< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >

2.   ПОСЛУШНОСТ МОЖЕ НАСТАТИ САМО ВЕРОМ ЗБОГ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ

 

Библија садржи мноштво текстова који говоре о стању човека после пада у грех. Римљанима 5,12 каже да »кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.« »Јер као што непослушањем једнога човека посташе многи грешни, тако ће и послушањем једнога бити многи праведни.« (стих 19) Библија износи истиниту тврдњу да смо сви сагрешили.

За разлику од Христа, ми смо сви грешници зато што смо рођени у грешном свету и није важно да ли смо грешили или не. Ми смо грешни. У књизи »Пут Христу« стоји да су »наша срца зла« и ми их не можемо променити« (SC, 18) То је стање у коме се налази свако људско биће које долази на наш свет.

»Ни једнога нема праведна.« (Римљанима 3,10)« Нема га ко чини добро, нема ни једног целог.« (стих 12) »СВАКА ЈЕ НЕПРАВДА ГРЕХ« Записано је у 1. Јовановој 5,17, а у истој посланици 1,8 стоји да »ако речемо да греха немамо, себе варамо.«

Ефесцима 2,3 открива нам да смо »рођена деца гнева«. Према Римљанима 7,18 »ништа добро« не живи у нашем телу. А Римљанима 8,7 јасно каже да је »Телесно муд-ровање непријатељство Богу, јер се не покорава закону Божјему нити може«.

Листа текстова била би прилично дуга. Али само један део Светог Писма јасно доказује да смо ми грешни по природи - то је треће поглавље Јовановог еванђеља.

Никодим, интелектуалац, посетио је Исуса ноћу. »Господару, ти си велики учи-тељ,« почео је. »Ја сам сам члан Синедриона па желим да мало попричамо. Зашто не бисмо разговарали о неколико интелектуалних појединости?« Исус га је погледао право у очи. »Никодиме, потребно ти је да се наново родиш.«

Никодим је покушао да промени тему и Исус му је дозволио да каже све што је желео. Али кад год би предахнуо да узме ваздух, Учитељ би поновио: »Ти мораш на-ново да се родиш.« Исус је непрекидно подсећао овог јеврејског вођу да ако се човек наново не роди не може видети царства Божјега. Ако нико не може ући у Божје царство уколико не доживи новорођење, тада нешто сигурно није у реду са нашим првим рођењем. Наше грешно стање резултат је чињенице да смо рођени у свету који се побунио против Бога. То је врло једноставно. Неки то не могу да схвате. »Како то мислиш«, питају, »желиш ли рећи да је нешто грешно у нашим генима и хромозоми-ма?« Не, мислим да за такву идеју нема доказа. Шта је онда урођени грех? Под овим не подразумевам исто што и Августин. Његову замисао било би боље назвати кривицом. Ја бих радије прихватио схватање слично оном из аугсбуршке конфесије. Ми се рађамо одвојени од Бога и такви бисмо заувек остали у безнадежном стању да није било крста. Али захваљујући Голготи ми не морамо остати у таквом стању. Бог свакоме од нас даје могућност да се наново родимо.

Први симптом рођења у одвојености од Бога јесте окренутост самом себи. Да ливам је можда некад док сте посматрали новорођену бебу било тешко да о њој мислите као о грешнику. Покушајте да се запитате је ли она окренута себи. Она не уважава то што је мајка тек стигла кући из болнице и што се још не осећа добро. Не узбуђује се што је ноћу два сата - она жели да једе, да јој се промене пелене или да је неко заба-вља, она то хоће - и то одмах! Сви се ми рађамо окренути себи и без Христа такви и остајемо. Док одрастемо, научимо само како да то у извесној мери прикријемо. А из те окренутости према себи произилази оно што ми зовемо »гресима«.

У току живота, за разлику од Христа, ми остајемо грешни по природи, без обзира да ли чинимо нешто рђаво или не.

»Ниједан од апостола и пророка није за себе тврдио да је без греха. Људи који су се својим животом највише приближили Богу и који би радије жртвовали свој живот него што би свесно учинили зло признавали су грешност своје природе.« (АА, 561)

Кад је апостол Павле рекао: »Ја сам први међу грешницама«, он тиме није мислио: »Ја све време чиним зла дела и стално грешим«, јер исто тако каже: »Хоћемо ли остати у греху да се благодат умножи? Боже сачувај, јер који умресмо греху како ћемо још живети у њему?« (Римљанима 6,1.2) Али он је признао грешност своје природе. Он је потврдио да праведност у његовом животу потиче од Христа који живи у њему (Галатима 2,20), а не од њега самог.

