< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >

 

ČETVRTI DEO

RIMLJANIMA, 9. DO 11. GLAVE

BOŽJI PLAN ZA JEVREJE I NEZNABOŠCE

 

jedanaesta glava

BOG I JEVREJI

Rimljanima, 9. glava

 

Čak i neko ko ležerno čita poslanicu Rimljanima može zapaziti da Pavle u poslanici pravi veliki prelaz između 8. i 9. glave. Međutim, ni sami biblisti se ne mogu složiti oko tumačenja pomeranja fokusa. Neki deo poslanice od 9. do 11. glave posmatraju kao dodatak, donekle odvojen od glavnog toka teksta u poslanici. Drugi taj odsek posmatraju kao središnje jezgro knjige.

 

Ako je naše tumačenje do ovog dela poslanice tačno, ovaj odsek bi teško mogao biti dodatak, pošto u njemu Pavle pokreće važnu temu Jevrejina i neznabošca. To pitanje je, kao tezu, on postavio već u 1,16.17. Da budemo još određeniji, on u ovom delu poslanice obrađuje problem Božje vernosti, imajući u vidu jevrejsko odbacivanje Hrista. Podsetićemo se da je taj problem Pavle inicirao u 3,1. Imajmo pred očima i snažan naglasak na izrazu svi koji smo sretali u prvih osam glava poslanice. I budući da glave (12-15) koje se nastavljaju na ovaj odsek govore o potrebi za jedinstvom, pravilno razumevanje uloge Jevreja i neznabožaca u Božjem planu bilo bi značajan temelj tog jedinstva. Kada sve to spojimo, ovaj odsek nam izgleda znatno bliži centralnom jezgru nego neobaveznom dodatku.

 

Ipak, jedno je ovde sigurno. Tri poglavlja ovog odseka čine čvrsto povezanu raspravu koja se mora shvatiti kao celina. Prema tome, ovo poglavlje koje obrađuje 9. glavu poslanice delimično će napustiti način izlaganja na koji smo u ovoj knjizi navikli. Počinjemo kratkim odsecima, “Ulaženje u Reč” i “Istraživanje Reči”, koji nam pružaju pregled pomenute tri glave, kao jedne celine. Posle toga prelazimo na uobičajeni vid proučavanja, u okviru kojeg proučavamo 9. glavu poslanice. Ovo je neophodno, zato što bi se moglo dogoditi da iz nekih Pavlovih reči iz 9. glave izvučemo veoma nesrećne zaključke, ukoliko ne bismo razumeli kuda on “putuje” i kuda će rasprava na kraju odvesti. Prema tome, najpre ćemo imati dodatni pregled dela poslanice od 9. do 11. glave, a onda i proučavanje 9. glave.

Ulaženje u Reč

Pregled 9. do 11. glave poslanice Rimljanima

Ceo tekst od 9. do 11. glave pročitaj najmanje dva puta, a onda ispiši odgovore na sledeća pitanja.

 

1.      Načini pregled toka Pavlove argumentacije u ove tri glave. U čemu se sastoji osnovna ideja?

2.      Kako se ove tri glave uklapaju s ostatkom poslanice? Zbog čega bi ih neki biblisti opisivali kao dodatak? Zašto bi ih drugi posmatrali kao glavno jezgro poslanice?

3.      Kako uočavanje “zaključka” iz drugog dela 11. glave menja način na koji razumeš ranije delove ovog odseka?

Istraživanje Reči

Pregled dela poslanice od 9. do 11. glave

U ovom odseku ukratko ćemo pokušati da pratimo razvijanje Pavlove misli kroz ceo tekst od 9. do 11. glave. Pavle počinje ličnim izražavanjem brige za Jevreje kao svoj narod (9,1-5). Zatim, od 9,6 do 11,10, on pažljivo polaže temelj svojoj glavnoj misli, koja će doći u drugom delu 11. glave.

 

Ovo polaganje temelja Pavle počinje pokretanjem pitanja Božje vernosti, koje je postavio u 3. glavi poslanice. Zar je Božja Reč zatajila (9,6)? Kako može Bog biti veran svojim obećanjima upućenim Jevrejima (a) ako se spasenje ostvaruje verom u Hrista, a ne delima zakona, (b) ako je većina Jevreja odbacila Hrista i (c) ako su “u igri” sada i neznabošci, s jednakim pravima? Prvi Pavlov odgovor je da i Izrailjeva istorija sadrži obilje dokaza da pripadanje Izrailju nije samo stvar gena. Prvo, Avram je imao više nego jednog sina, a ipak je obećanje ostvareno preko Isakovih potomaka (stihovi 7-9). Jakov i Isav predstavljaju još upadljiviji primer, jer su bili blizanci! Iste nasledne osobine. Isav je prvi rođen. Ipak, Bog je “mrzeo” Isava, a voleo Jakova, kasnije prozvanog Izrailj, kroz koga je obećanje nastavilo da živi (stihovi 10-13).

 

Osim toga, tvrdi Pavle, Bog ima slobodu da čini šta god želi. Slobodan je da se smiluje na koga god hoće (15. stih). Pavlovu poentu čine dve analogije. Bog je otvrdnuo faraonovo srce (stihovi 16-18), a On je i lončar koji od gline može da načini ono što poželi (stihovi 19-22). Pavle u stihovima 23 do 29 citira više starozavetnih tekstova, pokazujući da je Bog slobodan u onome što radi.

 

Pavle potom skreće pažnju na iznenađujuću ironiju: neznabošci koji nisu tražili pravdu, dobili su je, dok je Jevreji koji su je tražili (30. i 31. stih) nisu dobili. Tu ironiju Pavle objašnjava u 10. glavi poslanice. Istinska pravda temelji se na veri i nastaje slušanjem. Jevreji su išli za njom na pogrešan način, delima; nisu slušali.

 

U delu teksta u 11,1-10 Pavle zatim pita: “Da li je Bog odbacio svoj narod?” Odgovor je odrečan. Konačno, sâm Pavle je Jevrejin. I, kako je u izveštaju o Iliji napomenuto Pavlovim čitaocima, često se događalo da su Bogu bili verni upravo oni koji su pripadali ostatku Jevreja. I danas postoji ostatak, izabran po milosti (8. stih). Pavle u 11. stihu konačno dolazi na svoju glavnu ideju. Bog ima plan, i to zapanjujući plan: da odbacivanje jevanđelja od strane Jevreja pretvori u mogućnost da jevanđelje ode neznabošcima. Ali ni tu neće biti kraj. Jevreji će videti kako neznabošci prihvataju jevanđelje, postaće ljubomorni (11. stih), pa će i sami prihvatiti jevanđelje. Bez obzira na to šta je Bog učinio, otvrdnjavanje srca i predavanje nekih u neposlušnost, učinio je to imajući na umu jedan, i samo jedan cilj: da bude milostiv svima (32. stih).

 

Prema Pavlovim rečima, taj zadivljujući plan vidlijv je u njegovoj službi koja otvara jevanđelje neznabošcima (stihovi 13-16). Međutim, to neznabošcima ne može poslužiti kao izgovor da se uzohole, “uobraze”. Pavle koristi analogiju maslinovog drveta (stihovi 17-24), kojom neznabošcima pokazuje da im činjenica o prihvaćenosti ne daje prednost u odnosu na Jevreje.

 

Otvrdnjavanje srca Izrailjaca samo je privremenog karaktera, dok puni broj neznabožaca ne prihvati jevanđelje (25. stih). Po Božjem planu, ceo Izrailj treba da bude spasen i On će biti milostiv prema svima (32. stih). Taj divni plan je tako veličanstven da Pavlu ne preostaje drugo nego da raspravu završi veličanjem i slavljenjem Boga (stihovi 33-36).

 

Sve ono što čitamo u ove tri glave, od 9. do 11, moramo čitati s tim zaključkom pred očima. Tema ove tri glave nije spasenje na pojedinačnoj bazi, nego Božji plan i namera s Jevrejima i neznabošcima. Božji je cilj spasavanje svih ljudi i sve što On radi služi svrsi ostvarivanja tog cilja. Bez tog zaključka, neke od Pavlovih napomena zvučale bi kao samovolja i hir. Međutim, Bog tako postupa da može biti milostiv svima.

Ulaženje u Reč

Rimljanima, 9. glava

Ponovo pročitaj 9. glavu poslanice Rimljanima u svetlu pregleda sve tri glave i odgovori na sledeća pitanja.

 

1.      Kako se 9. glava poslanice uklapa u raspravu koja obuhvata deo teksta od 9. do 11. glave?

2.      Šta stvarno misli Pavle kada kaže da bi poželeo da bude proklet i “odsečen” od Hrista radi svoga naroda? Da li je to stvarno tako ili je samo retorika? Kakvu je sličnu izjavu dao jedan vođa iz Starog zaveta?

