Šta je molitva

1. Bespomoćnost
2. Vera

”Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom” (Otkrivenje 3,20).

Koliko znam, u čitavoj Bibliji nema teksta koji bi bacao više svetla na pitanje molitve od ovog. Čini mi se da je to ključ koji otvara vrata i omogućuje pristup u to blagosloveno i sveto područje. Moliti se znači: dozvoliti Isusu da uđe u naše srce.

Da bude jasno: naše molitve nisu uzrok da On deluje. Naprotiv, On je taj koji nas poziva na molitvu, On kuca i tako izražava svoju želju da uđe i ostane kod nas. Naše molitve, konačno nisu drugo, nego odgovor na Njegovo traženje.

Potpuno je opravdana stara biblijska izreka: ”I prije nego poviču ja ću se odazvati; još će govoriti a ja ću uslišiti.” (Isaija 65,24). Pre nego smo zvali, Bog nam u svojoj dobroti objavljuje svoje namere prema nama. On kuca da bi u molitvi otvorili svoje srce kao odgovor na njegov poziv i primili dar koji nam je namenio. Odavno je rečeno, a ponavljano više puta, da je molitva disanje duše. Ovo poređenje je izvrsno. Naše telo je sa svih strana okruženo vazduhom koji nam je potreban za život. Sam vazduh vrši izvesni pritisak na naš organizam i teži da prodre u telo. Svaki od nas zna da je teže zadržati disanje nego udahnuti vazduh. Disanje je veština koju treba da znamo da upotrebljavamo ako želimo da vazduh, koji ulazi u pluća, izvrši u čitavom telu svoju oživljavajuću delatnost.

Vazduh potreban našim dušama okružuje nas neprestano i sa svih strana. Bog nas u Hristu stalno obavija svojom mnogovrsnom milosti, milosti koja nam je potpuno na raspolaganju. Sve što treba da činimo je to da Mu otvorimo srce. Molitva, disanje duše, sredstvo je kojim se Bog služi da od našeg osušenog i uvenulog srca učini dostojnim stan za svoga Sina.

”Ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu.” Brižljivo izvagajmo svaku ovu reč. Naše molitve ne privlače Isusa u naše srce. On želi samo da se otvore vrata. Onda ulazi sam jer je to Njegova želja, a ulazi svuda gde Mu to nije uskraćeno. Kao što vazduh disanjem nečujno prodire u pluća i tamo obavlja svoj zadatak, tako isto Isus blago zauzima naše srce da tamo izvrši svoj blagoslovljeni rad.

To On naziva ”večerati sa mnom”. Ovaj obični obrok, u biblijskom jeziku znači zajednicu, poverenje, radost, on predstavlja iskrene i dragocene odnose koje Bog želi uspostaviti s nama.

Primećujete li s koliko pažnje Gospod predočava molitvu? Moliti, znači jednostavno obavestiti Isusa o našim potrebama i dozvoliti Mu da koristi svoju moć radi olakšanja naših teškoća. Moliti, znači dati mogućnost Isusu da proslavi svoje ime usred naše nevolje. Uslišenje, dakle, ne zavisi ni u kom slučaju od sposobnosti onoga koji se moli. Jaka volja, živi osjećaji, pravo shvatanje onoga za što se moli ne utiču na uslišenje. Ne, Bogu hvala! Rezultati ne zavise od toga.

Moliti, znači jednostavno otvoriti vrata i dozvoliti Isusu da se približi našim potrebama; dozvoliti Mu da se zauzme, pokazujući svoju moć.

Onaj, koji nam daje priliku da Ga molimo, savršeno nas poznaje. On je izmerio našu slabost, seća se da smo prah. Zato je učinio od molitve vrlo jednostavnu stvar na dohvat i najslabijem Njegovom detetu. Otvoriti vrata Isusu ne zahteva mnogo snage. Dovoljno je samo hteti. Želimo li zaista da On uđe i deluje? Ovo pitanje je najvažnije u odnosu na molitvu.

Kad su Izrailjci u pustinji sagrešili Bogu, On je poslao protiv njih ognjene zmije. U nevolji se narod ponizio i povikao Gospodu. On se smilovao buntovnom narodu, ali zmije nije udaljio. Naredio je Mojsiju da načini zmiju od bronze i da je stavi posred okola, da bi je svaki mogao videti. U svojoj obilnoj milosti odredio je da svi koji budu ugriženi od otrovne zmije, uprave svoje poglede na bronzanu zmiju i time onemoguće delovanje smrtonosnog otrova.

Kako je to milosrdan postupak. Svaki je dakle mogao biti spašen, ako je hteo. Pretpostavimo da je Bog naredio svakom umirućem da se dovuče do zmije i da je dotakne, malo bi bilo spašenih. Otrov djeluje gotovo neposredno, te bi oni mogli učiniti samo nekoliko koraka. Sve što je Bog tražio od njih bilo je da okrenu glavu i pogledaju zmiju, te da tako budu spašeni.

