< 4. Poglavlje
Sadržaj
6. Poglavlje >
5. OD PIJANICE DO SAVETNIKA
Otvorićemo jedan veoma važan tekst u Bibliji. Taj tekst je možda i najznačajniji u Bibliji, pošto se odnosi na tebe i na mene; u njemu se radi o nama! Čitajući ga ponovo, zamisli sebe u opisanom ambijentu. Tekst je u Otkrivenju 14,6 i dalje. Obrati pažnju: „I videh drugog andjela gde leti posred neba, koji imaše večno jevandjelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakome plemenu i jeziku i kolenu i narodu.“
Bog objavljuje da će doći poruka koja će obuhvatiti ceo svet. Ona se zove večno jevandjelje. Ovo nije nikakav novi koncept religioznog mišljenja, nego poruka od starina, od večnosti, od početka vremena. Jevandjelje je Božja sila koja spasava sve ljude.
Imajući ovo na umu, želeo bih da vam ispričam iskustvo, koje mi je na dramatičan način pokazalo Božju silu koja deluje na ljudsko srce. Žena o kojoj ću govoriti nekada je bila hrišćanka, ali se, kao što ćete videti, izgubila zbog više različitih uticaja koji su delovali na njen život. U starosti od šest godina naučili su je da ušmrkava burmut. Ovo zlo se kod nje učvrstilo i držalo je čvrsto u vlasti. U tinejdžerskom dobu počela je da pije alkohol. I to je postala njena čvrsta navika.
Negde u svom životnom iskustvu upoznala je ljude koji svetkuju subotu i postala vernik crkve. Za kratko vreme odrekla se upotrebe burmuta i alkohola. A potom se, isto tako iznenada, ponovo vratila svojim starim navikama. Dugi niz godina ostala je vernik crkve, iako i dalje rob tih svojih navika. Medjutim, vernici njene crkve o njenim problemima nisu ništa znali. Možete zamisliti kakvu krivicu je nosila u sebi. Često je slušala kako pastor govori o slavnom Hristovom ponovnom dolasku. Slušala je, u mnogim prilikama, kako čitaju tekst iz 1. Jovanove 3.3., koji ju je podsećao na to da će se oni koji očekuju Isusov dolazak očistiti i ostaviti svoje bezvredne navike. Teško je zamisliti težinu krivice i griže savesti koju je ta draga duša morala godinama da podnosi.
Konačno, jednog subotnog popodneva, ona je slušala propoved koja je na nju ostavila snažan utisak. Osetila je duboku želju da se otrgne od svojih navika pa, ne znajući šta drugo da čini, nazvala je pastora telefonom. On je bio mlad čovek. Zamolila ga je da dodje u njen dom i da razgovara s njom o njenom problemu. On je odmah reagovao, i ubrzo se našao u ulozi slušača, slušajući priču kojoj sličnu nikada ranije nije čuo. Pričala mu je o svojim navikama i snazi kojom je drže. Priznala je da je bila pijanica. Iako je probala mnoge metode, očigledno ništa nije moglo da joj pomogne da pobedi. „Sada sam do tačke kad mi je pobeda imperativ. Molim vas, pomozite mi!“, plakala je u teskobi duha.
Mladi pastor je bio šokiran. Nikada nije ni sanjao da bi se ona bavila nečim takve vrste. Redovno je dolazila na bogosluženja i bila aktivna u mnogim službama. Rekao joj je da ne zna kako bi joj mogao pomoći, ali da će o tom razgovarati s odborom crkve i videti šta će mu biti predloženo. Zamislite! Devojka koja ušmrkava burmut i pije alkohol, u crkvenoj knjizi! Gotovo da nije verovao svojim ušima! Ipak, on u to nije imao potrebe da sumnja, pošto mu je ona ispričala veoma jasnim rečima
Problem je na sledećoj sednici iznet pred crkveni odbor, i odbornici su joj pomogli odmah isključenjem iz crkve! Ponekad, kada nema sposobnosti da se osobi pomogne da učini korak naviše, stvar se rešava izbacivanjem napolje.
Biblija je vrlo jasna kada govori o situaciji u kojoj nekoga treba isključiti. Ali, podjednako je jasno uputstvo da se takvoj meri može pribeći jedino kada zataje svi drugi metodi vraćanja na pravi put. U Galatima 6, 1.2. stoji da ako brat zaluta sa staze, duhovni vernici crkve treba da ga posete i nastoje da ga vrate. Kritika nikada neće biti sastavni deo tog procesa vraćanja. Prigovaranje i sudjenje o pobudama strani su programu koji je Gospod predvideo za vraćanje vernika palih u zabludu. Ako vidim brata koji je zalutao sa staze onoga što je pravo i ako sam duhovan, otići ću i razgovarati s njim o tome i taj naš razgovor će ostati medju nama, u poverenju. To je veoma važno, a ujedno i biblijski metod. Obratimo pažnju na reči iz Priča 25, 9. :“Raspravi stvar svoju s bližnjim svojim, ali tudje tajne ne otkrivaj.“
Sam Isus je rekao da to treba da se obavi nasammo sa osobom o kojoj je reč. Mi stojimo pod svečanom obavezom da poštujemo poverenje koje nam je poklonila osoba s kojom smo razgovarali o problemu. Niko drugi nema potrebe da u to bude uključen. U Jakovu 5, 20. čitamo da će takav postupak pokriti mnoštvo greha. Taj metod je božanski odredjen, kao način postupanja sa zalutalima u stadu. Tekst u Galatima 6, 1.2. takodje kaže da onaj koji hoće da pomogne drugome treba da podje k njemu u duhu krotosti. Poniznost, treći horizontalni nivo nadole, obeležavaće svaki moj postupak. Ja tada neću osudjivati, nego ću mu poveriti da sam i ja ranije zatajio. Ali ima nade i pobede u Isusu Hristu, našem Gospodu. To je metod jevandjelja!
U ovom slučaju crkveni odbor nije imao nikakvih predinformacija o problemu ove žene. Ona se poverila pastoru, a on to preneo crkvenom odboru. Sa odbora to je otišlo na redovnu sednicu odbora mesne crkve, na kojoj je žena isključena.
Posle izvesnog vremena mi smo došli u taj grad sa planom da održimo seriju evandjeoskih propovedi. Razgledajući spisak imena ljudi kojima bi se mogla poslati pozivnica, pastor je uočio njeno ime i zaključio da bi baš ona mogla da se obraduje takvom pozivu. Nazvaćemo je Berta. Pastor je pomalo oklevao, misleći na problem koji je već imao s njom i razmišljajući da li bi možda bilo bolje da se njeno ime preskoči. Ali onda je ipak zaključio da bi časovi na evangelizaciji mogli da joj donesu neko dobro. Tako je pozivnica poslata njoj.
Verovali ili ne, Berta je došla! Došla je na otvaranje i prvu propoved, a onda ponovo u subotu pre podne i subotu popodne. U nedelju uveče uputio sam poziv svima koji žele da se oslobode od bilo kakve grešne navike, odnosno, svima koji bi želeli posebnu molitvu za neki svoj problem, da dodju na razgovor sa mnom u prostoriju u drugom krilu crkvene zgrade posle završetka bogosluženja. Berta je ostala i, zajedno s nekoliko drugih osoba, došla na naznačeno mesto. Podelili smo nekoliko molitvenih kartica, na kojima su bile predvidjene rubrike za one kojima je trebalo oslobodjenje od poroka naprasitosti, kritizerstva, duvana ili alkohola, itd, da navedem samo neke. Bilo je više takvih stavki, pored kojih su osobe mogle da stave znak. Berta je stavila znak pored samo jedne stavke, na kojoj je stajalo da želi da bude bolja hrišćanka. Razlog što nije stavila znak pored stavke za alkohol i duvan, bio je taj što je zbog njih već ranije bila optužena i osudjena. Nije želela to ponovo da prizna, da ne bi doživela novu osudu.
Veliki je broj bivših vernika koji se slično osećaju. Nisu spremni da priznaju svoje propuste, jer se boje da će im neko pomoći da izadju napolje, umesto da krenu putem naviše. Savet glasi: „Vi duhovni ispravljajte/vraćajte takvoga.“ (Galatima 6, 1.2.) To je Božja naredba! Naš zadatak nije da kritikujemo, niti da dovodimo u nepriliku jadne duše koje se bore sa svojim problemima.
