< 6. Poglavlje
Sadržaj
8. Poglavlje >
7. UZBUDLJIVA FINANSIJSKA REŠENJA
I ponovo, želim da vam iznesem, sedam biblijskih činjenica:
1. Isus je temelj svih istina. Rimljanima 9, 1.: „Istinu govorim tako mi Hrista.“
2. Većni život znači lično poznavati Boga i Isusa Hristga. Jovan 17, 3.: „A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinoga istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.“
3. Pošto je to tako, Bog nam deseti deo naših prihoda ne traži zato što mu je to potrebno. Psalam 24, 1.kaže: „Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj.“ Tom tekstu dodajte tekst iz Psalma 50, 10.: „Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na tisuće.“
Kada postanemo svesni šta nam ovi stihovi poručuju, obično nastaje pitanje: „Zašto Bog traži da mu vratimo deseti deo naših prihoda?“ Znamo da Bog ne zavisi od nas da bi mogao da opstane. NJemu nije potreban naš novac, izuzev ako On s njim ima sasvim odredjen plan. Medjujtim, zašto bi se On odlučivao za taj metod? Kakva je vrednost te doktrine? Bog je svaku tačku biblijske nauke dao da bi nas upoznao sa svojim Sinom; jer je NJegov Sin temelj svih istina. Tako, upoznavajući se s NJegovim Sinom, mi imamo večni život. To može da bude jedini logičan razlog.
4.Sistem desetkovanja dat nam je zato da bi Bog mogao da učini nešto divno
za nas. Obratite pažnju na obećanje iz Malahije 3, 10.: „Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kući, okušajte me u tome“, veli Gospod nad vojskama, „hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta… da ne bude dovoljno mesta za njega.“
Ovo je neograničeno obećanje koje Bog daje svakome! Bog žarko želi i hoće da ispuni to obećanje svakome od nas. Nebeski je plan da se upoznamo sa Izvorom Istine, Isusom Hristom. NJegovo obećanje je, ako mu vraćamo deseti deo naših prihoda, da će otvoriti prozore ustave neba i izliti na nas blagoslov. Čineći to, mi ćemo upoznati NJegovog Sina, u kome je život večni!
Može da se dogodi da Gospod, u procesu iskušavanja, dopusti da dodjemo u nemaštinu, ili blizu nemaštine. Mi tada uzimamo obećanje iz Malahije 3, 10. i tražimo od Boga da otvori prozore neba. Mi treba da mu kažemno da verujemo da će On otvoriti prozore. Dalje, kažemo mu da zahtevamo te otvorene prozore, uzvraćajući, odmah, zahvalnošću što smo primili blagoslov. To su, kao što znamo, prva slova molitve. Samo malobrojni medju nama su svesni šta je sve Bog spreman da učini za nas, ali taj izazov nas čeka! Bogu su poznate neke teške situacije u koje nas desetkovanje naših prihoda može dovesti. Ali NJemu je poznat i blagoslov koji može da nam pruži ako samo prihvatimo izazov poslušnosti. Kada prihvatimo izazov i zatražimo ispunjenje obećanja za taj svoj posebni slučaj nemaštine/teškće, prozori se otvaraju i mi upoznajemo Boga, ne samo kao Spasitelja, nego i kao Onoga koji zadovoljava naše potrebe. To je način kada Boga upoznajemo putem ličnog iskustva. Poznavajući ga u takvim okolnostima, mi raspolažemo znanjem koje nam niko ne može oduzeti, znanjem koje će se pokazati neprocenjivo vrednim na našem putu ka nebeskom carstvu.
1. To iskustvo podrazumeva prenošenje divnih Božjih darova drugim ljudima.
Čitamo u Malahiji 3, 16.17.: „Tada koji se boje Gospoda govoriše jedan drugom, i pogleda Gospod, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred NJim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu NJegovu. Ti će mi biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim, i biću im milostiv kao što je otac milostiv svome sinu koji mu služi.“
Evo ilustracije: Bili smo u nevolji. Tgražili smo Gospoda. Proždrljivac je pokušao da nas proždere. Mi smo izneli Gospodu obećanje koje je On dao, a On je uzvratio na divan način. Potom smo jedni drugima pričali o tome. Podelili smo s drugima iskustvo dobara koja smo dobili od Gospoda.
Sistem desetkovanja prihoda jedan je od načina, jedan od procesa kojima Gospod sastavlja svoju kolekciju bisera. To je način kako On usavršava jedan nesebični narod, koji će biti spreman za odlazak s NJime kući, u zemlju slave.