Gospod u svojoj milosti na isti način spašava Izrailj Novog Zaveta, kojeg je tako zmija ugrizla. ”I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovječij da se podigne. Da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni.” (Jovan 3,14-15). Ma kakve prirode da su naše nevolje fizičke ili duhovne, treba da pogledamo na Onoga koji je uvek kraj nas i čija sila ozdravljenja može odmah pobediti u našem telu i duši smrtni otrov greha sa svim bolnim posledicama.

Moliti, dakle, znači podignuti oči prema Spasitelju koji stoji na vratima i kuca, koji kuca zato da podeli s nama našu nevolju, da večera s nama i da se tako proslavi Njegovo ime.

Razmotrimo na trenutak tuberkuloznog bolesnika. Po naredbi lekara mora da leži na svežem vazduhu zimi i leti kako bi vratio zdravlje. Lečenje ne zavisi od toga kako pacijent prima delovanje sunčanih zraka na svoje telo. Njegovo ozdravljenje ne zavisi ni od onoga što oseća za vreme lečenja, ni od volje koju ulaže u ozdravljenje. Naprotiv, što je bolesnik mirniji i spokojniji, što se manje napreže, tim će lečenje biti uspešnije. Ozdravljenje je posao sunca. Sve što pacijent treba da učini jeste da se izloži suncu. Slično je i u pogledu molitve.

Svi smo zaraženi bakterijom greha, svi smo dakle kao jadni tuberkulozni bolesnici, osuđeni na smrt. ”Ali Sunce Pravde podiglo se i ispod Njegovih krila je ozdravljenje”. Sve što se od nas traži je to, da živimo od tog sunca milosti, da izložimo našu moralnu i telesnu bedu tim zracima koji donose zdravlje i koji su dovoljno snažni da ubiju bakterije greha. Čovek ili žena molitve, to je onaj koji, koristeći Sunce, dozvoljava da ono neprestano prodire do dna i da pokaže svoju neobičnu snagu, a sve na korist dotičnog. Biti hrišćanin znači zauzeti mesto na suncu.

Dozvolite mi da na još jednoj ilustraciji pokažem kako je Gospod učinio molitvu jednom sasvim jednostavnom funkcijom.

Oduzeti čovek, o kom se govori u drugoj glavi Jevanđelja po Marku, imao je nekoliko odanih prijatelja. Bili su uvereni da bi Isus mogao pomoći, te su ga doneli do kuće gde je bio Gospod. No zbog mnoštva ljudi nisu mogli ući. Ne dajući se zbuniti, ovi neustrašivi ljudi podigli su bolesnika do krova, zatim otkrili deo krova i spustili oduzetog do Spasiteljevih nogu.

Sigurno su se ovi dobri ljudi nadali da će Učitelj kazati reč punog autoriteta po kojoj će bolesnik ozdraviti. Ali, čudnovato, izgovorio je sasvim druge reči, s istim autoritetom: ”Dete moje, opraštaju ti se tvoji gresi”.

To je bio odgovor na jednu drugu molitvu tj. molitvu za oproštenje greha, koju je oduzeti nemo izgovorio ležeći mirno na svom krevetu. Lako je zamisliti, kako je oči podigao na Isusa ne skidajući pogled. Isus je čuo ovu nemu molbu iz teskobnog srca i ta je molitva bila prva uslišena. On je zatim uslišio i drugu i oduzeti je zadobio moć na svojim udovima.

Ovaj nam opis pomaže da prodremo dublje u tanu molitve. Ona zadire dublje od same reči. Molitva se nalazi u duši mnogo pre nego što se izriče rečima a ostaje tamo i nakon što su poslednje reči prešle preko usta. Molitva je unutrašnji stav, po kome Bog odmah prepoznaje naš zov upućen Njegovu srcu. Njemu je manje važno da li je ta molitva jasno izražena ili nije. Mi međutim pridajemo tome važnost.

Kakvo stanje i stav srca Bog smatra molitvom? Navesću dve stvari.

1. Bespomoćnost

Prva i najsigurnija karakteristika srca koje se moli je bespomoćnost. Koliko mogu o tome prosuditi, čini mi se da je molitva učinjena za one koji su bespomoćni. Ona je njihov poslednji izlaz, zaista poslednji. Obično najpre sve pokušamo, pre nego se odlučimo na molitvu.

To se ne odnosi samo na neobraćene. Tokom našeg hrišćanskog života desi se da i mi upotrebimo molitvu kao poslednji izlaz. Znam da izgovaramo javno i privatno mnogobrojne i lepe molitve čija duboka pobuda nije osećaj naše nemoći; i ja ne bih mogao potvrditi da su to prave molitve.

Slabost i molitva nerazdvojno su vezane jedna uz drugu. Samo onaj zna moliti koji stvarno vidi svoju nemoć.

