< 16 Poglavlje Sadržaj 18. Poglavlje >

Suočeni s neslaganjima i raspravama u savremenoj crkvi, ponekad dolazimo u iskušenje da od ranih hrišćana stvaramo idole, ili da ih idealizujemo; smatramo da su živeli u jedinstvu i da im je sve bilo zajedničko. Ovaj odsek poslanice Rimljanima podseća nas na podatak da su i rani hrišćani imali svoja neslaganja i svoje rasprave. Oni su, u stvari, verovatno bili vrlo slični nama. Ali možda baš to savete koje je Pavle uputio njima čini posebno korisnima i za nas. Iako su možda problemi bili drugačije prirode, proveri da li ovi stihovi možda ne dotiču mesta koja i dalje “svrbe” tvoju crkvu.

Ulaženje u Reč

Rimljanima 14,1 – 15,13

Tekst u 14,1 do 15,13 pročitaj u najmanje dva različita prevoda, a onda u svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima upiši odgovore na sledeća pitanja.

1. Objasni kako je Pavle upotrebio izraze slabi i jaki. Šta možeš reći za obe grupe? Navedi o njima sve što možeš.

2. Koja su dva problema, predstavljena u prvih pet stihova, prema našem tekstu, bili predmet prepiranja? Koje su istorijske okolnosti mogle dovesti do takve borbe mišljenja?

3. Smatraš li da su ti problemi i stvarno uneli razdor među rimske hrišćane, ili da li to Pavle upućuje opšte savete vernicima? Koje elemente nalaziš u tekstu da bi potkrepio svoj odgovor?

4. Na jednoj strani beležnice načini tri stupca. U prvom, nabroj sva uputstva koja Pavle daje slabima. U drugom, navedi sve što on posebno upućuje jakima. U trećem, navedi uputstva za koja smatraš da se podjednako odnose na obe grupe. Potom uporedi uputstva iz sva tri stupca. Do kakvih zaključaka dolaziš u pogledu Pavlovih namera u vezi s Rimljanima? Kakvu vezu vidiš, kada je reč o današnjoj crkvi?

5. Da li se Pavle identifikuje s jednom ili drugom grupom? Zašto ili zašto ne?

6. U kom smislu stihove od 7. do 13. vidiš kao rezime ovog odseka? Kakav je Pavlov zaključak?

7. Kako objašnjavaš Pavlove reči u 14,14 da ništa (ili, kao prema NIV, “nikakva hrana”) nije nečisto? Šta Pavle time hoće da kaže?µ Istraživanje Reči

Pregled

Pavle ovaj odsek započinje jednom zapovešću, najverovatnije upućenom “jakima” (izraz koji će on upotrebiti tek u 15,1), da prihvate “slabe u veri”, ali ne samo zbog prepiranja i svađa (14,1). On dalje pominje dva područja rasprava. Prvo se odnosi na one koji jedu samo povrće, za razliku od onih koji jedu sve (2. stih). Drugo se odnosi na one koji jedan dan smatraju važnijim, ili svetijim od drugog, za razliku od onih za koje je svaki dan podjednako važan (5. stih). Na osnovu opisa rasprava razumemo da su slabi bili oprezniji hrišćani, koji su se uzdržavali od jedenja mesa i izdvajali neke dane.

Pavle se identifikuje s jakima (15,1), ali daje uputstva obema grupama. Jaki ne treba da ukoravaju slabe, a slabi ne treba da osuđuju jake (14,3). Osim toga, jaki treba da budu voljni da popuste u korist slabih, a ne da ih “ubijaju” (stihovi 15-21). Zaključak predmeta je da pripadnici obeju grupa treba da prihvate jedni druge (15,7).

Bilo je mnogo rasprava o ovom odseku poslanice. Da li se Pavle oglašava povodom neke sasvim određene situacije u Rimu, ili upućuje uopštene savete koristeći zamišljenu situaciju? Ako postoji neka konkretna situacija, kakav je njen sadržaj? Ko su bili ti koji su isticali zabrane u području ishrane? O kakvim se to “danima” raspravljalo?

Raspravu o delu poslanice od 14,1 do 15,13 počećemo pregledom situacije u Rimu. Zatim ćemo analizirati savet koji Pavle daje obema grupama, a onda načiniti zaključak, istražujući značaj tih važnih uputstva za Rimljane i nas danas.

Situacija u Rimu

Uopšten savet, ili sasvim određena situacija?

Mnogi biblisti smatraju da Pavle koristi hranu i dane kao zamišljene primere situacija koje bi mogle uneti razdor među hrišćane, želeći da uputi uopštena uputstva u pogledu jedinstva među vernicima. Oni ukazuju na sličnost između tog teksta i Pavlovih uputstava u vezi s hranom prinošenom idolima, iz 1. Korinćanima od 8. do 10. glave i zaključuju, pošto je Pavle neuporedivo određeniji u tekstu iz poslanice Korinćanima koja je — svi se u tome slažu — pisana prva, da su 14. i 15. glava poslanice Rimljanima uopšten prepis sasvim konkretnog saveta upućenog Korinćanima u vezi s hranom prinetom idolima. (To je bilo pitanje koje su Korinćani postavili Pavlu u svom pismu; vidi 1. Korinćanima 7,1 i 8,1.) Ti biblisti takođe smatraju, pošto Pavle nikada do tada nije bio u Rimu, da bi on teško mogao znati kakve su konkretne probleme Rimljani mogli imati i zato je dao uopštene savete utemeljene na specifičnim problemima s kojima se suočavao u crkvama koje je dobro poznavao.

Međutim, protiv ovakvog stava govore dve osnovne grupe dokaza. Prva grupa je poređenje između 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave i Rimljanima 14. i 15. glave. Tačno je da ima mnogo sličnosti, uključujući i terminologiju slabi-jaki. Ali kada pažljivo ocenimo i uporedimo dva teksta, vidimo da se sličnosti odnose na vrstu saveta koje Pavle daje i na načela kojima potkrepljuje svoje savete. Razlike su u specifičnostima.

