|
”Molite i ne
primate, jer zlo molite”. (Jakov 4,3)
Kad nas
problem molitve po prvi put zaokupi, onda ga obično posmatramo sa
sasvim krivog stanovišta. U našoj neograničenoj sebičnosti smatramo
da sve stvari treba da služe nama i našoj ličnoj koristi. Mislimo i
radimo tako kao da sve stvari, živa bića, ljudi, pa čak i naša
sopstvena duša, moraju da zadovolje naše sebične želje.
U tome čak
ni prema Bogu ne činimo izuzetak. Čim Mu se približimo, primamo Ga
kao neku vrstu providnosti koja treba da bdi nad našim ličnim
interesima. Tako bar čovek po svojoj prirodi razume ovaj odnos prema
Bogu: Kako će izvući blagoslove od Njega u svoju korist. Kako da
dođem do toga da se On bavi mojim težnjama danas, sutra i u večnosti?
I onaj koji
je neobraćen ne posmatra svoju molitvu drugačije. Tražeći uvek da
molitva služi proračunatim ciljevima, on će, pre ili kasnije,
primetiti da ta molitva, koja ga košta tolikog napora, malo donosi.
Takva molitva mu uzima mnogo vremena, a ništa ne donosi, ili gotovo
ništa; takav čovek onda sasvim napušta molitvu.
Ali kad se
taj isti čovek nađe u velikim poteškoćama, iz kojih sad ne zna da
izađe, a od ljudi ne prima nikakvu podršku, onda on pomišlja opet na
to da bi se mogao obratiti Bogu. On počinje da se moli i to sasvim
ozbiljno, vičući u svojoj nevolji. A ako odgovor odmah ne dođe, onda
se oseća ne samo prevaren, nego i uvređen. ”Zašto postoji Bog, ako
ne stoji na raspolaganju onima koji Ga za nešto mole?” A ne pada mu
ni na pamet da Bog ne postoji samo zato da ispuni sve želje sebičnog
čoveka. Posle bilo kakvog neuspeha, mnogo njih se odvraća sasvim od
molitve. Čemu da se mole kad ne dobijaju ono što traže?
Nama koji
već imamo neko iskustvo s molitvom, neće biti teško uvideti da
ovakvi ljudi ne dosežu pravi smisao molitve. Njihovo shvatanje
molitve je sasvim pogrešno, čak protivno samoj prirodi molitve.
Treba li se čuditi, ako oni ne dobijaju ono što traže, pa zbog toga
molitva postaje izvor razočarenja? Međutim, nisu samo telesni oni
koji loše upotrebljavaju molitvu. Na žalost i mnogi verni padaju u
istu grešku. Naša telesna priroda ne protivi se molitvi, ako u njoj
vidi neku prednost za samu sebe, ili sredstvo da iziđe iz nekog
čorsokaka. Ona čak pokazuje interes za molitvu, tako živ interes da
skoro i do čuda dovodi. Tipični primer nalazimo u Mateju 20,20-23.
majka sinova Zavedejevih pristupila je jednog dana Isusu da Ga
zamoli da njenim sinovima odigura počasna mesta u budućem scarstvu
za koje se nadala da će biti uskoro uspostavljeno. nema sumnje da su
i ona i sinovi verovali i bezazleno molili. Nisu li oni bili rođaci
Gospoda i nisu li zajedno s Petrom ulazili u krug Njegovih bližih
prijatelja? Sada su unapred želeli sebi osigurati važno mesto u
poslovima budućeg carstva. Ostali apostoli bili su zbog toga
ozlojeđeni i energično su se protivili. Međutim Isus reaguje sasvim
drugačije. Baš to sam hteo podvući. Istina je da je Gospod odmah
ukazao na neispravnost takve molbe, ali ukor i reči bile su protkane
blagonaklonošću, tolikim razumevanjem da nam je još i danas duša
ganuta tim prizorom.
Isus je
uvek isti. Kad sa svojom porodicom stojimo pre Njegovim licem i
preporučujemo Mu se i molimo da nas sačuva od svake opasnosti i
neugodnosti, On se tada neće naljutiti, mada se mi toga pribojavamo.
On nas razume, blago nam odgovara i upućuje na to kako Mu se treba
moliti. Sveti Duh isto tako deluje. Svaki put kad nismo znali da se
molimo i kad smo u molitvi mislili samo na sebe i na naše lično
zadovoljstvo, Sveti Duh nas podseća sa dobrotom ali i odlučno da
loše upotrebljavamo molitvu. Ukazuje nam naše greške i pokazuje kako
bi trebalo da postupimo. Desi se da odmah ne razumemo ono što Sveti
Duh očekuje od nas. Tada se javlja neka nelagodnost, ne možemo da se
slobodno molimo i posle toga primećujemo da nam molitva nije
uslišena.
Posle ovog
prvog iskustva, svako iskreno srce povlači se u sebe, dajući tako
prilike Svetom Duhu da govori još jasnije. Takva duša sada shvata da
se reči jakova: ”Molite i ne primate, jer zlo molite, da u slastima
svojim trošite”, vrlo jasno mogu primeniti na njegovu molitvu.
Verni su
uznemireni i zabezeknuti kad otkriju da molitveni žar koji imaju
prema izvesnim duhovnim delatnostima potiče od ličnog interesa tj.
taj žar proizlazi iz toga što oni lično učestvuju u takvom jednom
poslu.
Pretpostavimo da molitveni sastanak treba da se održi u kući takvog
jednog vernika. On ćese neprestano moliti da Bog blagoslovi taj čas.
Ali, ako bi se isti takav sastanak morao održati u susednoj kući,
tda njegov interes ne bi bio isti, čak bi i zaboravio da se za to
pomoli.
Ako treba
da propoveda, svedoči, peva, onda se u molitvi dugo priprema za to.
Ako se, međutim, izabere neka druga osoba da posluži, onda njegova
molitva neće biti tako usrdna.
Ako crkva
kojoj pripada objavljuje naročiti sastanak evangelizacije ili
sastanak misionara, on će sigurno moliti za ovu stvar. Ali ako se
isti takvi sastanci održavaju u bilo kojoj drugoj zajednici, njegov
se interes znatno smanjuje.
Ako se radi
o nekoj važnoj odluci, moliće Gospoda da ga vodi i da ne dozvoli da
se udalji od Njegove volje. Možda će otkriti da glavni predmet
njegove molitve nije u tolikoj meri činiti Njegovu volju koliko to
da uskrati tu Božju volju sa svojim planovima. Svaki koji je samog
sebe iznenadio uvidevši da moli na ovakav način, sasvim će se
složiti s rečju apostola Jakova, koju smo čas pre citirali. Shvatiće
više nego ikada u kolikoj je meri njegovo lice uprljano sebičnošću i
to sebičnošću koja je prodrla čak i u njegov molitveni život i
uzviknuće iz dna srca: ”Gospode, nauči me moliti”.
Od toga
časa imaće pouzdanje u samog sebe i u svoj način molitve; u svim
svojim slabostima privinuće se Svetom Duhu, Duhu molitve. Želeće
tada samo jedno, a to je da nikada više ne oskvrne svetu službu
molitve zastupanja. Vrata će biti otvorena Svetom Duhu i On će ga
malo po malo naučiti pravom značenju molitve.
|