Slušaj dobro ti koji se osećaš beznadežno slabim, koji se ne znaš ni moliti ni boriti. Tvoj duh je pun nečistih misli, zaokupljen si onim što Biblija zove svet. Bog, svete i večne stvari, toliko ti se čine dalekim, čudnim, da imaš utisak da dodaješ greh na greh, ako se u takvom stanju približavaš Gospodu. Postavi sebi pitanje: ” li zaista želim da budem oslobođen ove duhovne mlakosti i ove naklonosti ka svetovnosti? Nije li moj hrišćanski život razdvojen iz jednostavnog razloga što u dnu svog srca ne želim promenu?”

Duša koja je dovoljno iskrena da uvidi svoj nedostatak ispravnost, ući će u borbu sa samim sobom. Ona se oseća tako potpuno izgubljenom da njene molitve ostaju sleđene na ustima.

Slušaj prijatelju. Tvoja nemoć je najbolja molitva koju možeš ponuditi Bogu. Direktan zov tvoga srca Njegovom srcu bolji je od svih reči i formulisanih molitava. Čim postaneš svestan svoje slabosti, Bog te čuje i žuri se tebi u pomoć. On shvata danas kako što je i nekad shvatio nemu molbu oduzetog.

Majke će lako shvatiti ovaj vid molitve. Malo dete je nesposobno da izrazi najmanju molbu, a ipak mu uspe da ga se razume, služeći se jedinim sredstvom kojim raspolaže: ono viče. Majka odmah shvata šta ta vika znači. Dete često ne treba ni da plače - dovoljno je da pogleda maju; to biće potpuno zavisno od nje, dira je do dna duše. Sama slabost njenog deteta postaje molitva, dirljivija molitva od prodornog plača. Onaj koji je Otac svih porodica na nebu i zemlji (efescima 3,15) deluje jednako prema svojima. Njegovo srce se gane kad vidi našu slabost; On je neprestano zabavljen time da osluškuje naše molbe i da se odaziva našim potrebama. Brižljivost Njegove ljubavi ne umara se ni danju ni noću mada mi to ne uviđamo niti Mu kažemo hvala.

Jesi li majka? Ako jesi onda ćeš ovo shvatiti bolje nego bilo ko drugi. Dete koje neguješ dan i noć nije svesno toga šta činiš, žrtvuješ i trpiš za njega. Ono ti ne kaže hvala, ponekad je čak loše volje, pa te prisiljava na još veći trud. Ali ti se ne daš smesti. Tvoje majčinsko srce je uvek spremno da sluša i da odgovori na nerazgovetnu molbu tvog slabog deteta.

Bog ne postupa drugačije: On savršeno ostvaruje ono, što ljudska ljubav čini samo nepotpuno. Prava majka posvećuje se čitava svojoj deci, isto tako večni Bog, u svojoj beskrajnoj dobroti posvećuje se bez rezerve na dobro svojih.

A Bog je isti za sve. I prema tebi, neobraćeni čitaoče. Verovatno misliš da te Bog ne ljubi. Dolazi ti čak misao da te ne opaža. Katkad čak zamišljaš da te progoni svojom osvetom, da uptrebljava represalije, kao da traži da osujeti tvoje planove i uništi tvoju sreću. Slušaj, reći ću ti ko je Bog: ”Vaš Otac… zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima” (Matej 5,45). Isus je na krstu upotrebio svoje zadnje snage da se moli za svoje neprijatelje: ”Oče! oprosti im; jer ne znadu šta čine” (Luka 23,34). Kad se poslednji put približavao Jerusalimu, nemajući više nikakve mogućnosti da spasi bezbožni i buntovni grad, Isus se zaustavio na Maslinskoj Gori i plakao je nad njim. U proročkoj viziji video je strašnu sudbinu koja ga je čekala i kojoj nije mogao izbeći.

Eto, to je Bog. On ljubi svoje neprijatelje. Kad On vidi grešnika u njegovim ispraznim radostima, u tuzi, razočaranjima, trpljenjima, brigama, kad vidi kako je neodoljivo nošen nemilosrdnim tokom života prema večnoj muci, krik njegove nemoći penje se do Njega. Bog čuje, On se naginje prema nesretnom stvorenju da mu ponudi svoju pomoć.

Neobraćeni rado prihvata pomoć kad se radi o prolaznim dobrima. Ali ako mu Bog nudi duhovnu pomoć, odmah se okreće i beži zastrašen, daleko od Njega. I neće da se obrati.

Molitva je za bespomoćne, za grešnika, koji više ne izbegava suočenje s Bogom; prosvetljen svetlošću odozgo, priseća se malo po malo svih svojih greha, shvata da je njegovo srce provalija pokvarenosti, spoznaje svoju nepokajanost i hladnoću, svoju ravnodušnost, svoju pobunu protiv Boga, odbojnost koju oseća prema čitanju Biblije i molitvi, svoju slabu volju prema stalnoj privlačnosti greha.

Što sada da radi? Kao svi, i on viče Bogu u svojoj nevolji. I to čini više ili manje grčevito, više ili manje često i redovno. Ali odgovor ne dobija. Oseća se napuštenim, kao brodolomac, koji se grčevito drži za krmu izvrnute lađe, nošene širinom uzburkanog mora. On zove iz sve snage, ne prestaje zvati, mada niko nije na dohvat da čuje njegov glas.

