| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |
Pavle
je u 3. glavi poslanice tvrdio da se spasenje temelji na Božjem besplatnom činu
milosti i da je ona namenjena svima, kako Jevrejima, tako i
neznabošcima. Pavlovim protivnicima je verovatno bilo lako da ustvrde kako su
oba gledišta zapravo novine, zamišljene da potkopaju istorijsku veru Izrailja i
da ponište Božja zavetna obećanja data Izrailju. Konačno, Izrailj je bio Božji
izabrani narod, pozvan u poslušnost. Zar milost ne bi potkopala ovo drugo i zar
zajednica kojom bi svi bili obuhvaćeni, u kojoj su Jevreji i neznabošci
ravnopravni, ne bi oštetila Jevreje? (Mnogi Jevreji su, razume se, verovali da
neznabošci mogu doći do spasenja, ali jedino na taj način što će najpre postati
Jevreji. Međutim, Pavle ne samo što prozelite — odnosno, obraćenike u judaizam —
smešta u sferu spasenja, nego i neznabošce, kao neznabošce, stavlja u
ravnopravan položaj s Jevrejima.
Prema
tome, gde bismo mogli očekivati da se Pavle suprotstavi svojim protivnicima i
pobije njihove argumente? Već smo ga videli kako obilato koristi Stari zavet. On
sada nastavlja na toj liniji odbrane, pa nalazi i krunski, nepobitan dokaz za
svoje tvrdnje. Nalazi ga u ocu jevrejske nacije, Avramu, najblistavijem primeru
u prilog istinitosti njegovih tvrdnji. Kako je to moguće? Pavle će nam to
pokazati u 4. glavi.
Rimljanima,
4. glava
Tekst
4. glave poslanice Rimljanima pročitaj u najmanje dva različita prevoda i ispiši
odgovore na sledeća pitanja.
1. Čemu
te ovo poglavlje uči u pogledu zakona i njegove uloge u hrišćanskom
životu?
2. Šta
si iz ovog poglavlja naučio o načinu na koji se dobija spasenje? Načini spisak
sa što više pojedinosti.
3. Zašto,
po tvom mišljenju, Pavle troši toliko vremena na Avrama? Zar nema i drugih
starozavetnih ličnosti koje bi mogle poslužiti za Pavlove svrhe? Zašto da, ili
zašto ne?
4. Načini
spisak svih načina na koje Avram služi kao primer u ovom
poglavlju.
5. Zašto
Pavle uvodi Davida, u stihovima od 6 do 8? Uz pomoć citata s margina, utvrdi
koji psalam Pavle ovde citira. Pročitaj ceo psalam. Čime Davidov primer, a
naročito upotreba toga psalma govore u prilog Pavlovoj raspravi u 4.
glavi?
6. Objasni
značenje 15. stiha: “Jer gde nema zakona nema ni prestupa.” Da li bi greh bio
greh i kada ne bi bilo zakona? Na šta misli Pavle u prethodnom delu istog stiha,
kada kaže da “zakon gradi gnev”?
7. Na
šta misli Pavle u 18. stihu, gde kaže: “On verova na nâd kad se nije bilo ničemu
nadati”?
8. Kako ova glava utiče na tok Pavlove
rasprave?
U
drugom delu svoje proročke knjige Isaija pruža nadu izgnanicima i obraća se
onima koji idu za pravdom, sledećim rečima: “Poslušajte me koji idete za
pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku
jamu iz koje ste iskopani; pogledajte Avrama, oca svojega, i Saru, koja vas je
rodila” (Isaija 51,1.2/I deo). Avram je bio otac Jevreja. Trebalo je da gledaju
u njega da bi bili na putu pravde.
Ovaj
status dat Avramu očuvan je i u periodu između dva zaveta, kada su Jevreji
isticali da je Avram držao zakon i pre nego što je bio dat. Na primer, u međuzavetnom delu
Eklezijastikus (zvanom i Mudrost Ben
Sirah, koje ne treba mešati sa starozavetnom knjigom Propovednika) čitamo:
“Avram beše veliki otac mnoštva narodâ i niko se ne nađe ravan njemu u slavi. On
držaše zakon Višnjega i uđe u zavet s Njime” (44,20).
