Apostol je došao do zaključnog dela svoje propovedi. Već smo prošli njegovo maestralno izlaganje o Isusu kao Prvosvešteniku i žrtvi i veličanstvenu smotru "velikana" vere. Njegove završne napomene, koje pokrivaju 12. i 13. glavu poslanice, obuhvatiće i "spakovati" pouke za život koje on želi da njegovi slušaoci "ponesu sa sobom".

Verovatno bismo bez razmišljanja, olako prešli preko ovih glava, smatrajući ih samo, eto, dodatkom snažnom izlaganju i impresivnim književnim konstrukcijama iz prvih jedanaest glava. Bila bi to greška. Ma kako se prema tim poglavljima odnosili današnji autori komentara, ona su za apostola bila veoma važna. Puna su praktičnih razmišljanja, pošto su i njegova razmišljanja o onima koji će čitati i slušati bila praktična. Poslanica Jevrejima je propoved, zamišljena da ljude povede putem promene života.

Tako, ovde, još jednom nailazimo na veoma važne savete u knjizi. Ta apostolova bodrenja da bez posustajanja istrajemo na hrišćanskom putu — pojavljuju se ovde, kao i ranije, uz konkretne preporuke, ali i upozorenja. Misli su iste s kakvima smo se ranije susretali, ali pred nama nije samo prosto ponavljanje — apostol je suviše vešt i kreativan govornik i pisac, da bi se ponavljao. Naprotiv, te ranije praktične teme ovde nalazimo zaodenute novim ruhom, uz nekoliko novih sjajnih metafora velike snage.

I tako, u 12. glavi nalazimo "poučenja" koja nas upućuju na verno istrajavanje (stihovi 1-13), podsećanje na preimućstvo u tome što smo deo nebeskog bogosluženja, sa Isusom kao svojim Prvosveštenikom (14-24) i upozorenja (25-29). Trinaesta glava je skup veoma različitih saveta (1-19), a završava se izricanjem blagoslova i ličnim pozdravima.

Dvanaestu glavu Poslanice pročitaj dva puta. Razmišljaj o idejama na koje nailaziš, nastojeći da se setiš gde si ih ranije uočio u propovedi. Posle ozbiljnog razmišljanja o tim poglavljima, razmotri sledeća pitanja.

1. Navedi kako se sve hrišćanski život može uporediti s trkom. U kom smislu možeš reći da on nema sličnosti s nekim savremenim takmičenjem?

2. Da li nas Bog poziva da radimo tačno ono što je Isus radio, ili da se oslanjamo na ono što je Isus učinio za nas?

3. U kojem se delu teksta iz 12. glave ponavljaju oštra upozorenja iz 6,4-6 i 10,26-31? Na koje je mesto u tom tekstu stavljen naglasak?

5. Načini spisak kontrasta između opisa gore Sinaj u 12,18-21 i Gore Sion, u stihovima 22-24. Zašto prikaz Sinaja na ovom mestu ima tako negativan naboj?

6. Kako može Pavle da kaže: "Pristupiste k Sionskoj gori . . . Jerusalimu nebeskome", ako je već sâm u 11,13 Božji narod opisao kao "goste i došljake na zemlji" i ako će u 13,14 reći — ". . . ovde nemamo grada koji će ostati"? Da li tu dilemu, delimično, razrešava naše proučavanje značenja vere, iz poslednjeg poglavlja?

7. Kada će Bog potresti zemlju i nebesa (12,26)? Pronađi druge biblijske tekstove koji govore o takvom "tresenju".

Kroz 11. glavu prodefilovala je duga procesija "uglednika", a već se u početnim rečima nove glave svetla usmeravaju direktno na Jevreje: "Zato dakle i mi . . . da. . . .” Kao što su ljudi vere starih vremenâ živeli verom, tako i Hristovi sledbenici treba odlučno da idu napred; da istrajavaju bez kolebanja, uvereni da su deca Oca punog ljubavi.

Slika koju vidimo dolazi pravo sa sportskog borilišta. Tribine su pune gledalaca koji posmatraju atletičare koji se bore za zlato. Dole, na terenima, trkači se razgibavaju i koncentrišu za trenutak kada će pucnjem iz startnog oružja pojuriti u bespoštednu borbu. Ovih dve hiljade godina ničim nije umanjilo snagu i uzbuđenje sadržane u Jevrejima 12,1.2.

Pa ipak, ima i razlika. Atletičari sa olimpijada drevnog doba trenirali su s tegovima pričvršćenim na telo. Na dan trke, te tegove su skidali (u stvari, takmičili su se nagi), pa su se osećali laki kao pero. To je, u stvari, pozadina Pavlovih reči iz 12,1: "Odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo" [odbacimo sve što nas sputava] — ili, kako stoji u KJV: "Odložimo sve terete.”

Važnije od ovoga je to što je u Pavlovo vreme, kao i danas, samo jedan trkač mogao dobiti nagradu. Međutim, pobednik u trci života je svako ko istrči trku. Mi se, kao hrišćani, ne takmičimo jedni protiv drugih. Naprotiv, jedni drugima pomažemo da stignemo do linije cilja. Najmanje što činimo je to što se takmičimo sa samim sobom, nastojeći da Božjom blagodaću ostvarimo najviši mogući stepen u svom napredovanju.

Gledaoci — "svedoci" iz 12,1 — verovatno su heroji iz 11. glave. Ne u smislu da su otišli na nebo i da nas danas, odozgo, posmatraju, jer nam 11,39 kaže da oni još nisu primili ispunjenje obećanja. Ali zato, tiho svedočanstvo njihovog vernog života služi nama kao primer. Svima je nama dat samo jedan život, samo jedna prilika za dostizanje veličine, jedna prilika za razvijanje svake od vrlina i unapređivanje svih svojih talenata. Pomenuti ljudi imali su svoje mesto pod suncem i dobro su trčali; sada je ta prilika na nama.