3.      Uporedi tekst iz 9,5 u što više prevoda do kojih možeš doći. Kakvu krupnu razliku možeš da uočiš? Kako je objašnjavaš?

4.      Načini spisak svega što je, po Pavlovim rečima, povereno Izrailju. Objasni na koji način je Izrailj primio svaki od tih blagoslova.

5.      Objasni šta je bio osnovni Pavlov razlog da citira svaki od sledećih starozavetnih primera:

a.      Isak

b.      Jakov i Isav

c.       faraon

6.      Objasni Pavlovu analogiju o lončaru i glini. Zar to ne stvara utisak o vrlo samovoljnom Bogu? Da li ova glava negira tvoje shvatanje predmeta ljudske slobode? Objasni svoj odgovor.

7.      Objasni Pavlovo citiranje teksta iz Osije 9,25.

Istraživanje Reči

Pavlovo jadanje (9,1-5)

Ovaj odsek Pavle otpočinje bolnim, ličnim jadanjem, koje mu izvire iz dubine duše (stihovi 1-5). U tom tekstu imamo iskreno priznanje osećanja velike žalosti i neprekidne strepnje. Razlog te strepnje (2. stih) je stanje u kojem se nalazi njegov narod Izrailj, čiji pripadnici većinom nisu prihvatili Mesiju.

 

Ovo je za Pavla gotovo nepojmljivo, pošto je znao da je Izrailj bio blagosloven na tako mnogo načina. On iznosi ceo spisak blagoslova koji su bili vlasništvo Izrailja (4. i 5. stih). Na tom spisku nalaze se usvajanje i dobijanje statusa Božje dece, božanska slava (viđena onom prilikom kada se Bog otkrio na Sinaju, kao i u brojnim drugim božanskim otkrivenjima), zaveti (načinjeni s Avramom i obnavljani u neprekidnom nizu s Izrailjem), zakon (koji je u svakom slučaju milostiv blagoslov, bez obzira na njegovu nemogućnost da spase), služba u svetilištu i hramu, obećanja (kojima je Hristos konačno ispunjenje), patrijarsi i na kraju, u telu (ili u smislu ljudskog porekla) Hristos, Mesija. Kako bi se, sa svim ovim prednostima, uopšte moglo dogoditi da neko u Izrailju ne vidi u Hristu ono što je u Njemu video Pavle?

 

Međutim, Pavlov stav nije stav sudije ili nekoga ko osuđuje. Naprotiv, kaže da bi poželeo da bude proklet (na grčkom je to reč koju i danas koristimo, anatema, i znači “večno proklet”) i odsečen od Hrista, ako bi to moglo značiti spasenje za njegov narod (3. stih). Taj duh solidarnosti sa sopstvenim narodom i briga za taj narod podseća nas na Mojsija koji je, nakon što se Izrailj poklonio zlatnom teletu, rekao Bogu: “Molim Ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata. Ali oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao” (2. Mojsijeva 32,31.32). U svakom slučaju, postoji razlika između ova dva velika “pastorska priznanja”. Mojsije traži da bude izbrisan zajedno sa svojim narodom; Pavle izražava želju da bude “odsečen” zbog svog naroda. On gotovo da ne može ni da podnese misao da Jevreji neće biti spaseni.

 

Pavlovo priznanje daje neodoljiv dokaz o njegovom i dalje veoma snažnom jevrejskom identitetu. To ponovo vidimo na početku 11. glave, kada on podseća svoje čitaoce da je Izrailjac, potomak Avramov, iz Venijaminovog plemena (1. stih). Često se nosimo mišlju da je na damaštanskom putu Pavle doživeo obraćenje iz judaizma u hrišćanstvo i prestao da bude Jevrejin, ali ta je misao istovremeno i anahronizam i daleko od Pavlovog načina razmišljanja. Autor Krister Stendal pokazao je da je ono što je Pavle doživeo na putu za Damask pre bilo poziv nego obraćenje. Prihvatajući novu misiju u odnosu na neznabošce, Pavle nikako nije okrenuo leđa judaizmu, a i kako bi to učinio? Hristos je bio ispunjenje zakona i proroka. Bez obzira na to što je bio apostol neznabožaca (Galatima 2,9), Pavle je bio Jevrejin. Tačno je da bi neke od osnovnih postavki judaizma, kao što su obavezno obrezanje, mogle pasti u vodu od trenutka kad je Pavle našao Hrista. Ali to nije značilo da se Pavle odrekao judaizma, nego da je u Hristu pronašao pravi judaizam. Pavlova privrženost svome narodu, Izrailju, trebalo je da, za hrišćane, učini nemogućim svaki oblik antisemitizma, kako ćemo videti kada budemo proučavali 11. glavu.