Novi
zavet nastavlja tradiciju Avramovog uzvišenog položaja. U njemu se u mnogo
navrata ističe važnost koja je bila pridavana činjenici da je Avram nečiji otac.
Matej, prateći Isusov rodoslov do Avrama, opisuje Isusa kao “sina Davida
Avramova sina” (Matej 1,1.2). U “poglavlju o veri”, Jevrejima 11. glavi, u kojoj
su predstavljeni starozavetni uzori vere, najveća pažnja poklanja se upravo
Avramu (stihovi 8-12.17-19).
Međutim,
mi u Novom zavetu često nalazimo kritiku lažnog oslanjanja na poreklo od Avrama.
Na primer, Jovan Krstitelj ovako opominje svoje slušaoce: “Rodite dakle rodove
dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi: oca imamo Avrama; jer vam kažem da Bog
može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramu” (Luka 3,8). U Jovanovom
Jevanđelju Jevreji protestuju protiv Isusovog učenja da će ih istina osloboditi,
sledećim rečima: “Mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad; kako ti
govoriš da ćemo se izbaviti?” (Jovan 8,33), dok im Isus odgovara: “Kad biste vi
bili deca Avramova, činili biste dela Avramova” (39. stih).
Isus
napada i ustaljenu definiciju o tome šta znači biti sin Avramov. Nakon što je
doneo spasenje u kuću Zakheja, omraženog sakupljača poreza, On je podsetio one
koji su ga slušali: “Jer je i ovo sin Avramov” (Luka 19,9). Isto je učinio i
kada je onu zgrčenu ženu, koju je izlečio u subotu, nazvao kćerju Avramovom
(Luka 13,16).
U
Avramu, nespornom praocu Jevreja, Pavle je video savršen primer kojim će biti
dokazana dva osnovna gledišta koja je izneo: da se spasenje temelji na veri u
Božju milost, a ne na delima i da je
spasenje namenjeno svima. Taj dokaz
potiče iz dva teksta u izveštaju o Avramu iz 1. Mojsijeve. Prvi se nalazi u 1.
Mojsijevoj 15,6, gde stoji: “I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.”
Drugi je u 1. Mojsijevoj 17,5, gde Bog kaže Avramu: “Zato se više nećeš zvati
Avram, nego će ti ime biti Avrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Ta dva
stiha, uz neka dodatna Pavlova razmišljanja, vode nas do većeg broja poređenja u
kojima Avram postaje značajni uzor vere koju Pavle
objavljuje.
Evo
nekih mišljenja o Avramu koja će Pavle izneti u okviru 4. glave poslanice
Rimljanima:
Avram
se uzdao u Boga, a ne u dela (stihovi 3-5).
Avram
je primio pravdu kao dar, a ne kao platu (4. stih).
Avram
je bio neobrezan u vreme kad je bio opravdan (10. stih).
Avram
je postao naslednik kroz obećanje, a ne kroz zakon (13.
stih).
Avram
je postao otac sviju (stihovi 12 i
16).
Avram
se nadao iako se nije imao čemu nadati (18. stih).
Avram
je bio jak, a ne slab u veri (stihovi 20 i 21).
Avram
je naš primer (23. stih).
U
celoj ovoj glavi uočavamo značaj ovih misli za Pavlovo razumevanje hrišćanske
vere.
U
2. stihu Pavle pokreće pitanje Avramovog opravdanja. Da je ono došlo
zahvaljujući delima, Avram bi imao čime da se pohvali. Misao je tako
neprihvatljiva i nezamisliva da Pavle odmah dodaje: “Ali ne u Boga.” Da je Avram
imao nešto čime bi se hvalio, to bi uništilo sve što je Pavle rekao u tekstu u
Rimljanima 3,21-31, pošto je Pavle verovao da je hvalisanje isključeno — budući
da pravda dolazi Božjom milošću i dostupna je svima ravnopravno (27. stih).
Prema tome, kako će Pavle pokazati da Avram nije bio opravdan delima?
Pavlov
dokaz nalazimo u prvom od njegova dva važna teksta iz izveštaja o Avramu, u 1.
Mojsijevoj 15,6. Tekst, konačno, govori o tome kako je Avram primio pravdu. U
tom kratkom stihu Pavle nalazi dve izuzetno važne misli. Prvo, Avram je verovao
(ili imao veru, ili poverenje, u zavisnosti od toga kako prevodimo reč) Bogu.
