8.
ПОСЛУШНОСТ
МОЖЕНАСТАТИ
САМО ВЕРОМ ЗБОГИСУСОВОГ
ПРИМЕРА
Мада смо све време покушавали своју пажњу да усмеравамо на Исуса,
наш по-следњи доказ да је послушност могућа само вером јесте сама личност Исуса
Христа. Исус је врхунски аргумент, ако тако можемо рећи, зато што је Он наш
највећи јединствени пример праве послушности коју је постигао вером. Он је
остварио послушност ослањајући се на свог Оца и зато позива и нас да се ослонимо
на Њега и Његовог Оца.
Наш Спаситељ не само да је умро за нас, плативши цену за наше
спасење, већ је живео свој земаљски живот да би нам био пример и показао нам
како да живимо. »Као Син човечји, дао нам је пример послушности; као Син Божији
даје нам силу да послушамо.« (Чежња векова, стр. 10) Исус никада није био пример
оправдања јер Њему оно није било потребно, али је Он наш пример посвећења. Небо
Му је од самог почетка поверило свети задатак и читав свој живот на Земљи живео
је вером у једну другу силу, а не у своју. »Свако дело у Христовом животу на
Земљи било је испуњење плана који је постојао од вечних времена. Пре него што је
дошао на Земљу, Исус је познавао овај план, савршен у свим појединостима.
Мећутим, док је ходао међу људима, био је корак по корак вођен Очевом вољом.«
(исто, стр.111) На тај начин Он је постао пример живота
вере.
Откривење 14,12 описује људе који ће живети непосредно пред Исусов
долазак. Стих указује на три предности повезане са њима. »Овде је трпљење
светих...« Они су научили да буду исто тако стрпљиви са самима собом као што је
Бог стрпљив са њима, и нису дозволили сотони да их обесхрабри у великим
невољама. На тај начин нису допустили непријатељу да их наведе да прекину своју
заједницу са Христом у тренуцима кад су били обесхрабрени због својих разних
поступака. Без обзира шта се дешава, они остају са Исусом. »Овде је трпљење
светих, који држе заповести Божје...« Послушни Божјем закону они га не признају
само на речима већ држе Његове заповести. И
најзад, они имају »веру Исусову«.
Какву
је веру имао Исус? Било је то поверење или ослањање
на силу другачију од оне коју је сам имао. Ако је ико могао да се поузда у себе,
онда је то био Исус. У исто
време и човек и Бог имао је способности о којима ми и не сањамо. Стога је могао
да учини оно што је теби и мени немогуће.
Да ли сте се некад нашли у искушењу да од камења начините хлебове?
Иако сам се борио са многим искушењима, никад се нисам суочио са таквим
искушењем, Зашто је ђаво покушао да натера Исуса да стене претвори у хлебове?
Зато што је сотона знао да би Исус то могао. Ђаво је довољно мудар да не губи
време кушајући неког од нас да учинимо тако нешто. АлиИсусу
је била на располагању таква моћ. Зато је сотонино стално настојање у току
Исусовог живота било да покуша натерати Исуса да прекине заједницу вере са Оцем
и учини нешто сопственом силом.
Христос је дошао да заузме наше место, да умре на крсту за наш грех,
и ми то никад не смемо заборавити. Али
Исус нам је показао и како да живимо животом предања Богу.
Једном су ученици захтевали од Исуса: »Покажи нам Оца. Радознали
смо. За-што не можемо видети Оца? Покажи нам Оца!« »Толико сам времена с вама и
нисте ме познали!« одговорио је Исус »Који виде мене, виде Оца.« А затим је
додао: »Зар не верујете мени да сам ја у оцу и отац у мени? Речи које вам ја
говорим не говорим од себе; него отац који је у мени Он
твори дела.« (Јован 14,10)
Не само да Исусове речи нису биле само Његове, то нису била ни
Његова чуда ни Његова послушност. Он је тако био предан Оцу да је сам Отац живео
Његовим животом.
Исус је такође рекао у Јеванђељу по Јовану 5,30: »Ја не могу чинити
ништа сам од себе.« Исту
мисао је поновио (Јован 8,28). Исус није желео да каже како Он не може да чини
ништа што би изабрао да чини силом која је била у Њему самом. Он је дошао да
покаже нама како да живимо и Он је живео
ослањајући се на свог Оца, одбијајући да се послужи оним што је сам поседовао.
Управо тако и ми треба да живимо. Изгледа страшно иронично, ако се Исус који је
поседовао силу коју је могао
употребити стално ослањао на силу свога Оца, да ми за своју послушност тежимо да
се ослонимо на оно што не
поседујемо.
Исус, који је стварно Бог, живео је као човек ослањајући се на
Бога; а ми људи често покушавамо да живимо као Бог.