 

U tekstu u 9,5 nailazimo na jedan prevodilački problem. Tekst, koji u Karadžićevom prevodu glasi: “Od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloven uvek”, kaže, prema NIV: “Od njih polazi ljudsko poreklo Hrista, koji je Bog nad svima, zauvek slavljen!” Pavle ovde izričito naziva Hrista “Bogom”. Međutim, drugi engleski prevodi kao što su RSV, TEV, NEB i REB koriste interpunkciju tako da se poslednji deo stiha vidi kao posebna doksologija Bogu, koja nije povezana s rečju Hristos. Ova razlika nastaje zato što u izvornom grčkom jeziku uopšte nema znakova interpunkcije, pa ih savremeni urednici moraju dodati. Budući da je moguće čitati i na jedan i na drugi način, najbolje je ne insistirati na dogmatskom zaključivanju.

Božja Reč nije zatajila (9,6-29)

Ako je obećanje bilo namenjeno Izrailju, kako je Izrailj mogao da zataji? Da li bi to značilo da je Božja Reč zatajila i da, prema tome, Bog nije veran i pouzdan? Povodom takve misli Pavle je u 3. glavi poslanice već jednom izrazio snažnu negaciju, “Bože sačuvaj!” Ovom prilikom on to i obrazlaže. Pre svega, nikada nije bilo tačno da je pripadništvo izabranom narodu bilo samo stvar fizičkog porekla. Isak je bio prvi primer (9,7-9). Avram je imao i drugu decu, ali su Jevreji znali da su jedino Isakovi potomci bili naslednici obećanja. Mi u 7. stihu nalazimo važnu reč brojati ili smatrati, koju je Pavle upotrebio u 4. glavi poslanice. Na isti način kao što je Avramu pravda bila “uračunata”, prema 4. glavi, Bog je “brojao” i Isakovo božansko potomstvo, tako da će on postati dete obećanja. Druga Avramova deca nisu bili “Izrailj”.

 

U delu teksta od 10. do 13. stiha nalazimo jedan još snažniji primer, kojim se ilustruje ista teza. Avramovi unuci Jakov (kasnije nazvan Izrailj) i Isav bili su blizanci. Poreklo ne može biti neposrednije od ovog. A ipak je Bog voleo Jakova, a “mrzeo” Isava. Bog je takav svoj izbor najavio još pre nego što su deca bila rođena, predskazavši da će stariji služiti mlađem. Nijedan Jevrejin ne bi pristao da uvrsti Isavove potomke u “Izrailj”. To su bili Edomci, narod koji je živeo južno od Mrtvog Mora (vidi 36. glavu 1. Mojsijeve), zakleti Izrailjevi neprijatelji. Čak se, u Pavlovo vreme, smatralo da su Idumejci zapravo Edomovi potomci. Irod Veliki bio je Idumejac. Nijednom Jevrejinu se ne bi svidelo da se Isavovi potomci priznaju kao deo Izrailja, a ipak je Isav, doslovno, bio podjednako Avramov potomak kao i Jakov. Ima li boljeg dokaza da je pripadništvo Izrailju u stvari pitanje Božjeg izbora, a ne samo genetskog nasleđa. Ako bi se dogodilo da neko i pored svega ostane neubeđen, Pavle je iz 2. Mojsijeve 33,19 citirao Božje reči upućene Mojsiju, da pokaže da Bog može da se smiluje i sažali na koga god On hoće (9,14.15).

 

Reč milost iz tog citata iz 2. Mojsijeve Pavle pretvara u važan deo svoje rasprave u delu poslanice od 9. do 11. glave. On je ovde u 9. glavi koristi četiri puta, i još tri puta na kraju 11. glave, gde donosi svoj zaključak (a samo dva puta izvan tog dela poslanice, u 12,8 i 15,9). Ta reč postaje bukvalno sinonim za reč “blagodat”, koju Pavle, u ovom delu poslanice koristi jedino u 11,5.6. Pavle ovde pokazuje da je Bog potpuno slobodan u pogledu pokazivanja milosti. Na kraju svoje rasprave on će pokazati kako je Božja namera ukazivanje milosti svim ljudima.