Na primer, ne može se osporiti da je u oba teksta Pavle više zaokupljen pitanjem kako se hrišćani odnose jedni prema drugima, nego konkretnim pitanjem u vezi sa ishranom, dok su težišta u oba teksta često vrlo slična. U 1. Korinćanima 8,8 i Rimljanima 14,17 Pavle se služi drugačijim jezikom da bi izrazio isto uverenje da pitanja hrane nisu od najveće važnosti. Pavle se u oba teksta, takođe, poziva na zahvaljivanje Bogu za hranu kao na neku vrstu ozakonjenja korišćenja te hrane (Rimljanima 14,6 i 1. Korinćanima 10,30). Pavle u oba teksta izlaže temu brige za druge i stavljanja njihovih interesa iznad sopstvenih (1. Korinćanima 10,24.33 i Rimljanima 15,1-3). Tumačenje ove široke, opšte teme podrazumeva mnogo istovetnih specifičnih pobuda i obzira: ne stavljati kamen spoticanja na put drugom čoveku (1. Korinćanima 8,9; 9,12 i Rimljanima 14,13.21); prisutna je opasnost “ubijanja” slabih, radi kojih je Hristos umro (1. Korinćanima 8,11 i Rimljanima 14,15.20), a izražena i briga za uzdizanje zajednice (1. Korinćanima 8,1; 10,23 i Rimljanima 14,19; 15,2). Uz to, oba teksta to načelo brige za drugoga posebno povezuju s pitanjima ishrane i naglašavaju da je bolje odreći se inače dozvoljenih običaja u ishrani nego biti uzrok sablazni drugome (1. Korinćanima 8,13 i Rimljanima 14,21). Na kraju, postoje i neke druge terminološke sličnosti, kao što su slabi (1. Korinćanima 8,7.8.10.12 i Rimljanima 14,1.2; 15,1), huljenje (1. Korinćanima 10,30 i Rimljanima 14,16) i slavljenje (1. Korinćanima 10,31 i Rimljanima 15,6.7.9).

Sve ovo nedvosmisleno jasno pokazuje da je Pavle, pišući tekst koji proučavamo, imao na umu tekst iz 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave. Zato i nije teško razumeti zašto bi to moglo navesti na zaključak da je naš tekst uopšten prepis, ili parafraziranje ranijeg teksta iz poslanice Korinćanima. No, mora se skrenuti pažnja i na razlike, kao i na prirodu tih razlika.

Prvo, dosta je elemenata u 1. Korinćanima koji nisu ponovljeni u Rimljanima poslanici. Među njima su sva pominjanja problema idolopoklonstva i hrane žrtvovane idolima. Nisu upotrebljeni izrazi “idolsko meso” (1. Korinćanima 8,1.4.7.10.11; 10,19.38) i “mesarnica” (1. Korinćanima 10,25). Međutim, još upadljiviji su posebni elementi uneti u naš tekst koji nemaju svoj pandan u 1. Korinćanima. Jedan od njih je pominjanje “povrća” u 14,2. Taj izraz Pavle nigde drugde ne koristi. Drugi je pominjanje “dana” u 5. stihu. U 1. Korinćanima nema ničega što bi i izdaleka bilo tome nalik. Konačno, nigde se u 1. Korinćanima ne pominju ni reči čisto ili nečisto (14,14.20).

Ako Pavle prepričava 1. Korinćanima u uopštenom smislu, zašto bi uključivao sasvim specifičnu terminologiju, koje niti ima u 1. Korinćanima, niti pripada njegovom uobičajenom ličnom rečniku? Izgleda nam logičnije da on tu terminologiju uključuje zato što što ona ima veze sa specifičnim problemima oko kojih se vode rasprave u hrišćanskoj zajednici u Rimu. Mi smo u uvodu već izneli podatak da je Pavle imao dovoljno kontakata s Rimom, bez obzira na to što nikada ranije nije bio tamo, da bi poznavao ljude u Rimu,. Ako je imao dodira s ljudima u Rimu onda je verovatno imao i pristupa informacijama u pogledu tamošnje situacije.

Druga grupa dokaza protiv ideje da su uputstva iz našeg teksta samo uopšteno prepričavanje teksta iz 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave odnosi se na odjeke ranijih tekstova u Rimljanima poslanici koji dopiru i do ovog odseka. Izgleda nam da je tokom cele knjige Pavle utirao put za ovaj odsek. Ako je to tačno, to bi nas moglo navesti na zaključak da je Pavle osetio da bi taj materijal, iz 14. i 15. glave, mogao biti vrlo osetljiv, pa je svoje čitaoce počeo da priprema za njega u ranijim delovima poslanice. Evo nekih primera tih odjeka.

Analogija o Avramu u 4. glavi poslanice ima svoj višestruki odjek u 14. glavi. U 4,19-21 čitaocima se daje informacija da Avram, predstavljen kao duhovni otac svih hrišćana i Jevreja i neznabožaca, nije bio “slab u veri” i nije “sumnjao”, nego da je bio “jak” i “potpuno uveren” da je Bog kadar učiniti ono što je obećao. Svi ovi elementi pojavljuju se i u našem tekstu. Pavle, koji se identifikuje s “jakima” (15,1) savetuje one koji dele njegovo razmišljanje da treba da podnose nedostatke slabih (1. stih) i da rado primaju “slabe u veri” (14,1). Oni koji “sumnjaju” osuđeni su ako jedu (23. stih), a svi oni treba da budu “potpuno uvereni” u svom umu (5. stih). Ovi odjeci su spona između Pavlovih uputstava u vezi s jedinstvom u pogledu hrane i danâ, i ključne slike u ranijoj raspravi o temelju jedinstva između Jevreja i neznabožaca u Hristu.

Drugi primer dolazi iz 2,1, gde Pavle objavljuje da osoba koja sudi drugome nema izgovora, jer sudeći drugome osuđuje samu sebe. Samo je Bog sudija i Njegovu ulogu niko ne sme da uzurpira (vidi 2,16 i 3,6). Tekst u 14,4.10. i 13 odjek je Pavlove ranije rasprave u 2. i 3. glavi poslanice. Priznanje da je Bog verni i pravedni sudija vodi u spremnost da mu dopustimo da i bude sudija. To je spona između Božje moralne čestitosti i hrišćaninove moralne odgovornosti prema bližnjima. Savet hrišćanima da se uzdrže od osuđivanja drugih ljudi u pogledu predmeta hrane i danâ nije samo opšti savet, “pridodat” na kraju poslanice iz nekog ustaljenog običaja. On je preko ovih odjeka u sprezi s Pavlovom osnovnom porukom.

Iako bi se deo teksta u 14,7-9 mogao posmatrati kao obična digresija, predmet pripadanja Hristu, Gospod(ar)u živih i mrtvih, odjek je jezika živih i umirućih iz 6. glave poslanice, naročito iz stihova od 10 do 13. To sadašnja uputstva povezuje s kontekstom moralne odgovornosti iz 6. glave, gde Pavle ističe da Božju blagodat hrišćani ne bi trebalo da koriste kao izgovor što i dalje žive u grehu. Biti živ Bogu (6,11) znači biti mrtav grehu. Živeti Gospodu (14,8) znači uvažavanje činjenice da je Hristos Gospod svih i dopuštanje da On bude sudija. Osuđivanje i prekorevanje drugih ljudi povezano je nevidljivim nitima s grehom koji hrišćani ostavljaju ako su živi Bogu.

Konačno, u Rimljanima 5,6, Pavle objavljuje da je Hristos umro za bezbožnike. Umro je za nas dok smo još bili “slabi” (NIV koristi reč nemoćni, ali to je ista reč koja se u 14. glavi poslanice koristi za slabe). Pavle u 14,15 podseća jake da je slabi brat neko za koga je Hristos umro.

Ako su 14. i 15. glava poslanice Rimljanima samo uopšteno prepričavanje teksta iz 8. do 10. glave 1. Korinćanima, zašto je onda tako mnogo linkova [spona] sa ostatkom poslanice? Bolji zaključak bi glasio da se Pavle bavi sasvim specifičnim i osetljivim problemom u rimskoj crkvi. On već u početnom delu poslanice počinje da utire put za tu raspravu. Time što je unapred obavio teološke “zemljane” radove i radove na temeljenju, on je obezbedio uslove da se njegovi saveti oko konkretnih problema lakše “progutaju”. To daje veću verovatnoću da će biti u mogućnosti da ostvari svoj cilj i pomiri te dve strane, umesto da talasa vode prepiranja, pa da ih još više razdvoji. I mada ponavlja ista temeljna načela hrišćanskog vladanja već prisutna u 1. Korinćanima, on ipak koristi novu terminologiju, inače netipičnu za njega, kako bi pomenuta načela primenio na novu situaciju u rimskoj crkvi. Pavle nam ne govori dovoljno o toj situaciji da bismo je mogli razumeti do detalja, ali biblisti koji veruju da se Pavle bavi sasvim određenom situacijom daju različite mogućnosti tumačenja.

Oni koji jedu samo povrće, ili “zelje”

Ko su mogli biti ti ljudi koji su jeli samo povrće (14,2)? Postoji u tom smislu više mišljenja. Neki u njima vide Jevreje koji ne žele da jedu nikakvo mesto, zbog problema uzimanja mesa žrtvovanog idolima. Tako bi situacija bila identična onoj u 1. Korinćanima od 8. do 10. glave. Međutim, već smo videli dokaze koji govore protiv takvog gledišta. Da se Pavle i u 1. Korinćanima i u Rimljanima bavio istom situacijom, zašto bi se njegov rečnik tako upadljivo menjao? Okolnost da je Pavle izostavio jezik koji bi se posebno odnosio na problem hrane žrtvovane idolima, govori nasuprot mišljenju da je to ovde bio glavni predmet.

Drugi predmet iz 14. glave Rimljanima vide kao spor oko košer-hrane između jevrejskih hrišćana i hrišćana iz neznaboštva. Tu tvrdnju oni potkrepljuju pozivanjem na pominjanje “čistog” i “nečistog” iz 14. i 20. stiha. Međutim, propisima za košer-hranu nije bio obuhvaćen vegetarijanizam, a Pavle je sasvim određen u pogledu tih rasprava u kojima su učestvovali oni koji jedu samo povrće.

Neki smatraju da su rimski vegetarijanci zapravo bili hrišćani iz neznaboštva pod uticajem različitih struja asketizma, koje su činile pokušaje odricanja od tela u ime duhovnog života. Na primer, na Seneku su, u njegovim mlađim godinama uticali su na Seneku, neopitagorejci da postane vegetarijanac, iako on to nije i ostao (Moral Epistles to Lucius, 108:17). U Plutarhovom delu Moralia nalazimo esej pod naslovom “O jedenju mesa” [On the Eating of Flesh], u kojem se on zauzima za vegetarijanizam. Neznabožački [nejevrejski] pisci navode raznovrsne razloge u prilog vegetarijanizma (većinu od njih navodi Plutarh), među kojima su kultski rituali, odricanje od zadovoljstava, odricanje od luksuza, zdravlje, verovanje u seobu duša i uzdržavanje od okrutnosti prema životinjama. Moguće je, iako u prilog tome nema konkretnih dokaza, da je ta asketska tradicija uticala na neke rimske hrišćane u grčko-rimskom svetu.

