| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Matej
21. do 23. glave
Počev
od 16,21, kad je Isus prvi put najavio svoju smrt i vaskrsenje, Matej je svoje
čitaoce pripremao za Isusovu posetu Jerusalimu, koja je imala kulminativni
karakter. U 19,1 Isus napušta Galileju i stiže u Judeju. Njega, potom, u 20,17,
vidimo kako odlazi “u Jerusalim”. Ulazak u Jerusalim konačno se događa u
21,1-11.
U
tom ulasku osećamo u Isusu jednu promenu. Više se ne ponaša tako kao da Njegov
identitet mora da ostane tajna. Naprotiv, način kako jašući ulazi u grad
(21,1-11) i Njegova rasprava s jevrejskim poglavarima u hramu (21,12-17)
otvoreni su i bez povlačenja. Sukob se nastavlja u ostatku 21. glave i produžava
se kroz celu 22. glavu, da bi svoju kulminaciju dostigao u 23. glavi, kada
jevrejski poglavari javno osuđuju Isusa. Završava se rečima da će im se kuća
ostaviti pusta (23,38). U tom trenutku je sve spremno, kako bi jevrejske vođe
mogle da učine svoj završni potez i jednom za svagda uklone “buntovnika”,
“izazivača nereda”.
Poglavlja
21 do 23 igraju ključnu ulogu u sekvencijalnom razrađivanju prvog Jevanđelja, ne
samo prikazivanjem Isusovog dolaska u Jerusalim, nego i odslikavaanjem
eskalirajućeg sukoba između Isusa i jevrejskih vođa, dok se (sukob) pomera ka
svojoj nepovratnoj prelomnici. Znajući da je u prethodnom periodu odnos između
Isusa i jevrejskih vođa bio pun jedne stalno narastajuće napetosti, za njih je
situacija sada postala nepodnošljiva. Ova poglavlja istinski prikazuju nebesko
carstvo u sukobu s carstvima ove Zemlje.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
poglavlja od21 do 23 jednom, u pokušaju da prepoznaš njihovu glavnu temu (teme).
Posle toga, ponovo pročitaj tekst u 21,1 do 22,14. Kako se taj tekst uklapa u
naša tri poglavlja, uzeta zajedno? Posle toga razmisli o sledećim pitanjima i
vežbama:
1.
U
čemu je značaj trijumfalnog ulaska u grad u 21,1-11? Navedi reči ili izraze koji
ističu taj značaj. Praveći taj spisak, biće korisno da uporediš 21,8 sa 2.
Carevima 9,13. Šta misliš, kako su se osećale jevrejske vođe naočigled Isusovog
ulaska u grad i narodnog oduševljenja? Na koji način je očišćenje hrama moglo da
utiče na ta osećanja?
2.
Uz
pomoć marginalnih referenci pronađi starozavetne citate, kao pozadinu tekstu u
21,5. Čime te reference obogaćuju naše znanje o tome zašto je Isus izabrao
magare da na njemu uđe u Jerusalim? Kakav je simbolizam sadržan u jahanju na
magaretu? Kakav car je On trebalo da postane? Kakav bi bio simbolizam da je
Isus, umesto na magaretu, jahao na konju? (Uporedi Otkrivenje 19,11-16, radi
lakšeg odgovora na poslednje pitanje.)
3.
Kako
se priča o usahloj smokvi uklapa u sekvencu događaja u poglavljima od 21 do 23?
Uporedi Markovo paralelno pripovedanje o smokvi i scenama u hramu. Šta nije isto
u ova dva opisa te scene? Imajući pred očima probleme s kojima se Isus suočava,
posebno u vezi s Jevrejima u hramu i u poglavljima od 21 do 23 generalno, napiši
pasus o tome šta vidiš kao simbolizam usahle smokve.
4.
U
Mateju od 21,28 — 22,14 imamo tri priče. U nekoliko rečenica rezimiraj glavnu
pouku svake priče. U čemu se one slažu u svojim poukama? U čemu se razlikuju?
Opiši složeno saznanje koje dobijaš od ove tri priče, uzete kao blok
poučavanja.
l
Istraživanje Reči
U
Mateju 21,1-11 čitamo o Isusovom trijumfalnom ulasku u Jerusalim. On nije sâm.
Naprotiv, pratili su ga “ljudi mnogi” (8. stih), mnoštvo koje iz poštovanja,
umesto crvenog tepiha, polaže po putu kojim On prolazi odeću i grančice s
drveća. To nije bio nikakav uobičajeni događaj. Oni kliču: “Osana Sinu
Davidovu!”, titula s očiglednim mesijanskim značenjem (9. stih). Tako, kada uđu
u grad, ljudi iz tog mnoštva predstavljaju Isusa kao “proroka iz Nazareta” (11.
stih). “Prorok” je najverovatnije jedna od aluzija na velikog proroka koji će
biti “kao Mojsije” i koji će doći u jednom kasnijem vremenu (5. Mojsijeva
18,15.18).
U
ovom trenutku treba postaviti dva pitanja: Odakle je došlo ovo mnoštvo? i Čemu
to oduševljenje? Da bismo odgovorili na ova pitanja potrebno je da imamo na umu
nekoliko činilaca. Prvi, vreme je praznika Pashe, tako da su putevi bukvalni
zakrčeni ljudima koji iz svih delova sveta u kojem žive Jevreji putuju u
Jerusalim. Tako imamo hiljade galilejskih hodočasnika koji u Jerusalim dolaze
istim putem kojim dolazi i Isus. Među Galilejcima i drugim putnicima nesumnjivo
mora da je veliki broj onih koji su oduševljeni Isusovom naukom i
čudima.
Drugo,
kao što napominje Jevanđelje po Jovanu (11; 12,12-19), podizanje Lazara iz
mrtvih dogodilo se neposredno pre ovoga. To veličanstveno čudo pobudilo je
široko uzbuđenje u Jerusalimu i okolnim krajevima, učinivši da su mnogi ljudi
počeli da veruju u Isusa. Zbog tih događanja, jevrejske vlasti planiraju da
ubiju i samog Lazara (Jovan 12,1-11). Za Isusa ni slučajno nije bilo isto da li
će činiti čuda u zabitim krajevima Galileje ili podići iz mrtvih čoveka u
Vitaniji — neposrednom susedstvu Jerusalima.
Već
postojeće uzbuđenje naduvava se do belog usijanja načinom na koji Isus odlučuje da uđe u
grad. Matej nas izveštava o Isusu da jašući ulazi u grad na “mladetu magaričinu”
(stihovi od 2-7). To je zanimljiv potez od čoveka koji je neposredno pre toga
pešice prešao ceo put od Galileje do Jerusalima. Sigurno je da ovde nije
prisutna fizička potreba da poslednja tri kilometra pređe jašući. Osim toga,
Isus se uvek kretao pešice. Ovo je jedina situacija u kojoj odraslog Isusa
vidimo da jaše, u bilo kojem od Jevanđelja. Ono što On radi očigledno je
namerno, promišljeno.
Ta
namernost je vođena Zaharijinim proročanstvom iz 9,9, koje kaže da car
Jerusalima “ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na
magaretu, mladetu magaričinu”.
Načinom kako ulazi u grad, Isus se vrlo uverljivo predstavlja kao Mesija,
tako da mnoštvo shvata suštinu. Njihovo uzbuđenje je van svih granica. Ni
jevrejske vođe ne propuštaju da shvate dublji smisao doga]aja, ali za njih je to
pre izazov, nego nešto zbog čega bi trebalo da se raduju.
Dobro
je da zapazimo još nešto u vezi s Isusovim svesnim i promišljenim ispunjavanjem
prororčanstva iz Zaharije 9,9. Proročanstvo je posebno napomenulo da će
Car-Mesija biti “krotak”, a ne vođa-osvajač, kakvog su očekivali Jevreji. Ulazak
na konju najavio bi vođu-osvajača, dok je ulazak na mladom magaretu bio simbol
miroljubivog dolaska Mesije kao “Kneza mira” (Isaija 9,6).
U
načinu kako Isus ulazi u Jerusalim nalazi se i jedna mesijanska izjava, jer
čišćenje hrama je u istoj meri “izjava” da je on Hristos [Mesija]. Osim toga, i
jedno i drugo predstavlja izazov jevrejskim poglavarima. Autor Barkli to ovako
kaže: “Ako je ulazak u Jerusalim bio svojevrstan prkos, ovde imamo prkos koji je
dodat prkosu” (Barclay, 2:268).
Isus
činom čišćenja hrama unosi žar bitke u samo središte neprijateljskog logora. Ono
što je učinio u hramu nije nikakav izliv oduševljenja ili pravednog gneva,
pokrenutog trenutnim uzbuđenjem zbog trijumfalnog ulaska u grad. Čitanjem
Matejevog teksta čitalac bi mogao steći takav utisak, ali nam Marko kaže da se
čišćenje hrama dogodilo “sutradan” po ulasku u grad (Marko 11,12). To je
značajan delić znanja, pošto nedvosmisleno pokazuje da to nije bio nikakav
izazov jevrejskim vlastima koji bi nastao neočekivano, bez razmišljanja.
Naprotiv, podatak da je između ulaska u grad i čišćenja hrama prošla jedna noć
pokazuje da ovde imamo posla s unapred smišljenim izazovom čiji da se agresivno
skrene pažnja
Jevreja na Isusovu misiju. Tako u ovom čišćenju hrama vidimo da se Isus otvoreno
predstavlja kao Mesija i svoju mesijansku vlast sprovodi u samom srcu
judaizma.
Ovaj
izazov sada ne mogu da ignorišu ni vođe ni običan narod. Običan narod se okuplja
oko Isusa u hramu i izvikuje mesijanske hvalospeve “Sinu Davidovom”, u trenucima
kada On leči slepe i paralizovane pripadnike klase odbačenih od društva (stihovi
14, 15). Na sve ove manifestacije proslavljanja, sveštenički prvaci i
književnici reaguju zgražanjem (15. stih). Oduševljenje ljudskog mnoštva je, za
njih, bilo dovoljno strašno napolju, u gradu, ali je sada ušlo na njihovu
privilegovanu teritoriju i njihovu unosnu hramsku trgovinu bacilo u najlošije
moguće svetlo.
U
epizodi u hramskim prostorima nalazimo prekretnicu u opisu Isusovih
neprijatelja. Do te tačke u Matejevom Jevanđelju su prvosveštenici pomenuti samo
tri puta, dok će u ostatku Jevanđelja biti pomenuti još trideset i dva puta.
Čišćenjem hrama je Isus bacio rukavicu izazova zvaničnoj strukturi verske moći.
Od tog trenutka će se sveštenički prvaci uortačiti sa sveštenicima i farisejima,
kako bi ga se fizički oslobodili, uz do tada neviđenu rešenost. Čišćenjem hrama
Isus se istinski dokazao kao opasan neprijatelj.
U
stvarnosti odigranu priču o smokvi (stihovi od 18-22) treba da vidimo kao
simbolično nadovezivanje na Isusova iskustva s jevrejskim vođama iz priče o
hramu, u stihovima od 12 do 17. Veza među ovim događajima je očiglednija u
Marku, gde stoji da se događaj u vezi sa smokvom dogodio u rasponu od dva dana,
tako da se čišćenje hrama dogodilo između dve polovine priče o smokvi (Marko
11,12-21).
Ovako
nam izgleda da je značenje priče o smokvinom drvetu jasno, iako nijedno
Jevanđelje to ne kaže izričito. Kao u slučaju smokvinog drveta koje je prividno
obećavalo život, ali ga nije donelo, dogodilo se i s jalovim obećanjem jevrejske
nacije i njenom službom u hramu. Jalovost drveta predslika je Isusove izjave o
opustošenju hrama (23,38; vidi takođe 24,1.2).
Posle
priče o smokvi mi vidimo grupu visokih verskih dostojanstvenika kako prilaze
Isusu u hramu da bi ga ispitali u vezi s izvorom Njegove vlasti. To pitanje je
očito veoma važno, pošto je On nesumnjivo uzeo prerogative vlasti (tačnije
mesijanske vlasti), kako u čišćenju hrama, tako i u okviru trijumfalnog ulaska u
grad.
Isusova
vlast je u Matejevom Jevanđelju bila očigledna još od trenutka završetka
Propovedi na gori, kada je Matej napomenuo: “… divljaše se narod nauci Njegovoj.
Jer ih učaše kao Onaj koji vlast ima, a ne kao književnici” (7,28.29). Ljudi su
nesumnjivo bili u pravu kada su govorili da je Isus drugačiji od obrazovanih
jevrejskih književnika. Oni su, kao autoritativni temelj za svoja tumačenja
spisa, citirali odluke ranijih rabina, dok je Isus govorio kao Neko ko sâm u
sebi ima potreban autoritet, vlast. “Čuli ste da je kazano … ali ja vam kažem”
(5,27.28.31.32).
Isusova
vlast je bila osporavana u ranijim prilikama zato što se nije školovao pod rukom
obrazovanog rabina (13,54-57; Jovan 7,15), ali On za njih tada nije u tolikoj
meri bio pretnja. Ali sada je to shvtanje promenjeno Njegovim trijumfalnim
ulaskom u Jerusalim i čišćenjem hrama. Rezultat: Njegov autoritet osporavaju
upravo oni ljudi koji izdaju jevrejske “akreditive” za učenje drugih, za
poučavanje naroda (21,23).
Svojim
protivpitanjem Isus ih vraća na izvor autoriteta Jovana Krstitelja: “Otkuda bi?
ili s neba, ili od ljudi?” (25. stih). Ovo nije bila taktika odvraćanja.
Konačno, Isusov autoritet je usko vezan s autoritetom Jovana Krstitelja, koji ga
je predstavio kao Onoga koji će doći za njim (3,11).
Pošto
su već pre toga odbacili Jovanovu službu, njihov iskren odgovor je očigledan.
Međutim, Jevreji umesto poštenja biraju diplomatiju (budući da ih sluša običan
narod) i kažu da ne znaju za izvor Jovanovog autoriteta.
Na
to im Isus odgovara na temelju onoga kako su oni odgovorili Njemu. Ako oni
odgovore na Njegovo pitanje o izvoru Jovanovog autoriteta, ni On nema obvezu da
odgovori na njihovo pitanje o izvoru Njegovog autoriteta (27. stih). I razume
se, ovakvim oštroumnim potezima Isus ne čini ništa čime bi bio omiljeniji među
verskim vođama.
Do
sredine 21. glave Isus je učinio dva provokativna i simbolična dela (trijumfalni
ulazak i čišćenje hrama) i ona oba posebno osvetljavaju Njegovu mesijansku ulogu
i upućuju na sve veći razdor među jevrejskim poglavarima i njihovim
sledbenicima. Vođe su prikazane kako odbacuju Isusa, dok ovi drugi uvek iznova
pokazuju svoje oduševljenje za Njega.
Posle ova dva događaja Matej prikazuje
Isusa koji uči ljude i vodi dijalog u hramskim prostorima (23. stih). Prvi deo u
tom dijalogu je pitanje Isusovog autoriteta, u stihovima od 23 do 27. Posle te
epizode, u Mateju nastupaju tri priče koje vode u sukob. Svaka priča ima svoju
pouku, dok sve tri zajedno imaju kumulativno dejstvo. Sve tri imaju za objekat
jevrejske vođe i sve se bave pitanjem — ko je ugodan Bogu. Ove tri priče pokreću
temu koja je istaknutija u Mateju nego u drugim Jevanđeljima — neprihvatanje
Isusa kao Mesije od zvaničnog Izrailja i, prema tome, odbacivanje Izrailja od
Boga. Tu temu je prvi eksplicitno izložio Jovan Krstitelj u 3,7-10, kada je
jevrejske vođe okarakterisao kao “porode aspidine” i objavio da “svako drvo koje
ne rađa dobra roda, seče se i u oganj se baca”. U sklopu tog teksta imamo misao
da bi, ako treba, Bog mogao od kamenja da podigne decu
Avramu.
Ta
dvostruka tema u kojoj zvanični Izrailj odbacuje, a odbačeni od društva
prihvataju Mesiju, ponavlja se u tekstovima kao što su 8,11.12; 12,38-42;
13,10-17; 15,1-9 i 16,5-12. Tri priče koje idu od 21,28 do 22,14 uključuju se u
tu temu svaka za sebe, i utiskuju je u svest sve do njenog logičkog zaključka.
Prva
priča je o ocu (Bogu) i dva sina (21,28-32). Prvi sin (koji predstavlja carinike
[sakupljače poreza], bludnice i druge odbačene osobe) verbalno odbija da radi u
očevom vinogradu, ali se kaje i dolazi ipak da radi. Drugi sin (koji predstavlja
jevrejske vođe) verbalno pristaje, ali ne pretvara reči u
praksu.
Primenjujući
izuzetnu tehniku poučavanja, Isus pomaže svojim slušaocima da zaključe u čemu je
pouka priče. Ko je, pita On svoje slušaoce, učinio ono što je tražio otac?
Odgovor je očigledan. U isto vreme, to je odgovor koji nalazimo predočen
slušaocima na drugom mestu u prvom Jevanđelju. “Neće svaki koji mi govori:
Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mojega koji je
na nebesima”, napominje Isus u svojoj Propovedi na gori (7,21). Prema Matejevom
Jevanđelju u carstvo ne ulaze slušači nego “tvorci” reči. Pravda nije pasivno
prihvatanje, nego aktivna poslušnost. Vera je verovanje koje aktivno deluje.
Vera se pokazuje u svakodnevnom životu. Treba napomenuti da ovde nemamo vest o
spasenju delima, nego saznanje da ljubav prema Bogu i drugim ljudima teče na
prirodan način iz srca osobe koja je upoznala Isusa.
Na
ovaj način Isusove reči staju nasuprot takozvanom jevanđelju emocionalnog
revivalizma [o probuđenju] koje ima za cilj samo verbalno prihvatanje, umesto
preobraženog života. Ova priča, na sličan način, stavlja tačku na lažnu tvrdnju
po kojoj je put spasenja — verovanje u određene doktrinalne istine. Osim toga,
priča o dva sina udara u srž nekih oblika hrišćanske nade koji teže ka
poistovećivanju spasenja s prihvatanjem Isusa na nivou opravdanja. Matejevo
učenje o nadi spasenja temelji se i na prihvatanju Isusa i na življenju životom
po ugledu na Njega. Ovakvo učenje nikada ne odvaja aktivno delovanje od duhovnog
predanja. Osim toga, u Mateju se, u više navrata hrišćanski život prikazuje kao
nešto što je predmet budućeg suda (7,21-23; 16,27; 18,23-35; 22,1-14;
25,14-46).
Poslušnost
u Matejevom Jevanđelju nije površna. Ona mora da dođe od srca. Elen Vajt to
ovako kaže: “Danas mnogi izjavljuju da drže Božje zapovesti, a ne preduzimaju
ništa da bi Božja ljubav iz njihovih srca potekla ka drugim ljudima” (EGV, COL,
279). Čovek ne samo što treba da ide da radi u Božjem vinogradu; ne, nego mora
da ide u pravome duhu. To je jasno vidljivo iz Isusovog govora o zakonu u
Propovedi na gori, a postaće još jasnije u Njegovom učenju o “najvećim
zapovestima” u 22,36-40).
Druga
priča
koja je vodila u sukob je priča o
vinogradarima-zakupcima (stihovi od 33-44). Ova parabola, u ovom nizu priča,
čini ogroman korak unapred. Dok je jevrejsko suprotstavljanje Bogu priča o
dvojici sinova prikazala u pasivnom obliku, ova priča pokazuje da je taj otpor
aktivne prirode — toliko aktivne da upućuje kako na odbacivanje proroka, tako i
na ubijanje Sina.
Jevrejskom
slušaocu bi bilo gotovo nemoguće da u opisivanju vinograda ne prepozna aluziju
na Izrailj koji je Bog voleo tako velikom ljubavlju. Taj vinograd je opisan vrlo
sličnim jezikom u Isaiji 5,1-7. Međutim, u Isaiji je problem u lozi, dok je ovde
problem u vinogradarima. U oba slučaja posledica zatajenja, propusta je —
božanski sud.
Iz
priče o vinogradarima možemo izvući više pouka. Prva
je Božje veliko strpljenje. On ne
šalje samo jednom, nego šalje više puta, u kontinuitetu. Domaćin (Bog) ne samo
što čini sve što je moguće za svoj vinograd (vidi takođe Isaija 5,4), nego i
šalje slugu za slugom (proroka za prorokom), iako ga vinogradari redovno
razočaravaju zlostavljanjem njegovih slugu. Priča vrlo uverljivo govori o
istrajnoj ljubavi i brizi domaćina.
Druga
pouka priče je ništa manje očigledna — pokvarenost vinogradara-zakupaca (Jevreja
i njihovih vođa). Ako je Božja ljubav glavna tema jevanđelja, njena protiv-tema
je odbacivanje te ljubavi od
čovečanstva. Tragedija i ove priče i ljudske istorije je u tome što se
upravo Božji izabrani narod tako često suprotstavljao Njegovim ponudama,
Njegovim pokušajima približavanja.
Treća
pouka
u priči je centralni i finalni karakter domaćinovog postupka — slanja Sina (vidi
takođe Jevrejima 1,1.2). “Ova priča”, napominje Vilijam Barkli, “sadrži jednu od
najnedvosmislenijih tvrdnji o svojoj jedinstvenosti koje je Isus ikada
izgovorio; da je drugačiji čak i od najvećih koji su bili pre Njega” (Barclay,
2:291). Međutim, uprkos toj nedvosmislenosti, dosledni svom dotadašnjem
karakteru, vinogradari su ubili Sina. Priča prikazuje čin izvršenja presude nad
vinogradarima kao finalni čin.
Četvrta
pouka
ove priče o vinogradarima je da je Božji sud, iako je za njegovo izvršenje možda
potreban dug period, i dalje siguran i neopoziv. Sud nad vinogradarima o kojima
je reč u 21. glavi biće izvršen razorenjem Jerusalima (vidi 24.
glavu).
Peta
pouka
priče je prenos, transfer Božjeg carstva od Izrailja na jedan novi narod. “Zato
vam kažem”, kaže Isus u svojoj najizraženijoj izjavi u Mateju na tu temu, “da će
se od vas [fizičkog Izrailja] uzeti carstvo Božije, i daće se narodu koji
njegove rodove donosi” (43. stih). Taj “narod” biće hrišćanska crkva,
sastavljena i od Jevreja i od neznabožaca. Kako je ranije napomenuto, crkva je
značajan element u Matejevoj teologiji.
Međutim,
na ovom mestu je ključno važno da crkva pažljivo sluša. Obećanje namenjeno crkvi
nije neopozivo i ona ne sme da učini istu grešku kao Izrailj. Ona će morati da
“njegove rodove donosi” (43. stih). To znači da ona ne može da igra ulogu jalove
smokve uspešnije od starog Izrailja (stihovi od 18-22). Crkva mora da bude sin
koji izvršava Božju volju, a ne onaj koji Isusa samo verbalno prihvata.
Donošenje rodova je uvek ključni element u životu i Božje crkve, i njenih
vernika kao pojedinaca.
Poslednja
priča u trilogiji
je priča o svadbi carevog sina (22,1-14). Kao u druge dve priče, i ova se
završava izvršenjem suda [presude] nad onima koji odbacuju Oca i Sina.
Priča
o svadbi carevog sina prirodno se deli na dva dela. Prvi obrađuje Isusov
istorijski poziv Jevrejima i završava se izričitom aluzijom u 7. stihu na
razorenje Jerusalima. Taj deo priče obnavlja mnoge od tema iz priče o
vinogradarima, uključujući višestruko slanje slugu, vesnika, izopačenost i
nasilništvo Jevreja i sud koji car izvršava nad njima.
Ali
u 8. stihu priča čini prelaz i odlazi izvan jevrejstva, ka onima koji nisu u
početku bili pozvani na svadbu. Tekst u stihovima od 8 do 10 je predslika poziva
jevanđelja, koje se od svoje ranije preokupacije Jevrejima (stihovi od 3-7)
pomera u sferu interesovanja i bavljenja neznabošcima u svetu u širem smislu.
Deveti stih počinje vrlo bliskom paralelom velikom evanđeoskom nalogu, iz
28,19.20 — “Idite dakle …”. Zapovest o propovedanju “zlima i dobrima” (22,10) je
podsećanje na Hristovu službu propovedanja. Matejevo Jevanđelje je u više
navrata naglašavalo nediskriminatorsku prirodu Božjeg milosrđa, jer Isus
propoveda odbačenima i promašenima. Na drugoj strani, u Kumranskoj zajednici,
“grešnima” nije bio dozvoljen pristup na službe. Tako imamo da je slepima,
gluvima, nemima, bogaljima i paralizovanima stavljana “rampa” pred blagoslovima
namenjenima zajednici. Tako neće biti u Isusovom carstvu. Jevanđelje je istinski
“radosna vest”, da je svako
pozvan na svadbu.
Ali
na svadbi mogu da ostanu samo “kooperativni”. Oni moraju biti u saglasnosti s
Carem, koji je zapovedio da svako nosi “svadbeno ruho” (stihovi od 11, 12). Oni
koji su zatečeni bez svadbenog ruha smatraju se nepodobnima da ostanu na
svadbenoj svečanosti. Tako, nisu podložni sudu samo Jevreji iz stihova od 1 do
7, nego i vernici hrišćanske Crkve.
Bilo
je mnogo diskusija o preciznoj prirodi svadbenog ruha. Smatram da je F. D.
Bruner u pravu kada piše da “svadbeno ruho u kontekstu Matejevog Jevanđelja nije
pasivna, uračunata (paulinska) [o Pavlu] pravda, nego aktivna, moralna
(matejevska) pravda (5,20) …); ona znači izvršavanje Božje volje (7,21; 12,50
…); ona je dokaz pokajanja u okviru sledbeništva koje trajno poštuje zakon (3,7-10 …)” (Bruner 2:776). To tumačenje
je u skladu s tekstom u Otkrivenju 19,8, koji kaže da svila otkupljenih
predstavlja “pravdu [pravedna dela] svetih”.
Međutim,
Bruner ne propušta da nam skrene pažnju da se svadbeno ruho ne sme pobrkati s
jednoličnim legalizmom. “Treba i to napomenuti”, piše Bruner, “da svadbeno ruho
lične pravde nije bilo neophodno za pozivanje na svečanost — bili su pozvani i zli i dobri (10. stih) — ali je
ruho lične pravde bilo neophodno da bi neko ostao na svečanosti (13. stih)” (Bruner
2,777).
U
Mateju ponovo nalazimo dokaz da je važno izvršavati Božju volju. Osoba koja s
Isusom gaji odnos vere biće “tvorac” Božje volje. Vera nije samo mentalno,
intelektualno prihvatanje činjenice da je Isus — Gospod. Ona znači življenje
Hristovog života.
Priča
se završava upozorenjem da “su mnogi zvani, ali je malo izabranih” (14. stih). U
određenim delovima crkve je postalo popularno propovedati da je teško izgubiti
spasenje, ali to u svakom slučaju ne liči na Isusovu poruku iz Matejevog
Jevanđelja. U stvari, priča o uskim vratima (7,13.14), priča o sejaču (13,1-23)
i Isusovo prorokovanje da će se “mnogi sablazniti [odvratiti] (24,10) daje
upravo suprotan utisak. Oni se uklapaju u one kojih je “malo”, iz
22,14.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
dva puta tekst od 22,15 do 23,39, a onda uradi sledeće vežbe u beležnici za
Mateja.
1.
Navedi
šta hrišćanin može da nauči od dela teksta u 22,15-22 po pitanju odgovornosti
ljudskim vlastima. Da li se između hrišćanskih dužnosti prema Bogu i prema
Ćesaru stavlja znak jednakosti, kako neki zaključuju na osnovu 22,21? Ako ne, ko
ima prednost? Kako to znaš? Kako čitanje teksta u Rimljanima 13,1-7 obogaćuje
tvoje razumevanje teksta u 22,21? Kako ga obogaćuje tekst u Delima
5,17-29?
2.
Uz
pomoć informacija na marginama u Bibliji pronađi dva starozavetna izvora dveju
velikih zapovesti iz 22,37-39. Uz pomoć konkordancije pronađi kako je Isus za
svoje slušaoce redefinisao i proširio značenje reči bližnji. Rezimiraj ono što si našao i
citiraj najvažnije tekstove koji nam pomažu da bolje razumemo Isusovu definiciju
pomenute reči.
3.
Načini
pregled 23. glave. Rezimiraj šta Isus hoće da kaže u svakom od pasusa. Objasni
značaj teksta u 23,37-39. Kakva je veza između tog teksta i 24. glave? Šta
misliš, zašto je do tada uobičajeno “krotak i blag” Isus, u 23. glavi tako
energičan? Kako se uklapa ta promena u progresivni tok Njegove službe u prvom
Jevanđelju?
l
Istraživanje Reči
U
tri poslednja odseka posmatrali smo Isusa koji napada. On je jevrejske vođe u
tri priče osuđivao kao neprimerene sinove, zle domaćine i osuđene goste. Počev
sa 22,15 mi vidimo kako jevrejske vođe pokreću svoju protivofanzivu u obliku tri
pažljivo formulisana pitanja, zamišljena da Isusa uhvate u klopku i diskredituju
na javnom skupu.
Prvo
pitanje
odnosi se na plaćanje harača, ćesaru ili poreza imperatoru (stihovi od 15-22) —
vrlo osetljivo pitanje u okupiranoj Palestini. Isusa postavljaju pred dilemu. U
stvari, ako izjavi da je nezakonito plaćati harač ćesaru, bez odlaganja će biti
prijavljen rimskim vlastima, pa će vrlo brzo uslediti i hapšenje. S druge
strane, ako potvrdi ispravnost, zakonitost plaćanja poreza ćesaru, izgubiće
uticaj u očima svog naroda. Jevreji su smatrali da je samo Bog — Car i da je
plaćanje poreza jednom zemaljskom caru značilo prihvatanje pravovaljanosti
takvog vladanja i time vređanje Boga. I tako, bez obzira kakav odgovor dao
svojim klevetnicima, Isus će se izložiti problemima.
Zamršena
priroda ove situacije vidljiva je i po činjenici da su fariseji i Irodovci
sarađivali u tom pitanju. Te dve grupe su stajale na dvema stranama jevrejske
političke ograde, linije razdvajanja i generalno su bile ljuti protivnici.
Fariseji su imali žestok ortodoksni stav i bili su ogorčeni zbog poreza koje su
naplaćivale rimske vlasti, dok su Irodovci bili pripadnici stranke Iroda,
rimskog namesnika.
Isusov
odgovor je istovremeno i jedinstven i mudar. On traži da vidi njihov novac, i
nakon što ih je naveo da priznaju da je na njemu otisnut imperatorov lik, On
izriče poznatu izreku da i ćesaru i Bogu treba dati ono što im pripada (21.
stih). Taj veličanstveni odgovor je i završetak ofanzive. Jevrejske vođe vrlo
brzo uviđaju da je Isus izbegao inače neizbežnu klopku koju su mu tako pažljivo
pripremili.
Možda
i najistaknutiji momenat u Isusovom odgovoru je Njegova poenta o mogućnosti da
se ćesarevo područje vladavine odvoji od Božjeg. Do tog trenutka u svetskoj
istoriji nije bilo odvajanja crkve i države. To dvoje su uvek išli ruku
pod ruku. Na careve se gledalo kao na predstavnike božanstva. Isus svoje
sledbenike usmerava u novom pravcu i otvara put novim shvatanjima o crkvi i
državi. Pošto Njegovo carstvo nije od ovog sveta, Isusovi sledbenici, pre
Njegovog Drugog dolaska, treba da imaju dvojno građanstvo. Oni će biti građani
određene države, ali i građani nebeskog carstva.
Nažalost,
u jednom nesavršenom svetu odgovornost hrišćanina prema ta dva carstva, dva
područja vladavine, s vremena na vreme dolazi u sukob. U 22. glavi ne stoji da
li Božje carstvo ima prednost nad ćesarovim, ili obrnuto, ili da li su ta dva
carstva ravnopravna. Tim problemom se bavila rana crkva. Dok su se Pavle i Petar
složili oko konstatacije da nosioce zemaljske vlasti treba slušati pošto su od
Boga postavljeni (Rimljanima 13,1-7; 1. Petrova 2,13.14), Novi zavet takođe
jasno izražava da kada zahtevi nekog zemaljskog vladara dođu u koliziju s Božjim
zapovestima, da se tada “većma (treba) Bogu pokoravati negoli ljudima” (Dela
5,29).
Drugo
pitanje
u jevrejskoj protivofanzivi prema Isusu dolazi od sadukeja (stihovi od 23-33) —
tradicionalnih neprijatelja fariseja. Pripadnici ove grupe ne samo što su se
prilagođavali rimskim vlastima, nego su i odbacivali celo Sveto pismo, izuzev
Petoknjižja (pet Mojsijevih knjiga). Takođe su i u svojoj teologiji učinili
značajne koncesije grčkoj filozofiji. Prema Josifu Flaviju, sadukeji su smatrali
da “duše umiru s telom” (Antiquities, 18,1.4). To znači da su negirali i
besmrtnost i vaskrsenje mrtvih.
Ova
negiranja podloga su njihovom pitanju upućenom Isusu u stihovima od 25 do 28, o
ženi koja je, u skladu s leviratskim bračnim običajima (5. Mojsijeva 25,5.6)
imala sedam muževa, ali je ostala bez dece. Sadukeji traže od Isusa da im javno
kaže čija će ona biti žena prilikom vaskrsenja. Budući da su bili daleko od
iskrenosti, njihovo pitanje je imalo za cilj da se sama ideja vaskrsenja prikaže
kao minorna. Na jednom još dubljem nivou, pitanje je Isusa trebalo da dovede u
neugodan položaj u javnosti.
Ali
i ovom prilikom, Isus okreće njihov adut protiv njih samih. Njegov odgovor se
koncentriše na dve tačke. On konstatuje da je njihovo pitanje besmisleno, budući
da se temelji na zabludi. Pošto ne poznaju Pismo, kaže Isus, oni ne shvataju ni
Boga ni Njegovu silu. Oni treba da shvate da se budući život ne može meriti po
sadašnjim aršinima. Božje novo carstvo će imati drugačije parametre i zato brak
neće biti ono što je sada i zato više neće biti ljubomore. Vaskrsli ljudi će
biti kao anđeli (stihovi 29, 30).
Drugi
deo Isusovog odgovora dolazi iz 2. Mojsijeve 3,6, dela jevrejske Biblije koji su
sadukeji prihvatali. Isus kaže da oni čak ne poznaju taj deo Biblije. Konačno,
zar Bog nije za sebe rekao Mojsiju da je “Bog Avreaamov, i Bog Isakov, i Bog
Jakovljev” i da je stoga Bog živih (stihovi 31, 32)? Drugim rečima, Bog Izrailja
nije zaboravio svoj zavet s patrijarsima. Oni u trenutku smrti nisu ušli u
carstvo nepostojanja. Naprotiv, vaskrsenje je dokaz da je Bog — Bog živih.
Slavni patrijarsi su živi Bogu (Luka 20,38) i očekuju vaskrsenje na kraju
vremena (1. Korinćanima 15,51-55; 1. Solunjanima 4,16.17; Jevrejima 11, 39.40).
O tome piše Flojd Filson: “Isus polazi od toga da će Bog obnoviti sve i naći
prikladno mesto za večni život svome narodu s Njime i zato polazi od toga kao
činjenice da će ti ljudi biti podignuti u život i dobiti mesto u tom savršenom
večnom carstvu” (Filson, 236, 237).
Matej
nam kaže da je ljudsko mnoštvo zadivljeno Isusovim odgovorom sadukejima (33.
stih). A kako i ne bi, kad je Isus, na njihovo zadovoljstvo, dokazao misao koja
je izmakla farisejima u prepirci sa skeptičnom svešteničkom klasom po pitanju
vaskrsenja. Luka kaže da su po završetku Isusovih reči bili impresionirani čak i
neki zakonici. “Učitelju, dobro si kazao”, rekli su mu (Luka
20,39).
Od
34. stiha radnja se vraća na fariseje i treće
pitanje u Matejevom prikazu
protivofanzive Isusovih protivnika. Ovom prilikom jedan od zakonika upućuje
pitanje, da “okuša” Isusa. “Koja je zapovest najveća u
zakonu?”
Kao
i prethodna dva pitanja, i ovo je pitanje vrlo osetljivo, tako da je gotovo
svaki odgovor takav da mora da završi u raspravi. Za rabine je bilo očigledno da
su neke zapovesti važnije od drugih. Na primer, zapovest koja zabranjuje ubistvo
smatrala se važnijom od zapovesti koja je zabranjivala kuvanje jareta u mleku
njegove majke (5. Mojsijeva 14,21). Oni su zapovesti podelili u lake i teške, pa
su sada spekulisali na temu koja je od 613 biblijskih zapovesti najveća od svih.
Zato je i pitanje zakonika Isusu imalo svoju pozadinu.
Većina
posmatrača su verovatno očekivali da Isus odabere jednu od Deset zapovesti, ali
On mimoilazi Dekalog zbog jednog od najpoznatijih tekstova u judejskoj kulturi.
Tekst iz 5. Mojsijeve 6,5 bio je sastavni deo Šeme (judejskog ispovedanja vere).
Njime je započinjano svako judejsko bogosluženje i on je bio sastavni deo
jutarnje molitve svakog Jevrejina. U stvarnosti se u Isusovom odgovoru suština
religije definiše kao ljubav prema Bogu celim svojim bićem (37.
stih).
Sâm
odgovor bi bio zadovoljavajući; međutim, Isus odlučuje da napomene i drugu
veliku zapovest. On ovom prilikom citira iz 3. Mojsijeve 19,18, s nalogom za
ljubav prema svom bližnjem. Osnovno polazište i ovog teksta i celokupne Isusove
nauke je da je nemoguće istinski ljubiti Boga, a ne voleti druge ljude. Ovu
materiju apostol Jovan izražava vrlo jezgrovito i kratko, pišući da “ako ko
reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata
svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?” (1. Jovanova
4,20).
Isus,
nastavljajući svoj govor, napominje da predmetne dve zapovesti o ljubavi čine
samu podlogu Starog zaveta (40. stih). Isto tako trebalo bi da bude jasno da te
dve velike zapovesti čine zbir dveju ploča Dekaloga. Zapovest o ljubavi prema
Bogu čini temelj za prve četiri zapovesti, a zapovest o ljubavi prema bližnjem
je motivacija, pokretačka sila za poštovanje ostalih šest zapovesti (vidi 2.
Mojsijeva 20,2-17; uporedi sa Rimljanima 13,8-10; Galatima 5,14; Jakov
2,8).
Pre
napuštanja teme o dve velike zapovesti, trebalo bi napomenuti da je Isus dao
definiciju reči bližnji, koja znatno
nadmašuje perspektivu Njegovih jevrejskih slušalaca. Čovekov bližnji, za Isusa,
nije bio samo bilo koji Jevrejin ortodoksne vere. Ne, izrazom su uključeni i
čovekovi neprijatelji i oni koji su još u stanju pobune protiv Boga. Izraz bližnji uključivao je čak i neznabošce
(5,43-47; Luka 10,29-37).
Isusov
odgovor na pitanje o zakonu tako je uverljiv, da preseca očekivanu diskusiju o
tome koja je najveća zapovest. Isus sada koristi prednost nastale praznine i
iznosi sopstveno pitanje u stihovima 42, 43 i 45. Pored složenosti obrazloženja
u tekstu, sâm tekst ima i veoma veliki značaj.
Odgovor
na Isusovo prvo pitanje (Šta mislite za Mesiju [Hrista], čiji je sin?) je,
svakako — Davidov, i jevrejske vođe to i kažu. Isus se slaže s njima, ali
napominje da je u tom odgovoru sadržan problem. Citirajući iz 110. psalma
(starozavetni tekst koji se najčešće citira u Novom zavetu), Isus ističe da
Mesiju David naziva “Gospodom”, a onda postavlja i svoje drugo pitanje. Kako je
moguće, pita Isus, da otac o svom sinu govori kao o Gospodu? Odgovor mora da
bude da je, nasuprot konvencionalnoj jevrejskoj mudrosti, sin veći od oca.
Ta
činjenica, podrazumeva se iz Isusovih reči, daje Mesiji pravo da nadmaši
tradicionalno prihvaćenu ulogu Mesije, ulogu koja je bila nadahnuta likom Davida
kao vojskovođe-osvajača. “U najmanju ruku”, kaže Filson, “Isus izjavljuje da
Mesija ima slobodu da osnuje Carstvo na način koji će se razlikovati od
Davidovih političkih i vojničkih metoda. Mesija može da bude i biće Sluga koji
pati i strada, a ne vojni osvajač i zemaljski car” (Filson
240).
Ova
serija pitanja ostavila je bez teksta jevrejske vođe. Oni su se uhvatili u
klopku Isusove logike. Neobrazovani Galilejac ih je porazio u njihovoj igri
“niti smeše ko od toga dana da ga zapita više” (46. stih).
Kulminacija
Isusove verbalne borbe s književnicima i farisejima događa se u 23. glavi. Sve
do tog trenutka u prvom Jevanđelju, Isus je činio sve što je mogao da ih
probudi, ali uzalud. Sada je prošlo vreme za blage reči i taktiku zaobilaženja.
Isus u svojoj ljubavi ovom prilikom vrši frontalni napad. Njegovo vreme ističe,
a oni ga još nisu čuli.
Dvadeset
i treća glava se deli na tri odseka koji se bave jednom jedinstvenom temom. Deo
teksta u stihovima od 1 do 11 napisan je u trećem licu i izlaže pet
karakteristika zbog kojih su ukoreni književnici i fariseji. Međutim, pre
izlaganja tih karakteristika Isus izdvaja važnost službe i uloge književnika i
fariseja. “Na Mojsijevu stolicu sedoše”, kaže za njih Isus (2. stih). Drugim
rečima, njima je poverena uzvišena prednost i odgovornost da Njegov narod
poučavaju Božjoj reči. Njihovi propusti se, zapravo, moraju posmatrati u svetlu
te svete i teške odgovornosti. Njihovi propusti su zbog njihovog položaja
utoliko ozbiljniji.
Pre
nego što razmotrimo negativne karakteristike opisane u tom poglavlju, potrebno
je da uočimo da nisu svi fariseji bili tako zli kao oni o kojima se ovde govori.
Sami fariseji su osuđivali svoje manje odgovorne saradnike, delimično na isti
način kao Isus njih sada.
Drugo
što treba da shvatimo u ovom tekstu, hrišćanske vođe i obični vernici, ili
“laici”, često oponašaju karakteristike fariseja. Fariseji su bili istorijska
stranka u judaizmu, ali njihov duh ima svoj koren u ljudskoj prirodi. Hrišćani
zato treba da čitaju kritiku u 23. glavi, imajući same sebe na umu, a i zato da
bi stekli informacije o Jevrejima koji su živeli u Isusovo
vreme.
Prva
farisejska karakteristika koja se pominje u stihovima od 1 do 12 kaže da “govore
a ne čine” (3. stih). Drugo, ne žele
da sprovedu u sopstvenim životima ono što propisuju za druge (4. stih). Treće, mnogo im je stalo do dimenzija
razmetanja u svojim verskim aktivnostima (5. stih). Četvrto, uživaju u titulama koje znače
poštovanje, u izrazima poštovanja od drugih ljudi (stihovi od 6-10). I peto, pogrešno shvataju značenje
služenja, ne uviđajući da ih ono poziva na mesto žrtvene službe, a ne na mesta
na kojima se javno ističe njihov položaj (stihovi 11, 12).
Drugi
odsek u 23. glavi nalazi se u delu teksta od 13. do 32. stiha i napisan je u
drugom licu. Osude u ovom delu su označene u vidu sedam “teško vama…”. Druga
karakteristika ovog odseka je što su književnici i fariseji pet puta nazvani
“slepima” i šest puta “licemerima” (onima koji se pretvaraju). I ponovo, da se
ne bismo preterano kritički postavili prema starim Jevrejima, potrebno je da
uvidimo da njihovi nedostaci imaju tendenciju da postanu zaraza među onima
kojima se sviđa da “glume crkvu” — i propovednicima (sveštenicima) i običnim
vernicima. Veoma je velika razlika između “glumljenja crkve” i življenja u
praksi Isusove religije.
Slično
gornjih pet karakteristika, od 1. do 12. stiha, i sedam “teško vama” više su
nego poznati, poznati da bismo ih posmatrali kao apstrakcije. Oni opisuju opšte
ljudske osobine. Prva karakteristika
iz te druge grupe je neulaženje u carstvo, uz istovremeno sprečavanje drugih da
uđu (13. stih). To sprečavanje može da se dogodi obeshrabrivanjem, odvraćanjem
drugih tako što bismo igrali ulogu licemera, izopačivali nauku Pisma ili živeli
životom bez ljubavi. Nažalost, nije potrebno mnogo veštine ili angažovanja da bi
neko postao kamen spoticanja drugim ljudima.
Drugo
“teško vama” se bavi onim samopožrtvovnim tipovima ličnosti koji čine sve u
svojoj moći da obrate ljude u svoju legalističku filozofiju. Posledica je da su
takvi “obraćenici” nesrećniji nego u vreme pre susreta s izopačenim pogledom na
religiju svojih misionara (15. stih).
Treće
“teško vama” bavi se pogrešnom upotrebom zakletvi i legalističkih dokaza,
argumenata u vezi s tim zakletvama (stihovi od 16 do 22). Četvrto zlo se bavi izopačenim
osećanjem vrednosti (stihovi 23, 24). Upravo oni ljudi koji su tako brižljivi u
malim stvarima religije, u potpunosti padaju po pitanju primene vrste ljubavi i
pravde koji se nalaze u središtu i zakona (vidi 22,37-40) i prave religije (vidi
5,17-48; 25,31-46). Isus ih upoređuje s ljudima koji do te mere odlaze u
krajnosti, da “oceđuju” komarca, a bez razmišljanja gutaju najveću nečistu
životinju na Bliskom istoku.
Peto
i šesto
su zla koja se nadovezuju na četvrto i bave se neuspešnim razlikovanjem između
spoljašnje korektnosti i unutrašnje čistote (stihovi od 25-28). Pouka je jasna,
da je čistota unutrašnjeg života, a ne spoljašnja ukočenost, zapravo suština
prave religije. U stvarnosti je spoljašnje bez onoga što je unutra samo smrtna
obmana.
Poslednje
zlo udara direktno na instituciju “čuvanja spomenika” najvećeg dela organizovane
religije. Iako književnici i fariseji zamišljaju da su naslednici proroka zato
što su sazidali grobnice u znak sećanja na njih, Isus im poručuje da oni zapravo
imaju deo duha onih koji su ubijali stare proroke (stihovi od 29-32). Konačno,
nisu li, baš u tom vremenu, oni ti koji planiraju Njega da ubiju? Najveći
spomenik pravoj religiji nije proslavljanje velikih verskih praznika i događaja,
ili uglednih ličnosti iz prošlosti, nego duh proroka koji živi u našim životima
u sadašnjosti.
Završni
odsek 23. glave su stihovi od 33. do 39. U 33. stihu vidimo Isusa koji preuzima
reči Jovana Krstitelja iz 3,7 (“Porodi aspidini!”). Za ovim rečima ide osuda ljudskog suprotstavljanja
Božjim vesnicima od vremena Avelja (1. Mojsijeva 4,8) do Zarije, koji je ubijen
zasipanjem kamenjem u dvorištu hrama (2. Dnevnika 24,20-22; Zaharija 1,1). Pošto
je 2. Dnevnika (koja piše o Zarijinoj smrti) poslednja knjiga u jevrejskoj
Bibliji, a 1. Mojsijeva (koja piše o Aveljevoj smrti) prva, izraz “od Avelja do
Zarije Isusov je “stenogram”, kratki opis za sve starozavetne ličnosti koje su
bile pobijene za svoju veru. On kaže da je ta mučeništva izazvao isti duh koji
je pokretao književnike i fariseje da se suprotstave
Njemu.
Međutim,
ovde nije sve osuda. U 23,37 nalazimo neke od Isusovih najnežnijih reči upućenih
svojim sunarodnicima Jevrejima. On želi da ih zaštiti na način kao što radi
kvočka kad se pojavi opasnost. Iz ovog teksta dobijamo utisak da čak i svoje
ukore Isus upućuje s ljubavlju. Dvadesettreću glavu možemo posmatrati kao
ilustraciju “tvrde ljubavi”, one koja koristi očajničke metode u pokušaju da se
probije do onih kojima je usmerena pre nego što bude
kasno.
Jedna
od velikih tragedija priče Jevanđelja je u tome što Hristos nije uspeo da prodre
do jevrejskih vođa svoga vremena. Dvadeset treća glava se završava objavom
opustošenja jevrejske “kuće” i nagoveštajem Drugog dolaska (stihovi 38, 39). Ovi
nagoveštaji služe kao uvod u teme iz 24. i 25. glave.
l
Primena Reči
1.
Kako
stojim sa donošenjem rodova? Šta mogu da navedem što me čini drugačijim od
jalove smokve? Na koji način bih mogao postati plodniji u svom hrišćanskom
življenju?
2.
Koji
od dvojice sinova u najvećoj meri karakteriše moj odnos s Bogom? U čemu sam
sličan sinu koji je pristao da radi, ali nije radio? U čemu sam sličan drugom
sinu?
3.
Kakav
je moj odnos prema domaćinu i prema Caru? Kako bi taj odnos mogao da se
poboljša?
4.
Šta
mogu reći o svom odnosu prema “ćesaru”? Jesam li uvek pošten u davanju poreza
“ćesaru”? Kako stoji s onim što dugujem Bogu? U kom smislu sam zadovoljan
izvršavanjem svoje dužnosti i jednom i drugome? Kako bih to mogao
popraviti?
5.
Ako
bih mogao da napišem samo dva pasusa kojima bih rezimirao svoju praktičnu
primenu dve najveće zapovesti, šta je ono najvažnije što bih mogao da
kažem?
l
Istraživanje Reči
1.
Uz
pomoć analitičke konkordancije istraži ideju svadbene svečanosti (wedding,
marriage) u Novom zavetu. Šta se iz tog proučavanja može saznati o nebeskom
carstvu? Prouči komentare glavnih tekstova o nebeskoj svadbenoj svečanosti iz SDA
Bible Commentary. Opiši kako to
dodatno istraživanje dopunjuje naša saznanja o toj
temi.
2.
Ljubav
nije samo temelj zakona, nego i veoma važna tema u celom Matejevom Jevanđelju.
Uz pomoć analitičke konkordancije potraži sve citate u kojima Matej koristi reč
ljubav (love). Potom se posluži
sistemom koji postoji u tvojoj konkordanciji za nalaženje grčke reči u osnovu
svakog pojavljivanja reči ljubav.
Potom, rezimiraj svoje zaključke po pitanju Matejeve primene reči ljubav, koje potiču od reči agape,
agapao i agapetos.
l
Za dalje proučavanje Reči
1.
Radi
opšteg uvida u materiju, vidi EGV, COL, 272-319; EGV, DA, 601-620.
2.
Korisnu
raspravu na temu značenja reči ljubav
u Bibliji, vidi L. Morris, Testaments of Love.
3. Informativnu raspravu o Isusovom trijumfalnom ulasku i čišćenju hrama, naći ćeš kod J. B. Green i S. McKnight, eds., Dictionary of Jesus and the Gospels, 817-821, 854-859.