Mi sebi ne možemo dozvoliti luksuz, priuštiti da optužujemo. okolnost u kojoj Gospod može da nas upotrebi i u kojoj bismo korisno poslužili srcu koje je u nevolji, jeste onda kad smo voljni da dodjemo ponizno i budemo svesni da smo i sami zatajili i da nam je za pobedu na tim iskušenjem bila potrebna Božja milost. Ako smo u stanju da pokažemo da smo pobedili i da uverljivo izrazimo svoju veru u to da će svoju silu Bog pokazati za dobro te duše, tada i tek tada smo spremni da uspešno ponudimo svoju službu.
Posle odredjenog broja godina u službi, od mene su zatražili da radim kao pastor u crkvi koja je bila poznata po problemima. Nedugo nakon što sam se doselio, uvideo sam da je ta reputacija bila zaista zaslužena.Pisao sam predsedniku oblasti i rekao mu, kako sam mislio da u toj crkvi postoje neki ljudi oko kojih treba da se angažujem. Znao je šta mislim. Odgovarajujći, napisao mi je veoma lepo pismo, ali me je i pitao šta mi pokušavamo da uradimo.Da li pokušavamo da tim problematičnim ljudima pomognemo naviše ili napolje iz crkve? To pitanje je na mene ostavilo tako snažan utisak, da ga nikada nisam zaboravio. Shvatio sam da izmedju to dvoje postoji vrlo opipljiva razlika, pa sam se molio Gospodu da mi pomogne da bude uvek osetljiv na potrebu, i da me osposobi da pomažem ljudima naviše, putem života. Sastavni deo poruke večnog jevandjelja je želja da se pruži pomoć. To je poruka o isceljenju nevoljnih, ranjenih i slomljenih srca. To je, zapravo, vest koju propovedamo To je vest koju smo dobili nalog da objavimo.
Vraćam se Berti i onom sastanku posle završene evangelizacije na koji je ona došla kad je sastanak završen i ljudi otišli kućama, pastor i ja smo pregledali kartice. Došavši na kartu sa Bertinim imenom, pastor je zastao i ispričao mi priču koju sam ja upravo ispričao vama. Predložio sam da joj podjemo u posetu, radi razgovora. On je na neki način oklevao, ne želeći da na sebe navuče još veću nevolju. Ali, posle šireg razgovora o situaciji, složio se s konstatacijom da bi bilo dobro da joj odemo u posetu. I tako smo, u utorak pre podne, krenuli u kuću pijanice Berte.
Pozvonili smo na vratima. Već u sledećem trenutku ona je došla i pozvala nas da udjemo. Razgovor koji smo tada obavili živi i danas u mom sećanju, kao da se dogodio tek juče. Prvo što sam učinio, bio je osmeh i reči: „Sestro, mi nismo došli da te grdimo.“ Gledajući joj u oči, mogao sam da primetim vidljiv uzdah olakšanja. Počela je da se opušta, shvativši da nismo došli da je osudjujemo ili stvaramo neprilike. Medjutim, ona je, nema sumnje, očekivala da ćemo je ipak grditi. O, kako bi bilo divno kad bismo naučili da pristupamo ljudima onako kako je to činio Isus, i postižemo uspehe kakve je On postizao!
Osećao sam da je potrebno da nastavi u tom okviru razmišljanja. Rekao sam: „Došli smo da ti pomognemo, zato što te volimo kao hrišćanku. Evo, recimo, da si doživela saobraćajnu nesreću i izgubila mnogo krvi i pretpostavimo da je lekar došao i vrlo pažljivo te pregledao. Da li bi bilo razumno“, upitao sam, „kada bi lekar stao pored tvog kreveta i počeo da te grdi što si izgubila toliko krvi?“
Pogledala me je i, na svoj bojažljiv način, nasmešila se, odmahujući glavom; kao da nije mogla da veruje svojim ušima da su joj u kuću došla dva propovednika koji ne nameravaju da je ukoravaju zbog toga što je tolike godine provela kao rob tih svojih poroka.