Drugi opet smatraju da se, iako propisima za košer-hranu nije bio obuhvaćen vegetarijanizam, postojanje tog običaja među jevrejskim hrišćanima ne može potpuno negirati. Iako je tačno da vrsta judaizma zastupljena u rabinskim izvorima definitivno nije sadržavala ni trag tendencije ka vegetarijanizmu, rabinski judaizam nije bio suština judaizma prvog veka, tako da u jevrejskim izvorima ipak nalazimo neke nagoveštaje vegetarijanizma. Filo kaže da je “terapeute” [Therapeutae], sekta egipatskih Jevreja, držala svoje stolove čiste od svih životinja od kojih se dobija meso (Philo: “On the Contemplative Life”). Oni verovatno nisu imali nikakvog uticaja u Rimu, ali je moguće da su takvi običaji mogli nastati i u drugim delovima sveta gde su se Jevreji nastanili posle rasejanja iz Palestine. Isto tako, nije bilo ništa neobično da jevrejski izvori govore o privremenom uzdržavanju od mesa za posebne prilike, kao što je priprema za neko otkrivenje ili kao pokora za kakav greh (4. Jezdrina 9,23-25; Ruvimovo svedočanstvo 1,9.10; Judino svedočanstvo 15,4).

Kako ćemo rezimirati sve ove informacije? Nemoguće je pouzdano reći ko su bili rimski hrišćani koji su jeli samo povrće. Prilično pouzdana je pretpostavka da se njihovi razlozi nisu odnosili na zdravlje, nego na različite vrste ritualističkog asketizma, koje su nikle i u jevrejskom i nejevrejskom [neznabožačkom] svetu prvog veka.

Predmet “dana”

Prevod prema NIV ovako počinje tekst u 14,5: “Jedan smatra da je jedan dan svetiji od drugog.” Međutim, reč sveti samo je tumačenje i nije sadržana u izvornom tekstu. Pavle jednostavno kaže da neki čovek “prosuđuje” ili “vrednuje” dan od dana, dok drugi “prosuđuje” ili “vrednuje” svaki dan. Na šta nas ovde Pavle upućuje? Prisutna su tri glavna shvatanja: subota, jevrejski praznični dani i dani posta. Pre izvesnog vremena je nemački biblista po imenu Rauer dao više uverljivih objašnjenja o tome zašto je Pavle govorio o danima posta — mogućnost koja bi se vrlo teško mogla dogoditi nama, pošto su takvi dani prestali da imaju mnogo značaja u našoj kulturi. Međutim, mi u prvom veku nalazimo obilje dokaza o značaju dana posta u jevrejskom, neznabožačkom i ranohrišćanskom svetu.

Prvi razlog koji navodi Rauer jeste da je gotovo nemoguće tvrditi da su neki hrišćani u Rimu svetkovali ili sve dane podjednako ili ni jedan jedini dan. Svi su morali imati dan bogosluženja, u koji bi se okupljali. Ako su verske službe održavali zajednički, oni su morali da praznuju određene dane. Drugo, terminologija se ovde razlikuje od one u Galatima 4,10 ili u Kološanima 2,16, gde je praznovanje određenih dana najverovatnije bilo aktuelno. (Pavle ovde govori samo o “danima”, dok u Galatima govori o “danima, mesecima, vremenima i godinama”, a u Kološanima o “praznicima, mladinama i subotama”.) Treće, izraz “prosuđuje svaki dan”, neobičan je izraz za “ne svetkovati nijedan dan”. Konačno, pozivanje na dane najlogičnije je vidljivo u kontekstu istog opšteg problema, pomenutog u 2. stihu, problema običaja u ishrani. Sve to čini mogućim da se izraz “dani” iz 14,5 ne odnosi na dane za svetkovanje, nego na dane posta. Drugim rečima, rasprava u Rimu nije bila samo oko onoga šta treba jesti, nego i kada to treba jesti.

Terminologija u temi “Slabi i jaki”

Pavle je ovu terminologiju već jednom primenio, u 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave, iako je tamo govorio samo o slabima, a ne o jakima, i samo izrazio brigu za slabe, ali im se nijednom nije direktno obratio. Međutim, zašto on koristi izraz slabi za pažljivije, savesnije hrišćane? Nije li to ipak pogrdno izražavanje, da ne nabrajamo dalje? Postoje neki dokazi u grčko-rimskom svetu da se izraz slabi koristio u značenju obziran, savestan (vidi Horacije [Horace]: Sermons, 1:9:60-78). Može biti da je taj izraz Pavle koristio baš na taj način. Izraz slabi u veri nesumnjivo upućuje na neku negativnu konotaciju u poslanici Rimljanima. Pa ipak, Pavle nigde ne tvrdi da bi slabi trebalo da postanu jaki, kako ćemo kasnije videti; jedino što sigurno znamo jeste da su “slabi” oni pažljiviji, savesniji hrišćani, koji se strogo drže ograničenja u ishrani, kao i običaja o poštovanju dana — što Pavla identifikuje sa jakima (15,1) — i da, umesto da traži jednoobraznost običaja, Pavle upućuje na dublje jedinstvo u Hristu.

Čisto i nečisto

Pavle u ovom odseku dva puta upućuje na terminologiju teme “čisto” i “nečisto” (14,14.20). To situaciji u Rimu dodaje još veću meru zanimljivosti, budući da su se jevrejski propisi o čistom i nečistom odnosili na uzdržavanje od svinjetine i drugih vrsta jela označenih u 11. glavi 3. Mojsijeve kao nečista, a ne na vegetarijanizam. Ni ovom prilikom nam Pavle ne daje dovoljno informacija, čime bi nam omogućio da sa sigurnošću zaključimo zašto on pokreće taj problem, a ipak, tu imamo nekoliko tačaka koje bi trebalo imati na umu.