Ova jadna napuštena duša sigurno kaže: ”Bog mi ne odgovara, jer ne znam da se molim. Zaslužuju li moje molitve uopšte to ime? Jesu li one nešto drugo, osim praznih reči bez smisla? Dopiru li one dalje od plafona? Treba da unesem u molitvu više žara, više određenosti, inače Bog neće čuti”.

Prijatelju, koji se smatraš ostavljenim, tvoja slabost je najrečitiji zagovornik kojeg možeš poslati Božjem očinskom srcu. Od časa kad si Mu iskreno izložio svoje potrebe, čuo je tvoju molitvu; noć i dan On saginje svoje uho prema sinovima čovečjim da vidi da li se koji od njih Njemu obraća u nevolji.

Slušaj još ovo: nije tvoja molitva ono sredstvo koje je nagovorilo Boga da te spasi. Naprotiv, Isus je kucao na vrata tvog srca, On ti je razjasnio svoju želju da ti treba Njega da upoznaš s tvojim potrebama, tek onda si počeo da Ga molš. Misliš da vrata ostaju zatvorena, jer se ne znaš moliti, međutim, prijatelju, shvati jednom za uvek, da je osećaj tvoje nemoći najbolji kvalitet tvoje molitve.

”Ali zašto mi onda ne odgovara”? pitaš zbunjen.

On je već odgovorio. Ušao je u tvoj život kroz vrata koja Mu je tvoja slabost otvorila. On stanuje u tvom srcu i već radi. Još nisi shvatio Njegov odgovor i u tome nalikuješ na sve one koji se mole. Molimo se i naše molitve budu uslišane, ali samo uslišenje vidimo puno kasnije. Zamišljao si da će Bog dati odgovor u skladu s tvojim mislima, da će odjednom tvoja duša zadobiti mir, radost, sigurnost, a budući da nisi primio što si tražio, pomislio si da te Bog nije čuo. Isus ima mnogo toga da nam kaže i da izvrši u nama čitavo delo, koje mi nismo sposobni da shvatimo u trenutku. Nestrpljivi smo, smatramo da bi On trebalo da govori i radi drugačije nego što čini, kao ono Petar, kad je Gospod prao noge svojim učenicima (Jovan 13,1-10). Ali Isus se ne da zbuniti našim nestrpljenjem. On smireno nastavlja posao, govoreći: ”Što ja činim, ti sad ne znaš, ali ćeš poslije doznati” (Jovan 13,7).

Ne budi suviše zaokupljen svojom slabosti i ne daj da postane zapreka u tvom životu molitve. Ona je u isto vreme i tajna i okrepa. Radije zahvali Bogu što te je upozorio na nju; to je jedan od najvećih darova, koje je učinio čoveku jer, osećajući našu potpunu nesposobnost, otvaramo srce Isusu i prihvatamo Njegovu milosrdnu pomoć.

Stvari se pokazuju drugačijima, već prema perspektivi iz koje ih posmatramo; gledajući s neba ,naše molitve bi nam se činile sasvim drugačijim.

Evo primera: na molitvenom sastanku mole se po redu, jedan za drugim. Oni, koji imaju običaj da se mole glasno pred braćom, započinju. Mole se dobro, na način koji izgrađuje, a kad završe, prisutni pokazuju svoje odobravanje i slaganje pridružujući diskretno svoj ”amin”. Na takvom sastanku mogao bi se naći neki vernik koji bi voleo takođe da se moli glasno. On oseća potrebu za tim možda više od bilo koga, jedino što on nije u tome vešt i njegovi pokušaji do sada nisu bili uspešni. Njegove misli su nezgrapne, sporo govori, konačno izgubi nit svojih misli i zaboravlja čak kazati ”amin”. Na izlasku jedva se usuđuje pogledati druge, toliko se stidi svoje loše molitve.

Siguran sam ipak da su u istom času sveti koji su u slavi započeli pevati novu pesmu hvale, jer se jedan čovek, podstaknut svojom bedom i ne znajući šta drugo da počne, usudio pozvati Boga. To su molitve koje stižu do neba.

Još jednu reč o našoj slabosti u molitvi.

Ona se pokazuje na različite načine i reakcije naše osetljivosti su neobično raznolike. Uopšteno, ovaj nedostatak snage trpimo na početku našeg hrišćanskog života, pri čemu je izričito iskušana naša osećajna strana. Dok nas Bog ponizuje, umrtvljuje naše srce (Isaija 57,15), lomi naš ponos i našu ludu uobraženost, osećamo jaki unutrašnji nemir, ne zbog toga što nam se čini sve tako novo i čudno, nego što nam je sve neshvatljivo. Takav Bog, ko bi Ga ikada mogao shvatiti? On je tako veliki da ni jedno od njegovih stvorenja neće stići da otkrije sve Njegove misli. Niko ih ne može pogoditi, a da ne bude odmah svestan da ih nikada neće moći savršeno istražiti.

Već smo to rekli, da ne treba mnogo vremena nekoj duši koja se budi na duhovni život da uvidi, da izvesni Božji putevi nadilaze njen um. ”Zašto nema radosti, mira, ni sigurnosti? Zašto mi Bog ne pomogne da izađem iz svoje bede, koja mi postaje svakim danom sve teža? Zašto me pušta da padnem u večnu propast, kad vidi da iskreno želim da budem spašen? Zašto ne utiša jednom rečju moju uznemirenu molbu?

Kušanje, kojemu znamo razlog, čini nam se relativno podnošljivim, gledamo ga sa smirenim duhom, čim nam se cilj kušnje pokazuje jasno, dok ono što nam se čini da je bez smisla, izaziva nas i buni. Ova nedokučiva Božja osobina je za nas kamen spoticanja i potseća nas na one poznate reči Isusove: ”Blago onome koji se ne sablazni o mene” (Matej 11,6).

Ova odlika Božjeg karaktera ubija našu taštinu i našu uobraženost, više nego bilo šta drugo. Prvi put kad nam se to desi, nalazimo se u ćorsokaku - vratiti se u stari život nemoguće je, a naći put koji vodi k Bogu, opet je nemoguće. Dok ne upoznamo tajnu prepuštanja u ruke Onoga čije su namere nedokučive, čitavo se naše biće buni. Ono što je tajanstveno umrtvljuje i straši.

Ali ako, usprkos svojih strepnji, čovjek ne pobegne daleko od Boga i svoje savesti i ostane u prisutnosti Onoga koji mu se još nije potpuno otkrio, onda će doživeti čudo: njegova uobraženost i samosigurnost pobeđeni su, njegova duša, još u potpunoj zbrci, prodire do sjedinjenja s Bogom neshvatljivim putevima a da sama ne zna kako. Sam Bog ga kroz Hrista osposobljava kad se ponizi pred tajnom Božje ličnosti, da je prizna i pouzda se u nju.

U životu takvog grešnika odigralo se je delo od naročite važnosti. On je prihvatio sada i nedokučivost Svemogućeg Boga i svoju sopstvenu bespomoćnost, i on koji je do sada bio buntovnik i nespokojan, zna sada da je njegova slabost najbolji zastupnik pred Bogom.

Iskustvo, a ne razmišljanje, pokazalo mu je na siguran način da malo dete nije u većoj zavisnosti od svoje majke, nego on sam o Bogu. Njegova nemoć se pokazuje na svim područjima, bilo da se radi o oproštenju njegovih greha, ili pobedi nad zlom, ili o novom životu, uzrastu u milosti i vernosti prema Bogu i ljudima u svom svakodnevnom životu.

Njegova slabost je postala novi faktor u njegovom životu molitve. Pre ga je prisiljavala da šalje očajničke pozive, ili mu je pak zatvarala usta tako da nije bio sposoban da nađe jednu reč da izloži svoje potrebe. Sada je ona mirna snaga koja hrani njegov život molitve. Njegovo ponizno i skrušeno srce dobro zna da nema nikakve zasluge kod Boga i da je važno pre svega da spozna svoju nemoć i prepusti svemogućem Bogu da vodi brigu o njemu, kao što se dete predaje u majčinske ruke.

Moliti, znači svaki dan priznavati Bogu svoju slabost u ovom ili onom području. Božji Duh, koji je duh molitve, potiče nas da se molimo svaki put sa svesti o našoj slabosti, tako da uviđamo koliko smo po prirodi nesposobni da verujemo, ljubimo, služimo, da se žrtvujemo, da trpimo, da čitamo Bibliju, da se molimo i borimo protiv naših zlih želja.

Često se dešava da napuštamo ovaj radostni položaj zavisnosti od Boga. Naša stara uobraženost i naša stara nadutost ponovo se učvršćuju; posledica toga je nova nesposobnost da shvatimo pravo značenje naše slabosti, pa ponovo postajemo plenom nesigurnosti i zbunjenosti. Sve postaje komplikovano, više nismo sigurni u oproštenje greha, mir iščezava iz našeg srca; svet, nemarnost, nedostatak interesa za duhovne stvari prete da uguše život odozgo; svaki dan greh pobeđuje, a duh nepokornosti javlja se čak do područja naše službe Bogu. Ovo stanje se nastavlja sve dok naše srce ne bude iznova slomljeno, poniženo i dok ponovo ne prihvatimo istinu, da nismo drugo nego slabi grešnici, nesposobni da učinimo bilo šta sami po sebi, osim da dozvolimo Bogu da se smiluje nad nama, da nas ljubi i preuzme brigu za nas.

