi i u Kitelovom delu Theological
Dictionary of the New Testament:Opšte je prihvaćeno gledište da se ove
reči odnose na grehe protiv prve i druge ploče Zakona, ogrešenja protiv
Boga i bližnjih. Ako je tako, normalno je zaključiti, mada za to nema
egzegetske potvrde, da je Pavle imao u vidu nereligioznost i
nemoralnost, i da se uzrok prvog nalazi u drugom. Nasuprot njima je reč
pasan koja uključuje oba ova termina, pomešana u jednom. Naredni
kontraargument govori da se kod rabina retko kad pravi razlika između
greha protiv Boga sa grehom protiv ljudi, i to ne spada u rabinsku
tradiciju. Konačan stav je, dakle, da ono što sledi iza adikia se odnosi
na obe reči. Dike koju ljudi krše predstavlja Božju pravednost. Prema
tome, asebeia i adikia u Rim. 1, 18. predtsavljaju jednu vrstu pleonazma
"nepobožnost i nepravednost".(2)Ista uopštena ideja je izražena sa dve
različite reči. Božji gnev koji je usmeren protiv konkretne stvari, koja
je izražena rečima nepobožnost i nepravednost.Pavle nas ne ostavlja da
razmišljamo o kom se to nepobožnom i nepravednom delu radi. On brzo
prelazi sa opšteg na posebno, locirajući tačno prekršaj koji je izazvao
Boga. Taj prekršaj se identifikuje kao "zadržavanje istine". Radi se,
naime, o zadržavanju istine koje se nalazi u srcu Pavlove teologije
ateizma. Pavle koristi izraz en adikia katechonton, koji se prevodi na
različite načine "držanje (istine) u nepravednosti", "zadržavanje
(istine) u nepravednosti", "istiskivanje (istine)", "prigušivanje",
"preprečavanje". J.H. Bevink predlaže novu alternativu kao rešenje
problema, naime potiskivanje. On piše:Čini mi se da se u ovom slučaju
ova reč treba prevesti sa "potiskivanje". Namerno smo izabrali reč koja
ima posebno značenje u psihološkoj literaturi. Webster's Ninth New
Collegiate Dictionary definiše reč repression (tj. potiskivanje, prim.
prev.) kao "proces kojim se neprihvatljive želje i nagoni isključuju iz
svesti, ostavljajući ih da operišu u oblasti nesvesnog". Ovo se, po
njemu sudeći, slaže sa onim što Pavle govori o ljudskom životu. Ali
moramo naglasiti da je u savremenoj psihologiji reč potiskivanje primila
šire značenje. U Frojdovoj psihologiji ona se naročito odnosi na
nesvesne želje, manje ili više, seksualnog karaktera. U najsavremenijoj
psihologiji ona se opet odnosi na želje i nagone različite prirode.
Potisnuti nagoni i želje mogu imati veoma veliku vrednost. Sve što se
suproti prihvaćenim životnim šemama ili predominantnim popularnim
shvatanjima, može biti potisnuto. To se najčešće i dešava, a posledice
mogu biti dalekosežne. Pavlova upotreba ove reči nas podseća na navedeni
nedavno otkriveni psihološki fenomen. On kaže da čovek, po svojoj
prirodi, uvek potiskuje Božju istinu jer se ona suproti njegovom
životnom scenariu.(3)Prvobitno značenje glagola katekein u biblijskom
grčkom glasi "čvrsto držati". U ovoj najčešćoj upotrebi on ima pozitivno
značenje kao "čvrsto držanje" duhovnih
vrednosti, Božje reči i sl. Ali, ova reč se koristi i u pežorativnom
smislu, sa značenjem "držati nezakonito" ili" držati u zatvoru".(4)
Pavle u prvom poglavlju poslanice Rimljanima, očigledno, koristi
negativno značenje. Tako se za čoveka kaže da drži istinu na zao način.
Prema Bevinku, ona predstavlja "zadržavanje" istine koju ne bi trebalo
potiskivati ili zadržavati. Jer ono što se može saznati o Bogu njima je
poznato; Bog im je objavio. (Rim. 1,19)Ovde Pavle navodi da poznanje
Boga nije neki komplikovan problem koji može razumeti samo intelektualna
elita ili vešti poznavaoci ezoteričnih misterija. Ono što se može
saznati je jasno. Ovo znanje nije skriveno, već otkriveno. Ono je jasno
i dostupno svima. Pavle ide dalje, navodeći da je ono poznato jer im je
sam Bog objavio. Drugim rečima, ako učenik nije naučio, to nije zato što
učitelj nije poučavao. Ne samo da je znanje opšte dostupno, već ga je i
sam Bog učinio dostupnim. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova
večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako
se na njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora. (Rim. 1, 20.)U
vezi preciznog značenja ovog stiha su se u istoriji crkve vodile mnoge
diskusije. Glavna debata je vezana za pitanje da li je Božje otkrivenje
posredno ili neposredno. Drugim rečima, da li se do otkrivenja dolazi
rezonovanjem na osnovu Božjih otisaka u stvaranju, ili je otkrivenje
neka vrsta intuitivnog znanja koje se neposredno otiskuje u svesti
čoveka? Pitanje je iskrslo zbog nekih nejasnoća u grčkom tekstu. Šta
veliki apostol misli kad kaže "od stvaranja sveta"? Da li ovo "od" (apo)
znači vremenski period ili izvor informacija? Većina modernih
komentatora daje prednost prvom značenju. Međutim, oba prevoda su
korisna za razmatranje. No, o bilo kom načinu otkrivenja se radilo,
ostaje činjenica da se Božja nevidljiva priroda, pa čak i njegova moć i
božanstvo, može uočiti u njegovim stvorenjima. Murray kaže:Ovo značenje
izraza "jasno sagledati" sugerišu naredne reči "budući shvaćena delima
stvaranja" ‑ to je sagledavanje shvaćanja inteligentnog postanka.
Naglasak je na razumljivosti omogućenoj delima stvaranja u posredovanju
za nas, tako da možemo shvatiti nevidljive atribute ‑ oni se daju "jasno
sagledati".(5)Dela koja se mogu jasno videti uočavaju se na delima
stvaranja, naime prirodi. Ukupni efekat tog znanja koje se jasno može
uočiti jeste da ljudi više "nemaju izgovora". Ovde leži i osnova
univerzalne čovekove krivice. Niko se ne može izgovarati na nepoznavanju
Boga. Mada se ljudi ne osvedočavaju ovim argumentima, to ne znači da se
nedostatak krije u argumentima, već u čoveku. Ovaj nedostatak nije neka
prirodna nesposobnost kojom bi se čovek mogao opravdati. Čovekov propust
da uoči ova sveopšta i univerzalna otkrivenja Boga se ne zasniva na
slabosti čula vida, sluha ili mozga kojim misli. Problem se ne nalazi u
nedostatku znanja ili oštećenju čovekovih saznajnih sposobnosti, već u
moralnoj manjkavosti. Dakle čovek pravi propust odbijajući da se podredi
argumentima koje Bog jasno pruža. Ovo kritičko razlikovanje između
objektivnih podataka i čovekovog subjektivnog opredeljenja za njih, se
veoma često previđa. Kad čovek po svojoj prirodi ne bi imao saznajne
sposobnosti da prihvati ovo opšte otkrivenje, Bog bi ga teško mogao
smatrati odgovornim za njega. Ali čovek ne poseduje takvo opravdanje. U
vezi ovoga, Kalvin kaže:Ali pošto veći deo čovečanstva, zarobljen
grehom, hoda slep u ovom svečanom teatru, on izjavljuje da samo retki i
pojedinačni umovi razmišljaju pažljivo o ovim delima Božjim, koja mnogi,
koji su oštroumni za ostale oblasti opažanja, posmatraju bez ikakvog
učinka. I zaista, ispostavlja se da najjasnije manifestacije Božje slave
ne pronalazi ni jedan posmatrač od stotinu. Dakle, niti je njegova moć
niti je njegova mudrost, još uvek, zaodenuta u tami.(6)Da bi bio
siguran, Kalvin proglašava neku vrstu nedovoljnosti opšteg otkrivenja.