6. Svaka nevolja u kojoj bismo se mogli naći daće priliku Bogu da nam pritekne u pomoć, što će nam dati povoda da slavimo Boga. Čitajte tekst u Psalmima 50, 15.: „Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.“
U ovom stihu imamo tri ključne reči: prizovi, izbaviću i proslavi. To je iskustvo hrišćanina. Mi prizivamo Boga kad smo u nevolji. On nas izbavlja. Mi zatim pričamo svetu kako znamo da On postoji, da nas vodi i mi Ga proslavljamo.
7. O NJegovoj slavi mi ćemo svedočiti kroz celu večnost. Otkrivenje 5, 13.: „I svako stvorenje, što je na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i što je na moru, i što je u njima, sve čuh gde govore: „Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i država u vek veka.““
Kroz celu večnost, dok putujemo od planete do planete, od jednog bezgrešnog sveta do drugog, mi ćemo objavljivati ljubav, brigu i staranje koje je Stvoritelj svemira pokazivao prema nama, zadovoljavajući svaku našu potrebu. Mi ćemo svoju zavalnost pokazivati svojim beskrajnim hvalospevima Bogu, pomažući bezgrašnim Božjim stvorenjima da upoznaju dimenzije Božje ljubavi kakve oni nikada nisu doživeli. To je prednost hrišćana.Rodio sam se u porodici koja je poštovala desetak. Moj otac je vrlo savesno odvajao desetke. Ne samo što je verovao u prvi desetak koji je, prema Bibliji, svetinja i koristi se samo za podršku propovedničke službe, nego je davao i drugi desetak. Drugi desetak se koristi za održavanje crkve i njene organizacije. Koristi se za gradnju crkava, nabavku subotnoškolskog inventara i materijala, za misionarski rad kod kuće i izvan, za pomoć siromašnima i onima u oskudici i tako dalje. NJime su obuhvaćene verske potrebe naših domova, kao što je crkveno dnevno obrazovanje, sve verske knjige za našu decu, i tako dalje. Ni jedna organizacija ne može da funkcioniše bez sredstava. Moj otac je to verovao i za tu svrhu odvojio drugi desetak. Zato Biblija kaže: „Donesite sve desetke.“ (Vidite, to je plural /množina/.)
Mnogo puta sam gledao kako moj otac uzima bibliju i stavlja prst na 10. i 11. stih 3. glave Malahije i izjavljuje pred Gospodom da veruje u ono što je tamo napisano, a onda zahteva ispunjenje obećanja. U nekim prilikama podsećao je Boga na reči stiha: „I zapretiću vas radi proždrljivcu.“ Neke od onih godina na farmi bile su teške godine. Ali Bog je uvek uslišavao i držao reč.
U našoj porodici bilo je osam dečaka. Otac je imao, zaista, pune ruke problema. U kasnijim godinama sam shvatio zašto je otac ponekad gubio strapljenje, jer ono što mi dečačci nismo uradili, teško da je uošte bilo uradjeno! Ali otac je u nama dečacima, od najranijih godina, usadio osećaj važnosti desetka. Kad god bismo dobili 10 penija, jedan od njih je odlazio u koverat za desetak, koji smo i obeležavali rečju desetak. Mi kao porodica, počeli smo da očekujemo da Bog čini čuda za nas, pošto smo ispunili uslove obećanja. Bogu smo verno davali desetak, a Bog nas nije razočarao. Znali smo da On bdije nad nama, jer nas je u to uveravao uvek iznova.
Jednog subotnog jutra spremili smo se da podjemo u crkvu. Moj otac je bio starešina mesne crkve i imao dužnost da vodi bogosluženja. Jedan od braće nazvao je oca telefonom i rekao mu da neće moći da dodje na bogosluženje toga jutra, pošto mu je jedna krava bila bolesna. Kad je spustio slušalicu, sećam se kako nam se otac okrenuo i ozbiljno rekao: „Ne bih se iznenadio ako mu krava ugine. Taj čovek zakida Boga u desetku i prinosu.“ Nikada to nisam zaboravio! To je ostavilo veoma dubok utisak na moj mladi um.
Kad su se završila prepodnevna bogosluženja, nazvali smo čoveka da ga pitamo za kravu. Zanimalo me je da li će se obistiniti pretpostavka moga oca. Kad smo uspostavili vezu i pitali ga za kravu, čovek je tužno rekao: „Žao mi je što moram da vam kažem, krava je uginula!“ Otac je bio u pravu.. Okrenuo nam se i svečanim glasom rekao: „Baš kao što sam očekivao.“ Naglašavam da taj dogadjaj nikada neću zaboraviti.