Osnovna istina o kojoj je Pavle raspravljao nalazi se upravo tu, u priči iz 1.
Mojsijeve. Avram je verovao! Njegova vera ili poverenje doveli su do njegovog
opravdanja.
Međutim,
Pavle u ovom stihu nalazi još nešto. Budući da je verovao, ili pokazao
poverenje, Avramu je to uračunato kao pravda, ili u pravdu. Izvorna jevrejska
reč često može da znači “biti shvaćen ili smatran”. Pavle je iz ovoga zaključio
da pravednost ne znači plata isplaćena za učinjen posao, nego dar uračunat
Avramu na osnovu njegove vere. On to objašnjava u 4. i 5. stihu. U 4. stihu
stoji: “A onome koji radi ne broji se
plata po milosti nego po dugu.” S druge strane, Pavle upoređuje onoga koji
veruje i onoga čija je vera uračunata
u pravdu. Tako u reči uračunata Pavle
vidi da je Avram pravdu dobio na osnovu milosti, a ne na osnovu dela. Ta milost
je “privlašćena” zahvaljujući Avramovoj veri u “Onoga koji pravda bezbožnika”
(5. stih).
Ovaj
deo rečenice ostavlja nas “bez teksta”. U prethodnoj glavi videli smo da nijedan
dobar sudija neće osloboditi krivca. Pred Bogom je “gad” ko tako radi (Priče
17,15). Tome bismo mogli dodati tekst iz Priča 24,24: “Ko govori bezbožniku:
pravedan si, njega će proklinjati ljudi i mrziće na nj narodi.” Sigurno je da bi
tako nešto i nama danas bilo odvratno. Kada zločinac počini posebno brutalno
ubistvo, a onda bude oslobođen optužbe s nekim stručnim obrazloženjem, mi
osećamo kako nam vri krv. Međutim, Bog je Bog koji oslobađa
krivca.
Šta
to znači, sigurno nećemo razumeti ako se ne podsetimo da nam je Pavle već
objasnio da smo svi krivci, svi smo sagrešili (3,9.10). Kada bi Bog oslobađao
krivice samo dobre, nevine ljude, ni za koga ne bi bilo nade. Međutim, na koji
način Bog zadržava epitet pravičnog, uz istovremeno oslobađanje krivca? Da bi se
došlo do odgovora na ovo pitanje potrebno je uzeti u obzir najmanje dva faktora.
Prvo, Božja pravda nije samo objavljena nego je i postala delotvorna,
pravosnažna u Isusu Hristu, žrtvi pomirenja. Iako nam Pavle ne iznosi
pojedinosti o tome kako to biva, on jasno ističe da je to istina (24. i 25.
stih). Drugo, Božje oslobađanje od optužbe je više od samo sudske izjave; ono je
i inicijativa kojom se stvari postavljaju na svoje mesto i stvara kvalitativna
razlika time što se grešnik dovodi u novi odnos sa Bogom.
Avram
je verovao takvome Bogu, pa mu je to bilo uračunato u pravdu. To ga čini
savršenim primerom pravde dobijene milošću kroz veru. Hvalisanje je isključeno
čak i u slučaju oca Avrama. I on je pravdu primio kao dar Božje
milosti.
Pavle
se sada vrlo kratko i gotovo usputno okreće drugom primeru, ponovo nekome ko je
jedna od centralnih ličnosti izrailjske istorije. Taj tekst se odnosi na deo
teksta od 1. do 5. stiha, pošto Pavle navodi da se ista reč, uračunat,
primljen, koju je koristio dok
se bavio Avramovim primerom, pojavljuje i u tekstu koji je u 32. psalmu zapisao
David. Misao je ovde obrnuta. Ovde nije reč o uračunavanju pravde nekom čoveku,
nego o ne-uračunavanju, neprimanju
greha nekom čoveku.
Okolnost
da te dve ideje Pavle prihvata kao sinonime vidljiva je u njegovom uvodu za
citat u 6. stihu. David, kaže Pavle, govori “da je blago čoveku kome Bog prima
pravdu bez dela zakona”. Ovo utvrđivanje dva koncepta zaista je korisno za
razumevanje Pavlove slike pravde. Pravda, bar jednim svojim delom, znači naći se
u situaciji u kojoj nam se naši gresi ne stavljaju na teret. Drugim rečima,
pravda podrazumeva praštanje, mada to nije sve.