Ono je nedovoljno da "nas vodi pravom stazom". To znači ono je
nedovoljno da nas obrati. On takođe govori o nedovoljnosti čovekovih
"prirodnih moći", ali je oprezan kad kaže da "pošto se zatupljenost koja
nas sprečava nalazi unutar nas, nema mesta za izgovor. Mi se ne možemo
pozivati na neznanje, a da istovremeno nismo osvedočeni našom svšću da
smo i lenji i nezahvalni."(7) Na drugom mestu on komentariše: "Zato,
moramo oučiti, da je Božje oktrivenje, preko koga se otkriva njegova
slava među njegovim stvorenjima, dovoljno jasno, bar u pogledu njegove
svetlosti."(8)Na taj način, nedostatak opšteg otkrivenja ne vodi poreklo
toliko u čovekovoj prirodnoj kompoziciji, koliko u dispoziciji. Drugim
rečima, problem spoznaje Boga kao Stvoritelja nije u tolikoj meri
intelektualni problem, kao što je moralni problem. On postaje
intelektualni problem pošto je um zamućen čovekovom naravi ili
psihološkim stavom protiv svetlosti. Kao što je Isus rekao: "Svetlost je
došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego
svetlost, jer njihova dela behu zla" (Jovan 3, 19). Pavle ovo naglašava
u poslanici Rimljanima:Jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga
proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u
ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. (Rim. 1,21)Pavle opet
navodi da su ljudi "poznali" Boga. Problem nije u propustu da se oda
slava onome što je nepoznato, već u odbijanju da se proslavi ono što je
jasno otkriveno.Pavle ne tvrdi samo da je otkrivenje omogućeno i
učinjeno dostupnim, već naglašava da to otkrivenje prožima čoveka. (Ovde
moram kritikovati Kalvina zbog njegovog navođenja "slepih" bića.) Ne
radi se samo da Bog čini svetlost dostupnom, a čovek odbija da je
posmatra. Svetlost, kako kaže Kalvin, prožima ljude. Mi nemamo samo
vanjsko otkrivenje, već razumevanje tog otkrivenja. Tvrdnjom da
otkrivenje nije u stanju da formira "prirodno poznanje" Boga se čini
ogromno nasilje nad tekstom. Pavle se ne žali da su ljudi propustili da
poznaju Boga, već da su propustili da ga proslave. Tu se nalazi
univerzalna optužba na čoveka.Opet moramo navesti da je važno uočiti da
se optužba ne odnosi na ljude koji su u neznanju, sa ili bez pravog
razloga. Ljudi se ne mogu pozivati na nemanje znanja o Bogu. Kad ne bi
bilo univerzalnog sveopšteg otkrivenja, mogao bi se uputiti prigovor
protiv Boga da njegov gnev nije upućen samo protiv onih koji ništa nisu
saznali o njemu, već i protiv onih koji nisu mogli imati nikakvu priliku
da saznaju nešto o njemu. To bi značilo optuživati ljude za neznanje
koje se nije moglo prevazići. Ali stvar je u tome da otkrivenje ima
takvu prirodu da nikakvo nesavladivo neznanje ne može poslužiti kao
izgovor.Ali šta sa neznanjem koje rezultira iz odbijanja da se koriste
dostupni podaci? Da li se ateista može žaliti da, iako je otkrivenje
učinjeno dostupnim i manifestirano jasno i objektivno, on ga nije
"video" jer je zbog straha ili ponosa ili antipatije bilo koje vrste, on
odbio da otvori oči da ga vidi? Odgovor opet mora biti negativan, jer
Pavle jasno kaže da je svetlost prodorna ‑ poznanje je tu. Sud nije
protiv neznanja, već protiv "zadržavanja istine" u nepravednosti.
Obavešteni ljudi, a ne neznalice su u fokusu Božjeg gneva i suda.Kada se
u Novom Zavetu koristi izraz "poznanje Boga", postoje jasne indikacije
da to znanje (gnosis) može biti na različitim nivoima. Radi se o pojmu
bogatom nijansiranih značenja. Postoji razlika između teoretskog
poznavanja Boga od poznavanja Boga kao ličnosti, u smislu intimne
prijateljske veze. Postoji suštinska razlika i između poznanja Boga i
priznanja Boga, što je upravo ono što Pavle navodi ovde.(9) Ljudima se
sudi zbog odbijanja da priznaju ono što znaju da je istina. Bez obzira
koliko nijansi ili nivoa se sadrži u toj reči (znanje), ostaje jasna
razlika između znanja (gnosis) i neznanja (agnosis).Apostol ide dalje
govoreći da su ljudi koji su propustili da proslave Boga il mu odaju
hvalu (mada su ga upoznali), postali jalovi u svojim mislima, a njihova
nerazumna srca zatamnjena. Dakle, odbijanje poznanja Boga dovodi do
jalovog rezonovanja. Ovo rezonovanje je jalovo upavo zato što je
posledica prve premise koja je pogrešna i na kraju proizvodi plodove
koji su prisutni već u početnom polarisanju. Konačni rezultat nije
svetlost već tama, koja prodire do samog čovekovog srca. On zavrčava u
tami jer je prezreo svetlost na početku. Da je um u početku priznao
jasno prisustvo svetlosti, fatalni proces rezonovanja nikad ne bi
započeo. Čak i briljantno i eruditsko rezonovanje, ukoliko sledi
pogrešnu startnu poziciju, može dovesti do groznih rezultata. Naučnik
koji odbija da prizna činjenice za koje zna da su ispravne, teško može
doći do ispravnih zaključaka. Svaki proces rezonovanja koji počinje
negiranjem onoga što je poznato, i nastavlja bazirajući se na
predrasudama teško da može proizvesti svetlost, bez obzira sa kakvim
uverljivim i lucidnim argumentima baratao nakon početne greške.Važno je
i da uočimo da Pavle ne negira sposobnost prirodnog čoveka da rezonuje
korektno. Problem nije u samom kapacitetu za razmišljanje, već u procesu
mišljenja koji sledi i bazira se na predrasudama kao činjenicama.
Intelektualni problem je proistekao iz moralnog problema, a ne moralni
iz intelektualnog.Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše
slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnoga čoveka, i ptica, i
četveronožnih životinja, i gmizavaca. (Rim. 1, 22‑23)Ova teška
apostolova optužba bi se lako mogla pogrešno shvatiti
kao napad na inteligenciju prirodnog čoveka. Detaljna analiza pokazuje,
međutim, da se ovi stihovi ne ustremljuju na čovekove intelektualne
sposobnosti, već na njegovu moralnost. Pavlova upotreba reči lud se mora
detaljnije ispitati.U biblijskim kategorijama, termin "lud" ne označava
uvek ličnost male inteligencije. Ovaj termin ima i moralnu i religioznu
težinu. On se može iskoristiti za opis duhovitih ličnosti ili onih koji
imaju izuzetno mali kvocijent zdravog razuma. Grčka reč moros
predstavlja koren iz koga je proizašla engleska reč "moron" (maloumnik).
U klasičnom grčkom ova reč je imala psihološki ukus. Bertram navodi:S
obzirom na ljude, upotreba je dominantno psihološka. Ova reč ima
značenje kritike samog čoveka: njegova dela, misli, reči nisu onakve
kakve bi trebalo biti. Slabost može poticati od neke specifične greške u
rasuđivanju ili odlučivanju, ali može doć u obzir i veliki nedostatak
intelektualnih i duhovnih sposobnosti.(10)U Starom Zavetu, reč "lud"
stoji u oštrom kontrastu sa mudrim čovekom. Međutim, mudar čovek se ne
raspoznaje po svojim akademskim zvanjima već po praktičnoj manifestaciji
svoje pobožnosti. Mudrost započinje sa "strahom Božjim". Obrnuto, ludost
ima svoje poreklo u odbacivanju Boga (Ps. 14, 1). Isaija naziva ludim
onog čoveka koji prezrivo prekida druženje sa Bogom, postajući praktični
ateista. Biti lud znači pre pripadati negativnoj teološkoj kategoriji
nego intelektualnoj. Na sličan način, pod ludim se u Novom Zavetu
smatraju oni koji propuštaju da deluju mudro s obzirom na Boga, padajući
pod moralnu osudu.Pavlova kritika u ovom tekstu je dvosekli mač.
