| < 12 Poglavlje | Sadržaj | 14. Poglavlje > |
Niko
neće posumnjati ako ustvrdimo da je pojedine delove bloka teksta od 9. do 11.
glave teško pratiti. Pavle je dosta uradio na postavljanju temelja; sada konačno
stiže do vrhunca svog izlaganja, posle čega će ovaj odsek poslanice privesti
kraju. Iz svih prividno čudnih obrta i preokreta u istoriji Božjeg naroda sada
izranja jedan plan, zadivljujući plan. Niko o njemu nikada nije usnio. Plan je
da Bog bude milostiv svim ljudima.
Polazeći od mnogih slika koje smo dobili o Božjoj milosti, to verovatno ne treba
da nas iznenadi. Zapanjuje način na koji taj plan krči sebi put ka ispunjenju.
Pređimo na zaključak ovog fascinantnog odseka.
Rimljanima
11,11-36
Deo
poglavlja od 11. do 36. stiha pročitaj u najmanje dva različita prevoda i u
svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima upiši odgovore na sledeća
pitanja.
1. Kako
se ovi stihovi uklapaju u tok Pavlove rasprave u bloku teksta od 9. do 11.
glave? Kako se ovaj zaključak uklapa u Pavlov plan za taj
odsek?
2. U
čemu se sastoji Božji konačni plan? Kako dolazi do njegovog ispunjenja? Ko je u
njega uključen i kako?
3. Kakva
je, prema Pavlu, budućnost Jevreja? Šta će se, prema Pavlovom očekivanju,
dogoditi s Jevrejima? Kakve praktične ciljeve ima Pavle na umu dok raspravlja o
tom pitanju?
4. Kakav
je odnos između Pavlovog metoda službe (11,13-16) i Božjeg
plana?
5. Kakva
je uloga “ljubomore” u Božjem planu? Da li je ljubomora adekvatan motiv? Zašto,
ili zašto ne?
6. Objasni
šta Pavle poručuje upotrebom ilustracije o maslinovom drvetu, u delu teksta od
17. do 24. stiha. Šta je predstavljeno drvetom? Ko su prvobitne grane? Ko
predstavlja nakalemljene grane?
7. Šta
znači “pun broj neznabožaca” (25. stih)? Da li to Bog očekuje da se spase neki
određen broj?
8. Da
li je Pavle stvarno verovao i učio da će sav Izrailj biti spasen (26. stih)?
Kako objašnjavaš njegove reči?
9. Da
li je Božja milost istinski neopoziva (29. stih)? Kakve su implikacije te
tvrdnje?
Stihovi
koje smo proučavali u prethodnom poglavlju knjige završili su tmurnim tonovima
za Izrailj. Podsetimo se kako je u 9. i 10. stihu citiran Psalam 69,22.23, gde
se objavljuje da će Izrailjeve oči biti “pomračene da ne mogu gledati, a njihova
leđa zauvek pognuta”? Prizvuk beznadežnosti. Izrailj je slep i zauvek pognut!
Ali i ovom prilikom Pavle nas dovodi na rub litice, ali samo da bi načinio
iznenadni, zapanjujući zaokret. I tako on, već u sledećem stihu (11,11),
postavlja pitanje: “Jesu li se spotakli da nepovratno padnu?” Na osnovu onoga
što je direktno prethodilo bili bismo u iskušenju da kažemo: “Da, svakako.” Ali
Pavlov odgovor glasi: “Nikako!”
Taj
zadivljujući plan koji to “Nikako!” čini mogućim, Pavle rezimira u samo nekoliko
reči. Kasnije će ga razraditi u istoj glavi. Evo kakav je plan: Jevrejski
prestup otvorio je vrata spasenja neznabošcima. Ali kada vidi iskustvo
jevanđelja među neznabošcima, Izrailj će postati ljubomoran, doći će Bogu i
ponovo biti primljen (11. i 12. stih). Na taj način, odbijanje Jevreja vodi u
pristajanje neznabožaca koje, zauzvrat, preko ljubomore, vodi do pristajanja
Jevreja. To je taj plan. Prema tome, Pavle ima priliku da se raduje,
razmišljajući — ako prestup Jevreja znači bogatstvo za svet, koliko će tek veće
bogatstvo doneti njihova punina (12. stih), a ako njihovo odbacivanje jevanđelja
znači pomirenje za svet, šta će onda biti njihovo prihvatanje, ako ne život iz
mrtvih (15. stih)!
