< 8. Poglavlje

Sadržaj

10. Poglavlje >

deveta glava

ŠTA JE SA ZAKONOM?

Rimljanima, 7. glava

Dva puta je Pavle u 6. glavi pitao “Ne znate li”? i svaki put usledila je ilustracija. Sedmu glavu poslanice Pavle započinje još jednim “Ili ne znate?” i, razume se, posle pitanja sledi ilustracija. Ovom prilikom ilustracija se bavi brakom, a predmet ilustracije je pitanje zakona. U stvari, cela 7. glava poslanice bavi se zakonom. Nešto od onoga što je Pavle rekao na tu temu gotovo čini da zakon izgleda kao krivac za problem greha i smrti. Da li je zakon greh? Da li je zao? Šta o zakonu možemo reći? Pavle nam u 7. glavi o zakonu iznosi obilje informacija, od čega nam ponešto može izgledati čak i kontradiktorno. Ali, ako pažljivo čitamo i proučavamo, dobićemo jasnu sliku Pavlovog gledanja na zakon.

Ulaženje u Reč

Rimljanima, 7. glava

Pročitaj 7. glavu poslanice Rimljanima u najmanje dva prevoda Biblije, pa odgovore na sledeća pitanja ispiši u svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima.

1.      Jednu stranu u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima podeli u dva stupca. U prvom, navedi sve Pavlove iskaze o zakonu koji ti izgledaju negativni. U drugom, navedi sve iskaze o zakonu koji ti izgledaju pozitivni. Koji je spisak duži? Zašto? Napiši jedan pasus gde ćeš rezimirati šta Pavle u ovoj glavi govori o zakonu. U čemu se, prema ovoj glavi, sastoji uloga zakona?

2.      U ovoj glavi nalazimo više Pavlovih iskaza koji bi mogli izazvati zabunu. Kako razumeš sledeće:

a.      “I vi umreste zakonu telom Hristovim” (4. stih).

b.      “Slasti grehovne, koje zakon rađahu u udima našima” [Grešne strasti pobuđene od zakona delovale su u našim telima] (5. stih).

c.      “Izbavismo se od zakona” (6. stih).

d.      “Jer je greh bez zakona mrtav” (8. stih).

e.      “Zapovest (mi) bi za smrt koja beše data za život” [Upravo zapovest koja je trebalo da donese život u stvarnosti je donela smrt] (10. stih)

3.      Kakav zaključak o zakonu Pavle pokušava da izvede iz svoje ilustracije o braku u 7,1-6.

4.      Šta Pavle misli pod služenjem u obnovljenju Duha a ne u starini slova [na novi način u Duhu a ne na stari način pisanog zakona] (6. stih)?

5.      Zašto u ovoj glavi Pavle koristi desetu zapovest, “ne poželi”? Šta on tu pokušava da istakne?

6.      Kako 12. stih izvodi zaključak iz onoga što je prethodilo? Ne stiče li se utisak da onim što je upravo rekao Pavle prikazuje zakon manje svetim, pravednim i dobrim? Kako može biti dobro ono što donosi smrt? Šta omogućava Pavlu da kaže ono što je rekao u tom stihu?

7.      Pročitaj ponovo deo glave od 14. do 25. stiha i obrati pažnju na upotrebu lične zamenice “ja”. Ko je taj “ja”? Da li to neko autobiografsko “ja” upućuje na Pavlov život, ili je ono nešto uopštenije? Predstavlja li ono pre-hrišćanski život izvan Hrista, ili je ono — hrišćanski život?

8.      Na koji način drugi deo 25. stiha služi kao zaključak ove glave? Ne podseća li nas to na antiklimaks?[1]

9.      Kako ova glava daje doprinos Pavlovoj vesti izraženoj do ovog dela poslanice Rimljanima?

Istraživanje Reči

Pregled glave

Na ovom delu našeg putovanja kroz poslanicu Rimljanima, mi kao da krčimo put kroz prilično gusto teološko šipražje. Možda je čak teško poverovati da pred sobom imamo praktično, pastorsko pismo upućeno stvarnim ljudima u Rimu. Ali, podsetimo se, Pavle je bio pastor koji je ozbiljno shvatao teologiju. Drugim rečima, on je verovao da razumevanje Boga i onoga što je On učinio za nas menja naš svakodnevni, hrišćanski život.