Prvo, u oba ta stiha prevod prema NIV govori o hrani koja je čista ili nečista, ali reč hrana dodali su prevodioci i ona se ne nalazi u izvornom tekstu. Pavle jednostavno izražava svoje uverenje da ništa nije nečisto (14. stih) i da je sve čisto (20. stih), ukoliko neko ne smatra da je nečisto. Pošto kontekst glave stvarno obuhvata hranu, može biti, dakle, da Pavle upravo to ima na umu, ali to je samo pretpostavka.

Pavle je verovatno znao da su problemi koji su se odnosili na čisto i nečisto izazivali napetost među jevrejskim hrišćanima i hrišćanima iz neznaboštva. Lako je zaključiti da su takvi problemi mogli izazvati napetost, ako znamo da je jedan od načina na koje su stari Jevreji tumačili svoje propise o čistoj i nečistoj hrani bio da ih smatraju simbolom, koji je trebalo da ih podseća na to da ne treba da se druže s nečistim narodima, tj. neznabošcima (vidi, npr. Aristeas 139-142). Takvo shvatanje značilo bi frontalni sudar s Pavlovim naglašavanjem Božje blagodati i milosti za sve ljude. To bi moglo biti objašnjenje za bar jedan deo razloga zašto je Pavle pokrenuo problem čistog i nečistog u 14. glavi poslanice.

Zaključak

Iako nam Pavle ne daje dovoljno informacija da bismo u potpunosti razumeli situaciju u Rimu, najbolji dokaz ukazuje na misao da je to tekst kojim Pavle cilja na sasvim određenu situaciju ili situacije u Rimu. Bilo je prepiranja oko običaja u pogledu ishrane i oko dana, naročito oko vegetarijanizma i dana posta. Drugim rečima, rimski hrišćani su se prepirali oko pitanja šta i kada treba jesti. Mi ne znamo tačno šta je nekim hrišćanima bilo povod za zastupanje tih stavova ili da li su to bili jevrejski ili nejevrejski hrišćani. Situacija je mogla biti složena i tamo je moglo postojati više grupa. Na neki način, tenzije između jevrejskih i nejevrejskih hrišćana verovatno su bile samo deo rimske “kaše”. Ipak, za nas je najvažnije šta je povodom tih neslaganja Pavle imao da kaže rimskim hrišćanima, i mi sada prelazimo upravo na ta njegova uputstva.

Pavlovi saveti slabima i jakima

Pavle u celom našem tekstu kombinuje savete slabima i jakima. Ta uputstva ćemo tako razmotriti tako što ćemo se najpre pozabaviti onim što je predviđeno za sve, potom uputstvima namenjenim slabima i na kraju, savetima upućenim jakima.

Saveti svim hrišćanima

Pavle ovaj odeljak pridružuje zapovesti o međusobnom prihvatanju. Tekst u 14,1 preporučuje jakima da prihvate slabe; 3. stih podseća i jedne i druge da ih je Bog sve prihvatio, a 15,7 savetuje obe grupe da se međusobno prihvate, kao što je Hristos njih prihvatio. Prihvatiti, znači smatrati nekoga sasvim dobrodošlim i imati s njime zajednicu. Jedina druga prilika u kojoj Pavle koristi tu reč je u Filimonu, 17. stih, kada moli Filimona da odbeglog roba Onisima prihvati onako kako bi prihvatio Pavla. Grčki prevod Starog zaveta koristi tu reč u Psalmu 65,4 gde prikazuje Boga koji prima svoj narod u svoj dvor da mu služi. Ako prvi deo poslanice Rimljanima donosi i jedan jedini zaključak, onda on glasi da smo mi svi prihvaćeni Božjom blagodaću. Prihvaćeni hrišćani treba da postanu hrišćani koji prihvataju; konkretno, da postanu oni koji prihvataju one koji možda neguju drugačije običaje i mišljenja. To je Pavlova najfundamentalnija misao. Upravo u situaciji kada se ne slažu, hrišćani treba da prihvataju jedni druge.

Pavlov drugi savet obema grupama deluje pomalo čudno. On im u 14,5 kaže da svako treba da bude u potpunosti uveren u svoju misao. Zar to već nije bilo problem? Nije li upravo na tome počela rasprava? Svi oni su bili potpuno uvereni u svoju misao i nisu se slagali jedni s drugima. Pavle, međutim, i ne pokušava da navede sve hrišćane da se slože. Ne pokušava da ubedi slabe da veruju onako kako veruju jaki, niti savetuje jake da usvoje ubeđenja slabih. Naprotiv, i jedni i drugi treba da budu potpuno uvereni u svoju misao.

Pavle je bio voljan da ostavi dovoljno prostora za hrišćansku slobodu, kad je dolazilo do problema kao što je taj, ali to nikako nije značilo da hrišćani mogu slobodno da greše. Da je smatrao da su problem ili problemi koji su bili predmet prepiranja u Rimu imali presudnu ulogu u nečijem odnosu prema Bogu ili prema drugima, Pavle ne bi bio govorio na takav način. Na primer, kad je Korinćanima, u 5. glavi 1. Korinćanima, pisao o pitanjima seksualnog nemorala u crkvi, tada nije rekao da svako treba da bude potpuno uveren u svoju misao. Ne, dao je jasna i sasvim određena uputstva o tome šta treba učiniti. Niti je Galatima, koji su bili u iskušenju da se vrate shvatanju spasenja delima zakona, rekao da svako treba da bude potpuno uveren u svoju misao. Sloboda nije biti slobodan da grešiš. Međutim, među hrišćanima postoje opravdane razlike u pogledu kako prakse, tako i mišljenja. Zato bi povodom takvih pitanja hrišćani morali biti voljni da se međusobno poštuju, i to ne samo da tolerišu jedni druge nego i da jedni druge prihvate u potpunosti. Pavle u 14,6 podseća obe grupe da su oni koji se ne slažu s njima, iskreni u svom odnosu prema Gospodu.