Pavle
se u 13. stihu direktno obraća neznabošcima. Konačno, on je apostol neznabožaca
i kaže da svojom službom sledi obrazac Božjeg plana. No, bez obzira na to što je
apostol neznabožaca (uz ovaj stih, pogledaj i tekst u Galatima 2,7-9), on i
dalje ima pred očima sopstveni narod. On očekuje da će uspeh koji postigne
objavljivanjem jevanđelja neznabošcima pobuditi surevnjivost njegovog naroda i
doneti spasenje nekima od njegovih pripadnika (11,14).
Zanimljivo
je da, u Delima, Pavlova služba potpuno odgovara Božjem planu. Kada bi ušao u
neki grad, Pavle bi svoju službu obično započeo u sinagogi, propovedajući svoju
vest Jevrejima. Iako ga je odbacivala većina Jevreja, “ostatak” je prihvatao
vest. S tim nukleusom on bi svoju vest nosio neznabošcima. Zapazimo, primera
radi, 18. glavu Dela, gde je Pavle došao u grčki grad Korint. Pavle je počeo da
radi u sinagogi i postigao određeni uspeh. Akila i Priskila koji su, zbog
Klaudijevog dekreta, bili napustili Rim, pridružili su se Pavlu (stihovi 1-4).
Pavle je nastavio da propoveda u sinagogi a onda, čitamo u 6. stihu: “Kad se oni
protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: krv vaša na vaše glave;
ja sam čist, od sad idem u neznabošce.”
Odbacivanje
jevanđelja od strane Jevreja za Pavla nije bilo samo eventualna mogućnost,
zamišljena mogućnost, nego neprekidna stvarnost njegove službe. Ipak, on nikada
nije mogao da zaboravi sopstveni narod. Verovao je da je Božji plan bio da će
upravo ta misija neznabošcima koja je izrasla iz jevrejskog odbijanja, izazvati
kod Jevreja surevnjivost i dovesti ih jevanđelju.
Ipak,
Pavle uviđa i opasnost da neznabošci možda neće shvatiti svoju ulogu u Božjem
planu. Umesto da shvate sebe kao deo Božjeg plana da bude milostiv svim ljudima,
oni bi se mogli uobraziti i osećati se superiornima u odnosu na one Jevreje koji
su odbacili jevanđelje. Mogli bi ih čak i omalovažavati. Možda je to bilo više
od samo potencijalne opasnosti. Kako ćemo kasnije videti u poslanici, vrlo je
moguće da je između hrišćana iz neznaboštva u Rimu i Jevreja koji su bili
hrišćani bilo napetosti. Ta opasnost navela je Pavla da iznese jednu alegorijsku
ilustraciju i uputi je hrišćanima iz neznaboštva.
Nije
ništa neobično kada se pravedni Izrailj u Starom zavetu uporedi s drvetom, iako
može biti razlike u vrsti drveta. Izrailj može da bude hrast (Isaija 61,3),
finik (palma), kedar (Psalam 92,12) ili maslina (Jeremija 11,16.17). Pišući deo
teksta poslanice u 11,17-24, Pavle je verovatno imao na umu tekst iz Jeremije
jer tamo ne samo što se pominje maslinovo drvo, nego se govori i o kaznenoj meri
protiv Izrailja, prikazanoj slikom odlomljenih grana. Ukoravajući Izrailj za
prestupanje zaveta, Jeremija kaže:
Gospod
te nazva maslinom zelenom, lepom radi dobroga roda; ali s hukom velikoga vetra
raspali oganj oko nje, i grane joj se polomiše. Jer Gospod nad vojskama, koji te
je posadio, izreče zlo po te, za zloću doma Izrailjeva i doma Judina, koju
činiše među sobom da bi me razgnevili kadeći Valu (Jeremija
11,16.17).