Tako
imamo da 1. Mojsijeva, sa svojim iskazom u pripovedanju o Avramovoj pravdi i 32.
psalam, sa svojim poetskim iskazom o praštanju, koriste isti izraz, uračunat,
primljen, svedočeći o jednoj
te istoj istini, o Božjoj milosti.
Pavle
u 9. stihu postavlja pitanje koje se proističe iz psalma, ali se za odgovor
vraća natrag kod Avrama. Da li je blaženstvo iz psalma namenjeno samo
obrezanima, ili i neobrezanima? Za Pavla, ovo je isto kao kada bi neko pitao da
li je ono namenjeno samo Jevrejima, ili i neznabošcima. Odgovor dobijamo na
osnovu hronologije izveštaja o Avramu, iz 1. Mojsijeve.
Tekst
kojim se poslužio Pavle, o Avramu koji je na osnovu svoje vere prihvaćen kao
pravednik, nalazi se u 1. Mojsijevoj 15,6. Međutim, Avramovo obrezanje događa se
nekoliko godina kasnije, u 17. glavi 1. Mojsijeve. To je za Pavla dokaz da
pravda koja je bila uračunata Avramu ni na koji način nije zavisila od njegovog
obrezanja. Avramovo obrezanje, tj. njegov judaizam, nije bilo temelj njegove
pravde. Naprotiv, Pavle obrezanje posmatra kao znak ili pečat pravde koja mu je
bila uračunata pre nego što je bio obrezan (4,11).
Ovo
na jedinstven način kvalifikuje Avrama kao oca i Jevreja i neznabožaca. On je
otac neznabožaca koji, kao i on, dobijaju pravdu na osnovu svoje vere, iako nisu
obrezani (stih 11/II). No, Avram je ujedno i otac Jevreja koji imaju istu vrstu
vere kao i on (12. stih). Drugim rečima, on nije otac Jevreja samo zbog
biološkog srodstva. Njegovi pravi potomci su oni koji dele njegovu veru. Pavle
već anticipira nešto o čemu će izričitije raspravljati u 16. i 17. stihu. Avram
je otac svih, i Jevreja i neznabožaca, budući da je on obema grupama uzor vere.
Očigledna implikacija je da se osnov pravde nalazi u veri, a ne u
obrezanju.
Nastavljajući
svoje izlaganje, Pavle pokazuje da je ne samo obrezanje izuzeto kao osnov za
pravdu, nego je izuzet i zakon. Ako pođemo od predanja koje kaže da je Avram
držao zakon još pre nego što je bio dat, mogli bismo zaključiti da je ta
poslušnost bila osnov pravde. Međutim, Pavle odbacuje takvu misao,
suprotstavljajući zakon obećanju.
U
stihu koji neposredno prethodi onom u 1. Mojsijevoj 15,6, o kojem je Pavle
govorio, nalazimo jedno obećanje. Bog je Avramu obećao da će njegovog potomstva
biti kao zvezda na nebu. Okolnost da su ta dva stiha međusobno spojena, za Pavla
predstavlja pokazatelja da Božje obećanje o milosti ne zavisi od zakona. To
obećanje je bezvredno ukoliko neko može postati naslednik po osnovu zakona.
Pavle u 15. stihu ponovo rezimira ono što je rekao u delu poslanice od 1,18 do
3,20 — da zakon donosi gnev.
Kada
Pavle, u daljem tekstu, kaže da gde nema zakona, nema ni prestupa zakona,
njegove reči moramo razumeti u kontekstu ranije rasprave o Božjem gnevu. Pavle
očigledno ne misli da tamo gde nema zakona, nema ni odgovornosti pred Bogom,
budući da je u 1. glavi poslanice Rimljanjima pokazao da se čak i oni koji su
izvan zakona, nalaze u vlasti suda. Misao koju ovde želi da istakne je ista kao
ona u 3,20. Zakon ne donosi pravdu, nego poznanje, svest o grehu.
Pavle
sada dolazi na svoj drugi tekst iz izveštaja o Avramu u 1. Mojsijevoj. Bog kaže
Avramu, prema 1. Mojsijevoj 17,5: “... jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Da
bismo shvatili značaj ovog stiha za Pavla, moramo imati na umu da se u grčkom
jeziku ista reč koristi za “narod” i “neznabožac”. Tako bi se stih mogao
prevesti da će Avram biti otac mnogih neznabožaca. Ovde Pavle vidi jasan
starozavetni dokaz nečega na šta je već skrenuo pažnju u 11. i 12. stihu 4.
glave. Obećanje nije samo za Jevreje. Avram je otac svih. Obećanje je namenjeno
svim pripadnicima Avramovog potomstva, kako Jevrejima tako i neznabošcima. Avram
je otac svih.
Ne
bi trebalo da zanemarimo značaj ovog stiha. On je starozavetni osnov za jednu od
Pavlovih najvažnijih tema u ovoj poslanici. Najvažniji izraz u poslanici
Rimljanima je reč svi. Božja milost
je za sve ljude. Avram je bio utelovljenje te istine, zato što obećanje koje je
učinjeno njemu, ocu Jevreja i ocu “naroda”, dovodi i Jevreje i neznabošce pod
okrilje Božjeg istog milostivog obećanja.
Pavle
u ovim stihovima u poslanicu Rimljanima najpre uvodi pojam nade. Iako ga nismo
uočili do ovog trenutka, mi ćemo u 5, a onda i u 8. glavi poslanice videti da je
nada značajan deo hrišćanskog života, kako ga Pavle shvata, pa tako vidimo da
Avram i u pogledu nade služi kao uzor. Mada je obećanje da će biti otac mnogih
naroda došlo u vreme kad je već bio toliko star da je obećanje izgledalo
apsurdno, Avram se pouzdao u obećanje. Konačno, Bog je bio taj koji je mogao da
“oživljuje mrtve i zove ono što nije kao ono što jest” (17. stih). Iako je
njegovo telo bilo već kao mrtvo i Sarina materica takođe praktično mrtva, Avram
se uzdao u tog Boga i Njegovo obećanje. Uzdao se da će Bog učiniti ono što je
obećao i to je bio razlog što mu je vera uračunata u pravdu (22.
stih).
Iz
ovoga dobijamo dodatna saznanja o prirodi vere. To što je Avram učinio upravo je
ono na šta smo pozvani — da se uzdamo u Božje obećanje i da se potpuno oslonimo
na Njega. Svaki put kada se oslanjamo na nešto drugo, mi dajemo dokaz o
nedostatku vere.
Pavle
u 20. i 21. stihu ističe Avramovu veru na način koji anticipira njegovu glavnu
raspravu o hrišćanskom životu i praksi, u 14. i 15. glavi poslanice. Pavle tamo
govori o podelama na osnovu određenih običaja u ishrani. Upućuje na strože
hrišćane koji jedu samo povrće, predstavljajući ih kao “slabe u veri” (14,1). S
druge strane, Pavle se poistovećuje s “jakim” hrišćanima (15,1), iako daje savet
koji nadilazi i jedan i drugi stav i pokušava da dovede do jedinstva među dvema
grupama. Pavle nam govori da Avram nije slabio u veri, nego da je u njoj bio
ojačan. Pavle očekuje da to upamte njegovi čitaoci kada dođu na kraj poslanice.
Drugim rečima, Avram ne služi samo kao teološki uzor nego i kao uzor za
praktične probleme s kojima su se suočavali Rimljani. O tome ćemo reći više kada
budemo proučavali 14. glavu poslanice.
Konačno
nam, na kraju ove glave, Pavle govori nešto što će svaki pažljivi čitalac već
znati! Reči o Avramu koji se uzda u Boga i kome se to pouzdanje [vera] uračunava
u pravdu namenjene su i nama. Pavle nam nije samo izneo zanimljivu priču ili
pouku iz istorije. Kao otac svih, Avram je svima nama i uzor iskustva spasenja.
I nama će se uračunati pravda ako se pouzdamo u Božje obećanje i ako se oslonimo
na Njega, koji je Isusa podigao iz mrtvih. Isus Hristos je živa realnost tog
obećanja.
Setimo
se kako smo u 1. glavi poslanice (24, 26. i 28. stih) razumeli da u svome gnevu
Bog “predaje” grešnike u njihov greh. Pavle ovom prilikom obrće tu sliku Božjeg
gneva, koristeći istu reč da bi objavio kako je Isus bio “predat” za naš greh i
podignut za našu pravdu, kako više ne bismo morali da se bojimo Božjeg gneva. Na
taj način Avramova priča postaje i naša priča. I mi se uzdamo u Božje obećanje i
doživljavamo da nam se uračunava pravda kao dar Božje
milosti.
Ova
radikalna radosna vest o Božjoj milosti i spasenju poverenjem u Hrista, nije
odvojila Pavla od njegove judejske prošlosti. On ju je posmatrao u neprekinutoj
vezi sa svojim judaizmom, bez obzira na to što judaistički zakon nije mogao da
joj služi kao temelj. Radosna vest već je bila anticipirana u izveštaju o
Avramu, ocu Jevreja.
Konačno,
Avram je verovao Bogu i primio dimenziju pravde. Ona mu je bila uračunata kao
dar. On čak još nije ni bio obrezan. Zbog toga je Avram pogodan simbol spasenja
verom.
Izvan
toga, Pavle vidi i da je Bog Avramu obećao da će svi narodi na Zemlji biti
blagosloveni u njemu. Prema tome, on nije samo otac Jevreja nego i otac
neznabožaca, koji će primiti Božju pravdu uzdajući se u Boga baš onako kako je
činio Avram.
Avramov
primer potvrđuje Božju nepristrasnu velikodušnost prema svim ljudima, Jevrejima
i neznabošcima, i uverava svakoga od nas da je Bog i naš
Spasitelj.
Rimljanima,
4. glava
1.
U
kom smislu je Avram moj otac? Ako pregledam spisak tačaka koje Pavle iznosi o
Avramu u 4. glavi poslanice, na koji način se svaka od njih može primeniti na
moje hodanje s Bogom?
2.
Da
li je zakon meni doneo “gnev”, kako to kaže Pavle u 4,15? Nije li predviđeno da
zakon bude milina? Kako on onda donosi gnev? Kakva je uloga zakona u mome
životu? Može li on doneti gnev, a da ipak bude milina?
3.
Avram
se nadao da će Bog ispuniti svoje obećanje, po kojem će on steći nebrojeno
potomstvo, “kad se nije bilo ničemu nadati”? Šta je to što mi najviše otežava da
se oslonim na Božje obećanje?
1. Pročitaj
tekst od 1. Mojsijeve 12,1 do 25,11. Načini spisak svih Božjih obećanja datih
Avramu. Iako Pavle naglašava samo Avramovu jaku veru, nalaziš li mesta gde je
izgledalo da se Avramovo poverenje u Boga koleba? Navedi sve dokaze koje si
našao u prilog snage Avramove vere. Ispiši jednu stranu teksta, opisujući Avrama
koga upoznaješ u 1. Mojsijevoj. Kakva je ta slika u poređenju s Pavlovom slikom
Avrama u 4. glavi poslanice Rimljanima?
2. Pročitaj
11. glavu poslanice Jevrejima. Kakvu ulogu igra Avram u toj glavi? Kakva je ta
Avramova slika u poređenju s tvojim slikama koje si našao u 1. Mojsijevoj i
Rimljanima? Koliko ima istih misli izraženih u Jevrejima i u Rimljanima?
3. Pročitaj
tekst u Galatima 3,6-9. Koliko se značajnih misli, koje Pavle iznosi o Avramu,
pojavljuje u tom kratkom tekstu? Koje starozavetne tekstove Pavle koristi u
tekstu iz poslanice Galatima? Da li bi se ovaj tekst mogao posmatrati kao rezime
4. glave poslanice Rimljanima? Ima li u Galatima nekih novih ili drugačijih
akcenata?
4. Pročitaj tekst u Jakovu 2,20-26. Kako možeš da uskladiš Jakova i Pavla? Govore li oni suprotne stvari? Govore li oni možda iste stvari različitim rečima? Da bi potkrepio svoj odgovor, verovatno će biti potrebno da istražiš i izvan tih nekoliko stihova i da vidiš kakvu ulogu hrišćansko ponašanje i etička odgovornost igraju u celini poslanice Rimljanima i Jakovljevoj.