Prirodni čovek nije samo etiketiran za ludaka, već i proglašen krivim
zbog licemerstva. Postoji veliki jaz između prikazivati se mudrim i
stvarno biti mudar. Čovekova krivica se sastoji u činjenici da budući
lud, on se prikazuje pametnim. On prisvaja stanje koje ne poseduje i na
taj način pada pod dvostruku apostolovu osudu.Čovekova ludost se očituje
zamenom Božje slave idolima. Reč zamena je važna radi pravilnog
razumevanja teksta. Mnogi prevodioci prevode ovu reč sa "promena". Ali
ukupni kontekst ovog stiha isključuje taj prevod kao isuviše slab i
nejasan. Ovde se radi o naročitoj vrsti promene; promene koja
podrazumeva menjanje ili iskrivljenje koje u sebe uključuje neku vrstu
zamene jedne stvari drugom. Time se zamenjuje originalno sa svojom
lažnom kopijom. (Psihološka razrada ove promene će biti razmatrana
kasnije.) Promena rezultira idolatrijom, koja takođe dolazi pod Božju
osudu. U ovom slučaju istina se ne iskrivljuje u militantni ateizam, već
u neku vrstu religije. Ova religija ne služi da rastereti čoveka ili
ublaži Božji gnev, već više da povećava krivicu dodavanjem velike uvrede
slavi besmrtnog Boga. Paganska religija se ne vidi kao korak evolucionog
progresa na putu prema potpuno razvijenog monoteizma, već kao korak na
putu kojim se povlači i beži od monoteizma. Paganska religija
predstavlja ne evoluciju već devoluciju ili čak revoluciju (u smislu
revolta protiv Boga). Murray dodaje:Ovde apostol objašnjava poreklo te
degeneracije i degradacije koju predstavlja paganska idolatrija, tako da
smo dobili biblijsku filozofiju lažnih religija. "Jer paganstvo", kako
kaže Majer, "nije prvobitna religija, od koje bi ljudi mogli postepeno
da prerastu u verovanje u jednog Boga, već je, nasuprot tome, rezultat
otpada od poznatog originalnog otkrivenja istinskog Boga u Njegovim
delima.(11)Poznavalac istorije religije Mircea Eliade piše o pojmu
"dalekog Boga" koji se nalazi u primitivnim religijama. On kaže:Nebeski
strukturisana viša bića imaju tendenciju da nestanu iz praktične
religije, iz kulta; oni odlaze iz ljudskog prisustva, povlače se na
nebo, i postaju daleki, neaktivni bogovi (dei otiosi). Ukratko, za ove
bogove se može reći da, nakon stvaranja sveta, života i čoveka, oni
osećaju neku vrstu dosade, pošto je ogromni posao stvaranja iscrpeo
njihove resurse. Zato se oni povlače na nebo, ostavljajući sina ili
demijurga na zemlji da dovrši ili upotpuni Stvaranje. Postepeno njihovo
mesto preuzimaju druge božanstvene figure ‑ mitski naslednici,
majke‑boginje, bogovi plodnosti, i sl.(12)Eliade ide dalje, navodeći da
među Afričkim narodima "veliki nebeski bog, najuzvišenije biće,
svemogući stvoritelj, igra minornu ulogu u religiji većine plemena. On
je isuviše daleko ili isuviše dobar da bi zahtevao neku službu, a
uključuje se samo u ekstremnim slučajevima."(13)Tako, čak i u
primitivnim religijama postoji bar nejasno podsećanje na Boga
Stvoritelja. Prema Pavlu, religija nije plod revnosne težnje za Bogom,
već rezultat žestokog bega od Boga. Božja slava se zamenjuje idolom. Taj
idol stoji kao spomenik, ne religioznog žara već bega čoveka od njegovog
početnog susreta sa slavom Božjom.Bog ih je zato sa prohtevima njihovih
srca predao u nečistotu, da međusobno obeščašćuju svoja telesa ‑ i oni
koji su lažju zamenili Božiju istinu, poštovali i klanjali se tvorevini
umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin. (Rim. 1, 24‑25)Božji
odgovor na čin idolatrije se vidi kao neka vrsta Božjeg napuštanja
čoveka. Bog dopušta čoveku da ide za svojim žudnjama ili željama za
nečistotom. Delovanje tih napuštenih žudnji kulminira u ljudskom
obeščašćenju. Ono što počinje kao delo odbijanja Božje slave, završava u