Pavle
gradi svoju ilustraciju sa maslinovim drvetom i svoje neznabožačke čitaoce
upoređuje s divljim maslinovim mladicama nakalemljenim na maslinovo drvo, nakon
što su s njega odlomljene neke matične grane (Jevreji) (Rimljanima 11,17). On
sada upozorava te nakalemljene grane da se ne ponose, nego da se podsećaju da
one ne nose koren, nego koren njih (18. stih). Tačno je, druge grane su
odlomljene, a oni su se nakalemili. Ali one odlomljene grane bile su odlomljene
zbog nedostatka vere, dok su nakalemljene grane bile nakalemljene zahvaljujući
veri (20. stih). Ako su se matične grane mogle odlomiti, onda mogu i divlje,
nakalemljene grane. I tako, ako su se divlje grane mogle nakalemiti, mogle su se
nakalemiti i odlomljene matične grane. To je za Boga, u stvari, još lakše nego
kalemljenje divljih grana (24. stih).
Poenta
je u tome da neznabošci ne bi trebalo da se uobraze i uzohole (20. stih). To što
su se našli na Božjem drvetu moglo se dogoditi kao rezultat Izrailjevog
odbacivanja jevanđelja. Ipak, to ne znači da je Bog zaboravio Izrailj i zauvek
odbacio one odlomljene matične grane. Njegov je plan da i njih vrati na svoje
drvo. Hvalisanje je dokaz nedostatka vere (3,27) i dovelo bi u opasnost
nakalemljene grane (11,21-23). Umesto da se uzohole, neznabošci bi trebalo da
razumeju Božji plan da i njih i Jevreje dovede u svoje carstvo. Božja milost
nikada ne može biti povod za hvalisanje i pominjanje privatne imovine. Božja
milost namenjena je svim ljudima. Imajući na umu to upozorenje, Pavle prelazi na
detaljnu razradu Božjeg zadivljujućeg plana.
Pavle
u 25. i 26. stihu ponavlja plan koji je izneo u 11. i 12. stihu, ali
dodajući neke pojedinosti. Izrailj je doživeo otvrdnjavanje srca, ali je
ono bilo samo privremeno. Ono će potrajati sve dok ne dođe pun broj
neznabožaca (25. stih), kada će se spasti sav Izrailj (26. stih). Ovo
obećanje Pavle potvrđuje zbirkom citata iz Starog zaveta, iz Isaije
59,20.21; 27,9 i Jeremije 31,33.34. Bog će doći kao izbavitelj,
odvratiće ih od bezbožnosti, obnoviće svoj zavet i ukloniće
njihove grehe. Tada će se spasti sav Izrailj. Ta dva stiha pokreću
dva zanimljiva pitanja: Šta Pavle misli kada pominje “pun broj neznabožaca”? i:
Hoće li Bog stvarno spasti “sav Izrailj”?
Postojalo
je jedno predanje i u jevrejskim i u hrišćanskim apokaliptičkim delima (knjige
poput Otkrivenja koje upućuju na svršetak sveta, uz upotrebu simbola), koje kaže
da je Bog odlagao svršetak sveta dok se ne napuni neki određeni broj. To
predanje se obično bavi problemom prividnog odlaganja obećanja o novom “veku”.
Sva dela u kojima je zapisano to predanje nastala su posle Pavla, ali samo
predanje je verovatno nastalo pre njega.
Primeri
ovog predanja mogu se naći u jevrejskim apokaliptičkim delima (verovatno pisanim
u drugom delu prvog veka, delima koja ni Jevreji ni hrišćani nikada nisu
prihvatili kao kanonska), 4. Jezdrinoj i 2. Varuhovoj. U 4. Jezdrinoj 4,36
Jezdra pita koliko će proći dok Bog ne učini kraj zlu. Odgovoreno mu je da će
morati da čeka navršavanje broja onih koji su kao on. U 2. Varuhovoj 23,4 kaže
se da je povodom Adamovog greha utvrđeno koliko će mesta biti pripremljeno, i da
kraj neće nastupiti dok se ne navrši broj pravednih koji će zauzeti ta mesta.