Nekoliko nedelja kasnije i mom ocu se razbolela krava. Pitao sam se šta će se sada dogoditi. Razbolela se od iste bolesti od koje je uginula susedova krava. Ovo će sad biti zanimljivo! Toga se sećam, kao da je bilo juče. Uzevši veliku porodičnu Bibliju i čitajući tekst iz Malahije 3, 8-12., otac je čitao naglas. Čitao je Božji poziv da ga okušamo. Čitao je Božje obećanje o otavaranju prozora neba i izlivanju blagoslova. Kako će Bog zapretiti proždrljivcu. Napravio je pauzu, sećam se, kad je čitao 11. i 12. stih. Čitao je ponovo: „I zapretiću vas radi proždrljivcu, te vam neće kvariti roda zemaljskoga… I zvaće vas blaženim svi narodi, jer ćete biti zemlja mila, veli Gospod nad vojskama.“
Otac je zatvorio Bibliju, pa smo klekli da se molimo. Otac je jednostavno i ponizno zatražio ispunjenje tog obećanja. Rekao je Bogu da mi sebi ne možemo da priuštimo gubitak krave. Svi smo ustali na noge. Otac je pročitao obećanje. Verovao je u obećanje i zatražio njegovo ispunjenje.
Otac je takodje verovao da je vera bez dela mrtva. Uzeo je bocu sa dugim vratom i napunio je nekom vrstom uvarka. Ne znam od čega je bio načinjen, ali on je kravi dao dela! Taj uvarak sipao je u grlo našoj kravi i to je stvarno pokrenulo na aktivnost njen želudac ili bilo šta, što je trebalo da se pokrene! Ta krava je žurno ustala! Ozdravila je! Nikada nisam zaboravio to iskustvo. Ono je na mene ostavilo neizbrisiv utisak i saznanje da Bog brine za krave! Kao i za porodice s niskim primanjima! Mogu sa sigurnošću da vam kažem, da smo znali da je Bog živ i da se brine za nas.
Današnji svet uopšte, a ponekad mi se čini, čak i oni koji sebe nazivaju hrišćanima veruju da Bog spava, ako već nije i mrtav. Zaključuju da, čak i ako je živ, On ne može mnogo da učini za nas; da ne može da interveniše. Prijatelju, ako je Bog gore na nebu i ne preduzima ništa u pogledu naših problema, onda može slobodno i da bude mrtav. Ali, on čini nešto u vezi sa našim problemima, neka je Bogu za to hvala
Kad sam bio nešto stariji, još jedno iskustvo je na mene ostavilo veliki utisak. Moj brat Klinton, koji je bio u tinejdžerskim godinama, nameravao je da postane propovednik, ali je imao problem. Glas nikako da mu se promeni. Jer, za dečake od devet ili deset godina starosti je normalno da govore visokim glasom. Ali kad dečak dostigne trinaest ili četrnaest godina, dolazi muški glas i promena u boji glasa. Ali, kako se činilo, Klintonov glas, kao da nije hteo da se menja, pa je to brinulo i njega i naše roditelje. Jedne večeri Klinton je rekao sebi kako mu je dosta koliko se brinuo i mučio zbog svog glasa. Pre odlaska na spavanje te večeri, klekao je na kolena i izneo pred Boga svoj problem. Rekao je: „Gospode, ti znaš da ja ne mogu da propovedam sa ovakvim glasom. Ako Ti želiš da ja budem propovednik, a ja mislim da želiš, molim Te da izlečiš moj glas.“
Sledećeg jutra, sišao je u kuhinju u kojoj je majka vredno pripremala doručak. Bila mu je okrenuta ledjima kad je on ušao unutra. Pozdravio ju je rečima. „Dobro jutro, mama.“
„Dobro jutro, Majs“, rekla je, a onda se okrenula i videla da je to Klinton. „O“, rekla je, „pomislila sam da je Majls. Tvoj glas… pa on se promenio!“
Klinton je izašao do senika. Otac je, videći da neko dolazi, rekao: „Dobro jutro.“
Klinton je odgovorio: „Dobro jutro tata.“
Otac je rekao: „Kako si jutros, Majls?“
„To sam ja“, tata, „Klinton.“
„Klinton!“ Otac je uskliknuo. „Po glasu sam pomislio da je Majls“ Tvoj glas… on se promenio!“
„Da, tata, Gospod je uslišio moju molitvu i noćas izlečio moj glas.“
Molitve zahvalnosti podigle su se Bogu toga jutra, dobro se sećam. Klintonov glas je od tada besprekoran. On je učio i postao moćna sila u Božjoj ruci.