„Ne“, reče „ne verujem da bi bilo.“
„Šta bi on uradio, po tvom mišljenju?“, upitao sam. Pošto je po profesiji bila diplomirana medicinska sestra, znao sam da će umeti da odgovori na to pitanje.
„Mislim“, reče, „da bi izdao nalog za transfuziju.“
„U trenutku kad sam čuo da to izgovara, osetio sam da treba da poslužim kao orudje u Božjoj ruci i da joj dam duhovnu transfuziju. Tako sam joj radosno rekao: „Sestro, upravo zbog toga samo i došli!“ Nikada ranije nisam pomišljao da bih traženje ispunjenja biblijskih obećanja mogao predstaviti kao duhovnu transfuziju, ali mi je Sveti Duh dao u misli uverenje da je to upravo to! Mora biti da sam izgledao presrećan, kad sam joj ispričao o pobedi koju će primiti već toga časa, kao rezultat duhovne transfuzije koju treba da dobije.
Berta je na evangelizaciji na koju je dolazila već bila čula za prva slova biblijske molitve. Već je znala za činjenicu da A predstavlja ištite, B – verujte i C – položite pravo na obećanje, zahvaljivanjem Bogu zato što smo primili. To je, dakle, znala! Slušala je o tim prvim slovima obećanja iz Božje reči i shvatila da je svaki korak bio važan za pobedu. A mi smo, tu u njenoj kući, sedeli i razgovarali o svemu tome, uzbudjeno zaključujući kako je to jednostavno, a ipak silno.
„A sada“, nasmešio sam se, „mi ćemo naći jedno obećanje, prilagodjeno baš tebi. I kada stavimo prst na to obećanje u Mateju 1, 21., koje glasi: „Pa ćeš roditi sina, i nadeni mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih“, mi ćemo se moliti Isusu da te spase. I sada kad se budemo molili Isusu da te spase, mislićemo na iglu za transfuziju, koja probada kožu i ulazi u venu.“ Otvorili smo tekst u Jovanu 6, 53., a onda sam joj rekao da je taj tekst opravdanje za verovanje da je taj proces zapravo transfuzija. Tako sam čitao: „Ako ne jedete tela Sina čovečijega i ne pijete krvi NJegove, nećete imati života u sebi…“ I tako“, nastavih, „sada ćeš moći da napraviš poredjenje sa transfuzijom krvi, o čemu ćemo čitati u Jovanu 6,63.: „Telo… ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su …“
Berta je vrlo brzo shvatila da 63. stih objašnjava 53. stih. Uvidela je da je krv života, o kojoj se govori u 53. stihu, zapravo Božja Reč. Shvatila je da je traženje spasenja, izbavljenja od sile greha, bilo Božja volja, kao i da je način da se to učini bio transfuzijom NJegovog života, posredstvom NJegove Reči, Biblije. Sada smo bili spremni da kleknemo i, s prstom na tekstu obećanja, već smo mogli da zamislimo kako neko otvara dotok krvi u trenutku dok smo se molili Bogu da ispuni svoje obećanje. Zamisli sebe u situaciji u kojoj krv teče u tvoje vene, rekoh, dok mi pred Boga iznosimo ovaj zahtev u molitvi. Ponovo sam je pozvao da veruje da Bog čini upravo to u tom trenutku. Odmah zatim, Bogu ćemo izraziti zahvalnost što je to učinio.
„Koliko je vremena potrebno da neko primi transfuziju?“, upitah.
„O, oko četrdeset minuta u proseku, više ili manje“, odgovorila je.
„Ni mi nećemo da žurimo. Odvojićemo za to vreme“, nasmeših se. Tada sam pokušavao da joj pomognem da uvidi nemogućnost da, u svojoj snazi, izvojuje pobedu nad tim svojim, ili bilo kojim drugim lošim navikama. Tako smo otvorili tekst u Rimljanima 7, 14. i pročitali da, zbog svoje telesne prirode, mi nismo u stanju da sami zadovoljimo merila duhovnog zakona, jednostavno zato što smo prodati djavolu, za njegov program. Govorio sam joj o ranom periodu američke istorije, o ropstvu i o tome kako je jednog dana jedan nesreći rob odlučio da pobegne od svog gospodara. Ali kad se našao izvan imanja svog gospodara, nije znao kuda bi se uputio. Ko god da ga vidi, znaće da je rob, jer je bio i prodan kao rob. Bio je rob i svako bi znao da on nekome pripada. Nije bilo mesta na kojem bi on mogao biti slobodan. Pre ili kasnije, moraće da se vrati svom gospodaru. To je, zapravo, naše stanje u grehu. Mi smo prodani pod greh, zato što smo deo ljudske porodice. Kao takvi, ne zaslužujemo ukoravanje, grdnju. Naprotiv, mi jedni drugima treba da pomažemo, svojom ljubavlju i razumevanjem.
Kriminalca, omalovažavanjem, nikada nećemo osloboditi iz zatvora. Možemo otići k njemu i podsećati ga na sva zla koja je izgovorio i učinio. Možemo ga grditi i koriti za šta god želimo, ali ga to nikada neće izvesti iz zatvora. Šta je njemu potrebno? Potreban mu je ključ od vrata njegove ćelije. To je jedino što će ga izvesti napolje. Zbog čega taj princip ne možemo da prenesemo u naše svakodnevne živote? Kao da mislimo da je čoveku, kada učini nešto što ne valja i uplete se u sotoninu klopku, potrebna jedna dobra grdnja, prekor.
„A sada“, nastavio sam, „razumeli smo u kakvoj situaciji se svi mi nalazimo.“ U Rimljanima 7,14. to nam je postalo sasvim jasno. Bertu sam, zatim, uputio na 15. stih, koji smo zajedno čitali: „Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na što mrzim ono činim.“
Nakon što smo, zajedno, pročitali ovaj stih, pogledala me je i rekla: „To je moj problem, baš u ovom trenutku! Ja uopšte ne želim da činim ove stvari. Zaista ne želim, ali ih i dalje činim.“
„Znam“, tešio sam je, „ali razlog zašto ih činiš, jeste zato što si rob.“ Istakao sam, u tom trenutku, da je bilo mnogo toga što sam i sam činio, što me je činilo nesrećnim. Ali, ponovo sam naglasio da smo svi mi robovi greha. Tako, kao robovi, mi nemamo potrebu za ukoravanjem, grdnjom, nego za ključevima koji će nas izvesti na slobodu. „Pošto mi ne možemo da pomognemo sami sebi“, rekoh, „a Isus to može, mi ćemo kleknuti na molitvu, i staviti prst na tekst u Mateju 1, 21., koji je obećanje da će nas Isus spasti. Dok se budemo molili, upotrebićemo prva slova molitve. Molićemo se Bogu da te spase i oslobodi robovanja tim porocima. Tada ćemo izraziti svoju veru i reći Bogu da verujemo da On to čini već u ovom trenutku. Zatražićemo ispunjenje tog obećanja, onako kako ga je Bog dao, zahvaljujući mu što ti je dao pobedu i spasenje.
Zamolio sam pastora da povede u molitvi. Posle njega ću se moliti ja, a kad ja završim molitvu, biće red na Bertu. Ona je stidljivo priznala da se nikada ranije nije molila javno i da je pomalo nervozna, što će to sada pokušati. Uveravao sam je da ovo nije javnost i da će za nju biti prava prednost da se uključi u ovu službu molitve. Predložio sam, takodje, pre nego što smo klekli na molitvu, da pomešamo veru s našom molitvom. Nedposredno pre nego što smo klekli na molitvu, otvorio sam tekst u Rimljanima 10, 10. i čitao: „Jer se srcem veruje za pravdu a ustima se priznaje za spasenje.“
„Vidiš“, rekoh, „ti šeć verovati da ti Gospod daje pobedu. Tada ćeš, ustima, priznati da se to i dogodilo. Ne boj se da to kažeš. Verovanje je“, rekoh, „od bitnog značaja za spasenje; jer Biblija kaže: „Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se.“ (Dela 16, 31.) – spašćeš se od greha
Tada smo klekli. Prvi se molio pastor. On se moli jednom predivnom molitvom, jednostavno izrašivši priznanje da smo mi svi zgrešili i da smo svi postali robovi greha. U tu molitvu uključio je svakoga od nas. „A sada, Gospode, ovde imamo jedno obećanje“, rekao je, „da će nas Isus spasiti od naših greha. Ja te sada molim, Gospode, da spaseš Bertu i da joj podariš pobedu nad tim navikama. Ja verujem da je ti spasavaš, na osnovu ovih obećanja.“ Nastavio je: „Gospode, ja tražim ovo spasenje za nju, uzvraćajući Ti zahvalnošću zato što Ti to sada činiš.“
Dok se ovaj pastor molio Bogu, ja sam osetio prisustvo Svetoga Duha. On se molio molitvom primanja. On je tražio da se ispuni ono što je Bog obećao. Pošto Bog ne može da laže, ja sam znao da će On tu molbu uslišiti sigurno onoliko, koliko je bila sigurna Bertina vera. Kad je na Bertu došao red da se moli, evo šta je rekla: „Dragi Isuse, ja te ne molim da me spaseš samo od alkohola i duvana, nego te molim da me potpuno očistiš. Amin.“
Bila je to divna molitva, upućena tako iskreno, ali ona je B i C potpuno ispustila. Za trenutak sam pomislio da bi trebalo da je podsetim da ta dva elementa uključi u svoju molitvu, a onda sam se podsetio koliko je bila stidljiva i zaključio da bi to moglo da je zbuni. Tako sam odustao od te namere, pa sam, čim je izgovorila Amin, ja nastavio njenu molitvu i rekao: „… zatim, Gospode, mi verujemo da Ti to činiš i želimo da ti zahvalimo što si u potpunosti izbavio Bertu.“
Tek što sam došao dotle, a Berta se setila o čemu smo se dogovorili pre nego što smo klekli da se molimo. A dogovorili smo se da neće obraćati pažnju na nas, nego da će, jednostavno, otvoriti srce Bogu. I tada je ona prekinula moju molitvu. „Dragi Gospode, ja znam da me Ti voliš. Nisam znala da si me i do sada voleo. Tako sam srećna što me Ti stvarno voliš…“
Šta mislite, zašto se ona, u tom trenutku, molila baš tako, kako se molila? Da nije to možda zbog farisejskih hrišćana koji svetkuju subotu? Možda je neko iz naše crkve napravio grrešku. Smatramo svojom dužnošću da odemo k njemju, da ga omalovažavamo, umesto da mu kažemo: „Došao sam da ti pomognem, da te utešim i ohrabrim. Hajde, da se molimo za sve ovo, i da o tome nikome ni reč ne kažemo.“
Vrlo često osećamo potrebu da jednom takvom sve skrešemo. Ali da potom, sledeće subote, to navedemo kao jednu misionsku (djakonsku posetu)! To svakako može da bude djakonska poseta, ali se ne može ubrojati kao poseta učinjena za Gospoda. Nikako!
Ovoj jadnoj ženi verovatono je bila učinjena ovakva vrsta posete, što je imalo za posledicu da je potpuno izgubila iz vida činjenicu da je Bog ljubi. Ali ovde, u atmosferi Božje ljubavi kojom je bila ispunjena soba u kojoj smo se nalazili, Gospod nas je pripremio da joj pomognemo da uvidi da je On još uvek ljubi. U tišini tog trenutka je uticaj NJegove ljubavi probio sve barijere, a ona je to osetila jasno i snažno. To ju je potpuno rastreslo. Plakala je od radosti.
Onda je nastavila: „Hvala ti, Gospode. Ti, Ti si me zaista, izbavio.“
Kad smo ustali, uhvatio sam je za ruku i rekao: „Sestro, ne zato što to osećaš, njego zato što je Bog to obećao, veruješ li sada da si pobedila?“ Želeo sam da ona to ponovo izgovori, svesna da je priznavanje vere veoma važno za trajnu pobedu.
„Znam da mi je Bog dao pobedu. Ja to znam!“
„Sada mi reci, kome treba da pripišeš zaslugu za svoju pobedu?“, upitao sam.
„Pa, želim da zahvalim Vama obojici što ste mi došli u posetu.“
„A mi smo srećni što nam se pružila prilika da dodjemo. Ali Gospod je rekao da svoju slavu neće deliti ni sa kim, pa zato svu slavu, sve zasluge treba da daš Bogu.“
„Da, znam“, reče, „Bog je taj koji mi je dao pobedu, Isusovom silom.“
„To je tačno“, potvrdio sam njene reči. „Ispunjenje obećanja smo tražili u Isusovo ime, i On je došao da te izbavi.“ Potom sam je uputio da ispriča drugima o zadivljujućem izbavljenju koje je doživela. „Kad te ljudi vide na pijaci i pitaju, zašto si tako srećna, reci da te je Isus izbavio od alkohola i duvana. Moje ime nikako ne spominji. Kuda god ideš i ko god da te pita zašto si tako srećna, ispričaj im o svom izbavljenju silom Isusovog imena. Ali ne pominji naša imena. Počni s tim odmah.“
Prihvatila je to, a lice joj je već svedočilo o činjenici da je našla nešto što je do tada očajnički tražila. Tada sam je podsetio na činjenicu da trajna pobeda zavisi od njene spremnosti da veruje i da govori drugima o iskustvu koje je doživela. „Govori odmah. Ne čekaj ni jedan dan.“
U toj mesnoj crkvi smo organizovali Klubove pobede. Uvek kad bi neko izvojevao pobedu nad nekom lošom navikom, svestan da će djavo krenuti i pokušati da donese razočarenje, mi smo se dogovorili da po dva vernika crkve svrate i mole se Bogu sa tom osobom, što češće, to bolje. Dva sata posle našeg odlaska, dve žene su svratile, pročitale jedan tekst iz Biblije i molile se s Bertom. One su koristile metod prvih slova biblijske molitve, baš onako kako smo i mi uradili. Posle toga su stavile ruke oko te žene i demonstrirale ljubav, tako neophodnu kad se izvojuje pobeda. Zadobijati duše, zapravo je voleti duše. Upravo zato je važno da prilikom posete bude s tobom i tvoja supruga. Muškarcu je potreban drugi muškarac, za srdačan stisak ruke, ili ruke koje će biti obavijene oko njega, da oseti da se radujemo zajedno s njime u njegovoj pobedi. Ženi je potrebna druga žena da stavi ruke oko nje u tom kritičnom periodu. Tu proceduru smo ponavljali svaka tri do četiri sata. Te žene nisu grdile ili osudjivale, nego su samo demonstrirale ljubav na delu. Došle su kako bi se radovale s njom u njenoj pobedi. Svaki par je svraćao da se zahvali Bogu za pobedu koju je ova žena doživela. To se nastavljalo, sukcesivno, sledećih nekoliko dana.
Posle nekoliko dana, ponovo smo posetili njen dom, samo da vidimo kako napreduje i proverimo da li ju je, slučajno, neko ukoravao. Pošto sam je pitao kako je i da li su žene dolazile, njeno lice je zračilo dok nam je pričala o ljubavi i razumevanju koje su joj pokazali. Bila je presrećna! Srećan sam bio i ja, ne samo zato što je Berta doživela pobedu, nego i zato što je promena nastala u životima vernika crkve koji su je posećivali, molili se s njom i davali joj dokaze svoje ljubavi.
Naredne nedelje uveče, na času posle predavanja bila su dva alkoholičara. Došli su, uzvraćajući na jedan poziv koji su im uputila dva vernika crkve. Medjutim, ovo dvoje alkoholičara nisu bili obični alkoholičari. NJihovi susedi su, dva ili tri puta dnevno, zvali policiju zbog uznemiravanja koje su stvarali. NJima je pomć bila nužno potrebna. Prisustvovali su večernjim predavanjima, a sada smo se našli i na ovom specijalnom času. Svako od njih je potpisao karticu i naznačio područje u kojem mu je bila potrebna pomoć. I jedno i drugo su upisali svoju želju da se oslobode alkohola.
Nekako se dogodilo da je Berta saznala za problem ovo dvoje, pa je vrlo tiho prešla do mesta gde je ta žena sedela i nežno je uhvatila za ruku. Berta je htela da počne da svedoči na tom mestu i u tom trenutku. Mogao sam da je čujem kako govori, dok je milovala ruku te žene i gledala je u oči s razumevanjem i ljubavlju. „Ja sam bila jedna od najgorih pijanica u gradu. Isus mi je pomogao da pobedim, a pomoći će i tebi. Treba samo da zatražiš pomoć od NJega. Zatim veruj da će ti On pomoći i zatraži ispunjenje obećanja, o kojem nam je govorio pastor Kun. A onda… onda… a onda zahvaližeš mu se što ti je dao pobedu! Lice joj je zračilo, dok je govorila toj ženi. Može se reći da je govorila na osnovu iskustva. Suze su klizile niz obraze i jednoj i drugoj. Muž je sve to posmatrao, vidno ganut.
Posle deset dana, zbog pretrpanosti našeg programa, uspeli smo da odemo u posetu u dom ovo dvoje alkoholičara. Nestrpljivo sam čekao da saznam šta se dogodilo. Nisam želeo da izrazim sumnju, pa sam počeo ovako: „Nije li divno šta Bog čini za nas?“ Složili su se ljubazno, ali nisu kazali ništa. I dalje nisam znao da li su pobedili piće, a nisam hteo da pitam. Zatim sam nastavio: „Zar nije divno kako nam Bog daje pobedu?“ Oni su se ponovo složili, ali nisu objavili svoju pobedu. Zato sam, smešeći se, pitao: „Koliko je, tačno, prošlo, od kada stevi poslednji put uzeli bilo koju količinu alkohola?“
„Poslednje što smo popili, bilo je pre deset dana.“ Nasmešili su se. Ni kap nismo okusili od kad smo bili na Vašim predavanjima? Oboje su izgledali vrlo čisto i uredno i vrlo srećni!
I ja sam, naravno, bio srećan, želeći da vičem i hvalim Gospoda za ono što je učinio. Priča se tu ne završava. Berta je tom paru i dalje bila nadahnuće, pa su nastavili sa svojom pobedom. Berta je i drugima služila kao nadahnuće. Nekoliko dana posle tog iskustva, dok je Berta u foajeu crkve razgovarala s jednom nepoznatom osobom, nisam mogao da je čujem. Malo sam se približio, pa sam mogao da čujem njihov razgovor, a da ne izgleda da bilo šta ispitujem. Žena o kojoj je reč tražila je od Berte da joj oda tajnu pobede nad pićem. Berta joj je govorila o prvim slovima biblijske molitve. Radila je to na divan način, u prijatnoj, poniznoj jednostanosti, a ipak s dubokim osvedočenjem i uverenjem. Govorila je na osnovu iskustva, pa sam mogao da vidim kako je žena koja je slušala to i osećala. O, divne li priče o izbavljenju koju je Berta sada mogla da govori drugima!
To je deo večnog jevandjelja koje će otići u ceo svet. Kada ga ljudi prime u srce, ono će ih menjati tako da će postati slični Isusu. Nije li divna ta misao da, bez obzira kakvi su naši problemi, Isus ima odgovor? On želi da odgovori na ozbiljan zahtev tvoga srca. On to može i hoće da učini za tebe.
Želiš li da sledeću molitvu uputiš Bogu već ovog trenutka, u tišini svog doma, u svom automobilu, ili nilo gde da se nalaziš?
„Dragi Gospode, ja sam telesan, prodan pod greh. Ali ja verujem da će Isus izbaviti narod svoj od greha njihovih. Molim te za to izbavljenje. Verujem da, pošto Bogu nije moguće lagati, Ti me sada izbavljaš, i ja Te čujem kako kažeš, „verujte da ćete primiti i biće vam“. Zato Ti zahvaljujem, zato što sam primio, ne zato što to osećam, nego zato što si Ti obećao. U Isusovo ime. Amin.“ (Vidi Rimljanima 7, 14; Matej 1, 21; Jevrejima 6, 18; Marko 11, 24.)
„Vera je naša ova pobeda koja pobedi svet.“ – 1. Jovanova 5, 4.