 

Ovo Pavla vodi u još jedan starozavetni primer, primer faraona (9,16-18). Prema izveštaju iz 2. Mojsijeve, Bog je faraona podigao i otvrdnuo mu srce, želeći da pokaže svoju nameru. Prema tome, Bog može da se smiluje, da ukaže milost kome želi da je ukaže, a takođe može i da otvrdne srce kome god to želi.

 

Pavle nastavlja u stilu “dijatribe”, očekujući očigledan prigovor. Ako Bog sve predodređuje, kako onda može da nas okrivljuje? Pavle takvu misao odbija pomoću jedne prividno proizvoljne i autoritarne argumentacije. Bog može da čini šta god poželi! Ko si ti da drsko odgovaraš Bogu (20. stih)? Ne znaš li da je On lončar, a ti glina i da On, prema svom izboru, može da načini sudove i za plemenite i za obične svrhe (21. i 22. stih)? (Slika Boga kao lončara dolazi od starozavetnih proroka. Vidi Isaija 64,8 i Jeremija 18,1-10.)

 

Ovu fazu rasprave Pavle zaključuje nizom starozavetnih citata koji naglašavaju ili Božje slobodno pravo da bude milostiv ili bezumnost bilo kojeg od Izrailjevih očekivanja da nešto može dostići i samo zato što ima Avrama za pretka. Prvi citat je iz Knjige proroka Osije: proroku je bilo zapoveđeno da se oženi prostitutkom koja mu je rodila decu koja nisu bila njegova. Upravo su njihova imena bila ogledalo celokupnog skandala. Bila su nazvana “nije moj narod” i “neljubaznicom” [“onom koja nije ljubljena”]. To je bio simbolički prikaz Izrailjevog odbacivanja Boga u Osijino vreme, ali Bog je obećao da će ta deca, koja su predstavljala buntovni Izrailj, biti nazvana “moj narod” i “ljubaznica”, “ljubljena” (Osija 2,23). Pavle citira taj stih i tekst iz Osije 1,10 (9,25.26), ali ih različito tumači. U tim imenima on vidi dokaz da će Bog pružiti ruke preko Izrailja i obuhvatiti one neznabošce koji nisu bili Njegov narod. Drugim rečima, Božja spremnost da obuhvati i buntovne Izrailjce opravdava okolnost da On obuhvata i neznabošce.

 

Pavle potom citira dva teksta iz Isaije (10,22.23 i 1,9), želeći da pokaže da su čak i starozavetni proroci znali da će se spasti samo ostatak Izrailja i da bi, da Bog nije intervenisao, Izrailj postao kao Sodom i Gomor (9,27-29).

Da li Bog postupa proizvoljno?

Na prvi pogled, teško je čitati celu ovu raspravu iz 9,6-29 a da ne budemo bar malo zbunjeni. Da li Bog stvarno postupa proizvoljno? Autor C. H. Dod verovatno je izražavao osećanja mnogih čitalaca poslanice Rimljanima kad je izneo sledeći komentar na Pavlovu ilustraciju o lončaru i glini: “Ovo je već otrcana ilustracija. Međutim, problem je u tome što čovek nije grnčarski sud, jer on hoće da pita: ’Zašto si me ovako načinio?”, i neće dopustiti da bude silom ućutkan. Ovo je najslabija tačka u celoj poslanici”. [1] Ali pre nego što bismo se okomili na Pavla, a i svakako pre nego što preuranimo sa zaključkom da Bog, proizvoljno, neke predodređuje za spasenje a neke za propast, moramo imati na umu više stvari:

 

1.                   Podsetimo se konteksta. Pavle ne govori o spasenju u pojedinačnom smislu. On istražuje Božju vernost i okvirnu nameru za Jevreje i neznabošce zajedno. On nikada ne govori o ljudima pojedinačno kao onima koji bi bili predodređeni za propast.

2.                   Podsetimo se Pavlovog naglaska i zaključka celog njegovog niza misli u ovom odseku. Čak i ako Bog neke predaje u neposlušnost ili otvrdnjava njihova srca, to je deo Njegovog plana da sve pomiluje (11,32).

3.                   Pođi malo dalje u tekstu i obrati pažnju na značaj koji Pavle u Rimljanima 10,15-17 pridaje ljudskom odgovoru vere. Da je Bog “prosto” samovoljan, taj odgovor bi bio besmislen. U stvari, cela rasprava kao da nam pokazuje da se pravda temelji na odluci vere, a ne na fizičkom srodstvu s Avramom.