Reći ću da smo počeli da očekujemo ta čuda, jednostavno zato što smo verovali Bogu, verujući da će On ispuniti ono što je obećao. To je Bog! Nema nikakve nesigurnosti kada govoriomo o NJemu i NJegovim obećanjima. On daje obećanje, a onda očekuje da verujemo, kako bi On mogao da ga ispuni.
Kad mi je bilo šest godina, majka mi je umirala od nečega što je lekar nazvao nedihtovanjem srčanog zaliska. Medicinska nauka u to vreme nije bila dospela do nekih čuda hirurgije i veštačkih delova, koji su nam danas poznati. Sve dijagnoze su pokazivale da moja majka neće moći da živi. Mi smo se okupili oko njenog kreveta; ozbiljnost njenog stanja je na nas vrlo snažno uticala. Zajednički smo klekli, molili se Onome što je u tako mnogo slučajeva ranije došao nama ljudima u pomoć. Svako od nas se molio… Kad sam ja, kao najmladji, došao na red, rekao sam: „Gospode, ja u svojoj banci imam četiri dolara. Ako pomogneš mojoj mami, ja ću Ti dati sav novac što imam.“
Bog je moju majku izlečio odmah, bez odlaganja. U istom trenutku! Reći ćete: „Kako znaš da ju je izlečio?“ „Evo, kako znam: doživela je, zamalo, pune 102 godine života! Majka i otac su mi, kasnije, ispričali da nije bilo potrebno da dajem Bogu onakvo obećanje. NJemu nije stvarno bio potreban sav moj novac. Ali, otac je dodao, pošto sam obećao Bogu, ja treba to i da ispunim! A dao sam, sa zadovoljstvom. Finansijski, ni do danas, nisam imao velikih problema!
Sada možete da vidite kako je došlo do toga da sam shvatio da Božji blagoslovi i desetak idu ruku pod ruku! Oko toga nije bilo nedoumice u našim mislima, kao porodice, niti bilo kakve nedoumice kod mene lično. Posle odredjenog broja godina, dok sam radio kao propovednik-pripravnik, moja plata je bila 10 dolara nedeljno. Odvajao sam desetak. U to vreme još nisam bio prihvatio plan dvostrukog desetkovanja. Ali u svojim proučavanjima, iz spisa mog omiljenog pisca, saznao sam da su Jevreji davali Bogu punu četvrtinu svojih prihoda. To bi ih, u normalnim okolnostima, svelo na nivo siromaštva. Ali, naprotiv, to je Bogu s neba omogućilo da im podari sasvim izuzetan blagoslov zaista poseban i izuzetan. Tako sam razmišljao, ako je Bog to činio za njih, da bi to mogao da učini baš i za mene. Odlučio sam da okušam Boga i vidim šta će učiniti u mome slučaju.Tako sam odvojio jednu četvrtinu od svojih 10 dolara. S time sam još uvek bio na 7,5o dolara u toj nedelji.
U to vreme sam pohadjao jedan dopisni kurs koji me je koštao par dolara, pa mi je ipak ostajalo nešto novca za hranu. Na tom planu sam vrlo uspešno prolazio, pa me je Gospod blagoslovio. Tada sam još uvek, naravno, bio momak. Negde u to vreme, porodica Kun se našla na okupu! Petorica od osmoro braće bili su propovednici, pa nas je sa ženama i decom bilo prisutno četrdeset troje Kunovih! Ja sam bio najmladji od braće. Tokom tog našeg druženja, mi braća-propovednici razgovarali smo o stvarima koje su nam zajedničke. Bilo nam je lepo. Ja sam im, izmedju ostalog, rekao da sam naišao na nešto divno. Spomenuo sam im moj plan da odvajam četvrtinu svojih prihoda za Gospoda, kako su to činili Izrailjci u staro vreme. Oni o tome očigledno nisu bili čuli, jer su bili prilično zbunjeni kad sam im o tome govorio. Moja odluka ih nije naročito impresionirala. Tada sam im rekao da nas je Gospod pozvao da ga okušamo i da ću ja tako raditi sledećih nekoliko meseci.
Jedan od njih mi je skrenuo pažnju da kao mladi propovednik ne dobijam neku naročitu platu da bih s time počeo, pa bi trebalo da pazim kako je rasporedjujem. „Jeste“, odgovorio sam, „i pazim. Ali ako će Gospod blagosloviti čoveka sa desetkom, trebalo bi da blagoslovi dvostruko više za davanje jedne četvrtine svojih prihoda.“ Kada mi je jedan od braće, onako u šali, rekao kako se taj novac daje za propovednika, a ne od strane propovednika, rekao samu mu kako smatram da bi propovednik trebalo da bude primer vere, poslušnosti i desetkovanja.