Pavle je znao da je samo jedna stvar u celom svemiru imala silu da donese Rimljanima i spasenje i duh hrišćanskog jedinstva — radosna vest da je Božja milost izlivena na sve nas. Međutim, postojala je mogućnost pogrešnog shvatanja njegove poruke i Pavle se stoga, u ovoj glavi, bavi još jednim potencijalnim problemom. Šta je sa zakonom? Kakva je njegova uloga? Međutim, ni ovo pitanje nije samo teoretskog karaktera. U sledećoj, 8. glavi poslanice, videćemo kakva promena nastaje u praktičnom hrišćanskom življenju kada hrišćani žive životom u Duhu. Sedma glava poslanice utire tome put, objašnjavajući nam ulogu zakona.

Pavle je uradio nešto što rade svi dobri pastori kada propovedaju o ovoj temi — upotrebio je ilustracije. Međutim, neke od njegovih ilustracija tako su žive da čitalac lako zaboravlja glavnu misao koju Pavle hoće da istakne i koncentriše se samo na ilustraciju. Prema tome, pre nego što bismo započeli s posebnim razmatranjem svakog odseka ove glave, trebalo bi da sagledamo kako njegova rasprava teče kroz celu glavu. Ovo će biti moj rezime, ali nemoj propustiti da ga testiraš na osnovu sopstvenog čitanja glave.

Ilustracija iz braka (stihovi 1-6). Pavle tvrdi da smrt jednog bračnog druga onog drugog oslobađa od zakona braka. Prema tome, kao što je žena čiji muž umre slobodna da se ponovo uda, i mi smo umrli zakonu da bismo se sjedinili s Hristom i doneli plod za Boga i služili mu na novi način Duha.

Ilustracija iz desete zapovesti (stihovi 7-13). Postavivši pitanje — da li je zakon greh, Pavle daje odlučan negativan odgovor. Pošto zapovest protiv pohlepe za tuđim pokazuje da je zakon dobar, problem je u tome što greh iskorišćava moju slabost i koristi zakon da bi uvećao greh i čak doneo smrt.

Ilustracija iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25). Moje lično iskustvo posvedočava da je zakon dobar, jer ja želim da živim po njemu, iako u tome ne uspevam. Jaz koji postoji između onoga što činim i onoga što želim da činim potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u meni.

Ove tri ilustracije, zajedno uzete, ukazuju na dve značajne istine: da zakon nije optuženi u slučaju greha i smrti, i da je zakon nemoćan u savlađivanju problema greha i smrti (dakle, on gotovo da je nehotični kozaverenik u tom problemu). Pavle tako snažno izlaže obe ideje, da bezmalo sâm sebi protivreči. Ponekad nam zakon silno liči na optuženika. On pobuđuje grešne strasti (5. stih), otkriva greh (7. stih), služi kao sila koja pokreće na greh (8. stih), pa i donosi smrt (10. stih). A ipak, u isto vreme, on je svet, pravedan, dobar (12. stih) i duhovan (14. stih). Pozabavimo se, stoga, podrobnije ovom glavom, da bismo videli kako Pavle sve to spaja u jednu celinu.

Ilustracija iz braka (7,1-6)

Pavlova glavna misao u ovim stihovima je da smrt oslobađa od zakona. To je tako u braku. Žena je vezana za svog muža zakonom braka. Ako bi otišla drugome čoveku, to bi bila preljuba. Ali ako joj muž umre, ona više nije vezana, nego oslobođena zakona i slobodna da se uda za drugog čoveka. Na sličan način (i sâm Pavle je morao znati da je analogija besprekorna), kako smo videli u prethodnoj glavi, hrišćani su umrli s Hristom. Ta smrt nas oslobađa zakona.

Šta hoće Pavle da nam poruči kada kaže da smo oslobođeni zakona? Dva dokaza potvrdiće nam da on ne misli da sadržaj zakona možemo zanemariti i kršiti ga po želji. Pavle nije pristalica antinomijanizma.[2] Prvo, on je u 6. glavi poslanice postavio temelj kojim potvrđuje da ne biti pod zakonom nego pod blagodaću teško može značiti da možemo nastaviti da grešimo. Drugo, on ovde kaže da smo umrli zakonu Hristovim telom, kako bismo mogli pripadati “drugome”, “Onome koji je bio podignut iz mrtvih, da bismo mogli nositi plod Bogu” (4. stih, prema NIV). Iskustvo pripadanja Hristu i donošenja ploda Bogu teško da bi moglo biti iskustvo kršenja zakona. Prema tome, u čemu se sastoji Pavlova poruka?