Čak se i u Otkrivenju, na povik “Dokle?”, koji su uputile duše mučenika pod
oltarom, odgovara porukom da će morati da čekaju još malo “dokle se navrše i
drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni” [dok se
ne napuni broj njihovih drugara slugu i braće, koji je trebalo da budu pobijeni
kao i oni] (Otkrivenje 6,11).
Ali,
iako je verovatno znao za to predanje i možda ga zato koristio, Pavle kao da
govori u jednom uopštenijem smislu. Povod za čekanje da se napuni broj obično je
odgovor na pitanje u vezi s odlaganjem posletka, ali Pavle ničim ne nagoveštava
da mu je to ovde važno. On verovatno ne implicira da Bog ima na umu neki sasvim
određeni broj neznabožaca koji moraju “ući” pre prihvatanja Izrailja, nego samo
uopštenije skreće pažnju na Božji plan objavljivanja jevanđelja i pokazivanja
milosti neznabošcima, dok se priprema pokazivanje milosti i samim
Jevrejima.
Pavlova
tvrdnja da će se “sav Izrailj” spasti (11,26) složenije je prirode. Da li Pavle
stvarno hoće da kaže da će svi Jevreji biti spaseni? Na to pitanje autori
komentara odgovaraju na najmanje tri različita načina. (1) Pavle govori o
duhovnom Izrailju, tj. onima koji su prihvatili Hrista. Ali, to bi kategoriju
“sav Izrailj” teško moglo prikazati kao nešto što je drugačije od već postojećeg
ostatka. Taj zadivljujući plan stvarno ne bi bio ništa više nego status kvo.
Pavle u ovoj glavi ne govori o duhovnom Izrailju koji dolazi na mesto Izrailja.
Maslinovo drvo, ili Božja porodica, sada je ostalo bez nekih svojih grana;
nakalemljene su nove grane, ali Bog ipak ima plan za budućnost tih starih
odlomljenih matičnih grana, a koje ovo tumačenje
zanemaruje.
(2)
Drugi tvrde da Pavle misli baš ono što je rekao. C. H. Dod tvrdi da iz Pavlovog
učenja moramo izvući univerzalističke zaključke, i kaže:
Ako
istinski verujemo u jednog Boga i ako verujemo da nam Isus Hristos, onim što je
bio i što je učinio, zaista pokazuje kakvi su Božji karakter i stav prema
ljudima, tada je veoma teško otrgnuti se od verovanja da će Njegova ljubav već
nekako pronaći način da dovede sve ljude u jedinstvo s Njime.[1]
No,
ako je to istina, kako ćemo to pomiriti s Pavlovim rečima naglašenim u istom
odseku poslanice, po kojima je spasenje stvar ljudskog izbora (vidi npr.
10,14.15) ili s napomenom da izostajanje vere ima za posledicu odsecanje sa
drveta (11,17-24)?
(3)
Neki zastupaju stav da Pavle, doduše, iznosi Božji plan i nameru da spase sav
Izrailj, ali da “sav Izrailj” ne znači nužno da će biti spasen i svaki Izrailjac
pojedinačno. Oni često ističu da ni u jevrejskoj literaturi Izrailj kao celina
ne podrazumeva svaku osobu. Na primer, Sanhedrin 10,1 kaže da će sav Izrailj imati udela u
budućem svetu, ali tada isključuje sadukeje, jeretike, vračare i razvratnike.
Tako, zaključuje E. Best: “Kada kaže da će sav Izrailj biti spasen, Pavle ne
podrazumeva obavezno da će svaki Jevrejin biti spasen, nego misli da će nacija
kao celina biti ponovo primljena”.