Rekao sam mu da ću izvršiti eksperiment i da ću mu na kraju eksperimenta pisati i reći kako je bilo. On se, izgleda, uplašio da ću u tom slučaju biti u nemaštini i da ću mu pisati za pomoć, pa je rekao: „Nemoj uopšte da mi pišeš. Ako stvarno budeš bio blagosloven, do trenutka isteka tvog eksperimenta, već ćeš biti oženjen čovek.“
Priznajem, uopšte nisam nameravao da se oženim u tom periodu kušanja, ali ipak, pre isteka perioda, bio sam oženjen! Ne samo što sam tokom tih meseci dobro prolazio; prolazio sam, čak, izuzetno dobro! Pomislite samo na sve darove koje smo primili povodom našeg venčanja! Obično, kada se mladić ženi, on očekuje da propovedniku treba da da bar 10 dolara. Obred našeg venčanja obavio je otac moje žene, rukopoloženi propovednik, koji nam je dao 40 dolara. Na taj način smo uštedeli 50 dolara, već tu! Mogao bih da pričam i o srećnom rešenju za neke moje finansijske probleme! Gospod nam je pomogao na zadivljujući način!
Pre nego što smo se nas dvoje venčali, primili smo poziv da, kao misionari, idemo na ostrva Vest-Indis. Tako smo, nekoliko sedmica posle venčanja, krenuli u naše polje rada. Za auto nismo imali novca, a tamo, blizu ekvatora, sunce zaista sija! Veoma je vruće! U svoje posete pod tim vrelim suncem morao sam da odlazim pešice. Jednog dana je, na našu evangelizaciju, došao da govori pastor M.D. Huard. Govorio je o veri. Svoju temu je ilustrovao životom Džordža Milera. Govorio nam je kako je tom čoveku Bog na divan način uslišavao molitve. Džordž Miler je imao običaj da otvara Bibliju na mestu na kojem se nalazi obećanje, na njega stavi ruku u trenutku kad traži njegovo ispunjenje. Razlog što je to radio počivao je na jednostavnoj činjenici da je verovao da će Bog učiniti i izvršiti ono što je rekao. Bila je to silna propoved, koja je na moju ženu i mene ostavila snažan utisak.
Vrativši se kući, mi smo razgovarali o propovedi i Milerovim iskustvima. Složili smo se u nadi, ako je Bog to mogao da učini za Džordža Milera, da za Njega ne bi bilo previše da nam omogući da dodjemo do jednog auta! Mogli smo da navedemo mnogo razloga zbog kojih nam je bio potreban auto. Klekli smo uz naš krevet te večeri i molili se, tražeći ispunjenje obećanja iz Malahije 3, 8-12. Za oko dve sedmice dobili smo pismo iz SAD, sa novčanicom od 100 dolara, što nismo tražili. Zaključili smo da je to bio Gospodnji način da usliši našu molitvu, pa smo novac upotrebili za uplatu prve rate za jedan auto. Sada je trebalo da tražimo od Boga i mudrost, da bismo znali kakav auto da kupimo. Ali, očito smo u tome zatajili, pa smo kupili auto koji umesto prozora, ima zavese koje se postavljaju. Da smo bolje rasudjivali, uzeli bismo auto sa prozorima koja se otvaraju i zatvaraju kurblom.
U tropskim krajevima, kad počne da pada kiša, vrlo često lije kao iz kabla! Isto tako, često, pre nego što uspemo da postavimo zavese, kiša stane, a mi smo mokri! Pa ipak, i sa takvim jeftinim autom, neki od naših vernika su nas pitali: „Kako možete da priuštite sebi takav luksuz?“ Rekli bismo im, tada, da smo tražili ispunjenje jednog Božjeg obećanja i da nam je On uslišio molitvu. Vidite, čak i misionarima je ponekad teško da budu sigurni da će Bog uslišiti molitvu. Na žalost, čini se da neki od njih nikada i nisu doživeli mnogo stvarnih uslišenja svojih molitava. Mislili su da mi postupamo vrlo nerazumno.
Na kraju svakog meseca morali smo da plaćamo svoju ratu za auto. Da bismo u tome uspeli, hranu koju smo jeli sveli smo na ono najosnovnije. Američka hrana u konzervama za nas je bila preskupa! Uglavnom smo koristili proizvode zemlje iz kraja u kojem smo živeli. Gospod je pokrenuo ljude da nam donose pomorandže, banane i mnoge druge vrste voća i povrća. Zahvaljujući tome, naš budžet za hranu stvarno je bio minimalan! Novac koji smo tako štedeli odlazio je na auto!
Nekoliko meseci kasnije obradovali smo se rodjenju naše devojčice. Ali onda smo se suočili sa povećanjem troškova, za koje nismo uspeli da obezbedimo dovoljno sredstava. Sećam se kako sam jednom došao kući i rekao svojoj ženi: „Ako Gospod ne učini čudo, mi ćemo izgubiti auto. Izgleda da ne možemo da imamo bebu i auto.“ Tako smo ga zadržali još nekoliko meseci i odlično nam je poslužio. Morali smo da kažemo, kao Jov: „Gospod dade, Gospod uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje.“ Rešili smo da ne budemo tvrdoglavi. Ako je to bilo ono što je u Božjim očima bilo najbolje što treba da činimo, mi ćemo biti srećni zbog Njegove odluke. Ali, na neki način, nismo baš mislili da je Gospod hteo da nas liši nečega što nam je bilo tako korisno u našem radu na zadobijanju duša za Njega. Medjutim, da je hteo da zadržimo auto, morao bi da učini zaista pravo čudo. Za to bi bilo potrebno nešto više od samo ljubaznosti vernika crkve, koji su donosili voće i povrće. Trebalo je to da bude pravo čudo!
Sutradan sam autom otišao na benzinsku pumpu da uzmem nešto goriva. Osećao sam se, pomalo, kao ona udovica iz Biblije, koja je krenula da upotrebi poslednje kapi ulja koje je imala, da načini hleb za sebe i svog sina, pa da onda sačeka smrt. Hteo sam da uzmem nešto goriva, sa poslednjim penijima koje sam imao. Vlasnik pumpe ka kojoj sam se uputio ujedno je bio i trgovac automobilima. Rekao mi je: „Slušaj, pastore, ti bi trebalo da imaš jedan ovakav auto.“
Pomislih, kad bi on samo znao, nikada nisam bio bliži nemogućnosti da prihvatim ponudu!
„Evo, kakav auto bi ti trebalo da imaš“, reče mi, pokazujući ka jednom predivnom automobilu sa prozorima koji se dižu i spuštaju!
Pa, ovo me je već zagrejalo! Bilo je to baš ono što nam je trebalo! Ali, znao sam da je nemoguće. U prvi mah sam ćutao, pustivši ga da priča. Pričao mi je koliko bi mi priznao za moj auto. Bila je to fantastična ponuda. U tom času sam se tiho pomolio: „Gosapode, Ti si se uvek brinuo za nas. Obećao si da ćeš otvoriti ustave nebeske.“ Tada sam se setio da smo zbog rodjenja naše kćeri ovoliko zaostali sa svojim finansijama. Za razrešenje tog našeg problema neće trebati mnogo vremena, a onda će sve ponovo biti na svom mestu. Tada sam odgovorio trgovcu: „Ako prihvatim ponudu, da li biste mi dali tri meseca slobodno, do prvog plaćanja?“
„Kako da ne“, reče. „Učiniću to za tebe.“
„Prodato“, rekoh, bez i trenutka oklevanja. Uzeo je od mene auto sa zavesama na nameštanje, i dao mi auto sa prozorima na podizanje i spuštanje. Auto sam odvezao do kuće i uskočio u kuću, kličući: „Ženo, izadji da vidiš naš auto! Čudila se, šta joj ja to pričam, jer je naš auto videla već mnogo puta. Ipak je izašla. Tako, kad je videla novi auto i čula kako smo ga dobili, kao da je počela da lebdi od sreće. Pozvao sam je na jednu vožnju. Krenuli smo u radnju fotografa koji je tek nedavno postao vernik crkve. Zahvaljujući našem angažovanju doživeo je divno obraćenje i sada je bio srećan u Gospodu. Zato smo hteli da se raduje s nama zbog kupovine novog automobila. Taj auto je bio model koji je bio prilično visoko gradjen. Kad je fotograf izašao napolje, pogledao je auto i rekao: „Vidim ispunjenje Isaije, 58. glava!“ Pogledao sam pomalo zbunjeno, a onda je on dodao: „Znaš, tamo stoji, „Tada ćeš se veseliti u Gospodu i izvešću te na visine zemaljske.““ Vidi Isaija 58, 13.14.)
