< 6. Poglavlje Sadržaj 8. Poglavlje >

 

Sedma glava

KO, ZAR JA, GOSPODE?

 

Čuli ste za Božju decu o kojoj se govori kao o ovcama. Slika nije ružna, ako uzmemo sve u obzir. Slika priziva viziju zelenih pašnjaka, tihih vodâ i nežnog Pastira koji bdije nad stadom.

Međutim, On nas upoređuje i s mazgama. Ponekad pomislim kako je ta analogija ipak bolja.

Podsetimo se onoga što je Gospod rekao u Psalmima: “Nemojte biti kao konj, kao mazga bez razuma, kojima uzdom i žvalama valja obuzdati gubicu, kad ne idu k tebi” (Psalam 32,9).

Ne budite kao jogunasta mazga! Ne budite tvrdoglavi kada Bog govori. Nemojte se stalno boriti protiv Njega i opirati mu se. Nemojte stalno bežati od Njega, onemogućavajući ga da vam govori. Ne primoravajte ga da vas hvata kako se hvataju odbegle životinje, da biste mu tek tada dozvolili da vam se približi.

Zašto se opiremo takvom veličanstvenom Bogu koji nas voli? To je besmisleno! Napomenuli smo u prethodnom poglavlju da često odbijamo Njegov poziv jer se smatramo tako inferiornima. Po ko zna koji put smo zatajili, i ne možemo zamisliti da On ipak želi nas da upotrebi. Negujemo svoje povređeno krilo i odbijamo zahtev da se ponovo vinemo u nebesko plavetnilo. Kada Gospod kaže: “Sine, kćeri, tebe sam izabrao za ovaj zadatak”, mi se okrećemo i odlazimo. Govorimo sebi da, pošto smo i ranije s tim u vezi teško zabrljali, jednostavno ne možemo ponovo trpeti razočaranje i sramotu. Upravo je to trenutak kada sklonosti “mazge” stupaju na scenu. Tvrdoglavo se opiremo i samoj pomisli da ponovo postanemo aktivni.

Sećam se vremena, pre mnogo godina, kad bi mi naš najmlađi sin Čak doneo jednu svoju cipelu sa čvorom u pertli. Verovatno mu je tada bilo četiri, možda i pet godina. Niko, ama baš niko nije umeo da napravi čvor u pertli kakav je mogao ovaj mali momak. Imao je čudan stav prema čvorovima: svom snagom koju je imao vukao je pertle. Vukao je, istezao i stezao čvor, sve dok se nije pretvorio u tvrdu malu lopticu. Tada se više nije moglo otkriti gde se jedna strana pertle završava a gde druga počinje.

Umesto da mi s problemom dođe ranije, on je dolazio kasno ... tek pošto je sâm pokušao da ga “reši” i pošto je čvor postao tako majušan i stegnut da bi ga samo neka “viša sila” mogla razvezati. Govorio sam mu uvek iznova: “Sine, kada povučeš pertlu i vidiš da ne ide onako kako bi trebalo, tada ne trzaj još jače. Pozovi me i ja ću ti pomoći.” Tada bi mi obično odgovorio: “Pa, znaš, ja stalno mislim da ću moći da izvučem pertlu i baš zato vučem još jače.”

Kakve li prikladne slike našeg života s Bogom! Upadamo u zamršene situacije i odbijamo da priznamo da smo za nastali čvor sami krivi. Vučemo sve jače i jače, sve dok ne dođe do toga da (doslovno) Bog treba da interveniše da bismo se iz toga izvukli.

Pre izvesnog vremena naišao sam na sledeći vrlo prikladan stih:

U nepromišljenosti i ruku punih nestrpljenja,

Mrsimo planove koje je načinio Bog;

A onda, kad u bolu zavapimo, On nam kaže:

“Smiri se, dete moje, dok ja ne razrešim čvor.”[1]

  Upravo je to Bog hteo da učini s Mojsijem. Njegov je život bio jedan veliki čvor sopstvenog truda — napornog, iskrenog truda u sili tela. A onda, kad je čvor postao tako zamršen i nerazveziv, Mojsije se povukao u pustinju i tamo ostao četrdeset godina. Najzad, došao je i taj veliki dan kad se Bog obratio Mojsiju i praktično mu rekao: “Mojsije, hoću ponovo da te upotrebim. Imam za tebe zadatak.”

U tom trenutku mazga-Mojsije ukopava se svojim kopitama.

 

“Da li sam Te dobro čuo, Gospode?”

Mojsije se opirao četrdeset godina. Govorio je sebi sve vreme kako je njegov slučaj izgubljen. Kad je ovom prilikom Bog došao s neposrednim, jednostavnim pozivom, stari pastir nije mogao da se snađe. U stvari, nije hteo da poveruje da bi on za Boga i dalje mogao biti koristan. “Sada hajde da te pošljem k faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira” (2. Mojsijeva 3,10).

Ovo, složićemo se, nije bila nikakva složena situacija. Gospod je govorio jezikom koji je Mojsije mogao razumeti. On mu je dao jednostavnu, dvostruku zapovest. Prvo: “Poslaću te.” I drugo: “Ti ćeš izvesti moj narod.” Od toga se sastojao plan.

Moramo zapaziti da ovo nije bio plan s više opcija. To čak nije bio ni poziv koji čovek može mirno da prihvati ili odbije. To je bio poziv bez davanja opcija. Mi ne možemo očekivati da Bog govori, a onda da nas pita za savet u vezi sa sopstvenim planom. Bog objavljuje; On ne otvara priliku za neobaveznu raspravu ili dijalog. On ne saziva komisiju stručnjaka koja bi predložila prihvatljive opcije.

On govori, i to je to.

U izuzetnim trenucima našeg života Bog nam kaže: “Drago moje dete, evo ovo planiram za tebe. Znam da si u prošlosti pravio, vezivao različite čvorove. A znam i da ćeš to verovatno činiti i u budućnosti. Ali, za ovo vreme, za ovaj trenutak, ovo je plan koji sam pripremio za tebe. Pođi sada, Ja te šaljem i Ja ću biti s tobom.”