To je težak savet. Čvrsto se držati svojih ubeđenja, a ipak u potpunosti prihvatiti one koji ne dele ta ubeđenja, nikada neće biti lako. Takvu spremnost da prihvatimo može nam doneti jedino zahvalnost zbog saznanja da je Bog prihvatio nas.

Pavlov sledeći savet obema grupama bavi se pitanjem prioriteta. On kaže sledeće u 17. i 18. stihu: “Carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome. Jer koji ovim služi Hristu ugodan je Bogu i mio ljudima.” Mi smo u 12. glavi poslanice već videli da je hrišćansko ponašanje važno. Važna su i merila. Ali važniji od toga su pravda, mir i radost. Hrišćanima je potrebna mudrost u određivanju prioriteta, kako bi odvajali važno od najvažnijeg i bitno od nebitnog. Ljudi su važniji od merila i zajedništvo je važnije od pobede u raspravi.

Verovatno bi u ovom kontekstu trebalo razumeti Pavlove reči o tome kako je sve čisto i kako ništa nije nečisto (14. i 20. stih). To ne znači da je ponašanje nevažno. Pavle je potrošio zaista mnogo vremena u 6, 12. i 13. glavi dokazujući da jeste. To ne znači ni da je sve što jedeš dobro za tebe niti da je blagotvorno sve ono što radiš. Ali znači — da pitanja spoljašnjeg karaktera, kao što su ritualna čistota i merila za navike u ishrani nikada ne mogu biti presudno važni za carstvo. Između tih područja postojaće opravdana razlika. Ali, carstvo je stvar pravde, mira i radosti, pa tako, kad god se spoljašnja merila budu isprečila na putu tih temeljnih vrednosti, mi ćemo znati da su nam prioriteti pogrešni (14,17).

Na kraju, Pavle u 22. stihu daje veoma značajno uputstvo, koje bi trebalo da se odnosi i na slabe i na jake. U kontekstu te rasprave on im savetuje da njihova verovanja o tim pitanjima ostanu stvar između njih samih i Boga. Crkvu ne unapređuje i ne izgrađuje izazivanje nemira zbog takvog predmeta kao što su merila ponašanja. Razmislite o tome kakva bi promena nastala kada bi ovaj savet danas poštovao svaki pojedinac u crkvi.

Ove preporuke, da prihvatamo jedni druge, da budemo u potpunosti uvereni u svoju misao i da fundamentalne vrednosti Božjeg carstva uvek posmatramo u pravoj perspektivi, odnose se i na slabe i na jake. Međutim, postoje specifične potrebe i problemi koji pripadaju svakoj grupi i zato sada prelazimo na posebne Pavlove savete grupama pojedinačno.

Saveti slabim hrišćanima

Pavle nikada ne preporučuje slabima da preuzmu mišljenja ili običaje jakih, niti ih kritikuje zato što su slabi (iako bi se reči iz 4,19, u kojima se kaže da je Avram jak a ne slab, mogle shvatiti kao indirektna kritika). Najvažnija uputstva koja im daje odnose se na njihovo najveće iskušenje. Budući da zastupaju snažna ubeđenja koja vode u preterano savesne postupke, oni su suočeni s iskušenjem da osuđuju one koji ne zastupaju ta njihova ubeđenja. Ali Pavle je nemilosrdno uporan, govoreći im da treba da se uzdrže od osuđivanja. Neko ko ne jede sve ne sme da osuđuje onoga koji jede (14,3). To uputstvo Pavle opravdava činjenicom da je jedino Bog sudija. Zašto bi neko sudio tuđem sluzi (4. stih)? Svakom prilikom kada osuđujemo, mi osuđujemo jednog od Božjih slugu. Hristos je Gospod(ar) živih i mrtvih (9. stih). Svako će stati pred Božji sud i dati odgovor za sebe (stihovi 10-12). Osuđivati drugog znači uzurpirati Božju sudijsku ulogu, što je jedan od oblika hule na Boga, jer se time negira Bog. Jaki ili manje “pedantni” nemaju istu sklonost ka osuđivanju, iako imaju svoje iskušenje, kako ćemo kasnije videti. Međutim, posebno iskušenje slabih je osuđivanje, a to iskušenje je zaista vrlo ozbiljno. Pavle zaključuje: “Zato da ne osuđujemo više jedan drugoga” (13. stih).

Međutim, na kraju 14. glave nalazimo još jedno važno upustvo namenjeno slabima. Pavle govori o onima koji sumnjaju ili su kolebljivi u pogledu sopstvenih ubeđenja. Pogrešno je ako se “puste” i jedu, mada im njihova ubeđenja nalažu suprotno, jer njihovo postupanje u tom slučaju ne potiče od vere, a štogod ne potiče od vere jeste greh (23. stih). Drugim rečima, nije u redu kada neko gazi svoja ubeđenja. Hrišćanski postupci treba da nastaju na tlu vere. Gaženje sopstvenih ubeđenja nije čin vere. Prema tome, greh je nastupati protiv ubeđenja, pa makar ona bila i pogrešna, jer kada neko postupa na način za koji veruje da nije u redu, to je čin neposlušnosti prema Bogu. Slabi, dakle, treba da slede svoja ubeđenja.

Na ovom mestu Pavle daje jedan od najdubokoumnijih iskaza o grehu u celoj Bibliji. Greh nije samo kršenje zakona. Ne, on je svaki postupak koji ne nastaje na tlu vere. Ako naš celi život treba da bude živa žrtva Bogu (12,1), tada sve ono što radimo treba da proistekne iz naše vere. Gaziti ono za šta verujemo da je u redu ne zadovoljava taj kriterijum.