Pavle daje uporedni prikaz dve različite vrste verskog iskustva. Za jednu koristi izraz telo (grešna priroda), a za drugu duh. Pre nego što bismo ispitali ovaj kontrast, potrebno je da kažemo nešto o samim rečima. Reč telo Pavle u poslanici Rimljanima koristi dvadeset i tri puta, tri puta u ovoj glavi (5, 18. i 25. stih), a deset puta u 8. glavi poslanice. Sva tri pojavljivanja reči u 7. glavi NIV prevodi izrazom grešna priroda, dok se u 8. glavi koriste izrazi “grešna priroda”, “grešan čovek” i “grešan um”. Možda će te čuditi kako su prevodioci od jednostavne reči telo došli do tih prevoda. Činjenica je da tu reč Pavle koristi na jedinstven način, znatno drugačiji od onoga kako to rade drugi novozavetni pisci, kao npr. Jovan. “Telo” za Pavla nije materijalno ili telesno postojanje, niti neki prepoznatljivi deo celine ljudskog bića. Naprotiv, ono je čovek kao celina, podložan zakonu greha i smrti. Upotrebljavajući taj izraz, Pavle upućuje na ljudska bića u njihovom smrtnom stanju i njihovoj sklonosti da prihvate greh. Život robovanja grehu je život u telu.

Na drugoj strani, reč duh ne upućuje na nematerijalno postojanje života izvan tela (mogućnost izvan Pavlove koncepcije; upor.: 1. Korinćanima, 15. glava). Moraćemo sačekati 8. glavu poslanice, da bismo upoznali bogatstvo Pavlove upotrebe te reči, ali ovde možemo da ukažemo na pravac razmišljanja tako što ćemo reći da je život u Duhu — život usmeren ka Bogu i onaj koji neko živi pod upravom Duha. Zapazimo, sada, kontrast između dve situacije koje Pavle izlaže u ovim stihovima (1-6).

U prvoj situaciji, kad smo bili pod vlašću tela (7,5) zakon je bio spolja vidljivi, pisani kodeks (6. stih), kojem smo pripadali, “koji nas držaše”. U tim okolnostima zakon ne samo što je ukazivao na naš greh nego je i pobuđivao naše grešne strasti, tako da smo donosili plod za smrt (5. stih). Drugim rečima, ponašali smo se na način koji je vodio u smrt. U novoj situaciji, umrli smo zakonu kako bismo mogli pripadati Hristu i služiti mu na jedan novi način, ne više sa zakonom kao spolja vidljivim kodeksom koji nas istovremeno i osuđuje i huška da još više grešimo, već sada služimo Duhom tako da na tlu našeg odnosa s Njime nastaje dobar plod za Boga. Biti oslobođen zakona znači biti oslobođen onog starog odnosa sa zakonom kao pisanim kodeksom. Ali, Pavle nastavlja da nam pokazuje da to ne znači da je zakon zao. Po njegovim rečima u 3,31, naša vera ga ne poništava, nego utvrđuje.

Ilustracija iz desete zapovesti (7,7-13)

Pavlova napomena da zakon podstiče grešne strasti i da mi tako donosimo plod za smrt mogla bi logično da povede u zaključak da je zakon jednako greh. Ali Pavle kaže: “Bože sačuvaj!” (7. stih). Ono što odmah potom sledi čini da to “Bože sačuvaj!” nije nešto naročito ubedljivo. Pavle prvo ističe da zakon otkriva greh. Bez zakona on ne bi znao šta je greh (7. stih). Potom nastavlja dalje i kaže da zakon ne samo što mu ukazuje na njegov greh, nego ga i navodi na greh (8. stih); čini da još više greši.

