УВОД
У својим првим оптужбама против Бога сотона је тврдио да се Закон не
може држати. Кад су га Адам и Ева прекршили, сотона се обрадовао и својим
оптужбама додао још једну: Бог не може да опрости човеку. Сотона није ни слутио
да ће сам Бог платити казну за грех. А Исусов живот и смрт доказали су да се
грешницима може опростити, да се Божији Закон може држати и да то није могао
само Исус већ да то могу сви који живе животом вере којим је Он
живео.
Ова двострука вест о опроштењу и послушности представља суштину
задатка верног остатка у време симболички представљено тројицом анђела и у време
довршења Христове службе на небу. Исус, наш првосвештеник, нуди грешницима и
опроштење и силу за послушност. Обе ове истине подједнако су важне. Веома је
важно да верни остатак схвати ову Христову двоструку службу на небу, јер у
противном неће бити у стању да изврши своју мисију.
Оправдање вером, Божје дело за нас, и Христова
правда која укључује Божје
деловање у нама - истине су које морамо објавити свету који
пропада.
У Откривењу 14,12 верни остатак описан је речима: »Овде је трпљење
светих, који држе заповести Божје и веру Исусову.« Нит о победи Божјег народа
провлачи се кроз читаву Књигу Откривења. Свакој од седам цркава дато је одређено
обећање: »Који победи даћу му да једе од дрвета животнога које је насред раја
Божијега.« (2.7). »Који победи неће му наудити друга смрт.« (стих 11) »Који
победи даћу му да једе од мане сакривене.« (стих 17) »Који победи и одржи дела
моја до краја даћу му власт над народима.« (стих 26) »Који победи он ће се обући
у хаљине беле и нећу избрисати имена његова из књиге живота, признаћу име његово
пред Оцем својим и пред анђелима његовим.« (3,7) »Који победи учинићу га стуб у
цркви Бога својега и више неће изаћи напоље.« (стих 12) И на крају Бог обећава
лаодикијској цркви: »Који победи даћу му да седне са мном на престолу мојему,
као и ја што победих и седох с оцем својим на престолу његову.« (стих 21) У
књизи Чежња векова на 657. страници можемо читати да ће послушност или непослушност Божјем Закону бити
последње велико подручје сукоба између Христа и сотоне.
У тој области сви имамо потешкоћа. Већина од нас не истиче се у
послушнос-ти. Из дана у дан, из године у годину боримо се са истим манама и
слабостима и падамо. Увек изнова одлучујемо да ћемо бити бољи, чинимо све од
себе да бисмо се поправили и улажемо истрајне напоре покушавајући да живимо
праведним животом. И затим падамо. Падамо. И опет падамо. И поред сазнања да је
посвећење
процес који
траје
читавог
живота осећали бисмо се много сигурнијим кад бисмо видели бар неки
напредак. Чак и уверење да нам Бог суди по смеру којим се креће наш живот, а не
само по неком добром или лошем делу, некима од нас пружа мало утехе, јер је
очигледно да наш смер не иде ни навише ни наниже већ је у сталном кретању
горе-доле.
Верни остатак јесу само они који стварно држе Божје заповести. Књига
Откривења даје обећање победнику. Мора дакле постојати начин на који се може
бити послушан Богу, на који се могу држати Његове
заповести и побеђивати, начин који је некима од нас досад измицао. Мора да о
послушности постоји још нешто што морамо разумети. Ова
књига
покушај је да
се детаљно
објасни оно
што многи
држе
највећим
открићем у
победоносном
хришћанском
животу. А то је чињеница да послушност
долази само
кроз веру у
Исуса Христа, што значи да Бог жели да нас доведе до односа потпуне зависности
од Њега, који Му омогућава да чини оно што је одувек желео — да
живи својим
животом у
нама. Један такав однос омогућава Му да жели и
делује у складу са својим добрим намерама у нашем животу. Само
оно што Исус
чини јесте
права
послушност.
Врло дуго заступали смо два веровања која се не слажу са овим.
Једно, које тврди да можемо сами држати Божје заповести и победити, па смо чак
много говорили о савршенству, и друго, веровали смо да иако нам је потребна
Божја помоћ ми ипак сами морамо напорно радити на сопственој
послушности.
Неки су данас постали толико узнемирени због недовољне послушности
коју показују у сопственој сили да су одлучили да сасвим одбаце веровање у
победу и по-слушност и своје веровање прилагоде свом искуству. Они кажу да је
немогуће бити послушан Божијим заповестима на било који начин и тако се несвесно
придружују непријатељу у његовим највећим оптужбама против Бога. Иако је тачно
да нас Бог не прима због наше послушности, то ни у ком случају не искључује
истину да нам је Божија сила на располагању у борби против греха. Особа која се
обесхрабрује и одбацује сигурност спасења због свог рђавог владања једноставно
показује да је легалиста. Исто тако особа која није сигурна у спасење све док не
поверује да је несавршенство све што Бог очекује, исто је легалиста. И једна и
друга особа заснивају сигурност спасења на својим делима и понашању, иако их
посматрају са различитих позиција".
Радосна вест гласи да постоји и трећа могућност. Ми можемо веровати
у оправ-дање вером и бити потпуно сигурни да нас Бог прима само на основу онога
што је Исус већ учинио за нас. У исто време можемо прихватити истину да су
послушност, победа и самосавлађивање могући, да и данас могу постати стварност у
нашем животу. Послушност
долази само
вером, баш
као што и
опроштење
долази само
вером. Павле је још давно истакао: »Како дакле
примисте Христа Исуса Господа, онако живите у њему.« (Колошанима
2,6)
У овој књизи проучаваћемо осам главних разлога због којих се
послушност може јавити само вером. Укратко ћемо их набројати а затим детаљно
проучити у по-глављима која следе.
1.
Зато
што тако каже
Библија.
У Римљанима 1,17 Павле објављује: »Праведник ће од вере жив бити.«
Ко су праведни-ци? Они који прихватају Божију оправдавајућу милост. И овде
Библија говори да ће праведни — они који су оправдани — живети од
вере.
2.
Зато
што је људска
природа
таква.
Римљанима 5,19 објављује да су због греха једног човека многи
постали грешници! »Наша срца су зла и ми их не можемо променити.« (SC, 11) У Јовановном еванћељу у трећем поглављу читамо да ако се не
родимо наново не можемо видети царства небеског. Ако
је то тачно, сигурно нештоније
у реду са нашим првим рођењем. Ве-ковима пре тога Исаија је изјавио да
јенаша
правда као нечиста хаљина. Таконам
наша сопствена природа откривадасе
послушност може јавити само у потпуној
зависностиод
једне друге силе,
ваннассамих.
3.
Због
природе
греха.
То значи престати се ослањати на себе. (Римљанима 9 и 10) Ако
престанемо са покушајима да успемо сопственим способностима, морамо се ослонити
на једну другу силу. Немогуће је истрајно покушавати да будемо послушни и
одбијати било какву помоћ да би смо послушали. Одрицање од себе пориче могућности настојања да нешто сами постигнемо, јер кад се
одрекнемо себе или се предамо Богу, ми се стављамо под Његову
управу.
4.
Бог
жели да
управља нама.
Према Римљанима 6, ми на овом свету имамо две могућнсти у избору
онога ко ће управљати нашим животом — или су то Бог или сотона. Не постоји неутрални терен. Ми сами бирамо која ће од ових двају
сила управљати нама. Божије управљање јесте са љубављу, и ако се предамо Њему,
бићемо послушни.
5.
Бог
нам нуди
одмдр док
живимо
хришћанским
животом и
одмор од
кривице
греха.
»Даклем је остављено још почивање народу Божјему.« (Јеврејима 4,9)
Запазите да се почивање односи на Божији народ - на оне који су Га већ
прихватили и постали Његова деца. »Јер који уђе у покој Његов, он почива од дела
својих, као и Бог од својих.« (стих 10)
6.
Природа
покајања то
захтева.
Покајање није наше лично дело, већ дар. (Дела 5,31) Али шта је
покајање? То је жаљење због греха и остављање греха. Према томе, ако је покајање
дар, а покајање значи и жалост због греха и остављање греха, и само остављање
греха мора бити дар. То није нешто што ми постижемо, већ нешто што
примамо.
7.
У
Еванћељу по
Јовану 15 Исус
јасно каже да
је
послушност
плод вере. Плод је резултат нечега. Ми га не добијамо само
зато што настојимо да га произведемо — он је природна последица деловања живог
Чокота. Ако смо повезани са Чокотом, ми ћемо природно и спонтано доносити род
зато што не можемо да радимо ништа друго.
8.
И
најзад, Исус
нам је
оставио
савршени
пример (Јован
14,10)
Исус је све у свом животу чинио силом са Неба, а не неком својом
унутрашњом снагом.
Он је дошао на овај свет не само да умре за нас - да плати казну за
грех - већ и да нам покаже како да живимо у зависност од једне више силе. Исус
је живео животом послушности само
кроз веру и постао највећи доказ да и ми можемо живети исто тако како је Он
живео.
На крају желели бисмо да нагласимо чињеницу да је послушност вером
нешто што само предани хришћанин може да разуме и доживи. То није само неки
облик самопомоћи, промена понашања или позитиван начин мишљења који омогућује
спољашњу промену онима који имају довољно снажну вољу да то усвоје. ПОСЛУШ-
НОСТ КРОЗ
ВЕРУ МОЖЕ СЕ
ЈАВИТИ САМО
ИЗ СРЦА И
САМО КОД
ОСОБЕ КОЈА СЕ
СВАКОДНЕВНО
ДРУЖИ СА
ИСУСОМ
ХРИСТОМ.
За особу која је оправдана, којој је опроштено и која је помирена са
Богом и која је темељито вером прихватила оно што је Исус учинио на крсту, послушност
вером
омиљена је и
практично
најважнија
тема. Само онај ко је прихватио овај обно-вљени однос настао
оправдањем и ко је поново успоставио заједницу са Богом сматраће је значајном.
ЗАТО ЈЕ
ОВА КЊИГА
НАМЕЊЕНА
САМО
ХРИШЋАНИМА,
ОНИМА КОЈИ СУ
УСПОСТАВИЛИ
ТАЈ ОДНОС.
У складу са тим нећемо утрошити сувише времена за наглашавање
чињенице да послушност није основ нашег спасења, као и да мера у којој си
успешан у само-савлађивању не условљава твој однос са Богом данас, јер никада за
основ своје си-гурности не можеш узети своја дела и понашање, било да су добра
или зла. Особи која је прихватила Божју оправдавајућу милост и која је
успоставила однос са Богом послушност вером у Исуса Христа постаје радосна вест
о томе шта Бог жели да учини у нама и кроз нас, да би се Његово име прославило
пред овим светом и свемиром.
„Јер је Бог што чини у вама да хоћетеи учините као што Му је угодно." (Филибљанима 2,13)