čovekovom obeščašćenju. Karl Bart komentariše: "Kad Bog biva lišen svoje
slave, ljudi postaju lišeni svoje. Obesvećeni u svojoj duši, oni postaju
obesvećeni i van u svojim telima, jer čovek je jedno."(14)Pavlova
analiza pokazuje progresiju ne samo od Boga do
čoveka, već i od misli do dela. Mada se ponašanje i teorija razlikuju,
ipak, budući nerazdvojno vezani, moralne posledice odbijanja poznanja
Boga će se neizbežno odraziti na moralno ponašanje. Luter dodaje:Dakle,
krivica se povećava, jer odstupanje u vidu idolopoklonstva i isprazne
spoznaje Boga je sada zapečaćeno ne samo u umovima već i u delima i
akcijama, postajući tako primer i kamen za spoticanje koji vodi ostale u
kušanje. Kada, u granicama svog poštovanja Njegovog svetog imena, oni
obeščaste Boga u svojim mislima predstavljajući ga na način koji je više
nego nedostojan Njega, jedino bi bilo pravedno da se spotaknu pavši
nazad na svoje teme, i da razmišljaju u deluju na odgovarajući način
koji nije vredan njihove čovečnosti.(15)Pavle se opet poziva na "zamenu"
koja je uključena u idolopoklonstvo. Zamena znači postavljanje laži
umesto istine Božje. Ovo je suština idolopoklonstva, naime služenje i
poštovanje tvorevine umesto Tvorca. U praksi idolopokloničkih religija,
postojeća antiteza između istine i laži je zamagljena. To što je neki
pagan "religiozan" ne umanjuje ni na koji način njegovu krivicu pred
Bogom. Praktikovanje idolatrijske religije se ne vidi samo kao približni
oblik autentične religije, već kao njena negacija. Jedna je stvar
negirati Božje postojanje; sasvim je drugo dodati novi prekršaj tom
odbijanju služenjem nečemu za šta je jasno da se nalazi na nivou
stvorenja. Mada poštovanje i služba koji se odaju idolima mogu biti
iskreni, ipak to se smatra iskrenim zlom. Iskreno izopačivanje istine
koje obeščašćuje Boga proizvodi ništa drugo nego iskreni Božji gnev. Kao
što Pavle pokazuje na drugom mestu u svojoj reakciji prema Grcima na
Marsovom brežuljku u Atini, Bog nije nešto posebno srećan i zadovoljan
oltarima na kojima je napisan epitaf: NEPOZNATOM BOGU. Takvo
bogosluženje se tretira više kao praznoverje nego realnost.Zato ih je
Bog prepustio sramnim strastima; njihove žene zameniše prirodno opštenje
neprirodnim, a isto tako i ljudi ostaviše prirodno opšenje sa ženom i u
svojoj požudi raspališe se jedan na drugoga, tako da ljudi sa ljudima
čine sram i na sebi primaju zasluženu platu za svoju zabludu. (Rim. 1,
26‑27)Opet Pavle navodi da ih je Bog "prepustio". Bog otklanja
ograničenja od onih koji beže od njega i dopušta im da slede pravac
svojih nagona. Njihova nečasna degeneracija nije nikako ograničena na
homoseksualnost, već se delimično ispoljava u tim aktivnostima. Nije
čudno što se Pavle poziva na homoseksualnost kao jednu od indikacija
radikalne degeneracije u svetlosti starozavetnog pogleda na nju. U
Mojsijevom Zakonu na homoseksualnost se gleda kao na gadost pred Bogom i
smatra se smrtnim grehom. Smatra se ozbiljnim grehom koji prlja zemlju,
tipu greha koji je smatran delom uobičajene prakse paganskih naroda sa
kojima je Izraelu bilo zabranjeno da se mešaju. (Vidi 3 Moj. 18, 22‑30;
20, 13)I pošto se nisu potrudili da upoznaju Boga, Bog ih je prepustio
njihovom izopačenom umu ‑ da čine što ne priliči. (Rim. 1,
28)Degradacija na neplemenit um i nečisto ponašanje nije slučajna Božja
akcija. Postoji razlog za ovu kaznenu meru. Razlog je jednostavan: "oni
se nisu potrudili da upoznaju Boga". Sud kojim se čovek opredelio prema
Bogu glasi: Bog nije dostojan ljudske pažnje. Greška ljudskog uma ne
potiče samo od logičkih
preračuna. Ne radi se samo o greški koja proističe iz logičkog
rezonovanja, već o dobro razmotrenoj proceni vrednosti poznanja Boga.