Зато кад читамо да Исус ништа није могао да учини сам од себе, то не
значи да је био неспособан да било шта учини, већ да је испуњавао план спасења
показујући пример јадним, слабим грешницима који се боре како да живе ослањајући
се на силу одозго уместо на силу изнутра. Њему је било десет хиљада пута теже да
остане у том зависном положају него мени и теби. Ко
је у већем
искушењу да
употреби
своју силу -
онај који је
има, или онај
који је нема? Исус је имао силу, али је никада није искористио и Он позива и нас
да победимо на исти начин на који је Он победио, кроз уску заједницу вере, тако
да послушност буде само резултат вере у Бога. То је једини начин на који свако
може послушати.
Наш Спаситељ је не само показао да се Божији закон може држати већ
се поста-рао да га држи свако од нас.
Христос није имао неке предности које су нама недоступне (Чежња
векова, стр. 86). »Чак
ни у мислима
није
попуштао
искушењу.
Тако можемо и
ми.« (исто, стр. 90) Ми можемо следити Исусов пример
послушности (исто, стр. 47) као што је Он победио (Мисли с Горе благослова, стр.
17) и бити послушни као што је Он био (Чежња векова, стр. 254). Сваки Адамов син
и свака Адамова кћи Његовом милошћу могу бити савршено послушни Божјем Закону
(Мисли с Горе благослова, стр. 69). Исусов живот у вама изградиће исти карактер
који је Он имао. (исто, стр. 99) »Сотона је тврдио да људи не могу да се
покоравају Божијим заповестима и потпуно је истинито да их не можемо поштовати
само сопственом снагом. Али је Христос примивши на себе људско обличје доказао
да божанско и људско уједињено може да се покорава сваком пропису Његовог
закона.« (COL,314)
Христос је одолео искушењу истом силом која стоји на располагању
човеку. Он је примао силу са Божјег престола и нема човека ни жене којима не би
била доступна иста помоћ. Људи могу поседовати силу којом ће се одупрети злу —
силу којој ни земља, ни смрт, ни гроб не могу наудити, силу која ће им омогућити
да победе као што је Христос победио.« (EllenG. WhiteR&H, 18. фебруар 1890)
»Исус
није открио
никакве
особине, нити
показао силу
која људима
не би била
доступна
вером у Њега.
Сви Његови
следбеници
могу имати
Његову
савршену
људску
природу, ако
се покоре
Богу као што
је и Он то
учинио.« (Чежња векова, стр. 572)
»Силом Христовом и примањем Његових порука људи и жене могу живети
животом којим је Он живео кад је био на овом свету. У борби против сотоне они
могу примити сву помоћ коју је Он примао. Они могу бити више него победници.«
(9Т,22)
Можемо ли ми заиста бити послушни и победити грех као што је то Исус
учинио? Можемо ли имати исту веру и поверење у Бога? У Откривењу 3,21 нарочито
обећање цркви остатка пред Исусов поновни долазак јасно каже: »Који победи даћу
му да седне са мном на престолу мојему, као
и ја што
победих и седох с Оцем својим на престолу његову.« У Откривењу
14,12 стоји да Божији народ држи Његове заповести и има веру Исусову. Његова
победа и послушност су нам на располагању ако се, уместо на своју, ослонимо на
Његову силу.
Желео бих на крају да охрабрим оне који, иако одушевљени мишљу да је
по-слушност могућа вером, још са тугом увиђају да нису савршено
послушни. Мени
је свакодневно очајнички потребна Божја милост која ме правда. Мој неуспех не
умањује чињеницу да Бог има силу коју ми је ставио на располагање да не грешим.
Престанимо
да меримо
истину
личним
искуством.
Данас можемо бити захвални што имамо мир с Богом због онога што је
Исус извојевао на крсту. Али
уз то морамо бити захвални Исусу и за силу да не грешимо.
Двострука вест о опраштању и послушности суштина је задатка Цркве у
последње време. То је
оно што адвентисте чини адвентистима.
Ако још у свом животу доживљавате неуспехе, сетите се да се то
догађало и ученицима. Јесте
ли разочарани због својих неуспеха? Добродошли у друштво, и ја сам разочаран
због својих. Да ли бисте требали да будете разочарани због својих греха ако
тражите заједницу вере и пријатељства са Исусом? Десет хиљада пута НЕ! Зашто?
Зато што, кад сеокренемо
од себе самих Исусу, схватамо да нема никакве могућности да будемо изгубљени. Само
ако гледамо
на себе ми
ћемо се
разочарати.
То је оно што ђаво стално настоји да изазове код сваког од нас. Он
зна да ћемо,
ако успе да
нас
обесхрабри
због наших
поступака,
престати да
тражимо
сталну
заједницу са
Исусом и да
ће нас онда
одвојити од
јединог
могућег
извора
послушности
и победе,
одузевши нам
сигурност
спасења.
Зато вас молим усмерите своју пажњу не на себе, већ на Исуса, на једини извор вере и ослоните се на силу одозго! Живите животом вере којим је и Исус живео, прихватајући увек изнова Његов пријатељски позив: »Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном.« (Откривење 3,20)