[2]
Koji
od ovih stavova odražava Pavlovo učenje? Većina od nas verovatno bi odmah
prihvatila stav pod brojem 3, a to bi sasvim mogućno i Pavle učinio, kada bi bio
pritisnut da se izjasni. S druge strane, većina od nas verovatno bi prebrzo
prihvatila stav pod brojem 3, ne shvatajući koliko je Pavlova vest radikalna i
uverljiva. Božji plan je ne samo da se spase sav Izrailj, nego svi ljudi, tačka.
Pavlov zaključak je da “Bog zatvori sve u neverstvo, da sve pomiluje” [da je Bog
predao sve ljude u neposlušnost, kako bi svima njima mogao biti milostiv] (32.
stih). Pavle čak objavljuje neopozivi karakter Božjih darova i Njegovog poziva
(29. stih). Čitajući ovo, zaključujem da je Pavlova slika milosti bila znatno
snažnija od onoga kako je mi obično vidimo. Tačno je da Bog neće vršiti nasilje
nad ljudskom slobodom i da nas neće prisiljavati na spasenje protiv naše volje,
ali je tačno i to da Njegova nepopustljiva, čvrsta odluka da bude milostiv svim
ljudima daleko nadmašuje i našu
najneobuzdaniju maštu.
Božji
zavet s nama sličan je braku koji se razlikuje od svakog ljudskog braka koji smo
do sada videli, pošto je Njegova odluka apsolutno neopoziva. On nam daje
apsolutno čvrsta uveravanja da nas nikada neće ostaviti. Njegov cilj se nikada
neće promeniti. Čak je i naša neposlušnost sastavni deo Njegovog plana da bude
milostiv svim ljudima. Jedino naša svesna odluka da ga odbijemo i odbacimo može
osujetiti Njegov plan da nas spase.
Kako
pisac kao Pavle, koji je samo ljudsko biće, završava jednu ovako zadivljujuću
vest o Božjoj neopozivoj milosti? Koje bi reči u ovom slučaju uopšte mogle biti
adekvatne? Pavle odlučuje da ovaj odsek ne završi svojim rečima, nego rečima iz
Starog zaveta. Završne reči ovog odseka poslanice temelje se na Isaiji 40,13 i
Knjizi o Jovu 41,11. To je doksologija, ili reči hvaljenja Boga. Pročitaj ponovo
tekst u 11,33-36. Čitaj te stihove glasno, pa ako možeš da ih čitaš beživotno i
bez uzbuđenja, biće to znak da nisi shvatio kako je u stvari zadivljujući i
veličanstven Božji plan. Bolje bi bilo reći: Čitaj ih gromoglasno! Razumevanje
Božje milosti provaljuje u hvaljenje Boga, kao kakav vulkan. Neizbežna reakcija
je obožavanje Boga. “Jer je od Njega i kroz Njega i u Njemu sve. Njemu slava
uvek. Amin” (36. stih).
Rimljanima
11,11-36
1. Kako
bi Pavlovo izlaganje Božjeg plana, uključujući i ilustraciju o maslinovom
drvetu, trebalo da utiče na moj stav prema Jevrejima i drugim ljudima,
nehrišćanima? Da li sam nekada u iskušenju da se uzoholim i da se nadimam? Šta
su najbolji protivotrovi za takvo iskušenje?
2. Kakva
je moja uloga u Božjem opštem planu da bude milostiv svim ljudima? Postoji li
neki određeni deo tih “svih ljudi”, za čije dobro i ja mogu odigrati neku
ulogu?
3. Kakva
vrsta hvaljenja Boga prirodno ističe iz načina na koji shvatam i cenim Božju
milost?
1. Pročitaj
citate o Izrailju kao drvetu u Psalmu 92,12-14; Isaiji 61,3 i Jeremiji 11,16.17.
Uz pomoć konkordancije pokušaj da nađeš dodatne biblijske analogije, zasnovane
na predstavi Božjeg naroda kao drveta.
2. Pročitaj
deo Dela apostolskih od 13. do 23. glave, i zapiši koliko puta tamo nalaziš
obrazac jevrejskog odbijanja i iz toga proisteklo Pavlovo “odlaženje
neznabošcima” radi propovedanja jevanđelja.