Kad ovo spoznamo, naša slabost vraća nas u pravi odnos prema Bogu i ljudima, i iznad svega, stavlja nas u položaj koji jedino odgovara molitvi. Ovo izrazito liči raspoloženju nekog nemoćnog ili oduzetog čoveka. Kako mora biti bolno, da ne kažemo nepodnošljivo, kad ne možemo svojim ustima prineti kašiku, ili oterati dosadnu muvu! I kako je lako shvatiti ogorčenje i jad onoga koji je na sličan način uskraćen na svom telu. On još čini žestoke napore da se posluži svojim udovima kao pre, ali uzalud.

No pogledajte ovog nesretnika neko vreme iza toga, kad se već privikao i prepustio svojoj sudbini. On ostaje nemoćan, to je jasno, ali njegova slabost ga ne muči kao pre. Ona je postala deo njega samoga i promenila sve njegove pokrete i ponašanje.

Njemu stalno treba pomoć i to ga duboko ponižava. Ovo ponižavanje ostavilo je takođe traga. Kad blago, mirno moli za pomoć, on to čini kao ispričavajući se. A kako je zahvalan za najmanju učinjenu uslugu!

Sve njegove misli i svi planovi uslovljeni su njegovom fizičkom nemoći, jer je u svemu zavistan od svoje okoline. Ovo stanje zavisnosti stvara između njega i onih koji ga neguju najdublje veze, koje sjedinjuju dva ljudska bića.

Prema tome, moralna nesposobnost trebala bi nas privezati uz Boga i učiniti nas tako zavisnim od Njega, da bi rečima bilo nemoguće opisati ovu sjedinjenost. Setite se Isusovih reči: ”Bez mene ne možete ništa” (Jovan 15,5). U jednoj jedinoj rečenici sažeo je zadatak čitavog jednog života, zadatak koga još nismo potpuno naučili, sve dok ne dodirnemo prag večnosti.

Ne umaram se objašnjavajući naše stanje slabosti, jer je to jedan od bitnih elemenata našeg života molitve i naših odnosa i s Bogom. Dokle god smo svesni toga, nećemo biti pobeđivani poteškoćama, niti prestrašeni najmanjom preprekom, ili mučeni bilo čim, što bi nas moglo ražalostiti. Donećemo to sve Gospodu, ne očekujući ništa od sebe, nego sve od Njega. To znači otvoriti Njemu vrata, dozvoljavajući Mu da upotrebi svoju čudesnu moć.

2. Vera

Dolazim sada do drugog vida ovog stava koji je, kako smo videli, bitni element života molitve tj. ono stanje srca koje Bog prihvata kao molitvu bilo da je izrečena ili nije.

Napisano je da ”bez vere nije moguće ugoditi Bogu” (Jevrejima 11,6). Nema molitve bez vere, pa ma kako velika bila naša slabost. Vera sjedinjena sa slabosti rađa molitvu. Bez nje, naš vapaj biti će uzaludni poziv koji se gubi u noći.

Jedva da je potrebno to spominjati, jer svaki čovek ili žena molitve znaju da ovde dotičemo jedan od problema kojeg su najviše svesni. Biblija sadrži mnogobrojna mesta, koja označavaju kako treba postupati u pogledu molitve vere.

”Ako imate veru i ne sumnjate, ne samo da ćete učiniti to što se desilo ovoj smokvi, nego ćete reći ovoj gori: ´Digni se i baci se u more” i to će biti. Sve što molite s verom u molitvi, dobićete” (Matej 21,21-22).

”Ne rekoh li ti, ako veruješ videćeš slavu Božju?” (Jovan 11,40).

”Neka ti bude po tvojoj veri” (Matej 8,13).

”Neka moli (mudrosti) s verom i neka ne sumnja, jer onaj koji sumnja sličan je valovima morskim koje vetar goni s jedne strane na drugu. Takav čovek neka ne misli da će primiti nešto od Gospoda, to je neodlučan čovek, nepostojan u svim svojim putevima” (Jakov 1,6-8).

Ove reči bacile su u očajanje više hrišćana i tako su ih obeshrabrile da im je bilo nemoguće nastaviti s molitvom. To bi bilo svetogrđe zvati Ga, a ne verovati da može uslišiti molitve koje Mu se upućuju.

Kad se čovek iskreno ispituje u svetlu Pisma, utvrdiće da mu upravo vera nedostaje. Onaj koji moli ne bi smeo sumnjati, a on čini baš suprotno, sumnja pre molitve, za vreme molitve i posle molitve. On je kao na pomahnitalom moru, bacan ovamo i onamo vetrom sumnje; takav je kao što Biblija naziva: ”Čovek neodlučan i nepostojan na svim svojim putevima.”

On trpi, a ipak je nesposoban da sam po sebi izađe iz svojih poteškoća. Moli se, ali nije uslišen, iako su njegove molitve za sebe i za one koje ljubi, gorljive i ustrajne. Ipak nakon molitve vri u njegovoj duši tajna želja: ”Možda će me Bog čuti ovaj put”, i očekuje napeto odgovor koji ne dolazi.