Tačno je, Bog ima pravo da deluje po svom izboru. On sa glinom može da čini što god poželi. Ali ono što je On odlučio da učini s glinom jeste da pokaže milost, kako će nam Pavle u nastavku pokazati.

Ironični karakter teme o Jevrejima i neznabošcima (9,30-33)

“Šta ćemo onda reći?”, pita Pavle u 30. stihu. Može li stvarno biti tako da su pravdu dobili neznabošci, koji je nisu tražili, a da je ne dobiju Jevreji koji je jesu tražili? Ma kako izgledalo čudno, odgovor je pozitivan. Pavle navodi dva razloga.

 

Prvo, Izrailjci su je tražili delima, a ne verom. Drugo, spotakli su se o “kamen spoticanja” (32. stih). Pavle ovde sastavlja dva teksta iz Isaije koji upućuju na Boga kao na kamen (8,14; 28,16), jedan koji govori o Bogu koji navodi buntovne Izrailjce da se spotaknu o kamen za spoticanje, a drugi koji upućuje na Božju pouzdanost, kao na ugaoni kamen hrama. U pozadini, takođe, verovatno stoji priča iz Psalma 118,22, o naoko bezvrednom kamenu koji je postao ugaoni kamen hrama. Primena “kamena” na Isusa očito je bilo opšte poznato predanje u ranom hrišćanstvu, pošto je nalazimo u 1. Petrovoj 2,6-8 (koji citira oba teksta, iz Isaije i 118. psalma) i u Marku 12,10,11; Luki 20,17 i Delima 4,11 (koji citiraju samo tekst iz Psalma).

 

Problem Jevreja je u tome što su od Hrista načinili kamen za spoticanje, umesto da se u Njega pouzdaju. Ima li za njih još nade? O tome će Pavle imati mnogo da kaže na kraju ovog odseka poslanice Rimljanima.

Primena Reči

Rimljanima, 9. glava

1.      Da li bih bio u stanju da kažem ono što kaže Pavle u 3. stihu i da poželim da sâm budem proklet radi spasenja drugog ljudskog bića? Ako je odgovor potvrdan, radi koga? Da li bi to bio plemeniti čin samožrtvovanja ili svojevrsno bezumlje? Zašto?

2.      Da li se slika o glini u Božjim rukama uklapa s načinom na koji shvatam svoj odnos sa Bogom? Da li bi trebalo da se uklopi?

3.      Da li je Bog mene izabrao? Po čemu to znam? Kakav je odnos između Njegovog izbora i moje slobode?

4.      Može li se za mene reći da “tražim pravdu”? Ako je odgovor potvrdan, kako znam da li je to traženje delima ili verom? Ili, da li je možda dostižem bez traženja, kao neznabošci o kojima je govorio Pavle u 30. stihu?

Istraživanje Reči

1.      Uz pomoć citata na marginama načini spisak svih starozavetnih tekstova koje je Pavle naveo u ovoj glavi. Pogledaj svaki od tih tekstova. Zašto je u ovoj glavi Pavle citirao tako mnogo tekstova? Zašto je izabrao baš te tekstove?

2.      Pročitaj članke o Edomu i Edomljanima u nekom dobrom biblijskom rečniku. Potraži te termine u biblijskoj konkordanciji i zapazi koliko se često pojavljuju. Izdvoj nekoliko citata (previše ih je, da bi ih sve čitao), i zapazi kako je često težak sukob između Edomljana i Izrailja.

3.      Pročitaj tekst u 2. Mojsijevoj 7,1 – 11,10. Unesi primere u kojima Bog otvrdnjava faraonovo srce u jedan stubac, a one u kojima faraon sâm otvrdnjava svoje srce, u drugi stubac. Kako te primere možeš sastaviti u jednu celinu? Smatraš li da je faraon bio odgovorna osoba?

4.      Pročitaj tekst od 27. do 33. glave u 1. Mojsijevoj. Kako se tim čitanjem osvetljava ono što Pavle govori o Jakovu i Isavu u 9. glavi poslanice Rimljanima?

5.      Pročitaj tekst od 1. do 3. glave Knjige proroka Osije. Zašto, po tvom mišljenju, Pavle koristi tu proročku poruku u 9. glavi poslanice Rimljanima?



[1] C.H. Dodd: The Epistle of Paul to the Romans. Str. 171

 

< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >