Čitate knjigu:

AKO POSTOJI BOG, ZAŠTO POSTOJE ATEISTI

ZAKLJUČAK

VEČITO PROTIVLJENJE

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

 

Godine 1736., u gradu Northempton, država Masačusets, Džonatan Edvards je držao propoved pod naslovom "Ljudi su prirodni Božji neprijatelji". U toj propovedi Edvards je nadugačko tumačio stih: "Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova dok smo još bili neprijatelji..." (Rim. 5, 10). Osnovna teza propovedi bila je da čovek mrzi Boga. Edvards je rekao da ljudi retko teže moralnoj perfekciji, ali da će priznati da su grešnici. Međutim, ljudi se ljute kad im se kaže da su Božji neprijatelji, tvrdeći da oni nemaju zlobe u sebi i ne osećaju mržnju ili neprijateljstvo prema Bogu. Edvards, zatim, nastavlja analizu ljudskog ponašanja s ciljem da pokaže da čovek svojim ponašanjem pokazuje neprijateljstvo prema Bogu.Oni su neprijatelji u prirodnoj težnji svoje duše. Oni imaju urođenu odvratnost i gađenje prema Božjem savršenstvu. Bog ne predstavlja onu vrstu bića koju bi oni poželeli. Oni Ga ne vole na osnovu onoga što su čuli o njemu i na osnovu onoga što se manifestira svetlošću Njegove prirode, mada Ga u suštini ne poznaju. Oni imaju averziju prema njemu zbog atributa koje On poseduje. Oni čuju da je On jedno beskonačno sveto, čisto i pravedno biće, što predstavlja razlog da ga ne vole; oni ne čeznu za takvim kvalitetima; oni ne osećaju zadovoljstvo u razmišljanju o njima. Jednostavno, razmišljanje o ovim Božjim atributima za nepreporođenog čoveka predstavlja napor i mučenje. Oni u njima ne vide nikakvu lepotu ni ljupkost niti osećaju ikakvo zadovoljstvo. I na osnovu osećaja odbojnosti prema ovim karakteristikama oni preziru i sve ostale Njegove atribute. Oni imaju averziju prema Njemu pošto mu je kao sveznajućem sve otkriveno; jer je Njegovo sveznanje sveto sveznanje. Nije im po volji ni njegova svemoćnost; jer je to sveta svemoćnost. Oni su neprijatelji čak i Njegovoj milosti, jer je to sveta milost. Oni ne vole Njegovu nepromenjivost, jer tako nikad neće biti drugačiji nego što jeste, beskonačno sveti Bog.(1)Teza ove knjige je u savršenom skladu sa Edvardovom analizom ljudskih sklonosti prema Bogu. Osnovna ideja je da je nepreporođen čovek rob predrasuda. On deluje u okviru nepodnošljivog protivljenja hrišćanskom Bogu. Hrišćanski Bog mu je krajnje odbojan jer predstavlja pretnju nad pretnjama za ljudske želje i ambicije. Čovekove želje imaju suprotan smer u odnosu na Božju volju. Takav smer neizbežno vodi do sukoba interesa.Ovo nije spor sa Frojdom, Ničeom ili Marksom u vezi problema ljudske težnje da formira Boga zbog svojih psiholoških želja ili potreba. To je upravo ono što tvrdi biblijsko hrišćanastvo. Nema sumnje da će tako formirani bogovi reflektovati želje ljudskih stvorenja, kao što je zaključio Fojerbah. Spor se, međutim, nalazi u pitanju da li ljudi imaju prirodne predispozicije da formiraju hrišćanskog Boga. Mada se jasno priznaje i odobrava da bi čoveku prijalo da prima blagodati koje mu samo Bog može pružiti, pod znakom pitanja je da li bi ljudi želeli i samog Boga koji omogućava te blagodati. Ljudi bi očigledno pre umrli u svojim gresima nego živeli u večnoj poslušnosti. (U delu Izgubljeni raj od Džona Miltona, Satana kaže: "Bolje je vladati u paklu nego služiti na nebu.") Oni bi radije živeli sakriveni iza drveća nego se susresti sa prodornim Božjim pogledom. Oni više vole moralnu anarhiju nego Božji zakon.Autor je veoma zahvalan delu Marksa, Frojda, Ničea, Sartra i Fojerbaha za njihov ekspoze idola koje je stvorio čovek. Na taj način oni su pružili veliki doprinos hrišćanskoj službi. Možda će njihovo ikonoborstvo doseći i do onih crkava koje sistematski iskrivljuju sliku hrišćanskog Boga. Sklonost ka idolopoklonstvu je toliko velika da čak i hrišćani koji poznaju milost moraju da nastave da se konstantno bore protiv negativnih težnji njihove stare prirode. Da li sveopšti atak na Božju reč u naše vreme predstavlja samo "potvrđene rezultate više kritike", ili savremenoj crkvi odgovara da se oslobodi težine autoriteta Biblije? Da li pitanje Božje egzistencije u krajnjoj instanci spada u probleme intelektualne i moralne prirode?Neophodno je suočiti se sa ovim pitanjima pre no što se napravi bilo kakav intelektualni napor vezan za iznošenje bibliskih istina. Uvek se moram pitati: "Da li ja verujem zato što sam iskreno ubeđen uverljivim rezonovanjem da je to istina, ili ja verujem zato što u stvari to predstavlja ono što ja želim da verujem?" Ako kažem da sam hrišćanin, da li verujem u Boga otkrivenog u Svetom Pismu ili spadam u one koji sistematski iskrivljuju tog Boga da bih udovoljio sopstvenim potrebama? Da li verujem u Boga koji jeste ili verujem u boga koga sam sam stvorio?Pitanje Božje egzistencije i njegove prirode spada u pitanja koje prati mnoštvo ličnih i kolektivnih interesa. Ako želimo da to pitanje ispitamo u potpunosti, moramo prepoznati i suočiti se sa implikacijama naših interesa. Ako propustimo da to učinimo, tada će propasti istina, a samim tim i mi.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>