I zaista, bili smo izvedeni na visine zemaljske, i Gospod je bio divan prema nama. Gospod nas je, uvek iznova, vodio u pobede nad teškoćama, iz jedne u drugu i svakom prilikom nas doveo bliže Gospodu Isusu Hristu. U mome umu nema nikakve sumnje da Bog zna kako da reši naše finansijske probleme. Biću brz da kažem da ovo ne znači da mi treba da kupujemo najskuplji nameštaj i da se uvaljujemo u dugove, samo zbog hiperaktivne snage želja. Medjutim, Gospod će nas blagosloviti, ako svoje želje uskladimo sa svojim potrebama, a onda mudro kupujemo. Možda nećemo moći da održimo korak sa dobrostojećim komšijama. Možda će biti tako da ćemo morati da se zadovoljimo s nečim što je manje od onoga što imaju naše komšije, bar što se tiče ovozemaljskih dobara. Ali Bog kaže da će zadovoljiti naše potrebe. Bog obećava da će nas oni koji nas vide i posmatraju, nazvati blaženima, jer će shvatiti da je Gospod s nama i da On zadovoljava naše potrebe. Kada je to tako, mi nećemo izgledati otrcano i neuredno. S druge strane, mi nećemo tražiti da živimo u luksuzu.
Još jedno uzbudljivo iskustvo kojega se sećam, dogodilo se za vreme Drugog svetskog rata. Tada je bilo praktično nemoguće zakupiti kuću. Upravo smo bili došli u Medisom koledž, a problem zakupa kuća bio je takve prirode, da su nam braća savetovala da kupimo kuću. To bi iz dva razloga za nas bilo teško rešenje. Prvi nismo imali novca i drugi kupiti kuću nije bilo ništa lakše nego uzeti pod zakup. Kuća je bilo veoma malo. Jednog jutra moja supruga i ja otvorili smo 3. glavu proroka Malahije. Rekli smo: „Gospode, Ti možeš da nam pomogneš da nadjemo kuću za zakup ili kupovinu, bez obzira da li takvih ima ili nema na tržištu.“ Ponovo smo nazvali vlasnika agencije za nekretnine, s kojim smo u uzaludnom traženju kuće napravili mnogo, mnogo kilometara. Do tog trenutka to je za nas bilo vrlo razočaravajuće iskustvo, zato što, kuda god da smo gledali, jednostavno nije bilo kuća ni za zakup ni za prodaju.
Baš tog jutra seli smo u njegov auto, otišli ulicom Oukdejl i naišli na skromnu, malu kuću, s natpisom ispred kuće – „Za iznajmljivanje“. Gotovo da nismo mogli da poverujemo. Kako se ta kuća sakrila od naših očiju svih tih dana? Ali, kuća je tu i mi smo prišli i zakucali na vrata. Otvorila nam je jedna prijatna žena, kojoj smo ispričali zašto smo došli. Bila je ljubazna, pa smo za samo nekoliko minuta obavili posao zakupa udobnog doma za skromnu sumu. U toj kući smo živeli dve godine.
Kasnije smo odlučili da bismo najradije živeli na imanju koledža, ako to bude bilo moguće. Bilo bi to više od tri kilometra bliže našem poslu i to bi povećalo našu efikasnost. Ponovo smo se obratili Gospodu i zatražili od Njega pomoć. Slobodnih kuća je bilo veoma malo, ali je Gospod otvorio put. Jedan čovek se upravo spremao da se odseli iz svog kraja, pa je njegova kuća bila na prodaju. Kuću sam razgledao i sve mi se dopalo. I cena je bila povoljna. Jedini problem je bio u tome što nisam imao novca. „Evo“, rekoh „plaćao bih Vam odličnu mesečnu zakupninu, pa biste se možda složili da nešto od toga odlazi na otplatu kuće u ratama. Čovek se složio i mi smo se uselili u tu kuću. U noj smo ostali za sve vreme mog pastorskog rada u toj crkvi.