Kako je to moguće? Deseta zapovest to objašnjava. Pavle ne bi ni znao da postoji želja za tuđim da zakon nije rekao: “Ne poželi!” (8. stih). Na ovom mestu bismo mogli očekivati da je Pavle, čuvši da ne treba da želi tuđe, sigurno prestao da želi tuđe i “živeo dugo i srećno”. Ali nije se tako dogodilo! Naprotiv, sama činjenica da se od njega očekuje da “ne poželi” usredsredila je njegovu pažnju na pohlepu, pa je morao da zaključi da je pohlepa kod njega postala utoliko veća. To je kao kad bi nekome bilo rečeno da ne sme da misli na ružičastog slona. Bez obzira na to što vam godinama ružičasti slon nije padao na um, sama zapovest da ne mislite na njega živopisno ga slika u vašem umu. Deseta zapovest posebno efektno ilustruje taj problem, budući da se bavi nečim što se odigrava u tvome umu, a ne nekim određenim postupkom. Neko bi mogao da odluči da danas neće nikoga ubiti, ali je teže odlučiti da ne “poželiš”.

Pavle zato zaključuje da “greh, iskoristivši priliku pruženu od zapovesti, prevari me i kroz zapovest me ubi” (11. stih, prema NIV). Sama zapovest koja je trebalo da donese život, donela je smrt (10. stih). Sve ovo stvara utisak kao da je zakon u stvarnosti — greh. Ako je zakon postao oruđe greha i donosi smrt, onda on mora biti veoma zao! Ipak, upravo kod te tačke Pavle kaže: "Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra” (12. stih). Odgovarajući na tu dilemu, Pavle kaže da problem nije u zakonu, nego u ljudskom biću. Zakon prikazuje greh onakvim kakav jeste (13. stih), ali on je dobar. Grešna ljudska priroda dopušta grehu da upotrebi zakon, i čini da greh postane još gori.

Ovaj Pavlov stav potpuno se razlikuje od onoga što nalazimo u rabinskom judaizmu. Iako je Mišna, kodifikovano rabinsko učenje, bilo napisano tek oko 150 godina posle Pavlovog vremena, ono predstavlja dugu istoriju usmene tradicije. Rabini su, u Mišni učili da je Bog stvorio zlu sklonost, nazvavši je yetzer hara [zla sklonost]. Ta zla sklonost ( yetzer) ima određene sličnosti s nečim što bismo mi nazvali “egom” i ima korisnu namenu pošto motiviše ljudska bića. Međutim, ona ih ujedno i kuša da čine zlo. Zakon je bio “protivotrov” koji je yetzer hara držao “na uzdi”. U jednom od tekstova Bog kaže:

Stvorio sam u vama yetzer hara [zlu sklonost], ali sam načino i Zakon kao lek. Dokle god se bavite Zakonom, “yetzer” neće vladati nad vama. Ali, ukoliko se ne bavite Torom, bićete izručeni vlasti “yetzer”-a i tada će celokupno njeno delovanje biti protiv vas ( Kiddushin 30b, citirano u: Barret, 153).

S druge strane, Pavle je ceo ljudski rod video u vlasti greha. Umesto da bude protivotrov, zakon je uvučen u problem, kombinovanjem greha i tela. Prema tome, umesto da reši problem, zakon ga je samo pogoršao. Da bi uspešno izložio tu svoju misao, Pavle prelazi na treću i završnu ilustraciju ove glave.

Ilustracija iz ljudskog iskustva (7,14-25)

Treća Pavlova ilustracija je tako silno upečatljiva, da su samo retki čitaoci tokom istorije govorili o poenti ilustracije; naprotiv, usredsređivali su se na samu ilustraciju. Pavle koristi ličnu zamenicu, prvo lice jednine, “ja”, govoreći o neprijatnom osećanju koje nastaje kada ne želi da čini nešto što čini i želi da čini nešto što na kraju ipak ne čini. Svi smo mi čitali te stihove i svi smo se poistovećivali s njima. Oni su tako tačni i svojstveni ljudskoj prirodi da smo zadivljeni. Međutim, Pavle ovde nije neko ko samo pokušava da rečima izrazi frustracije ljudske prirode. On pokušava da nam kaže nešto o zakonu, kao što je to učinio uz pomoć ilustracije o braku.

On ističe kako taj jaz između onoga što činimo i onoga što želimo da činimo, ta više nego razumljiva crta ljudske prirode, pokazuje da problem nije u zakonu nego u ličnosti čoveka. Sama činjenica da želim da činim što je dobro svedoči u prilog tvrdnje da je zakon dobar. Problem je greh i telo koje grehu dopušta da vlada. To cepa čoveka nadvoje, tako da bez obzira na to što on ili ona uživa u zakonu (22. stih) i što je, umom, “rob” Božjem zakonu, on ili ona je, telom, rob zakona greha i smrti (25. stih).

Teolozi su godinama raspravljali o tome ko je zapravo “ja” iz 14. do 25. stiha. Mnogi su to shvatili u autobiografskom smislu, ukazujući na Pavlovo lično iskustvo. U svom čuvenom eseju objavljenom ranih šezdesetih, pod naslovom “Pavle i introspektivna savest Zapada”, luteranski teolog Krister Stendal [Stendahl] suprotstavio se tom stavu. Tvrdio je da se Pavle nije mučio time koliko i da li je sposoban da poštuje zakon. On u poslanici Filibljanima tvrdi da je pre svog susreta s Hristom bio “bez mane” što se tiče pravde koja dolazi od zakona (Filibljanima 3,6). Po Stendalu, izmučena, introspektivna savest je pozniji fenomen zapadne kulture, koju zapadnjaci “učitavaju” u Pavlov život.

Većina tumača Biblije uzela je to “ja” kao simbol, ali oni su u nesaglasju kada treba odrediti na šta simbol upućuje. Neki su zastupali gledište da “ja” predstavlja hrišćanina. Ukazuju na činjenicu da ta osoba uživa u Božjem zakonu (7,22) i tvrde da u toj borbi svi hrišćani mogu videti sebe. Nereligioznoj osobi nije važno da li će činiti dobro, pa se to, po njima, mora odnositi na vernika.

Drugi tvrde da se to “ja” odnosi na deo života pre postajanja hrišćaninom, jer se stiče utisak da je [taj život] usmerenje prema sebi (zapazimo sve slučajeve pojavljivanja zamenice “ja”) i ne uklapa se u sliku života u Duhu, kako je izloženo u 8. glavi poslanice Rimljanima. Drugi postaju određeniji i u ličnosti “ja” vide nevernika koji zakon ipak shvata ozbiljno, ili ga pak vide kao život izvan Hrista, viđen iz perspektive vere u Hrista.

Šta treba da zaključimo iz svega ovoga? Na koga se odnosi “ja”? Moj predosećaj je da su komentatori Biblije verovatno određeniji nego što je to Pavle hteo da bude. Imajmo na umu da kod Pavla težište nije na zamenici “ja” nego na zakonu. Pa ipak, ima nečeg što bismo mogli reći o zamenici “ja”. Nema sumnje da Pavle izlaže bitne elemente jedne vrste životnog iskustva. Zapazimo neke od karakteristika tog iskustva: robovanje grehu (14. stih); greh koji živi u telu (17. stih); osoba je zatočenik zakona greha koji deluje u njenim udovima (23. stih); osoba je “nesrećni čovek” (24. stih), a u svome telu, svojoj grešnoj prirodi, rob je zakonu greha (25. stih). To ne zvuči kao hrišćansko iskustvo. S druge strane, osoba koja doživljava to iskustvo, uživa u Božjem zakonu u “unutrašnjem čoveku” (22. stih), a svojim umom je “rob” Božjem zakonu (25. stih).

Kada sve to sastavimo, naglasak pada na prvobitnu situaciju koju smo videli u delu teksta od 1. do 6. stiha, na situaciju tela, a ne Duha, u uslovima kada je zakon spoljašnji kodeks, a mi i dalje podložni zakonu greha i smrti. Taj jaz se najintenzivnije oseća upravo u iskustvu pokušavanja da pravim načinom života živimo izvan Hristovog obećanja života u Duhu. Ipak, većina od nas na osnovu iskustva znamo da mi, verovatno, nikada ne živimo život toliko potpuno u Duhu, da bismo bili potpuno oslobođeni jaza između onoga što činimo i što bismo želeli da činimo, onoga što jesmo i što bismo želeli da budemo.

