< 1. Poglavlje
Sadržaj
3. Poglavlje >
1. IZ NOĆNE MORE U ZEMLJU SNOVA
Pozvao bih vas da zajedno sa mnom proučite sedam biblijskih činjenica:
1. Isus dolazi ponovo. „I evo ću doći skoro“ (Otkrivenje 22,12.).
2. On dolazi po pravedne i svete. „Ko čini nepravdu, neka čini još nepravdu;
i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet, neka se još sveti. I evo ću doći skoro, i plata moja samnom, da dam svakome po delima njegovim“ (Otkrivenje 22, 11. 12.).
3. On dolazi po te osobe zato što one više neće grešiti (Otkrivenje 22,11.). Čovek koji je pravedan ne greši, jer svaka je nepravda greh (l. Jovanova 5, 17.).
4. Ti ljudi su, u tom trenutku, već prestali da greše, jer su upoznali suštinu/filozofiju teksta iz 1. Jovanove 3, 9.: „Koji je god rodjen od Boga ne čini greha, jer njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rodjen od Boga.“ Oni su shvatili da kada Božje seme, Božju Reč stave u svoja srca čuvaju, skrivaju i drže u srcu oni ne greše. Naučili su to gledajući u Isusa. Oni su učinili ono što je Isus učinio kad je bio kušan. Biblijski izveštaj, u Mateju 4, 4. kaže da je Isus djavolu, kad mu je ovaj pristupio, kao rukavicu, bacio obećanje: „Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.“
Ti ljudi su shvatili da je Isus došao da zauzme naše mesto i da, dok je bio ovde na zemlji, nije raspolagao sredstvima koja nama nisu dostupna. Oni su usvojili Isusovu formulu pobede – silu Božje Reči! To je suština /filozofija skrivanja Božje Reči u srcu. To je novo iskustvo, kako to kaže apostol Petar: „Kao prerodjeni ne od semena koje trune, nego od onog koje ne trune, Rečju živoga Boga, koja ostaje doveka (1. Petrova 1, 23.). Seme, koje je Božja Reč, bilo je skriveno u srcu, kao što ga je Isus sakrio u svoje srce. Oni su, na osnovu iskustva, zaključili da je metod u borbi protiv iskušenja. Oni su čitali tekstove kao onaj u Jovanu 15, 3. : „Vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih.“ Oni su čitali i verovali, tražeći ispunjenje obećanja, kao što je ono u 2. Petrovoj 1, 4.: „Kroz koje se nama darovaše časna i prevelika obećanja, da njih radi imate deo u Božijoj prirodi, ako utečete od telesnih želja ovoga sveta.“
Ti ljudi su upoznali filozofiju teksta iz l. Jovanove 3, 9.: „Božji život nalazi se u Njegovoj Reči.“ I zato, kada dopuste Svetome Duhu da usadi, zadrži i sačuva tu Reč, oni će prestati da greše jer Božja nepromenljiva, večna Reč govori da će oni nastaviti da budu sveti. Ja želim da pripadam toj grupi! Štaviše, rešio sam da joj pripadam! Verujem da mogu da joj pripadam. Verujem i da svi mi možemo da pripadamo toj grupi.
Sve je to zapisano za nas. U 1. Mojsijevoj 32, 8.9.12.28., jasno se vidi da je tajna Jakovljeve pobede u njegovo vreme nevolje bila u činjenici da je Božje nepromenljivo, večno obećanje Jakov ponizno prihvatio i krajnje nesebično izneo pred Boga obećanje koje je dao. Jakov je tom prilikom rekao: „Gospode, ti si mi, kad sam otišao od kuće, obećao da ćeš biti uza me. Kad sam spavao na kamenu kao uzglavlju i Ti mi pokazao one lestve koje su sa neba doticale zemlju, Ti si mi ponovo ulio uverenje da ćeš sa mnom ići do kraja moga puta. Gospode, rekao si mi da me nećeš ostaviti i obećao da će mog potomstva biti kao zvezda nebeskih. Osim toga, obećao si mi da ću moći da se vratim svojoj kući.“
U ovome se sastojala konstrukcija Jakovljevog uspeha. On se nije molio samo molitvom pokajanja, govoreći o svojoj nedostojnosti, nego se molio molitvom primanja, kojom je tražio od Boga da učini nešto odredjeno, što je verovao da će Bog i učiniti. Potom je uzvratio zahvalnošću Bogu što je to već učinio! To je molitva primanja: uzvraćanje zahvalnosti Bogu za primanje onoga što je Bog obećao. Kako je značajno da napregnemo svoju veru, kako bi se u njoj našlo i ovo čudo molitve. Na kraju te noći hrvanja i borbe, kad je andjeo rekao pusti me, zora je, Jakov nije stao pred Boga, pa rekao: „Ako je Tvoja volja da me blagosloviš, onda me blagoslovi.“ To bi, na taj način, bila molitva predanja. Današnji hrišćani su potpuno promašili metu, bar što se tiče molitve primanja. Oni su je zamenili molitvom predanja Jakovu je one noći trebalo nešto bolje od molitve predanja. Njemu je trebalo da primi silu i pobedu. Bio mu je potreban novi život! Morao ga je dobiti, ili poginuti! Odlučio se uhvatiti za moćnog Izbavitelja i vapio iz dubine svoje duše u agoniji: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.“ On je time, praktično, rekao: „Neću te pustiti dok mi ne daš ono što si mi obećao i ono zbog čega si došao.“
Bog je rekao: „Pusti me.“ Medjutim, Jakov nije popuštao. Još jednom je zavikao: „Ne ne mogu te pustiti. Moraš mi dati ono zbog čega si došao. Hoću da mi to daš, Gospode.“
„U redu“, rekao je Bog. „Ti sada više nisi Jakov. Od sada se zoveš Izrael i od sada si princ, pobednik. Našao si izbavljenje i primio ono što si tražio.“
6. Svi oni koji rade ono što je Jakov uradio bezbedno će proći kroz poslednje, vreme nevolje. U Jeremiji 30, 7. čitamo: „Vreme je muke Jakovljeve, ipak će se izbaviti iz nje.“ To je obećanje! Onima koji su upoznali filozofiju prihvatanja Isusovog života u Njegovoj Reči obećano je izbavljenje; filozofiju primanja Hrisa lično u Njegovoj Reči. Oni će pobedonosno, trijumfalno proći kroz vreme nevolje!
7. Sam Bog će za njih objaviti da su bez mane. Juda 24: „A Onome koji vas može sačuvati bez greha i bez mane, i postaviti prave pred slavom svojom u radosti.“
Zamisli Bog će nas predstaviti kao ljude bez mane! Sam Bog posmatra svoju decu, na poslednji veliki dan, kada dodje po njih. Isus ih predstavlja svom Ocu i kaže: „Oče, evo ih. U njima nema nijedne mane!“ Kako je divno biti u Hristu, ispunjeni Njegovim životom, pokriveni Njegovom pravdom.
U ovom trenutku želim da pevam pesmu: „Gospode, u tom silnom mnoštvu moram biti ja.“ Ne želiš li to i ti? Kada kažemo: „Gospode, planiram da budem u tom broju, kada tvoji sveti udju u grad. O, Gospode, obećao si da ćeš mi pomoći. Tako, pošto si mi obećao ja znam da sam primio silu, pobedu u Isusu. Tada postaje jasno da nećemo propustiti da se nadjemo u tom broju.
U prethodnoj propovedi govorio sam vam o iskustvu mladića Boba. Rekao sam vam kako, zbog izostajanja komunikacije; zbog toga što, možda, nije jasno procenio sopstveno razmišljanje, čime bi mogao lako shvatljivo da izrazi svoju potrebu, on nije uspeo da nadje odgovore na nekla vrlo duboko usadjena pitanja koja su ga mučila. Setićete se da ga je Gospod poveo do mene, preko celog američkog kontinenta, zato što sam ja pre toga sam prošao kroz svoje vreme nevolje i što me je Gospod doveo do odredjenih odgovora, koje je želeo da prenesem Bobu, a i drugima.
Gospod nam daje te male period nevolje, kako bismo se pripremili za prolazak kroz veće periode nevolje, kada do njih dodje. To je i razumljivo, slažete li se? Takodje smo videli kako se on, na kraju, molio molitvom vere i primanja. Hajde, da to bliže ispitamo.
U moje vreme nevolje ja sam se s Božjom Rečju upoznao kao sa semenom. Za mene je to tada bilo divno otkrivenje. Isus je rekao: „Seme je Reč Božija.“ (Luka 8, 11.) Upravo u moje vreme nevolje ja sam naučio kako sakriti seme u svoje srce. Po ugledu na apostola Pavla, i ja moram da priznam da još ne dostigoh. Ali želim da napredujem, da koračam napred.To je, kako ja verujem, ono što je važno.