Gospod je blagoslovio naš posao u Medisonu, da smo čak mogli da organizujemo i novu mesnu crkvu. Trebalo je da napustim Medison koledž i da preuzmem pastorsku brigu o crkvi u gradu Medisonu. To je značilo da će trebati ponovo da se selimo. Ovom prilikom smo se obratili Gospodu i rekli: „Gospode, Ti si slušao dok smo govorili ljudima kako si nam pritekao u pomoć. Slušao si dok smo govorili ljudima kako tražimo ispunjenje obećanja. Ako je Tvoja volja, molimo Te da nam daš stvarno lep dom. Mi smo voljni da živimo i u daščari, ali ljudi bi mogli reći: „Je li to onaj čovek što priča o obećanjima? Pogledaj, gde stanuje! Bilo bi mi drago, Gospode, ako bi to bio lep dom, sagradjen od cigala, na dvostrukoj parceli, na uglu, ako se Ti s time slažeš.“
Klekao sam, upućujući tu molitvu sa kovertom desetka u jednoj ruci, u kojoj se nalazila jedna četvrtina naših prihoda za taj mesec. Druga ruka mi je počivala na obećanju iz Malahije 3, 8-12. Tada sam podigao ruke Bogu i rekao: „Gospode, Ti si rekao da hoćeš da ljudi podignu svete ruke u molitvi. (Vidi: 1. Timotijevu 2, 8.) Prema tome, tu je Bog, a ovde je Isus i ovde sam ja. Pristupam Bogu u Isusovo ime. Verujem da ćeš nam dati baš onu kuću za koju smatra š da treba da dobijemo.“
Ušao sam u auto i uputio se u aveniju Florens. I tamo, na uglu, ugledao sam kuću od cigala, na dve parcele, sa lepim znakom – „Na prodaju“, ispred kuće. Nazvao sam agenciju i pitao: „Koliko se traži za ovu kuću?“ Naveo mi je cenu i rekao da će učešće u gotovom biti 1.800 dolara. Medjutim, ja nisam imao gotovog novca!
„Dobro, ali“, rekoh, „da li biste nam omogućili da kuću kupimo na bazi plaćanja kroz zakupninu?“ Skoro da sam mogao da ga čujem kako duva preko telefona.
„Gospodine Kun“, reče, „akontacija u gotovom koju vlasnik traži je vrlo povoljna.“
„Da, u pravu ste“, složio sam se. „Ali vidite, ali ja u ovom trenutku nemam tu gotovinu, pa mislim da će se ljudi složiti s takvim uslovima.
„Ali njegova ponuda je povoljna“, bio je uporan.
„Vi ste u pravu. Ponuda jeste povoljna“, ponovio sam. „Samo, mislim da bi oni pristali da je plaćam kao zakupninu.“
„Ali… ali… mi, jednostavno, ne obavljamo svoj posao na taj način.
„Možda je to tako“, rekoh, „ali ja ga tako obavljam“. Potom sam rekao: „Da li biste mi učinili uslugu da ovaj moj predlog i molbu prenesete vlasnicima i da ih pitate za mišljenje?“
„Pa, mislim da to mogu da uradim“, složio se, gundjajući.
Tog popodneva agent je pozvao i javio da su se vlasnici složili da prihvate moj predlog. Ali, odakle ću ja dobiti moju proviziju?“, pitao je. Rekao sam mu da bih mu platio 25 dolara mesečno, dok ne dobije ceo iznos svoje provizije. U toj lepoj kući živeli smo sve dok nismo počleli da radimo posao evangeliziranja za Južnu Uniju crkvenih oblasti. Tada smo se molili Bogu da nam pomogne da je prodamo nekome kome je ona potrebna i ko bi to cenio. Gospodu je ugodno kada mi tražimo da nam pomogne da bismo i mi pomogli nekome drugom, umesto traženja blagoslova samo za sebe. Tako je došla jedna porodica koja je zaista imala jaku potrebu, i kupila je kuću. Tek posle više godina oni su isplatili celokupnu sumu, ali su je isplatili. I još jednom smo, radosno, uvideli kako nas Gospod vodi. Ponovo smo znali da Bog interveniše u ljudskim poslovima i problemima.
Kakav je tvoj finansijski problem? Ako si voljan da te Gospod vodi, i ti možeš da dobiješ uzbudljiva finansijska rešenja za bilo koji od svojih problema, bez obzira na njegovu težinu. Hoćeš li da okušaš Gospoda i da mu dopustiš da te povede ka visinama eksperimentalnog hrišćanstva? Neka te Gospod blagoslovi u tvojim koracima koje činiš u veri.
Hoćeš li da se moliš sa mnom? „Dragi Gospode, Stvoritelju svih svetova, dolazim, rešen da dokažem Tvoju ljubav i brigu, vraćajući Tebi ono što je Tvoje, u desecima i prinosima. Molim Te da otvoriš ustave nebeske, kako si to obećao u Malahiji 3, 11-12, kako bih te još bolje poznavao. Verujem punim srcem i zahvaljujem Ti što sam primio. U Isusovo ime, Amin.“
„Suši se trava, cvet opada; ali Reč Boga našega ostaje doveka.“ (Isaija 40, 8.)