I Isus je tamo. On stoji uz ciljnu traku; On očima prati naše napredovanje u trci, On nas bodri svojim glasom. I sâm je trčao tu trku i pobednički je završio, a sada nama pomaže u trci. On time nije samo "načelnik vere" nego i njen "svršitelj". S njime počinjemo, s Njime i završavamo trku. Naše spasenje u celosti dolazi od Njega i samo od Njega.

Nikada nećemo moći da učinimo ono što je On učinio. On nam prilazi danas i poziva nas, onako kako je nekada pozivao ribare kraj jezera, govoreći im, "Hajdete za mnom!” Poziva nas na učeništvo, da gazimo Njegovim stopama, da nastavimo delo isceljivanja, poučavanja i propovedanja koje je On započeo. To je način na koji idemo za Njim, krećući se stazom života kojom je On prošao.

Ipak, nikada nećemo moći učiniti baš ono što je On učinio. Između Njega i nas uvek će postojati i uvek će morati da postoji kvalitativni jaz. On je naš Spasitelj, naš Prvosveštenik. Mi smo oni koji mu se molimo. On je Žrtva, a mi smo grešnici kojima je potrebna pomoć.

U 2. stihu imamo zanimljivu prevodilačku alternativu: "(U)mesto određene sebi radosti", dobijamo iz grčkog predloga anti, koji ima značenje slično njegovom pandanu u engleskom, i mnogim drugim prevodima. Tako shvatamo da apostol ne želi da kaže da je Isus "pretrpeo krst" i "sramotu" zato što je gledao preko njih i video radost koja će potom uslediti, nego da je umesto da uživa radosti neba, došao na Zemlju da strada i umre, da pretrpi ruganje, uvrede i odbacivanje, upravo od onih koje je došao da spase.

Vrlo mi je drag ovaj alternativni prevod (kod Karadžića je već prisutan). Mislim da se najbolje uklapa, a i služi kao odjek ranijih prikazivanja Isusove ljudske prirode u Poslanici Jevrejima — naglasak na Isusovom stradanju u 2,9.10 i živi opis Getsimanije u 5,7.8. Ni u jednom od tih opisa apostol nije rekao da je u svojim nevoljama Isus izdržavao zahvaljujući nadi u ono što će biti posle Njegove smrti. Naprotiv, mi vidimo samo svojevrstan živi prikaz realnosti Njegovih iskustava.

Kako god da prevedemo reč anti iz 12,2, glavno težište teksta prosto blista: "Gledajmo na Isusa.” Taj poziv smo čuli u ranom delu propovedi — "upravite misli na Isusa" [Karadžić: poznajte poslanika i vladiku . . .] (3,1). Misao se ovde, dakle, ponavlja. Poput metalnih uglova koji, obično u paru, služe za uspravno držanje knjiga u biblioteci, ovaj poziv podupire poruku Poslanice Jevrejima.

Upravite misli — ne na druge ljude, pa makar oni i bili dostojni uzori vernosti. Ne na prošlost. Ne na sebe. Samo na Isusa.

Vrlo istaknutu ilustraciju teksta iz Jevrejima 12,1.2 dale su Sportske igre Britanskog komonvelta iz 1954. godine, održane u Vankuveru, u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Tom prilikom trčala se trka na 1 milju (1.609 m), koja se ubraja u jednu od najslavnijih trka — možda i najslavniju — svih vremena. Direktni rivali u njoj bila su dva najbrža trkača tadašnjeg sveta na jednu milju — Rodžer Banister i Džon Landi.

Držeći se svog običaja, Landi je prvi povukao. Za razliku od većine trkača, Landijev metod bio je da odmah izađe na čelo grupe i da zahvaljujući svojoj velikoj fizičkoj snazi nadmaši ostale atletičare, koji će snagu čuvati za poslednju deonicu do ciljne trake. Trka se, bilo je jasno, odlučivala između Banistera i Landija. Ubrzo su ostali trkači počeli da zaostaju, puštajući Landija da se izdvoji na čelu, dok je Banister bio na prilično velikom rastojanju iza njega.

Na kraju svake četvrtine milje objavljivana su prolazna vremena; sa svakom tom objavom tribine su se tresle od oduševljenja. Landi i Banister ušli su u strahovit tempo, koji će nesumnjivo doneti novi svetski rekord. Ali ko će prvi dodirnuti ciljnu traku?

Tako su trkači ušli u poslednji krug, poslednje četvrt milje. Landi je bio napred, ispred Banistera, kako je bilo i tokom cele trke. Pred njim se, sve bliže i bliže, nalazila zategnuta traka. Negde iza njega bio je Banister. A onda se tribinama zaorio zaglušujući huk. Landiju je bilo jasno šta to znači: Banister je ulagao poslednje očajničke napore da ga dostigne! Ciljna traka je bila sve bliže i bliže, a huk gledalaca sve bučniji. Landi je znao da ga je, ulažući ogroman trud, Banister već sustizao. No, gde je sada tačno?

Neposredno pre ciljne trake, Landi okrenu glavu da proveri gde je Banister. A Banister se, iskoristivši psihološku prednost, bacio unapred, pored Landija i prestigao ga za prsa, kod same trake!

U Vankuveru postoji statua u znak sećanja na taj trenutak. Na njoj jedan trkač grudima dotiče traku dok drugi, samo za dlaku iza njega, okreće glavu. Kakvog li prikaza pouke sadržane u 12,1.2 — "Gledajmo na Isusa"!

Preostali deo njegovog izlaganja na temu vernosti, stihovi 4-13, stavlja Jevreje u kontekst dece koju ukorava pun ljubavi nebeski Otac. Tekst snažno nagoveštava činjenicu da tadašnji čitaoci već stradaju zbog svoje vere. Čitamo — "Podnesite nevolje kao karanje" (7. stih) i "Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost" (11. stih). Četvrti stih, govoreći o stradanju, "jer još do krvi ne dođoste", implicira da nevolje koje predstoje mogu doneti i smrt Isusovim sledbenicima.

Stradanja ne treba da ih iznenade nego bi oni, naprotiv, trebalo da ih očekuju — to je osnovna misao koja se provlači kroz raspravu. Starozavetni tekst iz Priča 3,11.12 nosi upravo tu misao i daje formu izlaganju. Vidimo da se nevolje i stradanja u rukama Oca koji voli mogu pretvoriti u nešto što ima pozitivnu ulogu. Pokazuju da je Bog za nas zainteresovan — da smo Njegova deca, ne nezakonita deca — i tako On nevolje koristi za naše dobro, donoseći "rod pravde i mira" (11. stih).

Reč u tekstu od 5. do 11 stiha, prevedena izrazom "karanje", grčka je reč paideia¸ koja stoji u pozadini nekih naših reči u vezi s obrazovanjem, kao što je npr. pedagogija. Reč "karanje" tačno odslikava značenje grčke reči, ako bismo karanje ili, savremenije, "disciplinu", shvatili kao vaspitanje, a ne obavezno kao nešto negativno. Nažalost, reč "disciplina" u naše vreme postala je nepoželjna zato što se često dovodi u vezu s okrutnošću — kao kada, u vojsci, nastavnik strojeve obuke u logorima za obuku vrši pritisak na vojnike, terajući ih do granica njihove fizičke i psihičke izdržljivosti. Međutim, mi smo i danas svesni pozitivnog smisla te reči u obrazovnoj sferi, kada naučnici o svom naučnom polju govore kao o svojoj "disciplini".

Hrišćani treba da ponovo "prizovu" biblijsko značenje reči "disciplina". Naravno, ne govorimo o staroj izreci, "ko žali prut izgubiće sina", nešto što se često zloupotrebljava kada odrasla osoba iskaljuje svoj gnev na malom stvorenju. Ono što je potrebno da ponovo pronađemo jeste taj osećaj vaspitavanja, rastenja ka zrelosti i u dubinu, usredsređivanja na neki zadatak, odricanja od "neposrednog zadovoljenja", na šta, inače, asocira pojam biblijske discipline.

Napomenućemo da ovaj tekst ne daje odgovor na jedno od najvećih pitanja našeg vremena i svakog drugog vremena — na pitanje stradanja. Zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima? Zašto loši ljudi, kako vidimo, zaista dobro prolaze? Zašto je Bog dozvolio da šest miliona Jevreja umre u koncentracionim logorima? To pitanje je od nebrojenih Jevreja načinilo ateiste, a milione nejevreja odvelo u sferu sumnje. Svake večeri na našim TV-ekranima gledamo slike — od gladi iznurena deca u afričkim zemljama, genocidna ubijanja na Balkanu, nasilje na ulicama naših gradova — pa se pitamo zašto Bog u tom pogledu nešto ne učini.

Ovde ne nalazimo teodiceju — dobro promišljeno objašnjenje koje treba da odbrani Boga. Ali zato nalazimo religijski odgovor, onaj koji nas dotiče u našem bolu. Slika koju dobijamo o Bogu, slika je dobrog Oca punog ljubavi, koji nežno brine o svemu što nam se događa. On nije pokretač zla; stradanje je nešto što dolazi iz drugog izvora. Međutim, Bog može i zlo da usmeri u dobrom cilju — ako mu to dopustimo. On od stradanja može da načini život lepote, mira i poverenja.

Stradanje nas nikad ne ostavlja ravnodušnima. Mi se ili probližavamo Učitelju, ili se, ogorčeni, udaljavamo od Njega. Postajemo Džon Banjan, Helen Keler — ili ateista.

Tekst u Jevrejima 12,14-24 podseća nas na naša velika preimućstva. Mi smo putnici, na putu ka svojoj slavnoj budućnosti u Božjoj prisutnosti, ali već sada imamo mnogo razloga za radost. Spasenje nije samo pred nama, nego je već sada ovde!

Tri pasusa iz ovog odeljka sadrže dva pravca razmišljanja. U prvom, od 14 do 17 stiha, upoznajemo se s preimućstvima na osnovu jednog negativnog primera. Isav je bio "duhovna budala" — jednostavno, nije vrednovao ono što je bilo stvarno vredno. Svoje pravo prvenaštva trampio je za porciju sočiva. Razgovarati o veri kao nadi u Boga, kao nečemu što gleda u budućnost — ne, Isav je živeo u jednom drugačijem svetu! Njegov je život bio ovde i sada; za njega je napuniti želudac značilo više od tamo nekog neuhvatljivog blagoslova namenjenog prvencu.

I tako, opomena jevrejskim hrišćanima dolazi glasno i jasno — kao i nama. Setimo se "tako velikog spasenja". Setimo se Isusa. Setimo se onoga što nam je Bog pripremio. I zato, obrati pažnju na redosled svojih prioriteta!

Način na koji apostol piše o Isavu podseća nas na njegove snažne reči iz 6,4-6 i 10,26-31. U sva tri teksta prisutan je gubitak nečega dragocenog i strašna misao da je to možda i zauvek izgubljeno. "Nije moguće" (6,4), "nema više žrtve za grehe" (10,26), reči su koje smo ranije slušali. Sada čujemo ovo: "Jer znate da (bi) . . . odbačen; jer pokajanje ne nađe mesta, ako ga i sa suzama tražaše" (17. stih).

Istu glavnu misao nalazimo u svakom od pomenutih tekstova. Iako je tekst u 12,16.17 najkraći odpomenuta tri, u njemu sadržana misao identična je s dva ranije izložena iskaza. Dok je tekst u 6,4-6 bio usredsređen na uzvišena preimućstva spasenja u Isusu, 10,26-31, na izvesnost suda ako odbacimo Njegovu spasonosnu smrt, tekst u 12,16.17 ističe neizbežnost gubitka Božjih duhovnih blagoslova ako ne cenimo njihovu vrednost.

Suprotno tužnom Isavovom primeru, sledeća dva pasusa donose sjajan zbir blagoslova koje je Isus doneo. Međutim, apostol se ovde ne bavi prostim ponavljanjem ranije iznetih misli, nego ih sabira i izražava u jednoj snažnoj i lepoj ilustraciji. Pristup, pouzdanje, krv, zavet, superiornost — te divne ideje, čije smo razvijanje u pojedinostima pratili kroz prvih deset glava, istaknute su ponovo, ali ovom prilikom zajedno, u okviru teme boljega grada, novog Jerusalima.

Misao koja preovladava u ta dva pasusa, postavljena jedan pored drugog, jeste puni, neometani pristup Bogu, omogućen kroz Isusa. Pavle uzima izveštaj o davanju zakona iz 2. Mojsijeve, 19. i 20. glave i podvlači njegove zastrašujuće aspekte — "pomrčinu, oblak i oganj razgoreli", reči zbog kojih su srca Izrailjaca bila paralisana strahom; "trubni glas", a naročito zapovest kojom se zabranjivalo doticanje svete gore (čak je i životinja koja bi zalutala u planinu morala biti kamenisana). I sâm Mojsije drhtao je od straha.

Taj prikaz Sinaja, budući uzet iz Starog zaveta, znatno se razlikuje od većine onoga kako to mi zamišljamo. Skloni smo da se usredsredimo na veličanstvenost i izuzetnost događaja, kad je sâm Gospod izgovarao moralni zakon, temelj i osnov za svakog pojedinca, za svako društvo.

Obe slike Sinaja su verne; obe dolaze iz istog izveštaja. Ono što vidimo u Poslanici zapravo je ponovno kazivanje tog slavnog događaja, koje se uklapa u obrazac poređenja i suprotstavljanja starog i novog, obrazac koji se provlači kroz celu propoved. Taj obrazac vidimo u početnom pasusu Poslanice Jevrejima, a onda ga ovde ponovo srećemo: staro nije loše — konačno, došlo je od Boga — ali je novo bolje. Tako je, na Sinaju, Bog bio iza zastrašujućih prizora i zvukova (mada se o Njemu govori samo indirektno, kao o "glasu reči" (glasu koji izgovara reči); međutim, na gori Sion, u nebeskom Jerusalimu, Bog je taj koji svom narodu iskazuje dobrodošlicu.

Opis boljega grada je poskakivanje i pesma u svetoj radosti. Nebrojeno mnoštvo anđela zajedno s ljudima spasenim sa grešne planete, učestvuje u nebeskom bogosluženju; oni se druže sa slugama Cara ljubavi. Ti ljudi sa Zemlje — nisu neki koji će sedeti u nekom uglu ili visoko na galeriji, na mestima s ograničenim pogledom; ne, oni su "dovedeni u stanje savršenosti", ponovo učinjeni celima slavnim spasenjem od Boga. (Tako imamo da je preovladavajuća tema pristupa povezana s preimućstvom "dovođenja u stanje savršenosti", tj. očišćenja, kako vidimo u 8,1 – 10,18.)

I tako, u središtu te blistave i bogate slike, nalazi se Isus! On je posrednik novoga zaveta, koji donosi oproštenje greha i očišćenje od opoganjenosti. Njegova prolivena krv ima moć da za nas učini ono što nikako nisu mogli mnogi milioni životinjskih žrtava. Isusu je mesto u središtu, zato što samo preko Njega i u Njemu imamo pravo na to slavljenje u nebeskom gradu.

Njegova krv govori! Ona "bolje govori"! To je govor nade, govor utehe, govor očišćenja, govor sile, govor dobrodošlice.

Zakon govori sa Sinaja i ta reč izaziva kod nas strah i drhtanje. Zakon nas osuđuje, izuzima, isključuje. Zakon koji je svet, pravedan i dobar — ističe Božje merilo, Božje zahteve. Taj beleg, taj cilj tako je daleko, van naših mogućnosti da jedino što možemo jeste da mu se divimo, a onda da se okrenemo, obeshrabreni. Ta reč izriče Božji sud nad našom izgubljenošću, našim otuđenjem, našim padom i našom opoganjenošću.

Međutim, kroz Isusovu krv do nas dopire jedna bolja reč. "Dobrodošli kući, deco; vama je ovde mesto! Dobrodošli u nebeski Jerusalim. Dobrodošli u grad ka kojem je kroz vekove čeznuo Božji narod, putnici i došljaci na Zemlji. Dobrodošli u hor anđela. Dobrodošli u radost neiskazive i beskrajne sreće. Dobrodošli u Isusovo ime — dobrodošli u ime Isusove krvi!”

Tekst u Jevrejima 12,18-24 jedan je od najdirljivijih i najblistavijih tekstova u celom Svetome pismu. Pa ipak, retko ćemo čuti da ga neko pominje; retko propovednici pokušavaju da ga tumače. Možda njegovo zanemarivanje potiče od prividne nejasnoće i neshvatanja . I zaista ga je teško razumeti — ako pokušamo da ga razumemo izdvojeno od ostatka Poslanice. Međutim, kada čitalac počne tamo gde je počeo autor, od 1,1, nastavljajući dalje kroz poslanicu, nailaziće na dobro poznate misli. To su glavne teološke teme cele propovedi, sabrane u jednoj završnoj konstrukciji velike snage i lepote.

Ipak, u 12,18-24 suočeni smo s jednim pitanjem. Kako apostol svojim čitaocima može da kaže da su već pristupili nebeskom Jerusalimu, da su već došli na radosni skup anđelâ? U istom smislu, autor kroz celu propoved može da kaže: "Mi imamo velikog Poglavara svešteničkoga" (4,14); "pristupimo slobodno k prestolu blagodati" (4,16); "imamo takvoga Poglavara svešteničkoga" (8,1); "imamo slobodu . . . ulaziti u svetinju" (10,19) i "da pristupamo (Bogu) . . . u punoj veri" (10,22).

Ključ za njegovo razmišljanje nalazi se u veličanstvenoj ideji iz 11. glave — u veri. Vera vidi što je nevidljivo; vera se hvata za nevidljivo; vera je jemac budućnosti. Isus je stvaran; stvaran je i nebeski hram u kojem On služi, stvaran je i nebeski Jerusalim. Mi verom ulazimo u taj hram i dolazimo u sferu prisutnosti Cara svemira. Takođe, mi verom već sada uzimamo učešća u bogosluženju svetoga grada, pošto vera čini sigurnom našu budućnost.

Zapazimo kako vera potpuno preokreće naša uobičajena merila o realnosti. Naša čula nam govore da je realnost jedna planina u Arabiji, koju možemo videti i dotaći, ali vera to poriče! Stvarnost je nešto izvan domašaja našeg vida, sluha, dodira; stvarnost je Gora Sion.

Dok 12,18-24 daje završni rezime preimućstava spasenja koje je doneo Isus, tekst u 12,25-29, poslednji put, oglašava opomenu Poslanice Jevrejima.

Kako hitro u ovoj knjizi brzih promena klatno prelazi s jedne na drugu stranu! Nema mesta strahu i sumnji, pošto propoved odzvanja pouzdanjem i sigurnošću čiji temelj nije u nama nego u Isusovoj ličnosti i delu; ipak, nema mesta ni sedenju skrštenih ruku. Jevanđelje dolazi kao obećanje — ono koje će postati stvarnost kroz život vere.

Tako sdašnji osećaj posedovanja spasenja biva uravnotežen upozorenjem da bismo ga mogli izgubiti. Bog neće izneveriti. Njegovo je "carstvo nepokolebano" (28. stih), ali ga mi možemo izneveriti i izgubiti u njemu svoje mesto.

Kao i ranije, upozorenje je uobličeno na logici manje-veće. Oni koji su odbili onoga koji je "prorokovao", koji ih je opominjao na Zemlji (Mojsija) nisu "utekli", pa će oni koji odbiju Onoga koji nas opominje s neba (Boga), još manje imati prilike da "uteknu". Zaključivanje je, po formi i sadržaju, precizna paralela tekstu u 2,1-4 i 10,26-31.

Međutim, mi u tom upozorenju nalazimo još jednu komponentu. Budući da je u onim drugim tekstovima govorio na osnovu "tako velikog spasenja" datog u Isusu, apostol ovde uključuje i jedan eshatološki faktor. On gradi na svom opisu gore Sinaj, u 12,18-21, i dodaje: "Kojega (Božji) glas potrese onda zemlju" (pozivanje na 2. Mojsijevu 19,18) — "sva se gora tresijaše veoma"). On to, potom, upoređuje i suprotstavlja s proročanstvom o neuporedivo većem zemljotresu, iz Ageja 2,6, prema kojem se neće tresti samo Zemlja nego i nebo.

Tako nailazimo na dvostruku grupu kontrasta: Bog koji je veći od Mojsija i sveopšte tresenje, umesto zemljotresa na gori Sinaj. Bog koji u svom Sinu Isusu Hristu donosi potpuno i besplatno spasenje, dolazi kao Sudija cele Zemlje. On će razdvojiti trajno od privremenog; Njegovo sveopšte ispitivanje, i na nebu i na Zemlji, razdvojiće one koji su verni od onih koji to nisu.

Trinaestu glavu Poslanice pročitaj u celini dva puta, a onda pokušaj da odgovoriš na sledeća pitanja za istraživanje:

1. Ova glava mnogo govori o situaciji i problemima jevrejskih hrišćana. Navedi sve što si ovde saznao u vezi s njihovim duhovnim potrebama.

3. Razmisli o spisku koji si upravo sačinio. Koje od tih potreba ili problema nalaziš među današnjim hrišćanima?

4. Uz pomoć konkordancije, potraži u Starom zavetu izraz izvan okola [outside the camp] (stihovi 11 i 13). Kakvi su se ljudi i aktivnosti mogli sresti "izvan okola"?

5. Da li je Poslanica Jevrejima, konačno, poziv Božjem narodu da se odvoji od društva ili poziv da vest o Isusovom spasenju odnese svem društvu?

6. Objasni stih 13,14 — "Tražimo grad", u svetlu onoga što možeš pročitati u 12,22 — "Nego pristupiste . . . Jerusalimu nebeskome".

7. Uporedi završni blagoslov u Poslanici Jevrejima (13,20.21) s drugim apostolskim blagoslovima (Rimljanima 15,13; 16,25-27; 1. Korinćanima 16,23; 2. Korinćanima 13,14; 2. Petrova 3,18; Juda 24.25; Otkrivenje 22,20.21).

Trinaesta glava Poslanice Jevrejima deli se na dva dela: raznovrsni saveti u vezi s hrišćanskim življenjem koji pokazuju kako jevanđelje utiče na ceo spektar ljudskog postojanja (1-19) i apostolski blagoslov, uz završne napomene (20,25).

Raznovrsni saveti iz 13,1-19 dotiču se različitih oblasti i ne kreću nijednim određenim redom. Između ostalog, obuhvaćeni su odnosi među hrišćanima, stavovi koje zauzimamo prema drugim ljudima, brak, ekonomska pitanja, kao i položaj vođâ:

1. Ljubite se među sobom kao braća (Karadžić: ljubav bratinska). Pavle je u prilici da napiše: Ne prestajte da ljubite jedni druge" [... da ostane među vama], a ne "Ljubite jedni druge". Tako vidimo da je to hrišćanska zajednica s atmosferom topline i uzajamne brige (1. stih).

2. Gostoljubivosti ne zaboravljajte. Ljubav se prostire izvan kruga crkvene porodice i prima putnike-namernike.

3. Pokažite sažaljenje prema drugima, u sužanjstvu i u stradanju. U ovoj slici vidimo hrišćane koji su prolazili kroz stradanje, kao što su i Jevreji nekada pretrpeli (10,32-34). Iako je mesna crkva, ili mesne crkve, kojoj je poslanica upućena u tom trenutku bila bez nevolja, trebalo je da saoseća sa svojom braćom i sestrama koji su bili izloženi stradanju (3. stih).

4. Održavajte čistotu u braku i seksualnim odnosima. Preljubočinstvo i seksualni (polni) nemoral bili su i tada problem, kao što su danas (4. stih).

5. Čuvajte se ljubavi prema novcu i materijalizma. Jevrejima je preporučeno, umesto da se uzdaju u prolazna bogatstva, da se oslone na Boga koji ne izneverava (stihovi 5 i 6).

7. Čuvajte se nepoznatih nauka. Apostol ne precizira kakve su to nauke. Moguće je da je reč o ceremonijalnim jelima, što je njegova sledeća misao ili o neopravdanom obožavanju anđelâ i spekulacijama o Melhisedeku (9. stih). (Vidi komentar teksta u Jevrejima 1,5-14 i 7. glavu Poslanice.)

8. Idite Isusovim stopama, koje vode "izvan okola", noseći istu sramotu. Ti stihovi (11-13) zahtevaju, kasnije, dodatni komentar.

9. Iako je samo Isus pravi Sveštenik, svi koji verujemo u Njega sada smo sveštenici tako što imamo pristup Bogu. "Žrtve" koje prinosimo, to su hvalospev Hristu i dobra dela za druge ljude (15. i 16. stih).

11. Molite se. Molite se za apostole; molite se da im pisac Poslanice može uskoro ponovo doći (stihovi 18. i 19).

Kad posmatramo ovaj spisak, dva njegova aspekata ostavljaju na nas poseban utisak. Prvo, divimo se širini njegove primene. Spasenje koje Isus donosi menja nas u nove ljude. Jevanđelje utiče na svaki vid našeg svakodnevnog života — od kreveta do novčanika, od verovanja do stavova. Konkretno, ono preobražava naše odnose prema savernicima, prema vođama, i prema strancima. Hrišćanstvo, to je znatno više od sistema verovanja — ono je novi način života.

Drugo, primećujemo kako ti saveti zvuče savremeno. Mi možemo pogledati taj spisak od 11 tačaka i svaku od tačaka "štrihlirati", potvrditi kao nešto značajno za život u ovom našem vremenu. Uz sve promene koje su nam donele industrijska i informatička revolucija, uz sve naše znanje i tehnologiju, mi smo i dalje ljudska bića. I dalje imamo iste potrebe kao ličnosti, u društvenom, duhovnom smislu; suočavamo se s istim stvarima koje nas mame na zlo, u svetovnost. Iako je verništvo pomenute jevrejske mesne crkve od nas odvojeno ogromnim jazom vremena i kulture, ono je na iznenađujući način slično nekoj crkvi u Americi ili Evropi.

I tako nam Božja reč i danas govori. Podseća nas na to ko smo — sinovi i kćeri Cara neba, kupljeni Isusovom krvlju. To skreće naš pogled sa onoga što je svetovno i materijalno; poziva nas da izađemo iz beznačajnog, egoističkog kruga koji opisujemo oko sebe. Poziva nas na život apsolutno drugačiji od života onih koji ne znaju za Hrista i ne idu za Njim. Poziva nas da živimo verom — u Isusu.

Jer On je tamo, u samom središtu, tamo gde mu je mesto. "Isus Hristos juče je i danas onaj isti i zauvek" (8. stih). On je Onaj što je ostavio nebo da bi živeo među nama i umro za nas kao bezgrešna Žrtva. On je naš veliki Poglavar sveštenički gore na nebu. Isto tako, On je Onaj koji će uskoro ponovo doći po svoj narod.

Apostol se, poslednji put, vraća na jezik hramova, sveštenika i žrtava (stihovi 10-15). Ovde on, međutim, ne namerava da istakne ijednu teološku misao, nego koristi taj dobro poznati ambijent da bi u misli snažno utisnuo nekoliko praktičnih stvari.

Prvo, on hrabri jevrejske hrišćane, govoreći im da ne treba da se osećaju izopštenima iz jevrejskog sistema. Za Isusove sledbenike jevrejskog porekla neprijateljstvo koje su doživljavali od svojih sunarodnika moralo je biti bolno, i nesumnjivo su teško osećali gubitak učešća u službama u hramu. Jevrejski hrišćani su određeni broj godina nastavili da služe u hramu, da bi postepeno zaključili da tamo više nisu dobrodošli. Prilikom njegove poslednje posete Jerusalimu, protiv Pavla se podigla pobuna zbog jednog nesporazuma kad je pokušao da uzme učešća u službama u hramu (Dela 21,17-36).

Apostol je sledeće reči napisao zbog čitalaca koji bi se osetili lišeni prava učešća u službama u hramu: "Imamo pak oltar od kojega oni ne smeju jesti koji služe skiniji" (13,10). Umesto da se osećaju odbačenima, trebalo je da osećaju da imaju preimućstvo. Taj hram daleko nadmašuje onu građevinu na Zemlji.

On zatim iz prinosa za grehe u starom sistemu izvlači jednu homiletičku pouku (stihovi 11-13). Kada je u svetilište unošena krv (ponekad se primenjivao alternativni postupak, kada su sveštenici unutar svetilišta jeli deo žrtve; vidi, npr. 3. Mojsijeva 6,24-30), tela životinja su spaljivana izvan okola. Slično tome, kaže Pavle, Isus je stradao i umro "izvan okola".

Izraz "izvan okola" pojavljuje se nekoliko puta u Starom zavetu u kontekstu Izrailjevog lutanja pustinjom. Odnosi se na nečisto mesto, mesto razdvajanja i smrti, gde su se potucali gubavci, gde je nad zločincima izvršavana smrtna kazna i spaljivana tela životinja, korišćenih za žrtve za greh (3. Mojsijeva 13,46; 24,14; 5. Mojsijeva 23,14).

Eto, na takvom je mestu umro Isus! Ne u hramu, ne na mestu posvećenom za prinošenje žrtava, pa ni unutar zidina svetog grada, nego "izvan gradskih vrata", na neznabožačkom tlu, na nečistom mestu na kojem su vršene likvidacije stranaca, gde su tumarali gubavci i spaljivana tela životinja.

O, čudesnog li Božjeg plana za naše otkupljenje! Pogledajmo na našeg Sveštenika — Isusa. Nema na Njemu odežde živopisnih boja, nema obrazovanja u sferi rabinskog predanja, niti porekla koje bi mu makar dalo pravo da postane sveštenik. Naš Sveštenik nije imao ni poreklo, ni zaštitnika, ni imovinu ni sponzora među ljudima, samo sebe samog.

A pogledajmo Njegovu žrtvu! Vučen i ciman kroz improvizovani ilegalni sud*, predmet podsmeha i poniženja, ostavljen i od svojih nesrećnih, jadnih sledbenika, umro je na krstu predviđenom za razbojnika, dok su egzekuciju izvršili Rimljani. Međutim, On je bio Božji prinos za grehe sveta, On koji je bio Sveštenik, sâm je bio i Žrtva.

No, gde je Njegov hram? Ne možemo pokazati prstom ni na kakvo zlatno zdanje na Gori Sion, niti na katedralu ili palatu. Bio je rođen u jaslama; nikada i nije imao hram. Međutim, Njegovo svetilište je ono stvarno, autentično, dok su zemaljski hramovi bili samo njegove blede imitacije.

I tako, kaže apostol, pridružimo mu se "izvan okola". Nema potrebe da danas budemo deo zemaljskog hrama; naše je mesto kod Njega. U tome su sadržane dubokoumne implikacije za hrišćanski život. Budući da je umro na nečistom, profanom mestu, Isus je uklonio sve vidove odvajanja hramova i svetih mestâ na ovoj Zemlji. Njegov je krst posvetio svako ono — "izvan okola" — svaku svetovnu, nečistu tačku na Zemlji. Postavljajući svoj krst izvan okola, On polaže pravo na ceo ovaj svet. Mi ne živimo više u dvodelnom svetu svetog i profanog; sve je Hristovo i svako naše delo treba da bude za Hrista.

I tako vidimo poruku 15. i 16. stiha — svet je svet (holy), pa smo tako i svi mi sveštenici, koji prinosimo žrtve hvale i dobrih dela.

I još jednom, poslednji put, apostol se poziva na "grad" (14. stih). Ipak, za razliku od teksta u 12,22, gde je mogao reći da su hrišćani već "pristupili Gori Sion, nebeskom Jerusalimu", on ovde ističe da mi "tražimo grad koji će doći". Kako je to moguće — stigli smo, pristupili smo, ali nismo stigli?

Zato što hrišćani žive u raskoraku između "već" i "još ne". Mi već pripadamo Isusu, On nas je već spasao, On nam je već otvorio vrata u nebesko svetilište, već nas je očistio od naše opoganjenosti. Ali mi smo i dalje putnici i došljaci, na putu ka svom konačnom domu: mi smo stigli, ali još ne vidimo grad, još ne vidimo hram, još ne vidimo Isusa — jedino verom, još ne.

Grad je poput Božjeg pokoja (3,7 – 4,13). Taj pokoj je već tu, a Subota je ono što ga ilustruje, dok je pokoj u svojoj punini i dalje pred nama.

U stvari, celokupni Novi zavet odiše istom tenzijom između već i još ne. Mi je srećemo već u vidu Isusovih reči o "carstvu", tamo gde se neki tekstovi odnose na sadašnjost, a drugi na budućnost (npr. Matej 5,3; 6,10; 25,34; Luka 17,21).

Apostolski blagoslov (stihovi 20. i 21) kao da je posebno prikladan za propoved. Prva polovina tog blagoslova odjek je teologije dokumenta koji se odnosi na "krv zaveta večnoga", dok preostali deo upućuje na odraz te teologije na život čitalaca.

Taj blagoslov, dostojanstven po formi, veličanstvenog jezika i fundamentalan po ustrojstvu, snažno nam se obraća u ovom našem vremenu. Ipak, pitamo se — da li je taj blagoslov nastao u umu samog autora, pod uticajem Svetoga Duha, ili se apostol ovde služi blagoslovom već u upotrebi među hrišćanima?

Budući da taj blagoslov ne nalazimo nigde drugde u ranoj hrišćanskoj literaturi, to pitanje ne možemo razrešiti s potpunom izvesnošću. Međutim, ipak naginjem ovoj drugoj mogućnosti. Iako je onaj ko je napisao celu tu prelepu propoved nesumnjivo bio kadar da zamisli i skuje reči iz 13,20.21, pitam se zašto bi on pokretao dve misli u tom poznom trenutku — Hristovo vaskrsenje i temu pastira/ovaca. Nijedna od tih misli ne pojavljuje se nigde drugde u Poslanici Jevrejima, iako su one nešto uobičajeno u drugim novozavetnim spisima. Pretpostavljam da je apostol ili citirao neki postojeći blagoslov ili se poslužio bogoslužbenim jezikom u redovnoj upotrebi među ranim hrišćanima.

Jedino u završnim stihovima (23-25) nalazimo znake ličnog obeležja novozavetne poslanice. No, ti znaci ne menjaju našu sliku dela kao celine — a to je "reč poučenja", ili propoved.

I, kakve li samo propovedi! Kako bih želeo da sam je mogao čuti održanu uživo! I kako bih želeo da čujem da se, danas, njene ideje oglašavaju s propovedaonica širom Zemlje!

Moja je nada i molitva da ovo proučavanje Poslanice Jevrejima, ma koliko nedoraslo da dokuči i otkrije lepote te knjige, Bog na sebi svojstven način upotrebi da zapali obnovljeno interesovanje za tu propoved. Bez obzira na to hoće li ili neće propovednici preuzeti poruke Poslanice Jevrejima, koje tako snažno izgrađuju veru, koje su tako izraženo savremene — svako od nas može da im pristupi — mi imamo propoved; imamo Bibliju. Neka do ušiju svakoga od nas dopre Reč Gospodnja.

1. Kakve nevolje doživljavam u ovo vreme? Koji je deo Pavlovih reči iz 12,2-11, po mom mišljenju, posebno primeren da mi pomogne da izađem iz njih?

2. Zašto se Isav odrekao svog prava prvenaštva (vidi 1. Mojsijeva 25,19-34)? Koji su problemi iz njegovog života onog vremena prisutni danas u mom životu? Zašto nije primio blagoslov, iako ga je tražio sa suzama? Kako mogu biti siguran da ću dobiti Božji blagoslov kada ga tražim?

3. U tekstu u 12,22-24 nalazimo spisak mestâ za koja apostol kaže da sam "pristupio". Šta mi svako od tih "mestâ" znači u mom duhovnom životu?

4. Pavle u 12,29 kaže da je "Bog naš oganj koji spaljuje". Da li je to za mene radosna ili loša vest? Osećam li strah dok čitam te reči, ili osećam sigurnost i radost? Zašto tako kažem? Kako bi, prema Pavlovoj nameri, trebalo ja da odgovorim?

5. Pregledajući Pavlove velike i male savete u 13,1-19, koji se od njih, po mom mišljenju, najviše može primeniti na moj život u ovom trenutku?

6. Kako me je Bog opremio za izvršavanje Njegove volje, prema svom obećanju u 13,20.21?

1. Uz pomoć konkordancije, potraži sva mesta u četiri Jevanđelja gde se pojavljuje reč carstvo [kingdom]. Razvrstaj svako od njih ili kao "već" ili kao "još ne". Kakav jedinstven doprinos svako od tih mišljenja daje u tvom hrišćanskom životu?

2. "Pročešljaj" sve različite oblike reči (po)tresti [shake] u svojoj konkordanciji i potraži one za koje veruješ da se posebno odnose na Pavlovu upotrebu te reči u Jevrejima 12,26.27. Govori li Pavle uopštenim jezikom, ili, možda, ima na umu nešto sasvim određeno? Koji bi drugi biblijski tekstovi mogli poslužiti davanju odgovora na to pitanje? Bez obzira na to do kakvog si zaključka došao, od kakve duhovne vrednosti to može biti u tvom životu danas?

3. Načini spisak biblijskih ličnosti, kojih se možeš setiti, a koje su podnosile nevolje. Pogledaj šta je napisano o njima, pročitaj, i posle svakog od tih primera, vrati se i pročitaj tekst u Jevrejima 12,2-11. Zapitaj se koliko je verno svako od njih "sledio" Pavlov savet i kakve pouke možeš izvući iz iskustva svakoga od njih za svoj sopstveni život.

1. Za komentar teksta u Jevrejima 12,1 – 13,25 po sistemu stih po stih, vidi: F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev. ed., 332-392.

2. Za komentar sa snažnim osvrtom na grčki tekst, vidi B. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, 391-452.

* kangaroo court = nepošten sud, "organizovan" od strane radnika, robijaša itd.; tajni narodni sud

< /TABLE >

< 8. Poglavlje Sadržaj