Uputstva upućena slabima imaju svoje implikacije i za jake. Ako slabi greše gazeći svoja ubeđenja, onda nastojanje da izrazito savesnu osobu navedeš da pogazi svoja uverenja znači vođenje takve osobe u greh. Prihvatljivo je pokušati, uz pomoć dokaza, da ubedimo neku osobu da su njena ubeđenja pogrešna, ali nikad i nikako nije dopustivo pokušavati da navedemo nekoga da pogazi svoje ubeđenje. Prema tome, slabi treba da se rukovode svojim ubeđenjima, ali to treba da čine ne osuđujući one koji ne dele njihova uverenja. Drugim rečima, i onda kada se sretnem s osobom koja zastupa ubeđenja za koja ja mislim da su apsurdna (možda, recimo, misle da je pogrešno jesti celer ili nositi odeću plave boje), navodiću ih na greh ako ih nagovaram da učine nešto za šta veruju da nije u redu. Jedini pravilan postupak jeste nastojanje da ih ubedim da njihova ubeđenja nisu na mestu.

Saveti jakim hrišćanima

Jaki hrišćani, dakle oni koji su slobodniji i manje “pedantni”, nemaju istu sklonost kao slabi da upiru prstom kritike i osuđivanja. Međutim, oni se ipak ne mogu opustiti pošto imaju sopstveno iskušenje. Pavle ga u ovoj glavi pominje dva puta (14,3.10). Iskušenje jakih je da “prezirno gledaju” na slabe i da ih omalovažavaju. Zauzimajući superioran stav, oni kolutaju očima i odmahuju glavom gledajući na te jadne, zavedene legaliste koji nisu ni prosvetljeni ni oslobođeni kao što su oni sami. Ovakav način otpisivanja ljudi Bogu nije ništa manje odbojan nego osuđivanje. Takav stav pokazuje da ljudi ne uviđaju da je Bog prihvatio i slabe i jake. Time se ne “ugađa bližnjem” niti se radi na njegovom izgrađivanju (15,2). Jaki propuštaju da prihvate slabe jer ih omalovažavaju, baš kao što i slabi ne uspevaju da prihvate jake kad ih osuđuju.

Pavle je i jakima pripremio neke neprijatne savete. Oni treba da trpe nedostatke slabih (1. stih). To, konkretno, znači da oni moraju biti spremni na odricanje od svojih legitimnih prava u korist slabih. Ako bi njihov postupak, pa makar to bio savršeno prihvatljiv postupak, bio kamen spoticanja ili prepreka nekom bratu ili sestri, oni bi morali biti voljni da ga se odreknu (14,13). Nije na mestu je ako činimo bilo šta o šta će se neko spotaći (20. stih).

Pavle je pripremio i značajnu teološku podršku svojim savetima. Ključ nalazimo u 15. stihu: “Ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi; ne gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre.” Hristova blagodat preobražava svakog brata i sestru u nekoga za koga je Hristos umro. Ako razumemo Božju blagodat, tada nikada nekog drugog hrišćanina nećemo gledati tek kao nekoga ko se ne slaže s nama u ovom ili onom mišljenju, kao nekoga ko jede što mi ne jedemo, ili kao nekoga ko odbija učešće u aktivnostima koje mi smatramo korisnima. Naprotiv, svako ljudsko biće gledaćemo kao nekog za koga je Hristos umro. Jedino će zahvaljujući tom novom načinu posmatranja ljudi izostati omalovažavanje, koje su jaki u iskušenju da pokažu prema slabima, ili osuda kojom slabi umeju da se okome na jake.

Pavlov zaključak

Ovu raspravu o hrišćanskom jedinstvu i uzajamnom prihvatanju Pavle završava divnim rečima koje nas vraćaju na temu Božjeg uvođenja neznabožaca u krug spasenja. Nemoguće je sigurno znati da li to znači da su prepirke oko hrane i dana u Rimu podrazumevale i tenzije između Jevreja i neznabožaca/ nejevreja jer, na neki način, taj tekst kao da se vraća unazad i sažima više nego samo prethodne dve glave. U 15. glavi Pavle ponavlja stav da hrišćani treba da rado primaju ili prihvataju jedni druge kao što je Hristos njih prihvatio (7. stih). On, zatim, u 8. stihu ponavlja da je Hristos postao sluga Jevrejima zbog Božje istine, da bi potvrdio obećanja data patrijarsima, kako bi neznabošci mogli slaviti Boga zbog Njegove milosti. Posle toga, on citira iz četiri starozavetna teksta, o neznabošcima koji se raduju i nalaze nadu u Bogu (Psalam 18,49, paralela u 2. Samuilovoj 22,50; 5. Mojsijeva 32,43; Psalam 117,1 i Isaija 11,10). Poslednji tekst govori o “korenu Jesejevom”, koji će niknuti da vlada narodima (ili neznabošcima) i objavljuje da će se neznabošci imati nadati u Njemu. To je Pavlu povod za završnu molitvu u 13. stihu: “A Bog nada da ispuni vas svake radosti i mira u veri, da imate izobilje u nadu silom Duha Svetoga” [Neka vas Bog nade ispuni svakom radošću i mirom, vas koji se uzdate u Njega, da biste imali obilje nade silom Svetoga Duha — prema NIV].

Pavlova želja je bila da na mesto svađa i rasprava dođe uzajamno prihvatanje na temelju Božje milosti, koje će ih sve ispuniti radošću, mirom i nadom.

Značaj Pavlovih saveta

Što se tiče Rimljana, ovaj deo Pavlove poslanice spustio je uzvišenu teološku vest Božje blagodati za sve ljude na praktični nivo života i svakodnevice. Mi nažalost nemamo nikakav podatak o tome kako su Rimljani odgovorili na vest. Ipak, cilj koji je Pavle imao za njih bio je jasan. On nije pokušao da stvori jednoobraznost mišljenja ili običaja. On im je rado prepuštao da budu u potpunosti uvereni u svoju misao, ali je nastojao da stvori jedinstvo u Hristu koje je prevazilazilo njihova neslaganja i učinilo da je Hristov mir postao stvarnost u njihovoj zajednici.