Bog me je poveo kroz vreme nevolje, želeći da me uputi u tu osnovnu filozofiju, kako bih, pre svih, mogao da pomognem Bobu a onda i mnoštvu drugih ljudi. U stvari, dogadjaj koji me je pripremio za taj susret bio je neverovatno beznačajan. Dogajdjaj je bio tako neznatan, da sam došao do zaključka da nas upravo mali ispiti života pripremaju za one velike. Malo vreme nevolje nas priprema za veliko vreme nevolje. Tek kada se suočimo s iskušenjem mi postajemo svesni onoga što bi Bog učinio unutra, u nama. Kad se uspešno suočimo sa svojim svakodnevnim iskušenjima običnim svakodnevnim iskušenjima, spremni smo za veća iskušenja. Može se lako dogoditi, kada stignemo u kuću svoga Oca i osvrnemo se na celo iskustvo svog života, da ćemo utvrditi da je dogadjaj koji smo u svom životu doživeli kao mali, upravo bio ogroman dogadjaj, stvarna prekretnica u našim životima!
Tako je to bilo s mojom ženom i samnom. Bilo je to pre mnogo godina, živeli smo u Ročersteru, država Njujork. Upravo smo bili završili jednu veoma napurnu evangelizaciju. Bili smo na izmaku snaga. Meni su, u više navrata, savetovali da se na neki način, fizički, odvratim od svojih redovnih aktivnosti. Da se bavim nekom fizičkom aktivnošću. Dobro zdravlje zavisi od dobre cirkulacije, dok dobra cirkulacija zavisi od fizičkih aktivnosti. Živeli smo u domu lociranom na tako malom komadu zemljišta, da nije bilo mesta za malu baštu, koja bi nam priuština malo prijatne fizičke aktivnosti.
U to vreme sam čitao dve knjige. Naslov jedne od njih bio je Život na selu. Više nego ikada pre toga, shvatio sam da moram da imam baštu, ako hoću da sačuvam zdravlje. Znao sam da na neki način moram da obezbedim fizičke aktivnosti! Druga mala knjiga imala je naslov Šta je Bog obećao. Vraćao sam se u mislima u detinjstvo i video situacije u kojima je Bog uslišio mnoge moje molitve. Toliko molitava je bilo uslišeno, koje bih mogao da brojim da biste pomislili da se nikada nisam mogao izgubiti. Ali, znate, nije važan broj uslišenih molitava nego naprotiv kako smo se držali za Božju ruku.
Često mi je pred oči dolazio naslov te male knjige, Šta je Bog obećao, i tada bih se setio ostatka biblijskog stiha, koji kaže: „Da što Bog obeća kadar je i učiniti“ (Rimljanima 4, 21.). To je, dan za danom, prolazilo kroz moju podsvest. Na knjigu sam se podsećao često, pošto smo je poklanjali prijateljima na našim evangelizacijama kao podsticaj za redovno dolaženje. Bog nas je blagosiljao na našim evangelizacijama. Kao rezultat pomenute evangelizacije mnogi su se krstili. Iz večeri u veče delili smo tu knjigu Šta je Bog obećao. Prisećao sam se mnogih prilika kada sam Boga uzimao za reč i kako me je On, kao kanal, koristio da blago večnog života i divnih izbavljenja prenese ljudima kao pojedincima, sa ovakvim ili onakvim lošim navikama. Mislio sam na mnoge primere uslišenih molitava i iz mog odraslog doba.
Sa 21. godinom bio sam učitelj u našem crkveno-školskom sistemu. Svojim djacima sam pričao da će doći dan kada ću biblijska obećanja prepisivati na način kao što lekar prepisuje lekove svojim pacijentima. To bi bilo obećanje za sve vrste problema. Medjutim, s time u vezi nisam učinio gotovo ništa. Sada sam stajao i gledao u naslov te knjige: Šta je Bog obećao.
Došlo je vreme da za svoj lični problem upotrebim sasvim odredjeno biblijsko obećanje. Moja molba je bila nesebične prirode. Molio sam se za ono što mi je bilo potrebno da bih nastavio svoju službu i rad za druge ljude. Drugih motiva nisam imao, izuzev da budem u stanju da održim svoje zdravlje, kako bih mogao služiti drugim ljudima. Uzgred, nesebična pobuda je veoma važan uslov za uslišenje molitve. Ovo što sam tražio od Gospoda izgledalo je kao mala molba. To mi je, medjutim, od tada pa sve do danas, značilo mnogo.
Nedeljama sam, tako, dok sam odlazio u posete ljudima, držao otvorene oči i uši, tražeći kuću sa dovoljno zemljišta za baštu. Ali kuću koja bi zadovoljila moju ptrebu, nisam mogao da nadjem. Tako sam zaključio da bi trebalo, ako ništa drugo da kupim komad zemljišta i da na njemu gradim. Medjutim, niko mi, od svih tih velikih farmi, nije hteo da proda čak ni mali komadić zemljišta. Bio sam zapanjen, uvdevši koliki je bio njihov otpor u tom pravcu. Već sam počeo da postajem maludušan.