Greška pagana nije slučajna, već očigledno namerna. "Ne potrudivši se"
oni su jasno odbili da upoznaju ono što se zaista otkriva kao
istina.Oni, koji su ispunjeni svakom nepravednošću, zloćom, lakomstvom,
nevaljalstvom, puni zavisti, ubijstva, svađe, lukavstva, zloćudnosti,
došaptavači, opadači, bogomrsci, siledžije, oholi ljudi, razmetljivci,
pronalazači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nepouzdani, bez
ljubavi, nemilosrdni; oni znaju Božiju pravdu ‑ da oni koji tako šta
čine zaslužuju smrt, pa ipak ne samo što to čine, nego odobravaju i
drugima da tako čine. (Rim. 1, 29‑32)Ovaj spisak grehova koji je nastao
iz početnog odbijanja poznanja Boga je jeziv. Ova lista čovekovih
prekršaja božanskog zakona pokazuje da čovekov problem psiholoških
predrasuda nije nimalo naivan. To neprijateljstvo je zaista duboko i ne
pokazuje samo neko minorno odstupanje, već usplamteli gnev u ljudskom
srcu.Poznanju Boga otkrivenom u stvaranju se dodaje još jedna dimenzija.
Ne samo da se upoznaje Božje postojanje, već i njegovo ponašanje prema
zlu. (Pavle razvija ovaj moralni aspekt opšteg otkrivenja u drugom
poglavlju poslanice Rimljanima.) Pagani znaju kaznu za svoj greh.
Međutim, zapanjujuća dimenzija paganske ludosti se ne vidi samo u očitom
praktikovanju onoga što zna da je zlo, i za šta zna da će biti kažnjen,
već što odobrava i hrabri druge da učestvuju u toj ludosti s njim.
Murray primećuje:Čineći to javno, mi ne samo da zapečaćujemo svoju
sudbinu, već i ohrabrujemo i druge da rade stvari za koje znamo da im
koren leži u prokletstvu. Mi mrzimo druge kao što mrzimo sebe i
podržavamo ih u onome za šta znamo da zaslužuje osudu. Greh dobija
najviše u težini kad nije praćen ukorom i suzdržavanjem od strane
ostalih i kada se radi o kolektivnom odobravanju.(16)Navedeni zaključak
u vezi nemoralnog karaktera ljudskog ponašanja ističe njegov krajnji
besmisao. Ovaj opis ljudskih nastojanja pokazuje jednu vrstu masovnog
ludila. Ludila, ne u smislu ponašanja koje je radikalno abnormalno ili
atipično, već neku vrstu "normalnog" ludila koje je neizbežan rezultat
jednog iracionalnog procesa. Greh u životima racionalnih bića se bazira
na iracionalnoj osnovi: odbijanja da se prizna istinitim ono što se
jasno vidi da jeste.Lista zlodela koja Pavle navodi se ne moraju
nalaziti isključivo u granicama specijalnih izolovanih grupa ili
degenerisanih primitivnih zajednica. Pavle ne opisuje divlje ponašanje
nekog udaljenog kanibalskog plemena lovaca na ljudske glave ili moralni
primer najbezdušnijih ljudi iz nekog od najčuvanijih zatvora. Gde da
pođemo na ovoj našoj planeti da pronađemo čoveka koji nije sklon
lakomosti? Gde da tragamo za čovekom bez zavisti? Koje društvo ima
ljudska bića operisana od drskosti, hvalisavosti ili oholosti? Ne,
navedena zlodela su "normalna" i "tipična" za sve ljude. Ona su
manifestacija normalnog iracionalizma i najnaprednijih društava. Zašto?
Zašto takvo racionalno biće kao što je čovek, ima iracionalno ponašanje?
Možemo li ovo objasniti podsvesnim seksualnim nagonom? Da li smo
adekvatno odgovorili na pitanje, jednostavno se pozivajući na Ničeovoj
"žudnji za moć"? Odakle dolazi ta "žudnja za moć"?