Svestan je da je Bog doneo sud o njegovoj molitvi. Ako nije uslišena molitva, to je nesumnjivo zato što se nije molio s verom. Moli se, ali sumnja. (Na žalost, to nam se dešava često). To uznemirava čoveka i on se boji molitve, boji se da ne uvredi Boga, moleći se na takav način.

Prijatelju, koji sumnjaš, tvoj slučaj nije tako očajan, kako ti misliš. Ti imaš više vere nego što misliš, imaš je dovoljno za molitvu i dovoljno da budeš uslišen. Vera je nešto čudnovato, ona se sakriva tako da ju je teško videti ili naći. Ali ona ipak postoji, ona se prepoznaje po očitim znakovima. Ispitajmo ih ukratko.

Prava vera obraća se direktno Hristu. To je prvi, poslednji i najsigurniji znak žive vere. Grešnik nema drugo osim svog greha i svog trpljenja, kako mu to Božji Duh jasno otkriva. Umesto da beži od Boga i svoje sopstvene odgovornosti, kao što je to činio pre, sada on dolazi Isusu sa svim svojim teretom greha i nevolja, određeno pokazujući da ima vere.

U Pismu stoji: ”Neću izbaciti napolje onoga koji dolazi k meni” (Jovan 6,37). ”Ako priznajemo svoje grehe, veran je i pravedan da nam oprosti i očisti nas od svakog bezakonja” (1. Jovanova 1,9). Upravo to čine oni koji se približavaju Spasitelju da Ga mole za milost nad njihovom fizičkom ili moralnom bedom ili pak za oboje istovremeno a to je već dovoljno da bi čuli, još pre nego se vrate kući, one dragocene reči: ”Vera tvoja ti je pomogla”.

Njihov korak je bio izraz jednostavne i žive vere. Takva vera je svesna svojih potreba, spoznaje svoju slabost i ide direktno Isusu, predajući se Njemu za sve, pošto je spoznala da bi bez Njega pošlo sve lošim putem.

Sada dolazimo do spoznaje da za molitvu nije potrebna velika vera. Imamo je dovoljno kad nas tera osećaj slabosti Isusu. Prava molitva nije drugo nego sjedinjenje vere i slabosti. Eto, to znači verovati.

Rekli smo da moliti znači otvoriti vrata Isusu kad On kuca i dozvoliti Mu da dođe do dna naše bede, i da bi tamo pokazao svoju moć.

To ne znači da naša vera pruža bilo kakvu pomoć Isusu. Da bi odgovorio na naše molitve Njemu nije potrebna pomoć; sve što On zahteva su otvorena vrata. A još manje bi mogli reći da će naša vera privući Njegovu pažnju, da će probuditi Njegov interes ili skrb za nas. On se već odavno brine za nas! On želi doži u dodir s našom nevoljom da bi je mogao olakšati. Ali kako će doći do toga, ako Mu ne otvorimo vrata ili ako Mu moleći se, ne damo prilike da interveniše?

Stanje sumnje i unutrašnje neizvesnosti u kojoj se često nalazite u času molitve, smatrajte kao nedostatak vere. Na žalost, ovo gledište je vrlo rašireno i može izazvati zbrku i postati štetno za naš molitveni život. Nemojte zameniti neveru i sunju. Nevera je delo volje, koje se sastoji u odbacivanju verovanja tj. u odbacivanju priznanja svojih potreba, spoznaje svoje slabosti i dolaženja Isusu, te sasvim jednostavnog ispovedanja svog greha i svoje bede.

Sumnja je nasuprot isto što i muka, trpljenje i slabost koje često osujećuje veru. Mogli bismo je nazvati nevoljom, mukom i jadom vere. Ova ”bolest” vere, kao i sve bolesti, može biti manje ili više bolna i trajati duže ili kraće vreme. Ali, ako dospemo do toga da je smatramo kao nametnuto trpljenje, one će izgubiti od svoje gorčine.

Svako Božje ispitivanje kušnjom trebalo bi biti za naše dobro, pa i u vezi vere. Ono nije toliko opasno kako mi to mislimo. Ono nije štetno ni za veru, ni za molitvu, ako nas čini još i slabijim, to je samo za dobro. Pa ma kako to čudnovato bilo, ova slabost je upravo pokretač koji nas tera na ozbiljnu molitvu.

Ove misli mogu izgledati u protivrečnosti s pre navedenim mestima iz Pisma, jer se tamo izričito naglašava da onaj koji sumnja u molitvi ne treba da očekuje uslišenje.

Ova mesta ne treba uzeti nezavisno od ostalog teksta. Uporedimo ih s drugim koja se odnose na isti predmet. Pogledaj npr. živi opis ozdravljenja mladića iz Jevanđelja po Marku 9,14-30. Isus sa svoja tri učenika odlazi na goru, gde se pred njima preobrazio. Dole, u ravnici, neki čovek dovodi ostalim učenicima svoje jadno dete opsednuto zlim duhom. Tu dolazi do izražaja potpuna nemoć učenika i duboko razočaranje oca. U času kad se Isus pojavljuje, čovek podstaknut novom nadom, žuri da Njemu dovede svoje dete. On iznosi vrlo tužnu sliku o trpljenju svoga sina, koje ga prati još od detinjstva, pa u svojoj nevolji poviče: ”Ako možeš što, pomozi nam!” ”Ako možeš” odgovara Isus. ”Sve je moguće onome koji veruje”. Čini se da je čovek shvatio težinu ovih reči, jer odmah odgovara: ”Verujem, pomozi mom neverovanju”.

Ovde imamo tipičan primer vere koja sumnja. Sumnja u ovom slučaju, kao i uvek ide u dva pravca: jedan koji se odnosi na Boga, drugi na veru. Čovek ne sakriva svoja osećanja. ”Ako što možeš pomoći!” On nije potpuno siguran da Isus može pomoći.

Kad Isus dokazuje njegovu neveru i odgovara onim odlučnim tonom: ”Ako možeš verovati; sve je moguće onome koji veruje”, čovek popušta, oseća da Isus govori pravo, ali u isto vreme spoznaje da njegova vera nedostaje. U tom času ozdravljenje njegovog deteta dolazi u pitanje, ono postaje predmetom strašne borbe u njegovoj duši: vera i sumnja bore se za pobedu. U ovoj zbrci otac ne može drugo, nego muca: ”Verujem, pomozi mom neverovanju.”

Ovde ima nešto vrlo karakteristično. Čovek se služi izrazom nevere, govoreći o sunjji. Iskrena vera ne postupa drugačije; ona je kruta, stroga, bez milosti u svojim sudovima.

A kakav je Isusov sud? U Njegovim očima su ove muke, neizvesnost, sumnje - vera. A dokaz za to je, da je iscelio dete. Da je sumnja oca stvarno poticala iz neverovanja, Isus ne bi mogao učiniti čudo. Stih 23. to jasno pokazuje, kao što to potvrđuje i Marko 6 glava, 5-6 stih, gde je rečeno, da ”Isus nije mogao učiniti nikakvog čuda… i On se je čudio njihovom neverstvu”.

Ovde vidimo koliko vera može biti slaba, nesigurna i neizvesna. Pogledajte oca u času, kad upućuje molbu Isusu, on se optužuje zbog nevere, a ipak ima dovoljno vere da dozvoli Gospodu da izvrši jedno od svih najvećih čuda.

Učenici su pokušali i promašili.

Zašto je ta tako nesigurna vera mogla biti uslišena? Budući da je imala sve karakteristike žive vere obratila se na Isusa, iznela svoju nevolju pred Njega, i spoznala da je to sve pre učinila u sumnji.

Sad kad smo prodrli u pravi karakter molitve i vere, naš život molitve biće pojednostavljen i olakšan. Shvatili smo, najpre, da molitva ne zavisi ni od naših osećanja, ni od raspoloženja duha u kome se nalazimo za vreme i posle molitve. Uverljiv je primer ovog oca, zaronjenog u duboku žalost. Njegovi osećaji mu nisu pružali nikakav siguran temelj za njegovu molitvu, slučaj njegovog sina bio je beznadan, učenici su sve pokušali, ali nisu uspeli. Onda se pojavljuje Isus, koji ukazuje na ulogu vere. Kad nesrećni otac viče: ”Verujem, pomozi mom neverovanju”, pitam se da li je govoreći to, mislio da je svaka nada izgubljena?

Što se tiče njegovih razmišljanja, ona nisu više ohrabrujuća od njegovih osećanja. On malo otkriva pozadinu svojih misli kad kaže Isusu: ”Ako možeš.” On nije bio potpuno siguran da će Učitelj moći bolje uspeti od učenika. A kad mu Isus objašnjava da ozdravljenje njegovog deteta donekle zavisi od njega i njegove vere, on postaje još očajniji, bacan između sumnje i vere.

Ima ovde nešto o čemu treba razmišljati, kad doživljavamo ista iskustva dok se molimo. Oklevamo, jer nismo sigurni da smo na dobrom putu i stalno se pitamo da li su naše molitve po Božjoj volji. I čak kad nam je dana sigurnost, još se bojimo, jer nam nedostaje govorljivosti i iskrenosti. Čini nam se da bi to značilo uvrediti Boga, ako bismo Mu se približili u takvom stanju duha.

Kako je dragoceno govoriti sam sebi u tom času da imamo dovoljno vere da donesemo Isusu sve brige i da Mu dozvolimo da ih On ponese! Neka nas naše sumnje ne spreče da učinimo to što je učinio otac onog jadnog bolesnika: ispovedati ih Gospodu. Kroz to će put molitve biti olakšan.

Čemu od sada činiti napore za verom, ili za odbacivanjem sumnje? Sve je to nekorisno, jer smo počeli shvatati da, ma kakve bile naše teškoće, sve ih možemo doneti Isusu. Neka slabost naše vere ne bude za nas predmet uzbune. Budući da smo dozvolili Isusu da uđe u naše srce, On će dati ono što želimo.