Iskustvo koje je ovde prikazano nije idealno. Ali sama činjenica da mi svi možemo sebe tako lako prepoznati u njemu, čini ilustraciju korisnom. Jer Pavlova poenta nije iskustvo samo po sebi, nego način na koji to iskustvo oslobađa od zakona. Sama činjenica da znamo za taj jaz pokazuje da problem nije u zakonu, nego u nama. Pavlov glavni zaključak je da je zakon dobar (12. stih). No greh je tako jak da zarobljava zakon i stavlja ga sebi u službu. Imajući na umu našu grešnu prirodu, nama zakon ne samo što donosi “poznanje greha”, nego nas i navodi na greh, jer kada nam kaže “Nemoj”, naša ljudska priroda odgovara tako što čini upravo to “Nemoj” (7. i 8. stih). Problem je telo, grešna priroda i tu nema izlaza. Zakon može da obeća život, ali to ne funkcioniše dokle god sam grešan. Problem sam ja, a ne zakon, ali zakon je nemoćan da reši moj problem.

U ovoj glavi Pavle nam je izneo tri ilustracije i sve tri donose pouku o zakonu. Ilustracija o braku (stihovi 1 – 6) pokazala nam je da smo umrli zakonu kako bismo se sjedinili Hristom i mogli služiti Bogu na nov način, Duhom. Ilustracija o desetoj zapovesti (stihovi 7 – 13) otkriva nam je da je zakon dobar, ali da greh može da zloupotrebi našu slabost i iskoristi od zakona dobijenu priliku da uveća greh. Poslednja ilustracija o ljudskom iskustvu (stihovi 14 – 25) ukazuje nam kako jaz između naših očekivanja u odnosu na sebe same i stvarnosti našeg života potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u nama.

Ako sam ja problem, gde je rešenje? “Ko će me izbaviti od tela smrti ove? Zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista Gospoda našega” (stihovi 24. i 25). Dok 7. glava poslanice problem izlaže s izrazitom gorčinom, 8. glava će objaviti rešenje s neizrecivom radošću.

Primena Reči

Rimljanima, 7. glava

1.                   Da li i danas doživljavam jaz između onoga što radim i jesam i onoga što hoću da radim i budem? Ako je odgovor potvrdan, da li me to obeshrabruje ili hrabri? Znači li to da sam ja utelovljeni promašaj ili znači da sam hrišćanin na uzlaznoj liniji, koji jasno vidi svoje ciljeve?

2.                   U čemu se sastoji uloga zakona u mom hrišćanskom iskustvu? Da li je zakon spoljni pisani kodeks? Ako jeste, da li je to loše? Šta bi u mom slučaju značilo donositi plod za Boga u Duhu? Kakvu bi ulogu imao zakon u tom iskustvu?

3.                   Kada bih jedan komad hartije podelio na četiri dela, označio ih sa “JA”, zakon, greh i Bog i nacrtao za svako od njih po jednu sliku, kako bi te slike izgledale? Kako bih mogao nacrtati dijagram koji bi to četvoro prikazao u uzajamnoj vezi, i to verno onome što Pavle govori u 7. glavi poslanice Rimljanima?

4.                   Kako razumem Pavlovu tvrdnju da zakon u stvari služi kao pokretačka sila greha? Da li je to u mom slučaju nekada bilo tačno? Ako jeste, na koji način?

5.                   Kakva me osećanja obuzimaju posle čitanja ove glave? Jesam li se nekad osetio “nesrećnim”? Ako jesam, kakvoj vrsti rešenja bih se mogao nadati? Šta bi bila moja nada, na spisku načina na koje bi me, kroz Isusa Hrista, Bog mogao izbaviti? (Čuvaj taj spisak sve dok ne završimo i s proučavanjem 8. glave; tada ćeš videti koliko se tvojih rešenja i nadanja i stvarno pojavljuju u toj glavi.)

Istraživanje Reči

1.                   Pročitaj tekst u 2. Mojsijevoj 20,1-17 i 5. Mojsijevoj 5,1-21. Kako se Deset zapovesti uklapaju s onim što Pavle kaže o zakonu u 7. glavi?

2.                   Pročitaj 119. psalam. Iskusi osećaj uživanja u Božjem zakonu, koji je prikazan u tom psalmu. Imaš li isti osećaj čitajući 7. glavu poslanice Rimljanima? Ako si osetio razliku, kako je objašnjavaš?

3.                   Uz pomoć biblijske konkordancije potraži tekstove u Novom zavetu, izvan Pavlovih spisa, koji govore o zakonu. Među njima mogli bi biti 5. glava Mateja, 7. glava Jovana i 2. glava Jakovljeve poslanice. Nalaziš li nešto što se može uporediti s Pavlovim učenjem iz 7. glave poslanice Rimljanima?