Teško je zamisliti kako bi ijedan drugi savet u Bibliji mogao biti aktuelniji za današnje hrišćane od onog koji Pavle izražava u ovom delu poslanice Rimljanima. Tako je mnogo verovanja i merila koji unose podele u crkvu. Ne samo što oni “presavesni” (danas bismo ih možda mogli nazvati “konzervativnima” ili “desnim krilom”) upiru prstom osuđivanja, oni osim toga preplavljuju svet vatrom osude sa svojih kompjutera ili fotokopir-mašina. A “jaki” su (danas bismo ih možda nazvali liberalima) nastavili da oštre svoje veštine arogantnog nipodaštavanja. A kako svet danas sve više postaje globalno selo, pa međusobno kontaktiraju hrišćani velikih kulturnih razlika, sve nade u jednoobraznost padaju u vodu, vodeći mnoge u očaj i strah da crkva možda nikada neće dostići jedinstvo.

Međutim, razloga za očajanje nema. Iako mi kao grešni ljudi možda nikada nećemo uspeti u dostizanju ideala, Pavle nam ukazuje na osnov jedinstva. To je svest da nas je Hristos prihvatio. Ako je Hristos bio spreman da umre za nas u vreme dok smo još bili grešnici, kako možemo mi odbiti da prihvatimo druge hrišćane, samo zato što svaku tačku ne gledamo potpuno jednakim očima i ne poštujemo svako merilo na isti način? Pavle ne govori samo o međusobnom tolerisanju. On nas upućuje na istinsko uzajamno prihvatanje, koje nas navodi da srcem prihvatimo jedni druge, bez obzira na to što su neki od nas konzervativni a neki liberalni (iako su ti termini bili korišćeni za tako mnogo različitih pojmova, da bi ih trebalo proterati iz našeg rečnika). Hristova blagodat može da nas podstakne ne samo da tolerišemo nego i da iskreno cenimo one koji se razlikuju od nas.

Pavlova vest o Božjoj blagodati za sve ljude jednostavno će biti nepotpuna sve dok ne nađe svoje ostvarenje u zajednici gde se očituje uzajamna briga, uzdizanje i duhovna nega. Poslanica Rimljanima nas poziva ne samo da se uzdamo u Boga, nego i na prihvatanje u ljubavi i uzajamno negovanje, koje će biti demonstracija značenja te vesti u našem svakodnevnom životu. Takva demonstracija biće ujedno i snažno evanđeosko svedočenje. Zar ne bi bilo vredno truda da svaka naša crkva stalno pred očima ima reči Pavlove molitve u 15,5.6: “A Bog trpljenja i utehe da vam dâ da složno mislite među sobom po Hristu Isusu, da jednodušno jednim ustima slavite Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista.”

Primena Reči

Rimljanima 15,1 – 15,13

1. Ako razmišljam o svojoj mesnoj crkvi, koji bi problemi bili savremeni ekvivalent prepiranjima o pitanjima ishrane i danima za post, koji su nekada podelili Rimljane? Postoje li neke posebne strategije koje bih mogao uzeti iz Pavlove poslanice, a koje bi mi mogle pomoći da ostvarim promenu u pogledu tih problema? Koje su to strategije?

2. Da li bi moja reakcija na 1. pitanje bila drugačija, ako bih razmišljao o svojoj verskoj zajednici kao celini? Ili, ako bih razmišljao o celom hrišćanskom svetu?

3. Koje je od ovih iskušenja za mene veće: da se podsmevam drugima, ili da osuđujem druge? Šta to govori o meni lično? Kako mi Pavlovi saveti pomažu da izbegnem to iskušenje?

4. Kako bih sadašnje jedinstvo u svojoj crkvi mogao prikazati crtežom ili nekom drugom umetničkom kreacijom? Kako bih mogao prikazati jedinstvo koje bih rado video u svojoj crkvi, crtežom ili nekim drugim umetničkim izrazom? Kako mogu doprineti napredovanju svoje crkve iz sadašnjeg stanja ka idealu?

5. Koja su od ubeđenja koja zastupam presudno važna, a koja bi, mada značajna, trebalo da budu stvar lične slobode unutar crkve? Kako mogu spoznati razliku?

6. Ima li konkretnih postupaka u mome životu koje bih mogao korigovati za dobro drugih, da ne bi bili povređeni onim što ja radim? Gde bi trebalo da povučem crtu i uvidim da ne mogu svakome ugoditi?

Istraživanje Reči

1. Pažljivo uporedi i suprotstavi tekstove u 14,1 – 15,13 i 1. Korinćanima od 8. do 10. glave. U jednom stupcu na strani svoje beležnice navedi sličnosti, a u drugom nabroj razlike. Kako objašnjavaš ono što si našao? Šta si iz tog poređenja saznao o načinu na koji Pavle daje moralne pouke?

2. U 14,19 i 15,2 Pavle koristi reč uzdizanje ili oplemenjivanje, kada govori o uzajamnoj duhovnoj nezi koja jača crkvu. Pogledaj i druga mesta u Pavlovim spisima u kojima on koristi tu reč i napiši jedan pasus o tome šta, po tebi, Pavle podrazumeva pod izrazom “uzdizanje”. (Pošto je ta reč prevođena na više različitih načina, biće teško koristiti konkordanciju. Ostala mesta u kojima Pavle koristi tu reč nalaze se u: Rimljanima 15,20; 1. Korinćanima 3,9; 8,1.10; 10,23; 14,3.4.5.12.17.26; 2. Korinćanima 5,1; 10,8; 12,19; 13,10; Galatima 2,18; Efescima 2,21; 4,12.16.29; 1. Solunjanima 5,11.)

< 16 Poglavlje Sadržaj 18. Poglavlje >