Svakog jutra provodio sam jedan sat ili više u molitvi. Imao sam molitveni spisak sa 165 imena koja sam, jutro za jutrom, iznosio pred Gospoda, tražeći Njegov božanski blagoslov za njih i moleći ga da na njih deluje, kako bi svoja srca predali Njegovoj ljubavi. Bila je to zaista divna, prijatna zajednica! Ipak, sa svojim Gospodom sam želeo da imam još neposredniju zajednicu. Tražio sam mogućnost da izadjem i da uzmem Boga za reč: hteo sam da se dogodi nemoguće u ovom konkretnom slučaju, da mi Bog da mesto gde bih mogao imati baštu! Ovde se nije radilo o situaciji u kojoj bi mi neko rekao: „Ubiću te, ako služiš Bogu.“ Radilo se ovde o bašti! Zbog toga ja, zapravo, govorim da nas Gospod često kuša u nekim od najmanjih stvari života.
Nakon što je prošlo već više nedelja intenzivnog ogledanja za odgovarajućim zemljišem, ili kućom, jednog jutra, dok sam završavao svoju molitvu, na um mi je došla misao: više se neću ogledati. Tražiću od Boga da mi da zemljište, i to danas. Tako, ako mi ne da zemljište danas, znaću da ću možda dobiti premeštaj! Tako sam napisao pismo Gospodu!
Siguran sam da je to bilo prvo pismo koje sam NJemu uopšte napisao. U tom pismu sam, praktično, rekao: „Dragi Gospode, meni treba mesto gde bih mogao imati baštu. Svestan sam da Ti znaš gde takvo mesto može da se nadje, jer Ti od početka znaš kraj.Pomozi mi da ga nadjem danas. Ako ga ne nadjem danas više neću ni tražiti, zato što Ti znaš da ja nemama vremena. Naš program aktivnosti je ovde veoma zgusnut, tako da danas mora da bude naš poslednji dan za gledanje.“
To malo pismo sam odneo u prizemlje, gde je moja žena baratala s rubljem i rekao: „Draga, Biblija kaže u Mateju 18, 19.: “Ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, za što se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima.“ Smatraš li da je to razumno? Ako nam Gospod ne da danas zemljište van grada, mi ćemo od toga odustati.“
„Što se mene tiče, sve je u redu“, reče. „Ja se slažem“.
Ispunili smo uslov i, više se ne sećam da li je i ona potpisala ono pismo, ali molili smo se i izneli sadržaj pisma pred Gospoda.
Zatražio sam od žene da prekine pranje rublja, pa smo krenuli da tražimo zemljište. Tražili smo celoga dana, ne našavši ništa što bi odgovaralo našim potrebama. Moja žena je zaključila da je već vreme za pripremanje večere. Odvezao sam je kući, pa je pripremila obed. Dok se moja žena bavila u kuhinji, ja sam joj napomenuo da ću izaći za još nekoliko minuta. Krenuo sam prema istoku, putem broj 104. Parkirao sam automobil i s dubokim poštovanjem podnuo glavu i molio se otprilike ovako: „Gospode, ako nameravaš da mi daš zemljište van grada, moraćeš da požuriš. Razgledaću još nekoliko minuta. A kada obavim tu malu šetnju, moje gledanje će biti završeno. Vratiću se kući i potpuno zaboraviti na sve to.
Baš u tom trenutku dobio sam vrlo čudno osećanje. Stekao sam utisak da je to zemljište bilo ono koje je bilo s moje desne strane. Sve što sam mogao da vidim bila je jedna stara, trošna seoska kuća. Da li je to tada bio utisak, ili možda glas Svetoga Duha, za mene nije naročito važno. Ubedjen sam da su takvi utisci, često, zapravo prilike u kojima nam se Sveti Duh obraća i govori nam, trudeći se da nas vodi i usmerava. Upravo to se tada dogodilo! Nisam bio siguran da dobro čujem, ili da dobro vidim. Ali, izašao sam iz automobila i otišao pravo do kuće. Tamo nigde nije bilo table „Na prodaju!“.
Dok sam išao prilazom kući, razmišljao sam u sebi: kako da se obratim tim ljudima, kada nema table s natpisom „Na prodaju!“? Kako uopšte da znam da je kuća na prodaju?
Tako sam zaključio da treba da odem na vrata i zapitam, da li je ovo ono zemljište što je bilo na prodaju? Bar tako neću pogrešiti.
Tako sam pozvonio na vratima. Kad je domaćica otvorila, ja sam, onako oduševljeno, upitao: „Je li to ona kuće što je bila na prodaju?“ Usta su joj se naglo otvorila i, kako mi se učinilo bila je zaprepaštena!
„Kako ste znali? Da budem iskrena, kuća je bila za prodaju, ali mi smo za prodaju bili dali rok, koji je istekao danas. Moj muž je u prodavnici na uglu. Naći ćete ga tamo. On će vam je prodati.“
Uputio sam se u prodavnicu, kako mi je žena rekla. Našao sam njenog muža i objasnio mu zašto sam došao.
„Da“, reče, „prodaću vam je“.
Već tu, na tom mestu, dao sam mu kaparu deset dolara. Do sledeće nedelje obećao sam ukupno pedeset. To je, u stvari, bio sav novac koji sam imao. Sledeće nedelje, kad sam mu doneo novac, posao je bio završen . Nikada nisam toliko intenzivno razgledao neko zemljište! Znao sam da je to bilo mesto za mene i bio sam veoma uzbudjen što sam ga našao. Bio sam, zapravo, siguran da je baš to to mesto.
Kad sam ljudima doneo razliku od kapare do pedeset dolara, rekao sam im da sam to zemljište našao kroz odgovor na molitvu i da ću, kuda god idem, pričati to iskustvo. Upravo to sam i učinio tokom mnogih godina produženog zdravlja i službe u Božjem delu.
Nameravao sam da živim u toj kući i da prodam sve zemljište, izuzev komada površine od oko 40 ari, koliko mi je bilo potrebno za baštu. Djavo je slušao te planove i odmah se dao na posao. Kad pomenuh djavola i njegovo ruganje, ne želim da pomislite da obožavam djavola. Neki ljudi stalno pričaju o djavolu i o svemu što on radi. Reću ću vam, ja verujem da je Bog veći od djavola i hoću da ljudi znaju da ja to verujem. Hoću da ljudi znaju kakav je Bog. Da upoznaju NJegovu silu i snagu. Medjutim, djavo se u toj poziciji umešao na vrlo agresivan način. Bog je, prilikom samog početka problema greha, obećao da će stati zmiji na glavu (1. Mojsijeva 3, 15.). Ali, kao svaka zmija, kad joj stanete na glavu, ona se i dalje uvija i praćaka, tako da se sotona, baš u to vreme, mnogo praćakao.
Odmah nakon što sam kupio farmu, posetio me je jedan od moje braće. Ja sam najmladji u porodici od osam sinova, pa sam celog života morao od nekoga da tražim savet! Ispričao sam mu o svom novom posedu, i jedva čekao da mu ga pokažem. Tako smo i otišli automobilom do farme. Bio sam stvarno ponosan i srećan zbog tog divnog uslišenja molitve, kojom mi je bilo omogućeno da produžim svoj život službe drugima. Mora biti da se to videlo na mome licu dok sam govorio: „Ovo je kuća koju nam je dao Gospod, u znak odgovora na naše molitve, i na pismo koje sam napisao Gospodu“.
Taj moj brat je mnogo godina radio kao propovednik i veoma sam mu se divio. Nestrpljivo sam čekao šta će reći. U tom trenutku, pogledao me je pravo, direktno u lice i upitao: „Pismo si pisao Gospodu?“ gotovo ne verujući.
„Da, jesam“, odgovorio sam oduševljeno.
„Hoćeš li da ti kažem nešto? Ubedjen sam da Gospod tu poštu toga dana uopšte nije dobio“, uzvratio je brat.
Znate, to je učinilo da se nisam osećao baš dobro. Ali, to nije bilo sve. Došao je drugi brat, pogledao kuću i nije se trudio da bude učtiv, kao prvi brat. Zapitao je: „Hoćeš da kažeš, ovo je rezultat odgovora na molitvu?“
„Da“, odgovorih, još uvek oduševljeno, ali željno očekujući od njega podršku.
„Pa, ako mene pitaš“, reče, „ova molitva je bila uslišena. Ali mislim da ju je uslišio djavo!“
Sledeća osoba koja je došla, bila je moja majka. Došla je, i želela da vidi kuću. Ovom prilikom bio sam uveren da će ona imati reči podrške i ohrabrenja. Ali kad je videla kuću, rekla je tužno: „Sine, koliko novca si uložio u ovo?“
„Pedeset dolara, majko“.
„Pa, ako hoćeš da se izvučeš iz ovoga, ja ću ti dati pedeset dolara.“
Tri divna člana porodice! U svemu tome, bio je samo jedan zrak sunca. Kada je moja žena prvi put došla da vidi kuću, rekla je: „Mislim da je u redu. Svidja mi se.“ Hvala Gospodu za ženu koja će stajati uz svog muža, i za muža koji će stajati uz svoju ženu.
Ugovor je sastavljao jedan advoka, ateista. Po ugovoru je, odredjenog dana, za odredjeni broj nedelja, trebalo da platim 3.500 dolara. „Vi tom sumom sigurno raspolažete“, napomenuo je ljubazno.
„Ne, nemam je. Ali ću imati kad dodje vreme.“
„Dobro, kako ćete doći do te sume?“, hteo je da zna.
„O, pa prodaću kuću u gradu“, rekoh, s osmehom.
„Ali, vama je strogo odredjen datum, kada morate imati novac, ovde u ovoj kancelariji a šta, ako ne prodate kuću?“
„Vidite, gospodine“, odgovorih oduševljeno, „ja sam propovednik evandjelja, a Gospod je učesnik u ovoj transakciji. On uvek čuje i odgovara na molitvu“.
Pogledao je pomalo zbunjeno, trepnuvši dva puta. „Pretpostavimo, samo, da je ne prodate do dana kada novac treba dati, šta ćete onda da radite?“
„O, biće ona prodata. U to nema sumnje. Gospod uvek uslišava molitve. Ne brinite, novac ću doneti ovamo, na vreme“.
Advokat je, zatim, pitanje pokušao da preformuliše na više različitih načina, jasno pokazujući da ono što sam mu govorio za njega naprosto i nikako nije imalo smisla. Sa gotovo sažaljivim pogledom, nastavio je: „Ali samo za pretpostavku da se kuća ne proda … Recimo, da Gospod…“
„Gospodine, ništa ne brinite, smešio sam se siguran u ono što govorim. Biće prodata. U to sam siguran.“
Kad je došao dan u koji je trebalo da imamo 3.500 dolara, naša kuća je bila prodata. Sav veseo, poneo sam novac i stavio ga pred njega. „Vidite, evo novca baš onako kako sam Vam rekao!“ Bio je oduševljen što novac vidi na vreme, ali sam siguran da nije poverovao da je Gospod imao bilo kakve veze s tim. Za njega je to bila samo slučajnost!
Sledeći korak nije bio lak. Trebalo je da uštedim 6.000 dolara, a nisam imao nikakvu drugu kuću na prodaju. Imajući na umu šta su rekla moja braća i moja majka, znao sam da sam ja lično trebalo nešto da uradim. Jedan od moje braće rekao mi je da sam drzak, a ne, kako im ja govorim, da pokazujem veru u Boga. To me je navelo da proučim sve što sam morao da nadjem na temu vere, nasuprot drskosti.
Našao sam razliku izmedju to dvoje. Mi ispoljavamo drskost, zaključio sam, kada očekujemo da Bog ispuni svoja obećanja, iako mi pre toga nismo ispunili uslove. Drskost znači tražiti ispunjenje Božjih obećanja, ali dobijene odgovore koristiti za sebične svrhe. Ako ispunimo obećanja i koristimo Božje odgovore da bismo poslužili drugima na blagoslov, umesto da njihove prednosti gomilamo za sebe lično, mi nismo drski, bez obzira dokle smo stigli, upotrebljavajući svoju veru. Razlog zašto sam se molio za blagoslov i aktivno polagao pravo na ispunjenje odgovarajujćeg obećanja, bio je nesebičan razlog. Tako sam imao dobar temelj za gradnju.
U svom proučavanju čitao sam iskustva ljudi, kao što je bio DŽordž Miler. U njegovom primeru sam video kako mu je Bog uslišio molitve vere u periodima nevolje, za njegove nesebične potrebe. Našao sam veći broj primera ljudi koji su ispružili ruke u veri i kako ih je Gospod izbavio kad je potreba bila velika, a odgovor poslužio na slavljenje NJegovog imena. Tako sam se uputio tačno na središte zemljišta koje sam kupio i, s rukama u zemlji, izlio srce pred Bogom. Molio sam se najozbiljnije: „Gospode, ako sam postupio drsko, oprosti mi. Ja sam u svakom slučaju spreman da se povučem iz ove transakcije, ovog posla. Ali ako sam se dosledno držao principa, ako sam postupio kako je pravo, onda se ne mogu povući, jer sam Tebe postavio u samo središte ovog posla. Ne želim Tebi da okrenem ledja.“
Majka je došla i, onako kako to čine majke koje brinu, na način za koji sam znao da dolazi od srca ispunjenog ljubavlju, rekla je: „Glen, bojim se za tebe.“
„Zašto, mama?“, upitah. „Čega se ti to bojiš?“
„Bojim se da ćeš postati bezbožnik.“
„Bezbožnik! Ja, mama? Zašto tako da misliš?“
„Pa, pošto toliko očekuješ od Boga, i kada se to ne ostvari, bojim se da ćeš se u potpunosti okrenuti od NJega.“
Uveravao sam majku da nisam postavljao nikakve uslove, već samo uputio molbu da mi Bog pomogne. Primenjivao sam nešto što sam druge hrabrio da čine. LJudima sam govorio da treba da govore o veri da govore tako da drugi zaključe da je naša vera nepobediva. Ona to može biti, ako se temelji na Reči silnog Boga, Biblije i na jednoj nesebičnoj molbi. LJude sam učio da ne govore „Moja je vera slaba“, nego „Moj Bog je jak“. Postao sam svestan biblijske istine da se gledajući menjamo. To mi je poslužilo kao povod da pokrenem ljude da se usredsrede na pozitivne Božije osobine, na NJegovu snagu, NJegovu ljubav, mudrost i moć. Vidite, kada govorimo o svojim neuspesima mi postajemo slabiji. Medjutim, govoriš li o Božjoj sili, tvoja vera će ojačati. Reč je o zakonu koji se dokazao uvek iznova. To me je navelo da kežem majci: „Mama, Bog će uslišiti moju molitvu, a ja neću biti bezbožnik.“
Istražujući na temu polaganja prava na Božja obećanja, naišao sm na knjigu koju bih preporučio pre svih ostalih. Radi se o knjizi Vaspitanje, autora Elen Vajt. Na stranama 253-258. orig., našao sam neke od najdragocenijih misli koje sam ikada do tada pročitao. Citiram Isusa, koji je rekao: „Seme je Reč Božja“ (Luka 8, 11.). Za svako obećanje koje je Bog dao mi moramo da se molimo (Matej 7,7). „Verujte da ćete primiti; i biće vam.“ (Marko 11,24.) Potom, uzvrati zahvalnošću Bogu, „hvala ti što si me uslišio“ (Jovan 11, 41). Dar se nalazi u obećanju.
Eto, to je to! Mi možemo da se obratimo Bogu, da položimo ruke na jedno od NJegovih obećanja i kažemo: „Gospode, ja polažem pravo na ovo obećanje i zahvaljujem Ti što sam primio odgovor.“ To je molitva primanja. Postoje odredjena obećanja koja mi omogućavaju da se Bogu obratim na takav način. Na to imam pravo. Postoje i druga obećanja, koja traže molitvu predanja. Postoje molitve hvalospeva, obožavanja i priznavanja greha. Ali mi ovde govorimo o molitvi primanja. To je vrsta molitve koja će nas voditi kroz vreme muke Jakovljeve.
Vreme je prolazilo. Jer, za samo nekoliko dana precizno, kroz pet dana ja moram da imam u rukama 6.000 dolara. Medjutim, na vidiku nije bilo ni jednog novčića. Ono poglavlje u knjizi Vaspitanje bilo je, bar što se mene tiče, u tom trenutku poglavlje vredno milion dolara. Odlučio sam, ako nadjem obećanje koje će mi obezbediti 6.000 dolara, tražiću novac na osnovu tog obećanja. Štaviše, verovaću da će ono biti ispunjeno i zahvaliću Bogu što sam već primio. Ali, kao što već znate, obećanje o 6.000 dolara nisam mogao da nadjem.
Molio sam se ozbiljno: „Gospode, pomozi mi da nadjem obećanje koje odgovara vrednosti od 6.000 dolara. I, znate li, Bog me poveo ka tom obećanju! Evo ga Filibljanima 4, 19.: „Bog moj da ispuni svaku potrebu vašu.“
Baš to! Time je bila obuhvaćeno i neophodnih 6.000 dolara! Koliko sam bio srećan što sam našao to obećanje! Kako mi samo bilo lakše, jer sam do tog trenutka bio strašno zabrinut, nije teško pretpostaviti. Znate, još uvek sam morao da se borim sa pitanjima i sumnjama koje su mi ulila moja braća i moja majka. Rečeno mi je da je moju molitvu uslišio djavo i da Bog ne dobija uvek poštu. Morao sam da znam svoju tačnu poziciju. Morao sam da budem siguran. Da li je Bog odgovorio na moju molitvu, ili nije odgovorio? Da li je Bog dobio poštu ili nije dobio? Morao sam to da znam. Da li je ta farma bila rezultat uslišenja molitve ili nije bila? Ta pitanja sam morao rešiti, i naći se s njima izvan domašaja rauzumne sumnje!
Molio sam se Bogu za 6.000 dolara. Rekao sam: „Gospode, molim te, pomozi mi da dodjem do tog novca. Potreban mi je da bih održao datu reč, pošto i Ti držiš svoju reč. To zemljište si mi dao Ti, a Ti si takodje bio taj koji si mi dao rešenost da održim reč. Hvala Ti, Gospode, što si mi dao novac koji mi je potreban.
Tražio sam 6.000 dolara, ali nisam mogao da nadjem. A onda sam se setio da mi je do trenutka kad ga moram imati u rukama, ostalo još pet dana. Svakoga dana molio sam se tom molitvom, a takodje i na dan kad je taj novac trebalo dati. Toga dana zahvalio sam Bogu što je dao novac. Rekao sam, ponovo Hvala Ti što sam ga primio. Medjutim, novac i dalje nije bio vidljiv, čak ni jedan novčić! Za to je bila potrebna vera. Drhteći, verovao sam; nisam se usudjivao da se povučem i rekao sam: „Gospode, kuda da se uputim?“ I dalje sam osećao zadovoljstvo što sam sledio božanska uputstva. Isus je rekao: „Ištite.“ Učinio sam to. Rekao je i „verujte“, pa sam učinio i to. Isto tako, zahvalio sam Bogu što sam već primio. To je molitva primanja. Ali sada, nisam znao kuda da se uputim! Taj dan je bio prelomni dan moga molitvenog života.
U to vreme sam se setio kokošaka na našoj farmi, iz vremena kad sam bio dečak. Nakon što bi trava bila pokošena i smeštena u štagalj, one bi otišle u to seno i tamo polagale jaja. Jaja su bila tamo, ali smo mi morali tamo da odemo i da ih nadjemo. Tako, rekoh, novac je ovde. Treba samo da idem i da ga nadjem. Zato sam uzeo još jedno obećanje, Psalam 32, 8.: „Urazumiću te, i pokazaću ti put kojim da ideš; savetovaću te, oko je moje na tebi“.
Kad sam pročitao to obećanje, molio sam se: „Gospode, sada polazim da nadjem 6.000 dolara. Molim Te, povedi me ka tom novcu. Seo sam u auto i krenuo. Kod ulice Kalver skrenuo sam levo, a onda desno, u ulicu Mejn. Tako sam vozio ulicom, dok se nisam našao u strogom centru grada. Auto sam parkirao u jedinoj raspoloživoj praznini, našavši se direktno ispred kancelarije mog advokata. Rekoh sebi: „Zar baš ovde da dodjem po novac!“ Ipak, osetio sam da treba da se popnem u njegovu kancelariju i da razgovaram s njim. Tako sam uradio upravo to. Razgovarali smo nekoliko minuta, a onda sam ga zapitao: „File, gde bih mogao da pozajmim 6.000 za tri meseca?“
„Tamo dole“, odgovorio je bez i trenutka oklevanja, pokazujući prstom na banku. Banka nije bila njegova, niti sam ja s njom imao bilo kakve poslove.
„Ali u toj banci me ne poznaju“, odgovorih. Na to, on je podigao slušalicu i nazvao ih. Tražio je Bila i rekao: „Slušaj, Bile, pozajmi dr Kunu 6.000 dolara na tri meseca. Mnogo ti hvala.“ To je bilo sve!
Uputio me je u banku i da u njoj tražim Bila, bankara, koji će mi to završiti. Niz stepenište od njegove kancelarije silazio sam po dve stepenice, odjurivši niz ulicu, do banke. Kad sam ušao, trebalo je samo da stavim potpis na isprekidanu liniju, pa mi se kroz nekoliko minuta našlo u rukama 6.000 dolara. Jednom drugom prilikom, tog gospodina Bila sam pitao da li je normalno da jedan propovednik može da pozajmi 6.000 bez supotpisnika ili garancija sa strane. „Ne“, nasmešio mi se, „mi tražimo potpis pet vlasnika nekretnina, a tada se, vrlo često, dogadja da propovednik uopšte ne dobije kredit!
Kad je došao datum menice, Bog mi je dao dovoljno da sam mogao da uplatim veliki deo duga, a onda da obnovim menicu. To sam uradio nekoliko puta, sve dok menica nije bila potpuno isplaćena.
To je meni, jadnom, zaista mnogo značilo. Ja znam da postoji Bog, koji uslišava molitve. O ovoj uzbudljivoj priči govoriću vam i u narednim poglavljima.
Želiš li da otvoriš Bibliju, nadješ tekst u 1. Jovanovoj 2, 25., i položiš ruku na obećanje večnog života? Tamo gde stoji nam, upiši svoje ime i čitaj ga naglas, tako izmenjeno. Sada se moli molitvom primanja i zahvali Bogu za taj dar. Reci mu da veruješ da imaš večni život. Potom mu zahvali što si ga primio, ili primila. Bog neka te blagoslovi.
„Blago čoveku kome je omilio zakon Gospodnji… On je kao drvo.“ Psalam 1, 1-3.