Сетимо се да бити рођен са грешном природом не значи бити неминовно изгу-бљен. Иако на свет долазимо окренути себи и одвојени од Бога, Он нас никад не сматра одговорнима за то. Да ли сте већ чули мишљење старијих жена да ће бебе бити спасене илиизгубљене према заслугама њихових родитеља? Бог нас никада неосуђује зато што смо се родили на побуњеној планети. Прародитељски грех не значи и прародитељску кривицу. (Јован, 9, 41; 15, 22-24; Јаков 4,17) Ако су наша срца зла, себична и ако их ми не можемо променити, ако таква остану све до Христовог доласка, како ћемо моћи онда да будемо послушни? Исус се запитао: »Е да ли се бере с трна грожђе, или с чичка смокве? Тако свако дрво добро родове добре раћа, а зло дрво родове зле рађа.« (Матеј 7,16-18) Могу ли дакле људи грешни од рођења некад донети добре родове. Да ли је послушност могућа? У Исаија 61,3 налазимо одговор: »Да учиним жалоснима у Сиону и дам им накит место пепела, уље радости место жалости, одело за похвалу место духа тужнога, да се прозову храстови правде, сад Господњи за славу његову.«

Људи грешни по природи морају доживети неку врсту чуда - посредством моћне Божје силе - које ће их учинити храстовима правде. Он ће их оспособити да доносе добар род - добра дела којима ће се Бог прославити.

Ми то чудо називамо обраћањем или новорођењем. То чудо је натприродно де-ловање Светог Духа (Јован 3,5) које доводи до промене у нашем ставу према Богу. Пре обраћења једна особа се не занима за духовне теме. Она не налази радост у заједници са Богом. Али после обраћења привлачи је све оно што је у вези са Богом (Римљанима 8,7; Језекиљ 36,26.27) Обраћење буди нову способност да се Бог упознаје и воли, способност коју раније уопште нисмо имали (1. Коринћанима 2,14). Почетак духовног живота води драговољној послушности Божијим захтевима. Међутим такво доношење плодова на славу Богу не догађа се преко ноћи (Марко 4,28). Обраћењем тек почиње наш духовни раст као што клијањем семена отпочиње физички раст. Према књизи Пут Христу (SC, 18) ново срце води новом животу! Иако Свети Дух дарује ново срце одмах, нови живот јавља се у постепеном расту. »Ако ме љубите, држаћете моје запо-вести.« (Јован 14,13)

Ја могу да мислим како ми је Исус својом смрћу на крсту обезбедио помирење са Богом које ја вером прихватам, али да кад је у питању живљење хришћанским живо-том, сматрам како треба напорно да се трудим, знојим и борим зато што је то у најве-ћој мери моја дужност. Међутим све чему се могу надати као резултату у таквом слу-чају јесте несавршена послушност, јер ће сваки напор без Христа произвести само прљаву хаљину.

С друге стране, још могу веровати да је Христос заузео моје место на крсту и омогућио ми да се помирим са Богом. Кад се ради о хришћанском животу, ја схватам да не могу да спасем себе више од оног што је већ урађено на Голготи. Све то морао је тамо да уради исто тако Исус. Он може да донесе послушност и праведност, што ја не могу. Послушност се јавља само вером, поверењем у Његову моћ.

Желео бих да нагласим чињеницу да је нови живот који проистиче из обраћења целовит процес. Многи млади доживели су обраћење, предали своје животе Богу и били у томе искрени. Седмицу дана касније открили су једног јутра да још у свом животу имају проблема и пропуста да би затим закључили да они у ствари и нису били обраћени. Дижући руке од свега они чекају следећу седмицу молитве, седмицу пропо-веди или неки други позив са проповедаонице. Али то није потребно, јер је сам Исус проповедао о расту. Изгубљени син обратио се у свињцу, окренуо се и пожурио кући свог оца. Наступила је велика променау његовом ставу према оцу, јер је сада имао нову способност да цени његову љубав. Али одмах после обраћења он је још био међу свињама, само је гледао у супротном правцу. Тек му је предстојао дуг пут повратка очевој кући.