Bog je to rekao Mojsiju, ali Mojsije nije želeo da s tim ima bilo kakve veze. Zašto se opirao? Intimno sam uveren da Mojsije Boga nije slušao kako treba. Verovatno je pomislio kako Bog njega hoće da postavi za izbavitelja Izrailja, pa su zbog toga iskočili svi njegovi osigurači.

Međutim, Bog to njemu nije rekao! Rekao mu je da će biti oruđe u izbavljenju, dok će izbavitelj biti sâm Bog. Zaista, razlika je ogromna. Kada Bog poziva, On ima plan, ali nikada ne očekuje da ti izvršiš taj plan. On će taj plan dovesti do uspešne realizacije. Želi samo da ti budeš oruđe u tom poslu. Konačno, u pitanju je Njegova, a ne tvoja reputacija. On od tebe traži da mu se predaš kao oruđe koje će On moći da uzme i upotrebi, i to je sve.

Mojsije to nije shvatio: “A Mojsije reče Bogu: ko sam ja da idem k faraonu i da izvedem sinove Izurailjeve iz Misira” (2. Mojsijeva 3,11)?

Kao da čujem Božji glas koji odgovara: “Trenutak Mojsije. Tajmaut. Nisi razumeo plan. Nisam to rekao! Sve što je potrebno da učiniš jeste da budeš na pravom mestu u pravom trenutku i da me pratiš dok radim. Biće divno! Samo neka tvoje srce bude spremno; vodi računa da živiš životom poslušnosti, a onda gledaj kako Ja izbavljam Izrailjce iz Egipta.”

Zar ne mislite da Mojsijeve reči “Gospode, ko sam ja da to učinim?”, zvuče kao ponizan, učtiv odgovor? U stvari, bilo je krajnje neumesno Gospodu uputiti takvo pitanje. Mojsije je trebalo da kaže: “Gospode, kako god Ti kažeš! Stojim ti na raspolaganju. Ja sam ’zapaljiv’, kao taj grm. Samo upali šibicu. Spreman sam da krenem.” “A Bog mu reče: ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori” (12. stih).

Kojoj gori? Na gori Sinaj, pomenutoj u 1. stihu. Ako biste danas posetili tu veliku planinu od sivog kamena, videli biste da se ona uzdiže do visine oko 2.600 m. Lako je zamisliti Mojsija koji se u tom trenutku pažljivo odmiče i gleda prema veličanstvenom vrhu koji se uzdizao pred njim. Naslućujem kako ga je obuzelo čudno osećanje dok je slušao te reči. Bog mu je kazao: “Mojsije, ovo će biti znak na koji ćeš se moći osloniti: kad izvedeš narod iz Egipta i ponovo dođeš pod ovu goru, doći ćeš tu da mi poslužiš zajedno s njima.”

Mojsije je u tom trenutku, verujem, intimno znao da je “propao”. Nije bilo načina da navede Boga da odustane od tog svog plana.

Jeste li nekad pokušali da navedete Boga da odustane od nekog svog plana? Neprijatnije iskustvo ne bih mogao zamisliti. Misliš kako si “istrajan”, a sve što radiš samo je trzanje pertle i čvršće zatezanje čvorova. Ti i ja treba da sarađujemo s Bogom, budući da već radimo za Boga. Kada nam On izloži svoj plan, tada stvarno nema druge alternative.

Problem s tim aranžmanom je u tome što Njegove odluke često deluju vrlo nelogično, naravno, iz naše perspektive. Pomišljamo kako ne može biti da On stvarno tako misli. Budite sada otvoreni i recite, da li biste izabrali Jonu za evangelizaciju u Nineviji, pogotovo ako ste znali da je te Ninevljane mrzeo iz dna duše? Svakako da ne biste. Odmah biste ga precrtali sa spiska. Sigurno je da bi svaki student prve godine teologije bio bolji izbor od nekoga s ogorčenim, rasističkim stavom prema tom stanovništvu.

Bog je mislio drukčije. Jona je, ipak, u svakom pogledu bio Njegov čovek.

Da li biste se opredelili za Gedeona da on povede borbu protiv moćne vojne sile okupatora? O toj velikoj sili Biblija govori: “A Madijani i Amalici i sav narod istočni ležahu po dolini kao skakavci, tako ih beše mnogo; ... beše ih mnogo kao peska po bregu morskom” (Sudije 7,12). I Gedeon da bude predvodnik napada? Zvuči kao vic! Gospodnji anđeo je morao da pronađe tog hrabrog junaka koji je, u velikom strahu od neprijatelja, vršio pšenicu, skriven u presi za vino.

Šta ćemo reći o Mojsiju? Da li biste izabrali suncem iscrpljenog pastira, osamdesetogodišnjaka, da se suoči s jednim od najmoćnijih careva na svetu? Mojsije je četrdeset godina bio napolju, s ovcama. Već je bio izgubio sve veze sa svojim narodom. Gajio je malu porodicu; živeo u kući svog tasta, za koga je radio. Za tih četrdeset godina taj čovek nije mogao da skuca ni dovoljno sikala da sagradi sopstveni mali krov nad glavom. Priznajmo, ne čini li nam se da je on krajnje neizgledan kandidat za poduhvat spasavanja jednog celog naroda od tiranije jedne moćne države?

Nema sumnje, Mojsiju je to tako izgledalo. U tome je on video otprilike onoliko logičnog smisla koliko je bilo u slici pustinjskog grma koji gori i gori, ali nikako ne dogoreva. Upravo se tako on osećao tog velikog svečanog dana, kad ga je Gospod sreo u pustinji. Upravo se tako često osećamo i ti i ja. Mi ne gledamo onako kako nebo gleda. Bog nam kaže: “Vi ne gledate ljude onako kako to ja činim. Vi gledate na čovekovu spoljašnjost i na osnovu nje izvlačite svoje zaključke. Ja tako ne radim. Ja gledam ispod površine — zagledam duboko u srce. Nastojim da u čoveku pronađem neke sasvim određene osobine, a onda donosim odluku.”

Poslušajmo reči Ananije vidioca: “Jer oči Gospodnje gledaju po svoj zemlji da bi pokazivao silu svoju prema onima kojima je srce celo prema Njemu” (2. Dnevnika 16,9).

Dobro podvuci te reči. Možda ćeš u nekom trenutku svog života moći te reči da primeniš na život nekoga ko od tebe zatraži savet i ohrabrenje. Božje oči pretražuju našu planetu, u želji da nađu sasvim određene ličnosti čija su srca potpuno pogodna za određeni zadatak koji On ima na umu. A kada ih pronađe, tada pazi! On ih baca u reku aktivnosti i podupire ih svojom moćnom rukom.

Mojsije nije sebe video onako kako ga je video Bog. U svom opiranju poprimio je osobine mazge. Ukočio je vilicu, savio vrat i odbio da poveruje u ono što mu Gospod govori. Tom prilikom izneo je nekoliko slabašnih izgovora. Hajde da razmotrimo svaki od ta četiri neprikladna odgovora. Upozorio bih vas da će nam ono što čitamo zvučati vrlo poznato.

 

Prvi izgovor: “Nemam sve odgovore.”

A Mojsije reče Bogu: evo, kad otidem k sinovima Izrailjevim, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi reku: kako mu je ime? šta ću im kazati” (13. stih)

“Ali Gospode”, branio se Mojsije, “Ja u tim okolnostima ne mogu govoriti u Tvoje ime. Vidiš, kad ti ljudi počnu da me obasipaju pitanjima, neću moći da odgovorim ni na jedno njihovo pitanje.”

Pre nego što razmotrimo Božji odgovor, zastanimo i razmislimo za trenutak o tom neubedljivom izgovoru. Ne zvuči li nam on prilično poznato? To je izgovor kojim se služe mnogi današnji vernici. “Gospode, ja to ne mogu, jer, biću sateran u ćošak, nedostajaće mi reči i tada neću znati kako da se snađem. Neko će me pitati, npr.: ’Šta će biti s neznabošcima u Africi?’ ili ’Kako su se dinosaurusi smestili u Nojev kovčeg?’ Ostaću vezanog jezika. Neću znati šta da kažem, pa ću u očima drugih ljudi ispasti smešan i glup. To, Gospode, ne bih mogao da podnesem. Mislim da Ti to razumeš. Ja jednostavno nemam odgovore na sva pitanja.”

Možda se sećate kako je to bilo u srednjoj školi ili na fakultetu, kad se predavač ili profesor uhvati u neku logičku zamku. Napravio je grešku, svi su to znali, a on je opet tvrdoglavo odbijao da to prizna. I šta ste onda uradili? Vrlo verovatno, počeli ste da ga pritiskate, odsecajući tu neubedljivu granu na kojoj je sedeo uz pomoć zbirke činjenica sa oštrim zupcima. Zašto ste to radili? Zato što u nama postoji nešto što traži da onaj drugi jednostavno prizna: “Tačno je, nisam bio u pravu.”

Nikada nisam prestao da poštujem osobu koja bi na neko pitanje uzvratila odgovorom: “Ne znam.” S druge strane, u znatnoj meri sam prestao da poštujem one koji su znali da nisu u pravu i znali da ja to znam, ali nisu mogli da nateraju sebe da to i priznaju.

Evo jednog direktnog pitanja: Zbog čega smatramo da moramo, kao na tacni, imati odgovore na sva pitanja? Direktan odgovor: Ponos. Ponos kaže: “Ako nemam spreman efektan odgovor i ako kažem ’Ne znam’, smejaće mi se.” Ali to nikako nije tačno. Razumni, obzirni ljudi neće se smejati; oni će biti svesni da niko nema odgovore na sva pitanja.

Kad je Mojsije uputio Bogu onaj prvi jadni izgovor i rekao: “Neću imati odgovore na sva pitanja”, Bog mu je odmah uzvratio: “Možda i nećeš imati, ali ćeš imati moju podršku u svemu.”

A Gospod reče Mojsiju: JA SAM ONAJ ŠTO JEST. I reče: tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: koji jest, On me posla k vama. (14. stih)

Šta ovo znači? Većina čitalaca Biblije preleti pogledom preko tih reči i čudi se zbog čega je taj odgovor uopšte bio važan i kako to da je zadovoljio Mojsija.

Istražujući dublje u izvornom jeziku, otkrivamo da su te reči zapravo tačno ona slova kojima se, u jevrejskom, ispisuje ime Jahve. Prema tome, evo šta je Bog tom prilikom rekao: “Mojsije, tebe šalje jedino samopostojeće, svemoguće Biće u celom svemiru. Ti Njega predstavljaš. Tebe je poslao JA SAM. Upravo to im reci.”

Reč “Jahve” je najprisniji izraz za živog Gospoda u jevrejskom jeziku. Bog je rekao: “Mojsije, kada staneš pred izrailjske starešine reci im da te je prisni izrailjski Bog poslao kao svog predstavnika.”

U nastavku, Bog Mojsiju daje dva obećanja, želeći da mu pomogne kada bude trebalo da se pojavi pred starešinama, a onda i pred samim faraonom. On u 18. stihu kaže Mojsiju da će izrailjske vođe “poslušati glas tvoj”. Mojsije je u pogledu toga imao u rukama Božje obećanje. A onda, za trenutak kada bude došlo do suočavanja s faraonom, Gospod je dao drugo obećanje: “Ali ću pružiti ruku svoju, i udariću Misir svim čudesima svojim, koja ću učiniti u njemu; i posle će vas pustiti” (20. stih).

Kakve li sigurnosti! To je bio već završen posao. Gospod je rekao Mojsiju ne samo da će ga izrailjske starešine slušati i da će mu verovati nego da će se i sâm faraon prikloniti i otvoriti Izrailju vrata u slobodu. To će se zaista dogoditi: faraon će pustiti Izrailj. I tako, Mojsije, ti u rukama imaš moja obećanja da bi istrajao u tom poslu. Neću te izneveriti. Čini ti se kao da nećeš imati odgovore na sva pitanja, ali ćeš zato imati moju podršku u svemu. Ti zastupaš velikog JA SAM; zastupaš moja sigurna obećanja.”

Sigurno ćete pomisliti kako će posao i dogovor time biti završeni? Hoću da kažem, šta je uopšte Mojsije još trebalo da čuje? Međutim, odmah zatim usledio je još jedan neuverljiv izgovor.

 

Drugi izgovor: “Možda neću imati njihovo uvažavanje.”

A Mojsije odgovori i reče: ali neće mi verovati ni poslušati glasa mojega; jer će reći: nije ti se Gospod javio. (4,1)

Mojsije je ovom svojom reakcijom pokazao koliko se duboko grozio podsmeha. Možda je, više od svega ostalog, bio smrtno uplašen da se ne pokaže kao poludeo starac. On je tada, praktično, rekao: “Gospode, bio sam u Egiptu i znam kako je tamo. I  Ti mi govoriš kako ću se ja radosno vratiti u prestonicu — stari, siromaštvom obeleženi pastir, iz najzabačenijeg dela pustinje? Šta misliš na kakav ću prijem tamo naići? Vidi ovu moju odeću! Pogledaj ovo moje naborano lice. I Ti kažeš kako ću se ušetati tačno usred nečega što je simbol prefinjenosti i kulture — pravo pred zlatni faraonov presto, s ovim mojim čvornovatim štapom u rukama? I, kako kažeš, nagovoriću tog tvrdoglavog monarha da me pusti da sve njegove robove, kao stado ovaca, povedem napolje iz zemlje? Gospode, ko će mi to poverovati? Kad bih tako nešto rekao, osećao bih se kao kakav jadnik koji je “bubnuo pa ostao živ”.

Zaista, nije zabavno osećati se posramljenim pred ljudima. U očima većine od nas bilo bi to poput one stare noćne more kada govorite pred đacima u razredu, a onda iznenada primećujete da na sebi imate samo donje rublje. Mojsije je strahovao od takve vrste neprijatnosti. U usamljenosti svog pustinjskog doma, bar, imao je još svoje dostojanstvo. Mogao je da bude i anoniman, i da bude niko; mogao je i pobeći, a ipak je bio van opasnosti. Niko mu se, bar, nije smejao.

Iz Mojsijevog odgovora jasno se vidi da je prevideo ono što je Bog upravo bio rekao. Reči iz tog zapaljenog grma, na neki način, odletele su preko njegove kosmate glave. Gospod mu je već bio rekao: “Oni će poslušati glas tvoj.” A on, samo nekoliko trenutaka kasnije, govori: “Ali neće mi verovati ni poslušati glasa mojega.”

Tu negde došlo je do prekida na vezi! Drugi Mojsijev izgovor zapravo je otvoreno negiranje Božjeg upravo datog jasnog obećanja.

“Mojsije, kada tamo odeš, oni će te slušati.”

“Dobro, Gospode, ali šta ako me ne budu slušali?”

Ne mogu a da ne pomislim kako je negde unutra u tom grmu Bog odmahivao glavom. Zar on nije čuo ono što sam upravo rekao? U čemu je problem? Mojsije se ponašao kao mazga. S mazgom se stvarno ne možete sporazumeti.

“Mojsije, imaćeš na raspolaganju svu moju silu. To ti je moj odgovor.”

“Da, ali možda neću imati njihovo potpuno uvažavanje.”

“Hoćeš, svakako! Upravo sam ti rekao da će ti na raspolaganju biti sva moja sila!”

Evo još jednog razmišljanja: Mojsijev drugi izgovor bio je čisto nagađanje. Počinje rečima: “Šta ako ...?” To su, i uvek će biti, reči ljudi opterećenih stalnom nepotrebnom brigom. Od tih dveju reči živi svaki brigoslav u Božjoj porodici. Šta ako se dogodi tako i tako? Šta ako taj i taj uradi to i to? Šta ako nas snađe to i to?

Mnogi ljudi svoje umove hrane nesigurnošću sutrašnjeg dana, dozvoljavajući da ih čudovište “Šta ako” bez prestanka steže oko vrata. Upravo to je činio Mojsije. Do te mere je bio zabrinut zbog nečega što bi se moglo dogoditi da nije čuo da mu je Bog rekao šta će se (zapravo) dogoditi. Njegov um bio je pun zamišljenih scenarija. Zamišljao je sebe ponovo u zemlji Egiptu, obrasloj bujnom vegetacijom, koju navodnjava reka Nil. Stvarao je sebi sliku bogatstva i sjaja egipatskog dvora i svih onih elegantno obučenih, profinjenih svetovnih ljudi i žena. Oni me neće uvažavati. A i kako bi? Zuriće u mene kao u kakvu neobičnu staru relikviju, ismevajući me. Očigledno je da je Mojsije bio zaokupljen sobom.

Svestan Mojsijevih misli i strahova, Gospod mu ljubazno i strpljivo kaže: “Evo, pokazaću ti šta ja mogu da učinim.”

A Gospod mu reče: šta ti je to u ruci? A on odgovori: štap.

A Bog mu reče: baci ga na zemlju. I baci ga na zemlju, a on posta zmija. I Mojsije pobeže od nje.

A Gospod reče Mojsiju: pruži ruku svoju, pa je uhvati za rep. I pruži ruku svoju, i uhvati je, i opet posta štap u ruci njegovoj ... (stihovi 2-4)

Zaista uzbudljivo! Pomislite samo kako mu je u tom trenutku laknulo! Uhvatio je za rep klizavu, otrovnu zmiju, a onda ju je Bog ponovo pretvorio u komad drveta. Pouka: “Eto, vidiš, Mojsije. Ja drveni štap mogu da pretvorim u živu zmiju, a onda ponovo zmiju u drveni štap. Eto, u svojoj ruci upravo imaš nešto što ćeš moći da iskoristiš. Ja te pred faraona ne šaljem kao kakvog šašavog klovna s prstenčićima ili kutijama ili s vrećom jeftinih trikova. Ja sam Gospod neba i Zemlje i ja te šaljem da pred njim pokažeš veličanstvene znake.”

Nema sumnje da je Bog u tom trenutku imao punu Mojsijevu pažnju i tada je nastavio:

I opet mu reče Gospod: turi sada ruku svoju u nedra svoja. I on turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to ruka mu gubava, bela kao sneg.

A Bog mu reče: turi opet ruku svoju u nedra svoja. I opet turi ruku svoju u nedra svoja; a kad je izvadi iz nedara, a to opet postala kao i ostalo telo njegovo. (6. i 7. stih)

Mojsije je pogledao svoju ruku i video da je gubava, leprozna — pogođena najstrašnijom od svih bolesti. Kakvog li šoka! Ali na Božju zapovest, kad ju je ponovo zavukao pod svoj pustinjskih ogrtač a potom izvukao, bila je opet zdrava kao i ostalo njegovo telo.

Veličanstveno! Pa ipak, to za Gospodara svemira nije bilo ništa. On je mogao (a to će i učiniti) da učini mnogo drugih veličanstvenih znakova u Egiptu. On će sâm veliki i silni Nil pretvoriti u krv. Prekriće zemlju vašima, skakavcima, žabama i mušicama, kao i ružnim, bolnim čirevima. Zakloniće sunce i obaviti zemlju gustom tamom. Na kraju, ugasiće život svih muških prvenaca u Egiptu. On je Gospod, što znači da može učiniti sve što poželi. Od Mojsija je tražio samo da dođe i stane pred faraona, iznese poruku a onda da se jednostavno skloni, dok Bog bude drmao zemlju svojom zastrašujućom silom.

Uzbuđuje me i sama pomisao na to kako bih se osećao da se nađem na Mojsijevom mestu! Kada je uopšte Bog takvu silu stavio u ruke jednog čoveka? Nema sumnje, Mojsije je sada bio ubeđen, osvedočen.

Ali ne. Zapanjujuće, zaista. Umesto da padne na kolena u znak strahopoštovanja i poslušnosti, on se sad skriva iza novog neubedljivog izgovora.

 

Treći izgovor: “Sporo se izražavam.”

A Mojsije reče Gospodu: molim ti se, Gospode, nisam rečit čovek, niti sam pre bio niti sam od kako si progovorio sa slugom svojim, nego sam sporih usta i spora jezika. (10. stih)

U engleskom prevodu Biblije poznatom kao “Živa Biblija” ovako je parafraziran Mojsijev izgovor: “O, Gospode, ja jednostavno nisam dobar govornik. Nikada to nisam bio, a nisam ni sada, nakon što si mi govorio, pošto imam govornu manu.”

Njegova poruka je bila: “Gospode, ne mogu dovoljno lako da saberem svoje misli. A i ako ih saberem, ne mogu da ih iznesem. Sporog sam jezika.”

Možda ćete i u ovome moći da se identifikujete s Mojsijem: “Čoveče ... kad se nađem pred grupom ljudi ... ahmmm ... ne uspevam da izgovorim ono što sam hteo. Uplašim se. Kolena mi klecaju i dođe mi da povratim. Da bi stvari bile još gore, ni u kojoj situaciji ne znam šta treba da kažem. Možda tu i tamo uspevam da sastavim par dobrih misli, ali onda ne znam kako da ih povežem.”

To je bilo ono na šta se Mojsije žalio. Govorio je Gospodu: “Sve ove godine moj posao su bile — ovce. Jedino što sada umem, to je ’beee, beee’. I to je sve! A Ti me teraš da stanem pred sve one obrazovane zvaničnike u faraonovom dvoru i da tamo budem rečit. Ja ... ja u tome jednostavno ne mogu da se snađem ... ne mogu ja to. Žao mi je. Nadam se, Gospode, da Ti to razumeš?”

Moj prijatelj i mentor, dr Hauard Hendriks, držao je pre više godina tzv. Dejl-Karnedži-tečaj.* Pričao mi je o dvojici polaznika iz svoje grupe, skamenjenih pri pomisli da treba nešto da kažu pred bilo kojom drugom osobom. Jedan od njih bio je tako prestravljen da se, kad je na njega došao red da izađe napred i iznese svoj mali tekst, bukvalno sakrio pod klupu. Drugi se, kad je došao na red, izgovorio da mora u kupatilo i više se nije vratio na nastavu. Nijedan od njih nije mogao zamisliti da stane čak i pred par osoba koje bi ga slušale s puno razumevanja.

Tako se osećao i Mojsije. Izgubio je “petlju”. Da li si se nekad tako osećao? Dolaziš u priliku da javno kažeš nekoliko reči o svom Gospodu, osećaš podsticaj Svetoga Duha koji ti šapuće: Hajde, samo napred, ali od te misli zazire tvoja telesna priroda. Tada se izgovaraš: “Gospode, nisam ja za to sposoban. Ne mogu ja to. Ne mogu se upustiti u takav zadatak; nisam propovednik.”

Ispričaću vam o apostolu Pavlu nešto što će vas možda iznenaditi. Na sâm pomen imena tog velikog apostola pred očima nam je slika velikog govornika — nešto kao Vinston Čerčil, Bili Grem i drugi, upakovani ujedno. Većina od nas zamišljamo ga kako ulazi u grad praćen mnoštvom koje maše zastavicama, nešto kao kombinacija Napoleona i Aleksandra Velikog; zamišljamo ga kako propoveda izuzetno rečito i kako s velikom lakoćom osniva nove crkve.

Mada se za njega nesumnjivo može tvrditi da je bio veliki apostol, on nikako nije bio veliki govornik. Evo, čitajte njegove reči na tu temu, u pismu koje je uputio crkvi u Korintu: “I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božje” (1. Korinćanima 2,1).

U kontekstu tih reči, Pavle govori o svetovnoj mudrosti. On je tom prilikom rekao: “Kao što znate, braćo i sestre, ja se nisam kočoperio, ulazeći na vrata. Nisam nastupio uglađeno, blistavo, onako kako to vama, Grcima, imponuje. Čuli ste mnoge rečite govornike, ali ja među vama nisam bio jedan od takvih, i toga sam svestan. Evo, kakav sam ja bio. ... Ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju” (3. stih).

Možete li u to poverovati? Pavle je bio tako nervozan da je jedno njegovo koleno kazalo drugom: “Hajde, da se tresemo!” Mogao je da čuje kako mu kolena pod haljinom udaraju jedno o drugo. Apostol Pavle!? Zar je to moguće? Očekivali biste da samo tako ušeta u prostoriju i nastupi kao profesionalac. Ali, nije tako bilo. On je bio s njima u njihovim slabostima. U strahu. U “mnogom drhtanju”. Zapravo, on čak priznaje: “I reč moja, i poučenje moje ne bejaše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile” (4. .i 5. stih).

Zašto Bog, tamo u prvom veku, nije upotrebio nekog silnijeg, rečitijeg govornika? On je za to imao jak razlog. Nije želeo da se ljudi vezuju za govornički stil i veštinu nekog čoveka. Gospod je znao šta radi. Nije želeo da slušaoci, odlazeći s Pavlovih predavanja, govore: “Baš sam impresioniran! Kako je komunikativan kao ličnost. “Strašan” govornik!

Kad bi apostol Pavle završio, ljudi su doživljavali susret s Bogom. Kad bi sišao s govornice, ljudima i ženama je bilo jasno da su upoznali živog Spasitelja. Kad bi Pavle napisao poslanicu nekoj crkvi, bilo je to kao da ju je pisala ruka samog Boga. Njihova vera se tada hvatala za čvrstu stenu Božje sile, a ne za putujući pesak ljudske ličnosti. Sâm Pavle nikada nije bio atraktivan; nije on bio taj koji privlači ljude. Što se tiče govorenja u javnosti, on nije mogao ni da pridrži sveću čoveku kakav je bio Apolo.

To nije, rekli bismo, opšte prihvaćena predstava kakvu imamo o velikom apostolu,  kakvu gajimo o velikom apostolu. Štaviše, zamišljamo kako je to bio čovek poput Demostena. Ali ne. Kao i u slučaju Mojsija, razvili smo predstavu o rođenom vođi, ubedljivoj, dinamičnoj ličnosti, idealne modulacije glasa; o nekome ko nikada ne muca, zastajkuje, niti preskače i jednu jedinu reč. Budući da smo se navikli na ličnosti koje je proslavila televizija, razmišljamo kako prave vođe treba da budu u besprekornom odelu od listera, krojenom po meri, ili u odgovarajućem elegantnom kompletu ako je reč o ženi; osoba bez mane, lepa, pravilnih zuba, gde je svaka vlas na svom mestu; osoba koja oštrog oka gleda u publiku i govori s puno samopouzdanja. (Ništa nam ne smeta i ako čita sa telepromptera!)

Bog zatim, s nesmanjenim strpljenjem, kaže Mojsiju: “Čuo sam šta si rekao, a evo, šta ću ja učiniti.” I Gospod mu veli: “Ko je dao usta čoveku? ili ko može stvoriti nema ili gluha ili okata ili slepa? zar ne ja, Gospod? Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti” (11. i 12. stih).

Eto, to je božanska terapija za bolje govorništvo! “Ja ću biti među tvojim usnama. Biću na tvom jeziku. Daću ti neophodne reči kada ti budu bile potrebne.”

Reći ću vam šta sam otkrio kada je reč o Gospodu. On ne daje mudrost “na kredit”. On nije neko ko će te unaprediti u oličenje mudrosti, ili ti tutnuti nekoliko rečenica punih Duha koje ćeš staviti negde u džep, a onda upotrebiti kad se nađeš u tesnacu. Znate li kada On daje reči, mudrost i sposobnost sagledavanja problema? Upravo onda kad su nam potrebni. Baš u onom trenutku kad ih moramo imati.

Ako si roditelj, možda si doživeo sledeći fenomen. Dolaziš u situaciju koju nikako nisi očekivao i za koju se nisi mogao pripremiti. I tako se, neočekivano, nađeš u nekom od kritičnih trenutaka života kada si ti mama ili tata, i kada te dete gleda pravo u oči i veoma mu je stalo da dobije od tebe pravi odgovor. Ne uvek, ali često dobijaš reči koje su ti preko potrebne. Kasnije, kada o tome razmisliš, svestan si da su to bile reči, objektivno, izvan okvira tvoje mudrosti. U takvom tihom trenutku upućuješ Bogu malu molitvu zahvalnosti. “Hvalim te, Gospode. To je bilo tačno ono što je trebalo reći.” To nisi mogao planirati i za to se nisi mogao pripremiti. Ali, kad je došao taj trenutak, Gospod ti je dao mudrost i reči koje su ti bile potrebne.

Eto šta je, u svojoj nežnosti, Bog pokušavao da saopšti čoveku koji je bolovao od teškog “mazgitisa”. “Eto, Mojsije, tako će to biti. Ja ću biti s tvojim ustima, vodiću tvoj jezik i davaću ti potrebne reči baš u trenutku kada ti budu potrebne.” Nije li to izvrsna zamisao? Ali, ne zaboravite, to iziskuje veru. Bog je, u suštini, poručivao Mojsiju: “Želim da dragovoljno pokažeš poverenje u mene. Želim da dragovoljno zakoračiš u tu situaciju i da se pouzdaš da ću ti Ja dati potrebne reči.”

U 12. stihu, zvuči nam, kao da Mojsije kaže: “Dobro, spreman sam da idem.” Ali, na nesreću on, to nije imao na umu. Naprotiv, on iznosi još jedan izgovor. Mazga je i dalje ukopana.

 

Četvrti izgovor: “Nisam ja kvalifikovan kao drugi.”

A Mojsije reče: molim te, Gospode, pošlji onoga koga treba da pošlješ.” (2. Mojsijeva 4,13)

Drugim rečima, Gospode, bilo ko, samo ne ja!

Te reči u engleskoj Bibliji NIV, u neobaveznom srpskom prevodu: “O Gospode, molim Te, pošalji nekoga drugog da to učini.” Drugi prevod te reči izražava ovako: “O Gospode, molim Te, pošalji bilo koga drugog.”

“O Gospode, ja, eto, nisam sposoban. Egipat je prepun sposobnih ljudi koji kulturu i jezik poznaju kao svoj dlan. Bio sam i ja nekada takav, ali ne više. Izgubio sam svaku vezu s tim. Gospode, ti jednostavno nisi gledao dovoljno daleko. Postoje najrazličitiji ljudi koji bi mogli da dođu i da taj posao obave lako i efikasno. Tamo u Egiptu sigurno ćeš naći nekog mladog snažnog čoveka, koji izvrsno odgovara tvojim zahtevima. Pošalji njega! Zašto si došao ovamo, na ovo zaboravljeno pustinjsko mesto i obratio se starom, suncem opaljenom stanovniku pustinje, ogrubele kože? U Egipat nisam zakoračio četrdeset dugih godina. Više i ne umem da se krećem po Gesemu. Sigurno je da se tamo sve promenilo. Zar ne shvataš to, Gospode? Zaista je mnogo drugih sposobnijih od mene.”

Da li si se nekada tako osećao? Bog pokazuje prstom na tebe, a ti odmah gledaš oko sebe i kažeš: “Ko, zar ja, Gospode? Evo, vidi ovog u sledećem redu. Vidi onu markantnu ženu tamo, s druge strane. On je upravo na tome diplomirao. Pa, ona radi kao stručni savetnik, kako se ne setih! On na svom poslu stalno govori pred grupama. Ona već osamnaest godina vodi biblijske tečajeve za žene. Svi članovi njegove porodice su već odrasli i otišli od kuće. Ona je u ovoj crkvi već dvadeset i tri godine. Pogledaj samo njene sposobnosti! Ja? Kod kuće imam decu ... Imam dugove ... Imam visok pritisak ... Imam deformisane zube ... Debeo sam ... nikada nisam pohađao nijedan seminar ... Nemam ništa pristojno da obučem ... Loše se snalazim kad se nađem pred ljudima.”

I tada Gospod uzima reč i kaže nam: “Poznato mi je sve to što si naveo. Ali, ti si i dalje osoba za koju sam se ja opredelio. Moj poziv je jasan i konačan.” To je Njegov odgovor. Vidite, ako sebe smatrate upornom osobom, znaćete da niste skoro imali posla s Bogom. On od nas ne diže ruke. (Hvala Bogu za to!)

Ali On se ponekad i naljuti. Možda ste imali roditelje kakve sam ja imao, koji su bili strpljivi do određene tačke, ali od te tačke nadalje, strpljenja više nije bilo.

 

Kad nema boljeg ...

I razgnevi se Gospod na Mojsija, i reče mu: nije li ti brat Aron Levit? znam da je on rečit; i evo on će te sresti, i kad te vidi obradovaće se u srcu svojem. Njemu ćeš kazati i metnućeš ove reči u usta njegova, i ja ću biti s tvojim ustima i njegovim ustima, i učiću vas šta ćete činiti. I on će mesto tebe govoriti narodu, i on će biti tebi mesto usta a ti ćeš biti njemu mesto Boga. A taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš činiti čudesa. (Stihovi 14-17)

Znate li šta je Bog uradio? On se prilagodio Mojsijevoj želji. Ali taj kompromis nije se pokazao kao najbolje rešenje jer mu je brat Aron, ispostaviće se, bio pravo breme za vratom. Aron je postao nestrpljiv dok se Mojsije nalazio na gori i narodu napravio zlatno tele, da mu se klanjaju. Upravo je on rekao narodu: “Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misirske” (2. Mojsijeva 32,4).

Dok čitate ove reči, možda ćete osetiti kako Bog Mojsija prosto gura da iskorači verom i postane deo jednog plana koji će, u najboljem slučaju, biti rizičan. Nemaš odgovore na sva pitanja. Ne znaš odgovore na brojna pitanja — kako, zašto i zbog čega — u vezi sa svim onim što Bog ima na umu. S ljudskog gledišta, izgledi su prilično bledi. Znate li čemu smo mi skloni? Da povedemo nekoga sa sobom. To nas, na neki način, sprečava da Gospodnjem planu poklonimo svoje puno poverenje; u takvom slučaju možemo se osloniti na darovitog prijatelja ili pratioca koga smo poveli sa sobom.

Koliko je ljudi koji su se upustili u poslovno partnerstvo i doživeli da se pokaju što su odabrali baš tog partnera? Koliko se njih upustilo u poduhvate s partnerom za koga će poželeti da ga nikada nisu angažovali? Božji poziv je nešto ozbiljno, lično. Mada celim srcem verujem u odgovornost, Božji poziv nije nešto što bi se uklopilo u sistem ortakluka ili grupnih eksperimenata, poduhvata. I tako, pre nego što bilo koga drugog pozoveš da ti se pridruži u ostvarenju plana sadržanog u tom pozivu, ili pre nego što se pridružiš nekom timu, neophodno je da u srcu budeš bezrezervno siguran da svakome od njih u srcu kuca ista vizija koja kuca i u tvom srcu.

Ako to nije slučaj, onda, prijatelju, prihvati sledeći savet: kreni u to sâm. Sledi Božji glas, bez ometanja sa strane.

Bog je, konačno, bio voljan da kaže Mojsiju: “Dobro, dobro, Mojsije, neka bude kako ti hoćeš. Poslaću s tobom i Arona, ali znaj da to nije moj najbolji izbor. Doći će dan kad ćeš zažaliti što nisi samostalno poslušao moj poziv. Tebi Aron, stvarno, nije potreban. Samo sam ti Ja potreban.”

 

“Jotore, potrebno mi je odsustvo.”

U 18. stihu možemo za trenutak sagledati Mojsiju ljudsku prirodu i Božje strpljenje.

I otide Mojsije, i vrati se k Jotoru tastu svojemu, i reče mu: pusti me da idem, da se vratim k braći svojoj u Misiru, da vidim jesu li jošte u životu. I reče Jotor Mojsiju: idi s mirom.

Ne čini li vam se da je iz ovoga Mojsije izostavio par stvari? Mojsije kaže: “Taste, otišao bih da vidim da li je živ neko od mojih drugova u Egiptu. Do danas sam radio punih četrdeset godina. Da li bi ti smetalo ako uzmem kraće odsustvo? Znaš ... da pogledam piramide, da se provozam po Nilu i tako to.”

Jotor odgovara: “Važi. Lepo se provedi, idi, sine.”

Iz nekog razloga, Mojsije sebe nije mogao naterati da kaže: “Uh, Jotore, dogodilo mi se to s onim grmom u pustinji, a u tom grmu je bio jedan glas i, znaš, rezultat toga je da ću ja povesti ceo izrailjski narod, izvešću ih iz ropstva i odvesti u Hanan.” On to jednostavno nije mogao reći. Ali Bog u svojoj blagodati ne udara Mojsija po prstima. Bog ne kaže: “Prestani, Mojsije! Ispričaj mu sve.” On Mojsiju dozvoljava da se za svoj odlazak izgovori svojevrsnim širokim, maglovitim objašnjenjem.

To me, na određeni način, dira u srce. Bog je pun dobrote. Mojsije je pakovao svoj prtljag za put u Egipat i Bog je pustio da tako bude. On od nas traži samo dragovoljno srce. On ne očekuje savršenstvo. On od tebe ne očekuje da imaš odgovore na sva pitanja, sve sposobnosti ili svu hrabrost. Štaviše, On od tebe ne očekuje da izneseš sve pojedinosti Njegovog poziva. Od tebe traži samo da budeš na raspolaganju i da učiniš prvi korak vere u pravcu na koji On ukazuje.

 

Tri završna upozorenja

Kada jednom prestaneš da se opireš, kada jednom svučeš mentalitet mazge i srcem odlučiš da se odazoveš Gospodu, biće potrebno da uzmeš u obzir tri upozorenja.

Prvo, budi siguran da je to Božji glas. Mnogi ljudi koji nastoje da proslave Boga kao da misle kako ono što Bog misli s tim nema nikakve veze. Oni nižu uspehe, sve im ide od ruke, u tom svom pohodu osećaju ritam avanture i ni zbog koga ne žele da uspore, pa makar to bio i sâm Bog.

Božji glas nije tako teško čuti. U stvari, morao bi da, takoreći, zatvoriš oči i zatisneš uši da on do tebe ne dopre. On ponekad viče kroz naš bol, šapuće nam u periodu opuštenosti na odmoru; povremeno nam peva neku pesmu ili nas opominje kroz šezdeset i šest knjiga svoje pisane Reči. On je upravo tu, mastilo na hartiji. Računaj na tu knjigu — ona te nikada neće odvesti na pogrešan put.

Pored Njegovog nepresušnog izvora mudrosti, On ti je stavio na raspolaganje mudre savetnike, prijatelje, poznanike, roditelje, učitelje i mentore, osobe koje su kroz dugi niz godina zaslužile tvoju ljubav i poštovanje. Na osnovu njihovih misli, njihovih pogleda, ispitaj i vidi šta je po tvom uverenju Božja volja. Raste li tvoje osvedočenje u pogledu pravca kojim putuješ, ili možda vidiš mnoštvo signala opasnosti i znakova upozorenja? Pre nego što preduzmeš krupnu promenu u pogledu pravca života, obrati veliku pažnju na to da li je reč o Božjem glasu, da li je do tebe zaista dopro Božji poziv.

Drugo, osloni se na Njegovu moć. Ne okreći se od zadatka tako što ćeš govoriti sebi: “Za ovo nisam dovoljno jak. Ne raspolažem snagom za to.” Poslušaj: nije neophodno da budeš silan. Sigurno se sećaš da si, zapravo, glinena posuda? Da si obični zemljani sud načinjen da primi Njegovu silu. On od tebe ne traži da budeš ljubak, pametan, oštrouman ili ubedljiv. Ne očekuje da budeš silan u rečima i delima. Jedino što On od tebe traži jeste da mu pokloniš svoje poverenje.

Tako se molio i dobri car Josafat: “Bože naš ... u nama nema snage da se opremo tome mnoštvu velikom, koje ide na nas, niti mi znamo što bismo činili, nego su oči naše uprte u Te” (2. Dnevnika 20,12).

Treće, prihvati Njegov plan kao ugodan plan. Prihvati ga onako kako ti ga On daje. Prihvati sve uslove Njegovog plana. Ne petljaj se s ovim, niti se upuštaj u ovo ili ono, niti zamišljaj kako ćeš ubacivanjem nekog Arona “u smesu” popraviti stvari i plan učiniti delotvornijim. Radije kreni težim, a ne lakšim, kompromisnim putem. Na kraju, uvek ćeš iznova hvaliti i blagosiljati Boga što si baš tako postupio.

Mučeći se oko određivanja sadržaja ovog poglavlja, uvek sam se pitao: “Šta znači to — biti voljan? Šta znači odreći se te stare mazgolike tvrdoglavosti i početi pokoravati se Gospodnjem glasu? Baveći se tim pitanjima, naišao sam na jednu molitvu koja sve to kaže, i to veoma dobro:

“Gospode, voljan sam.

Voljan sam da primim što Ti daješ.

Voljan sam da budem lišen onoga što Ti uskraćuješ.

Voljan sam da se odreknem od onoga što Ti uzimaš.

Voljan sam da podnesem ono što Ti tražiš od mene.”[2]

Eto kako se obuzdava sklonost ka opiranju. Eto kako čovek svlači to neudobno odelo mazge i počinje da trči kao jelen.

Nemoj stalno trzati, vući te labave konce svog života, misleći kako je tvoj plan ipak najbolji. Donesi Njemu ceo svoj zamršeni čvor. Donesi mu svoje neuspehe, svoje pogrešne početke i svoje dobronamerne evangelizacije koje su te odvele u zabačeni deo usamljene pustinje. Dopusti mu da razgleda detalje tvog života i da ti podari novi pravac.

Niko ne razmršava čvorove kao Gospod.


[1] Citirano od strane: V. Raymond Edman u: The Disciplines of Life, str. 43.

* U toj zemlji poznat tečaj o tehnikama samonapredovanja.

[2] Citirano od strane: Nelson G. Mink, u: Pocket Pearls, str. 16.

 

< 6. Poglavlje Sadržaj 8. Poglavlje >