Особа која се наново родила неће задржати тај нови живот ако не успостави везу са Богом. Новорођена беба, у физичком смислу, неће брзо порасти, или чак задржати искру живота коју има, ако не једе, дише или вежба. Ако једна беба у хришћанском животу не проучава за себе лично Божју реч, ако код ње нема личне молитве и свакодневног посвећивања Богу, ако не испуњава своју тежњу да и другима говори о Исусу, она неће напредовати у хришћанском расту. Уместо тога изгубиће живот који већ има и неће остати обраћена. Духовни живот не састоји се само од духовног рођења, ма како оно било важно. »И што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих. Али који претрпи до краја благо њему.« (Матеј 24,12.13) Тако темелљ духовног живота лежи у непрекидној заједници са Исусом Христом. Да бисте је одржали, ви морате из дана у дан бити у вези с Њим. »Грешан човек може наћи наду и праведност само у Богу. Ниједно људско биће не може бити праведно без вере у Бога и без одржавања живе везе с Њнм.« (ТМ, 367)

Неки од нас мисле да је посвећење резервисано за људе са артритисом и седом косом који се ближе свом крају. Али не. Оно је у ствари прави темељ духовног живота и раста.

Пошто смо ми по природи грешни- рођени грешни - ми никад нећемо бити у стању да сами од себе будемо послушни. »Сва наша правда је као нечиста хаљина«. (Исаија 64,6) Запазите да се овде говори о нашојправедности. Наша праведност без Христа не вреди више од прљаве хаљине.

Ако желимо да рађамо добар род, ако желимо да остваримо праву праведност, морамо је црпити из неког другог извора. Господ је наша правда. (Јеремија 23,6) Он је једини извор истинске праведности коју ми примамо. А могуће је свакако да Христос борави у нашим срцима вером (Ефесцима 3,17). Христос ће живети у нама (Галатима 2,20). А онда, делујући у нама и кроз нас силом Духа Светога, Он ће стварати правед-ност, и то стварну праведност. Неко ће се у чуду можда запитати: »Да ли Христос живи у мени? То је пантеизам!« Они знају да пантеизам није био цењен у адвентистичкој историји. Пантеизам тврди да је Бог у листу, цвету, камену. Али Христов живот у нама није пантеизам - то је исправна библијска истина.

Ово нас наводи на питање: Ако ће Христос живети у нама, да ли ће Он живети несавршеним животом? Да ли ће оно што Свети Дух чини у нашем животу бити не-савршено или недовољно? Ако је истина да ја више не живим него живи у мени Хрис-тос, да ли ће Христос моћи да буде послушан уместо мене? И ако Свети Дух жели да живи у нашим срцима, да ли је могуће да ће нам Он донети послушност? Наравно да јесте.

С једне стране јесте, зато што могу мислити да ми је Исус својом смрћу на крсту обезбедио помирење са Богом и да све то могу да прихватим вером. Али кад је у пита-њу живљење хришћанским животом, могу да сматрам како треба напорно да радим, да се знојим и борим зато што је то у највећој мери моја дужност. Међутим све чему се онда могу надати као резултату јесте несавршена послушност, јер ће сваки напорбез Христа произвести само прљаву хаљину.

С друге стране, још могу веровати да jе Христос заузео моје место на крсту и омогућио ми да се помирим са Богом. Кад се ради о хришћанском животу, ја схватам да не могу да спасем себе више од оног што је већ једном урађено на Голготи. Све то морао је да уради исто тако Исус. Он може да донесе послушност и праведност, што ја не могу. Послушност се јавља само вером, поверењем у Његову моћ.

Уложите своје напоре тамо где ће се они исплатити. Престаните са покушајима да победите грех и сотону својим сопственим снагама. Тако ћете само задобити чворуге и жуљеве. Уместо тога, борите се у »борби вере«!

Усресредите се на однос поверења у Исуса. Док Га будемо прихватили и дружили се са Њим из дана у дан, Он ће нас обнављати тако да ћемо бити храстови правде засађени у Господу. Плодови Духа, плодови правде и послушности природно ће се развити у нашем животу.

У току духовног растења Он ће нам опростити кад паднемо и погрешимо због своје духовне незрелости.

»Ако ко сагреши имамо заступника код Оца, Исуса Христа праведника.« (1. Јованова2,1)

Говорећи о опроштењу, Исус је рекао да треба да опраштамо седам пута седамдесет. А затим је додао: »Ако ти сагреши брат твој и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се, опрости му.« (Лука 17,3-4) Тако Отац опрашта. Чак и ако паднем и сагрешим седам пута на дан, Бог ће ми сваки пут опростити.

»О«, кажу неки, »то би значило да имамо право да грешимо.« У Лука 7,43 стоји да онај коме је много опроштено има великуљубав, а у Јован 14,15 да ћемо ако љубимо Бога држати Његове заповести. То значи да онај коме је много опроштено има велику љубав, а због велике љубави и велику послушност.

Бог нас воли и прима док растемо у Њему. Док Га свакодневно тражимо да бисмо се дружили са Њим и одржали ту заједницу, ми Му дозвољавамо да обавља своје дело у нашем животу.  

„Без мене не можете чинити ништа." (Јован 15,5)

 

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >