Knjiga Jevrejima počinje dramatičnim zamahom, čarobno lepim i neodoljivim, kao čuveno "da-da-da-daaa" kojim započinje Betovenova Peta simfonija. Slušamo nebesku muziku — misli koje nas hvataju za ruku, izvode iz našeg banalnog sveta i odvode u dvorove živoga Boga. Četiri veličanstvena stiha prenose nas u misaonu strukturu tog snažnog dokumenta.

Ti stihovi su više od uvoda ili preludijuma za nešto što sledi. Štaviše, bilo bi ih najbolje slušati kao uvertiru, dočaravanje i najavu slavnih tema koje će tokom svoje propovedi apostol opširno razraditi. Reči, misli podižu se i spuštaju, upredaju se i stapaju s drugim mislima i nezaustavljivo idu dalje. One ne obrazuju preglednu skicu — autor ih u kasnijem izlaganju neće uzimati po redosledu — nego tematsku kaskadu, spev jedinstvenog bogatstva.

Kolika god da je, po našoj oceni, snaga tih stihova u Bibliji na našem maternjem jeziku, još snažniji je izvorni grčki tekst. Engleski prevod Biblije The New International Version [u kasnijem tekstu NIV] deli taj blok u četiri rečenice, mada je, izlazeći iz apostolovih ruku, to bila samo jedna, pažljivo uobličena književna celina sa tezom i antitezom, pri čemu se u jednoj temi čuje odjek druge; teme koje se, satreperavajući se, dižu ka Božjem prestolu kao veličanstvena orkestarska kompozicija.

Ti stihovi biće naša nagrada za temeljito proučavanje. Osluškujemo li njihovu muziku, lakše ćemo proniknuti u duh Poslanice Jevrejima; njihove teme će nas — budu li predmet našeg razmišljanja — pripremiti za pravu teološku gozbu i, shvatimo li njihovu namisao, bićemo dovedeni Isusu da ga licem k licu gledamo u Njegovoj veličanstvenosti.

Tekst u Jevrejima 1,1-4 pročitaj nekoliko puta. Zaviri u više različitih prevoda, između ostalih i u engleski prevod NIV. Čitaj polako i s mnogo molitve, osluškujući muziku teksta i trudeći se da uhvatiš obrise glavnih tema. A onda, odgovori na sledeća pitanja:

1. Podseti se načina na koji počinju druge biblijske knjige. Pogledaj, u tom smislu, posebno, 1. glavu 1. Mojsijeve i 1. glavu Jevanđelja po Jovanu. Uporedi ih i obrati pažnju na razlike u počecima između Poslanice Jevrejima i tih knjiga.

2. Po utisku koji si stekao, ko je subjekat teksta u 1,1-4? Podseti se da je, u originalu, to (jedna) složena rečenica; prema tome, da li je glavna tačka interesovanja Bog ili Sin? Objasni zašto si tako odgovorio.

3. Šta hoće da kaže autor, navodeći da Bog "govori"? Uzima li on u obzir samo izgovorenu reč koja može dopreti do ljudskih ušiju? Načini spisak tih "mnogo puta" i "različitih načina" na koje je Bog govorio u Starom zavetu.

4. Navedi različite osobine i aktivnosti Sina u 1,1-4. Uz pomoć konkordancije, pogledaj i druge tekstove u Poslanici, gde se pominje "sin" i prouči ta mesta, trudeći se da istražiš značenje pomenute odrednice. U smislu utelovljenja, Isus je očigledno Božji Sin, ali da li Poslanica Jevrejima, možda, upućuje i na neko dublje značenje? Na primer, neki autori komentara (uz iskaz o osnovnim verovanjima adventista) pominju Hristov večni sinovski status. Da li Poslanica Jevrejima daje podršku takvom zaključku? U kom smislu bi to moglo biti tačno?

5. Obrati pažnju na način na koji se u tekstu govori o Isusovom delu. Imaj na umu biblijske funkcije proroka, sveštenika i cara. Kakav dokaz ovde vidiš da Isus vrši svaku od tih funkcija?

6. Isto tako, razmišljaj o temama iz 1,1-4, imajući na umu Isusa pre i posle utelovljenja. U kom smislu se "stari" (pre Hrista) razlikuje od "novog" (posle Hrista)? Da li Pavle omalovažava Stari zavet? U kom pogledu se stvari menjaju Sinovljevim dolaskom na Zemlju?

7. Pisac je očigledno morao da u skraćenom obliku opiše delo Sina tokom Njegovog boravka na Zemlji. Šta je pri tom izostavio? Zašto? Na šta je usredsređen?

8. Uz pomoć konkordancije, pogledaj različita mesta gde se u Jevrejima pojavljuju izrazi "bolji", kao i odgovarajući sinonimi. Da li te to upućuje na neku od tema knjige?

9. Pročitaj 1,1-4 još jednom. Tekst sada svakako bolje razumeš, ali da imaš još mnogo pitanja — da želiš više da znaš, u to nema sumnje. Odgovori će doći iz same knjige, dok budemo putovali kroz njene tekstove, osluškujući njihovu muziku. No, zahvaljujući ovom uvodnom proučavanju, počeo si da formiraš zaključke. Šta bi, na osnovu ovih uvodnih stihova, očekivao da bude predmet ostatka knjige? Za trenutak razmisli o uticaju koji su ti stihovi imali na tebe. Načini kratku belešku o svojim razmišljanjima.

Poslanica počinje dvama fundamentalnim iskazima, onim koji preobražavaju život: Bog jeste, i Bog govori. Na tim iskazima počiva sve ostalo što sledi.

Mi ih ne možemo ni dokazati ni opovrgnuti. Oni su preduslovi, osnovni elementi sveopšte građevine misli. Mi, međutim, možemo ponuditi dokaz koji će ih potkrepiti.

Bog — pre nego što se izgovori ma šta drugo. Bog — iznad svega, posle svega. Bog — u svemu, kroz sve, svemu. Tu počinje naše razmišljanje, a i naša poslednja misao biće posvećena Njemu.

Mi smo stvoreni za Njega, On nas je načinio i, kao što je rekao Avgustin, nećemo imati mira dok u Njemu ne pronađemo svoj pokoj. Mi koji verujemo, poznajemo ga kao Prijatelja — svog najvernijeg Pratioca, koji nam je bliži nego brat. Mada ga nikada nismo videli, mi ga "ljubimo" i radujemo se u Njemu "radošću neiskazanom i proslavljenom" (1. Petrova 1,8).

Pa ipak, ne možemo dokazati da Bog postoji. Filozofi i teolozi vekovima su tragali za racionalnim argumentima, zaključujući na osnovu prirode postojanja ili dokazâ o postojanju stvaralačkog plana ili na osnovu moralnih aspekata našeg bića. Svi ti argumenti su korisni, ali nijedan ne može da definitivno reši "slučaj". Ateista sa svoje strane vrši potrebne pripreme, tako da na kraju svaka strana poništava argumente druge strane.

"Onaj koji hoće da dođe k Bogu valja da veruje da ima Bog", reći će nam kasnije apostol (11,6). To je put upoznavanja Boga i put kojim možemo napredovati i rasti u Njemu — verom. Istovremeno, to je i jedini put.

Bog je preveliki za ljudske "dokaze". Preveliki za "utvrđivanje" na osnovu naučnog eksperimentisanja. Preveliki za logičko i racionalno dokazivanje. Bog je Um koji je načinio sve i koji sve održava, Um kojeg je naš um samo slabašni eho. Nijedan ljudski um ne može u potpunosti da pojmi božanski Um.

Ipak, mi koji verujemo vidimo na sve strane otiske Njegovih stopa. Ovaj svet je za nas Njegov svet i mi smo Njegova deca. Iako ne možemo objasniti zbog čega se sve odigrava baš onako kako se odigrava — pogotovo ono tragično i ružno — uvereni smo da smo sigurni u Njegovim rukama.

Budući prva i glavna pretpostavka u Jevrejima poslanici, Bog je i "kulisa" svega što se odigrava u knjizi. Ili, ako bismo promenili metaforu, iako je Sin ličnost pod reflektorima, solista na koncertu, Bog diriguje orkestrom koji daje skladnu muziku. Ime Bog nalazimo u toj knjizi šezdeset i sedam puta. Umesto te reči, dvanaest puta ćemo naići na reč Gospod. Koliko puta je koja reč upotrebljena, zavisi od toga koliko se puta apostol pozvao na Septuagintu, grčki prevod Staroga zaveta. Međutim, reč Otac ne pojavljuje se ni jedan jedini put.

Kako u knjizi čitamo, Bog je sve stvorio (3,4). Njegovom voljom došlo je do stradanja i smrti Sina (2,10), On imenuje Mojsija za službu (3,2-5), Arona za prvosvešteničku službu (5,4) i Isusa za Prvosveštenika novog reda sveštenstva (5,5). Bog je sve načinio svojom rečju (11,3). On daje obećanja ljudskom rodu, dodajući im i zakletvu, kako bi našu budućnost učinio apsolutno izvesnom (6,17.18). Bog donosi blagoslove i prokletstva (6,7.8), osigurava blagodat (4,16) i seća se delâ služenja u ljubavi (6,10). On daje mir (13,20), opominje (13,25) i izbavlja od smrti (5,7; 11,19).

Osim toga, Bog se približava čoveku, stupa u zavetni odnos sa svojim narodom (8,8). Apostol nas naziva "domom" (3,6) — porodicom koju je s ljubavlju odgajio božanski Roditelj (12,3-11). Ali, za one koji preziru Njegovu blagodat Bog je i "oganj koji spaljuje" (12,29).

Međutim, Božja osnovna aktivnost je govorenje. To je druga pretpostavka koju nalazimo u početnim rečima knjige, a nalazićemo je i u celoj knjizi. Bog "govori" ili "kazuje" (drugačiji glagol u originalu) — četrnaest puta u Jevrejima javlja se prvi, i dvadeset dva puta drugi glagol, što ukupno čini trideset šest pominjanja u knjizi.

Kada Bog govori, nastaje svemir (1,3). On govori, i predstavlja Sina koji je iznad anđela (1,5-14). Njegov govor nas opominje da ne odstupimo od božanskog plana (3,7-15). Njegov govor je garancija ispunjenja božanskog plana (4,1-10).

"Mnogo puta [prilika] i različnim načinom" — reči su kojima Jevrejima 1,1 opisuje Boga koji govori. Setimo se starozavetnih prilikâ, vremenâ — neprekidnih, čestih i povremenih božanskih oglašavanja, komunikacija s ljudima. "I reče Bog." To je način na koji se događa stvaranje. Bog je, u vrtu, govorio našim prvim roditeljima, Adamu i Evi; Kainu, prvom ubici i Noju, propovedniku pravde; Avramu u neznabožačkom Uru u Haldeji; Jakovu, koji je bežao od svog gnevnog brata, a onda i Mojsiju i Malahiju, Samsonu i Samuilu, Davidu i Devori, Jeremiji i Juju, Jezekilju i Jestiri. Jahve je Bog koji govori u celom Starom zavetu, od prve do poslednje glave.

Setimo se i načina na koje je Bog govorio. U Edemu je to bilo licem k licu; sa Sinaja, uz grmljavinu, munje i gromove i duvanje u trube; u svetinji u Silomu, poziv u noći dečaku koji spava u krevetu (1. Samuilova 3,1-14); Jeremiji, koji oseća oganj u svojim kostima (Jeremija 20,9); Isaiji, koji ulazi u hram da se moli (Isaija 6,1-4); Danilu, daleko od njegovog doma, u zemlji osvajača (Danilo 10,1-14) i, posle četrdeset dana čekanja, kao "glas tih i tanak", silnom Božjem čoveku na gori Karmil (1. Carevima 19,12).

Božje govorenje ne može se opisivati niti predskazivati. Mi ne možemo znati kada će ili kako Bog govoriti, ali možemo biti sigurni da će se to dogoditi. On može da se obrati proroku preko snova i viđenja, ali za svoje komuniciranje može da upotrebi i životinju — magaricu! — kako bi ukorio čoveka namernog da učini nešto što ne valja (4. Mojsijeva 22,28).

Šta, u stvari, znači kada Bog "govori"? Jeste, to su reči, konkretan govor, ali ipak više od reči kakve dopiru do naših ušiju. Božje reči mogu doći na kamenim pločama, ili pasti na naše unutrašnje uši, prošavši kroz našu savest i našu samodopadnost, tako da ih samo mi možemo čuti.

Tekst u Jevrejima 11,1.2 saopštava nam da je Bog govorio "preko" ili "kroz" reči. Grčki predlog u ovom slučaju je en, koji doslovno znači "u". Bog nije samo govorio kroz reči nego i u svojim vesnicima. Ukupnom snagom njihovog života prenošena je Božja volja: oni su životom demonstrirali Njegovu vest.

Tako imamo da Božje govorenje sadrži u sebi Njegovu sveukupnu komunikaciju, sve vidove Njegovog obraćanja stvorenjima. Čujne reči, pisane reči, tihe reči, ali i reči u životu vidljive — sve to znači samo jedno: Bog govori. Od početka, On govori; On neprekidno govori svakom naraštaju i nikada ne prestaje da govori.

Mi koji verujemo, potvrđujemo: Bog i danas govori. Bog nas nije ostavio same da pipamo po mraku, u svemiru bez glasa. On nas nije prepustio sumnjama i očajanju. On govori, govori i danas.

Ova istina o Bogu koji govori predstavlja jednu od najdragocenijih misli u Bibliji. Meni ona mnogo znači. Ona znači da svako Božje dete može da oseti svoju ruku u Njegovoj, može da čuje glas, idući putem života: "To je put, idite njim" (Isaija 30,21).

Ja vam ne mogu reći kada će i kako Bog govoriti. Bog je Bog, a ne neko podređen našim željama i smešten u okvire naših metodâ. Ipak, Bog nas voli i želi da nam pomogne. On želi da razgovara s nama, da nam olakša bremena, da nas provede kroz neprilike i brige koje nas razdiru. Kada na Njega stavimo sve svoje terete, na šta nas On i poziva (1. Petrova 5,7), mi možemo s pouzdanjem očekivati odgovor. Ali, u Njegovo vreme i na Njegov način.

Gospod će nas učiti našoj dužnosti jednako rado kao što će učiti i svakog drugog. Ako mu dođemo u veri, On će nam lično iznositi svoje tajne. Naša srca će često goreti u nama dok nam On bude pristupao radi ostvarivanja zajednice s nama, kako je to činio i s Enohom. Oni koji odluče da ne čine ništa, u bilo čemu što bi ožalostilo Boga, tačno će, pošto mu iznesu svoj slučaj, znati kojim putem treba da idu. Osim toga, primiće ne samo mudrost nego i snagu (EGW, DA 668).

Bog koji govori — kakve li neverovatne, revolucionarne ideje za ljudska bića na početku novog milenijuma! Kafka, Hemingvej, Rasel, Sartr — to su glasovi koji su oblikovali dvadeseti vek. Ti ljudi su ljudsko postojanje prikazali kao "neukusnu šalu" (Hemingvej), lišeno smisla (Kafka i Sartr) ili kao "sagrađeno na platformi upornog očajanja" (Rasel).

Međutim, mi koji verujemo znamo da nije tako. Znamo da Bog govori. Tačno je, ne možemo to dokazati pomoću nekog hladnog "naučnog" metoda. Ali mi znamo da On govori, zato što ga poznajemo.

Još samo dve knjige Biblije počinju tako dramatričnim zamahom kao Poslanica Jevrejima. Jedna od njih je 1. Mojsijeva, čije početne reči "U početku stvori Bog nebo i Zemlju", upoznaju čitaoca s Bogom koji stvara.

Druga je Jevanđelje po Jovanu koje počinje rečima: "U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga.” Te reči nas vraćaju u vreme pre događaja iz 1. Mojsijeve 1,1, na početak svih početaka, na početak pre svih ostalih početaka, unazad, pre stvaranja našeg sveta, onoliko daleko unazad koliko može da dopre naš um. U tom "početku" — Bog! Pre svega drugog, Izvor svega drugog — Bog!

Zanimljivo je, u stvari, da je, uz Boga, u početku — Reč. Ono što Bog jeste, to jeste i Reč.

Tekst iz Jevrejima 1,1-4 dočarava nam te misli iz 1. glave 1. Mojsijeve i 1. glave Jovanovog Jevanđelja (mada je Jovanovo Jevanđelje, verovatno, bilo napisano kasnije nego Poslanica Jevrejima) i dovodi ih na jedno mesto. Prva pretpostavka ista je za sva tri teksta — Bog. No, u Jevrejima poslanici, to što Bog radi, imajući na umu tajanstvenu "Reč", za nas je pre govorenje nego stvaranje.

Međutim, to što se apostol usredsređuje na božanski govor nadilazi pominjanje mnogih i različitih načina Božjeg govorenja. Njegovo izlaganje usredsređuje se na božanski govor i upućuje na kulminaciju kada je, da upotrebimo Jovanov izraz, "Reč postala telo" (Jovan 1,14). To nas navodi na razmišljanje o ulozi i funkciji Sina u Jevrejima 1,1-4.

Prva dva stiha Jevrejima poslanice uvode pojam Boga koji govori, odmeravaju staro otkrivenje na temelju novog, ističući, tačku po tačku, njihovu podudarnost.

Za samo jedan izraz u našem tekstu nema odgovarajućih reči: "Mnogo puta i različnim načinom" [u mnogim prilikama i na različite načine]. Taj propust pogađa još više u originalu, pošto je te reči apostol stavio u sâm početak knjige. Fraza, onako kako ju je apostol napisao glasi: polumeros kai polutropos — grčke reči koje snažno odzvanjaju u skladu sa zamahom ideja koje tek treba uvesti. (Taj dramatični početak još efektnije je dočaran u engleskom prevodu King James Version*: "Bog, koji u različita vremena i na raznolike načine govoraše u prošlosti precima preko prorokâ.")

Ova konstrukcija — stavljanje izraza "u mnogim prilikama i na različite načine" na sâm početak Poslanice, a potom uzdržavanje od davanja odgovarajućeg izraza u nastavku teksta — upućuje na snažan kontrast između starog i novog otkrivenja. Dok je staro dolazilo u fragmentima, novo dolazi kao nešto konačno. Staro je bilo delimično; ovde malo, onde malo, dok je novo potpuno, savršeno.

To je otuda što novo dolazi preko Sina. Opis Božjeg govora ide do ove tačke i, pošto je Sin predstavljen, sada On staje na središte pozornice. Tako postajemo svesni neobične činjenice u vezi s tom složenom rečenicom koja zauzima četiri stiha, 1,1-4: Iako je Bog subjekat i knjiga Njime otpočinje, u trenutku kada se pojavi Sin, ostatak, veći deo rečenice, usredsređuje se na Njega. Tako se taj obrazac, kako smo već napomenuli, nastavlja kroz celu Poslanicu.

"U Sinu" — bio bi doslovni prevod onoga što stoji u originalu. Konstrukcija ovde ističe svojstvo sinovstva; mi tu misao bolje prenosimo izrazom "preko onoga koji je Sin" ili "preko onoga ko ima status Sina". Fragmentarno otkrivenje koje je došlo preko prorokâ Pavle suprotstavlja punom otkrivenju koje donosi Sin.

Izraz Sin srešćemo u poslanici nekoliko puta. To ime svakom prilikom ima veliku težinu i upućuje na značaj i superiornost Njegove ličnosti. Dakle, Sin označava otkrivenje kao konačno (1,2), superiornost u odnosu na anđele (1,5-14), (ispunjene) kvalifikacije, preduslove za novo i bolje sveštenstvo (5,4-6; 7,28) i nekoga koga, kako smo opomenuti, ne treba da ružimo (6,6; 10,29). Sin, prema 2,10-18, uzima ljudsku prirodu i postaje naš brat.

Tekst u 1,1-4 donosi tri prelepe potvrde u vezi sa Sinom. Prvo, On je sjajnost Božje slave. Reč prevedena sa "sjajnost", apaugasma, odnosi se na zrak svetlosti, blistavi zrak, sijanje. Različiti prevodi koriste za to reč "blesak" (effulgence, NEB), "sjajnost" (brightness, KJV), "odsjaj" (reflection, RSV) ili "sjaj" (radiance, Phillips). Taj opis nas uznosi do carstva slave, tamo gde Sin blista u večnome danu. On boravi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti; On je(ste) Videlo nad videlima.

On je ujedno i verna slika Božjeg bića ("obličje bića Njegova"). Metafora se, u ovom izrazu, odnosi na pečat i njegov otisak u vosku. Reč je ona ista od koje izvodimo reč karakter, i ona govori da je Sin sâm odraz božanskog bića. Sin je ono što Bog jeste.

No, ovde se nastavlja isticanje Sinovljeve slave i božanstva: Sin je(ste) božanska sjajnost i božansko biće. Doslovno prevedeno, to je trajno stanje, a ne postajanje. Sin je, večno, Videlo nad videlima. On je, večno, obličje božanskog. On je večno to bio. On će večno to biti.

U Bibliji ne možemo naći nijedan uzvišeniji opis Sina. Jedino su još tri teksta u istoj ravni s tim stihovima, kada objavljuju istinito, večno, prapostojeće božanstvo našeg Gospoda — Jovan 1,1.2; Kološanima 1,15-17 i Otkrivenje 1,5.17.18. Na tim mestima nalazimo odlučan odgovor glasovima, drevnim ili ovovremenskim, koji bi da kažu da je On u izvesnom smislu manje nego Bog, ili da je tek u određenom trenutku vremena bio podignut do statusa Boga.

Naše spasenje "visi" o tim tvrdnjama i o činjenici koju one objavljuju. Ljudi se i danas suočavaju s ličnošću Isusa Hrista, baš kao i tokom ranijih vekova. On nas svojim pogledom zaustavlja i pita: "Šta ti misliš, ko sam ja?" (Matej 16,15). To pitanje ne možemo izbeći. Nakon svih istraživanja u istoriji religijâ, svih psiholoških analiza i filozofskih predavanja, to pitanje je aktuelno i zahteva naš odgovor.

Mi koji verujemo, potvrđujemo: Isus Nazarećanin je Onaj koji je za sebe rekao da jeste. Bio je više od dobrog čoveka, učitelja, čudotvorca. Bio je više od judejskog mesije. Da, zaista, mnogo, mnogo više od toga — Bog u telu! Bog uistinu, večno!

Izraz Sin, zapravo, upućuje na nešto što je više od utelovljenja. On nije postao Sin; On je(ste) Sin, večni Sin. Reč Sin podrazumeva uzvišeni položaj i funkciju.

Isus je taj izraz često koristio govoreći o sebi. Iako je najčešći način na koji je predstavljao sebe bio "Sin čovečji", On je, samom tom rečju Sin, ukazivao na prisnost svog odnosa s Bogom. Na primer: "Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin i ako kome Sin hoće kazati" (Matej 11,27).

Terminologija koja se odnosi na Oca i Sina mogla bi nas odvesti na pogrešnu stranu. Mi je neizbežno dovodimo u vezu s vremenom i poreklom: sinovi svoje postojanje izvode od očeva; očevi su, u vremenu, pre sinova. Međutim, Isus kao večni Sin nije nastao u Ocu ili kroz Oca. Biblijski jezik, koristeći reči Otac i Sin, pre upućuje na zajedničko postojanje, jednakost, božansko biće. Naime, Jevreji su taj jezik tako i razumeli, jer kad je Isus Boga nazvao svojim Ocem, oni su se sablaznili, razumevši da se Isus "gradi jednak Bogu" (Jovan 5,18).

Iskazi iz pera Elen Vajt o Hristovom večnom prapostojanju i božanstvu slede istu misao. Iako je njen iskaz "u Hristu je život, izvoran, nepozajmljen, neizveden" (EGW, DA 530) postao klasika, ni ovo što sledi nije ništa manje značajno:

Sin je otkrivena sva punina Božanstva. Božja reč za Njega kaže da je 'obličje bića Njegova'. . . .

Hristos je prapostojeći, samopostojeći Božji Sin. . . . Kada govori o svojoj preegzistenciji, Hristos naše misli vraća unazad kroz beskrajna razdoblja. On nas uverava da nikada nije postojalo vreme kada On nije bio u tesnoj zajednici s večnim Bogom. Onaj čiji su glas Jevreji tada slušali bio je s Bogom kao neko ko je s Njime odrastao. . . . On je večni, samopostojeći Sin. . . .

Govoreći o ljudskoj prirodi Hrista dok je bio na ovoj Zemlji, Božja reč sasvim određeno govori i o Njegovoj preegzistenciji. Reč je postojala kao božansko biće, odnosno, kao večni Božji Sin, u potpunom jedinstvu sa svojim Ocem. (EGV, Evangelizam, 462.463)

Potvrđujući večno Sinovstvo, Elen Vajt nagoveštava da je utelovljenje Isusa učinilo Sinom u jednom drukčijem smislu: "Budući da je bio Sin ljudskog bića, On je postao Božji Sin u jednom novom smislu. Tako se On pojavio u našem svetu — kao Božji Sin, a ipak, rođenjem, povezan s ljudskim rodom" (EGW, Selected Messages, 1:227).

Sinovljevo delo slavno je koliko i Njegova ličnost. Proučavajući tekst u 1,1-4, mi Njegovo delo vidimo u okviru tri faze koje odgovaraju Njegovoj "karijeri" — Njegove aktivnosti pre utelovljenja, one u periodu inkarnacije i one posle toga.

Pre utelovljenja: Sin je stvorio svemir i On sve održava. Naš svet i zvezdano nebo nisu nastali slučajno; takođe nije slučajno ni to što su oni nastavili da postoje. Stvorio ih je božanski Um, dok božanska Ruka brine da se oni okreću i kreću svojim putanjama. A to je ona ista ruka koja će za nas biti prikovana na krst. Svet Sinu, prema tome, nije tuđe mesto — a nije ni nama. Svet je Njegov, kao što je i naš.

U periodu inkarnacije: Celokupni obim Sinovljevog dela na Zemlji rezimiran je u jednoj kratkoj rečenici — "On je . . . osigurao očišćenje za grehe" ("učinivši sobom očišćenje greha"). Ne pominju se tu Propoved na gori ili Hristove priče; nema čudâ, isterivanja demona, nema isceljivanja, kušanja u pustinji, nema duhovnog podučavanja apostola i osnivanja crkve. Apostol seče do korena, do problema koji je čoveka, u vrtu, odvratio od Božje volje i koji i danas stoji iza patnje, bola i prekih potreba ljudskih bića.

Posle inkarnacije: Sin je seo s desne strane Veličanstva na nebu ("sede s desne strane prestola Veličine na visini"). To znači da Sin vlada. "Sede" je reč koja označava da je posao očišćenja greha bio uspešno završen. On sada vlada na uzvišenom i počasnom mestu.

Ali, On je i naslednik svega, drugim rečima, sve će mu (sve što je stvoreno) jednom u budućnosti biti vraćeno. Po svojoj ličnosti večnog Sina, On je(ste) Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima; zbog svoje uloge Stvoritelja i moći održavanja (svemira), On ima pravo da vlada nad svim — međutim, u ovom trenutku ga, u tom smislu, samo crkva priznaje. No, pošto je On naslednik svega što postoji, na kraju će mu se celi svemir vratiti, da mu služi i da ga obožava.

Postoji još jedan način na koji možemo pojednostaviti razumevanje Sinovljevog dela. Možemo ga posmatrati u kontekstu proroka, sveštenika i cara.

Kao Prorok, Sin prenosi Božju volju. U Njemu Božje "govorenje", kao što smo videli, dostiže vrhunac. Nema više nepotpune, fragmentarne komunikacije, pošto je Reč postala telo. On govori reči Božje; živeći, On kazuje reči Božje; On je(ste) Reč Božja. Neposredno pre nego što je otišao sa ove Zemlje, kad je Filip zatražio da vidi Oca, On je rekao: "Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca" (Jovan 14,9). "Boga niko nije video nikad . . . Sin . . . ga javi" (Jovan 1,18).

Kao Sveštenik, Sin čini da smo čisti pred Bogom. On prinosi žrtvu, sebe, žrtvu koja sadrži veću moć od hiljadâ volova i jaraca. On jednom za svagda rešava pitanje naših greha.

Isusovo delo spasavanja u Novom zavetu nalazimo prikazano na mnogo različitih načina. On nam, na primer, donosi oslobađajuću presudu na sudu (opravdanje), otkupljuje nas (otkupljenje), uvodi nas u Božju porodicu (usvojenje) i ponovo uspostavlja naš prekinuti odnos s Bogom (pomirenje). Uza sve to, govor očišćenja iz Jevrejima 1,3 čvrsto vezuje spasenje za svetinju i njene službe; ta veza će se, naime, pojaviti kao glavni teološki momenat, težište u razradi teme knjige.

Kao Car, Sin sada vlada. Mi smo podanici Onoga koji ima svu moć, kome se pokoravaju nebeske vojske. Pošto je Car, On će se vratiti na naš svet da bi preuzeo svoju ulogu koja mu pripada, nad ljudima koje je stvorio i pridobio ih ponovo za Boga.

Uloge proroka, sveštenika i cara Stari zavet uglavnom drži odvojene i posebno definisane. Bilo je prilika kada su pojedinci objedinjavali u sebi dve uloge — kao Jeremija, koji je bio i prorok i sveštenik, ili David, koji je bio i car i prorok. Međutim, nema ličnosti u Starom zavetu koja je bila u isto vreme i prorok i sveštenik i car. To se moglo dogoditi jedino ako bi neki car potekao iz Levijevog plemena (budući da se sveštenstvo nasleđivalo), ali takvog slučaja nijednom nije bilo.

Ali, Sin je jedinstven. Budući jedinstven kao ličnost, jedinstven u svom delu, On sažima u sebi Stari zavet i uveliko ga nadilazi. Sve uloge u njemu dostižu svoj vrhunac i nalaze svoje konačno značenje.

U uvertiri za Poslanicu Jevrejima slušamo zvuke melodije koja će se čuti mnogo puta kroz knjigu. Apostol poredi i stavlja u kontrast staro i novo — "u prošlosti . . . u ovim poslednjim danima" ("negda . . . u posledak dana ovih"). On na ovom mestu ističe da je novo otkrivenje superiorno u odnosu na staro zato što dolazi preko Onoga koji je Sin, a ne preko prorokâ i zato što dolazi potpuno, a ne delimično, fragmentarno.

Napomena: Mi se ne bavimo predmetom lošeg naspram dobrog, nego predmetom dobrog naspram boljeg (ili konačnog). Stari zavet nije manjkav — kako bi to mogao biti, ako je Bog njegov autor? Ne, nego je Stari zavet, budući dobar, usmeravao pogled i preko svojih granica, na Onoga koji će doći kao utelovljeni Božji govor; tada će delimično postati potpuno.

Prema tome, jedna od ključnih reči u Poslanici Jevrejima je bolje. Tu reč u Poslanici nalazimo ukupno trinaest puta (1,4; 6,9; 7,7.19,22; 8,6; 9,23; 10,34; 11,16.35.40; 12,24). Međutim, izuzimajući ta mesta, apostol je celokupnu raspravu izgradio na određenom nizu poređenja. Staro i novo putuju zajedno kroz celu knjigu, pri čemu novo proizlazi iz starog, nadograđuje se na njemu, ali ga i prerasta. Tako, osim boljeg otkrivenja, iz 1,1-4, nalazimo i bolje ime (1,5-14), boljeg Vođu (3,1-6), boljeg Sveštenika (4,14 – 5,10), bolje sveštenstvo (7,1-28), bolju svetinju 8,1-6), bolji zavet (8,6-13), bolju krv (9,1 – 10,18), bolju zemlju (11,13-16) i bolji grad (12,18-24; 13,14).

Dok, krčimo sebi put kroz Poslanicu, biće potrebno da pažljivo osluškujemo finese muzike "starog" i "novog". Nažalost, mnogi hrišćani Stari zavet posmatraju kao zatvorenu knjigu, nešto što se bez ustezanja može zanemariti, te im se Stari zavet danas i ne obraća. Oni žive u velikoj zabludi, lišavajući se duhovnog blaga koje je dao sâm Bog. Drugi hrišćani, uključujući neke adventiste, čine dijametralno suprotnu grešku: oni obaraju novo, urušavajući ga u staro, poništavajući njegovu posebnost, njegovu jedinstvenost, ne uviđajući da dolazak Sina da bi živeo među nama čini da sve postane novo.

Poslanica Jevrejima postaće nam jasna ako za nju, uz molitvu, odvojimo dovoljno vremena. Tada više nećemo potcenjivati staro, jer ćemo novo razumeti u svetlu starog; i više nećemo potcenjivati ni novo, jer ćemo novo posmatrati u svetlu Sina, koji je sjajnost božanske slave.

1. Dok razmišljam o svom životu, koji mi događaji dolaze na um, od trenutka kad sam osetio da mi Bog govori? U kakvom je obliku bio taj "govor"? U kojoj sam meri bio spreman ili nespreman da čujem i poslušam ono što je Bog rekao?

2. Mnogo je ljudi koji tvrde kako čuju "glasove". Kako mogu znati da mi govori Bog, a ne đavo, ili pak moje tajne želje?

3. Tekst iz Jevrejima 1,1-4 odzvanja Isusovim veličanstvom i slavom. Koji drugi stihovi ističu Isusa na baš takav način? Kako ti stihovi doprinose osećanju veličanstva u Jevrejima 1,1-4?

4. Kako mi poruka iz Jevrejima 1,1-4 pomaže da se izborim sa zlom, ratovima, patnjama i jadom, kojih je sve više i više? Kako mi posebno ta poruka može biti od pomoći u kriznim trenucima mog života?

5. Zbog čega je važno čitati tekstove iz cele Biblije? U čemu se sastoje moguće posledice usredsređivanja na jedan od dva Zaveta? U kom smislu je Isus ključ Starog zaveta? Na koji način On prevazilazi Stari zavet?

1. Pripremi list hartije, obeleži dva stupca. "Prošetaj" se kroz 1. Mojsijevu i u levi stubac upiši sve primere kad je Bog govorio ljudima. U desni stubac upiši komentar o tome kako je Bog govorio ljudima. To uporedi s onim što, na osnovu Jevanđeljâ, znaš o načinu na koji je Isus opštio s ljudima. Koliko je time poboljšano tvoje razumevanje teksta iz Jevrejima 1,1.2?

2. Koristeći konkordanciju, potraži sva novozavetna mesta u kojima se pojavljuje reč naslednik [heir]. Koji ti od tih primera posebno olakšavaju razumevanje značenja reči naslednik iz Jevrejima 1,2? Šta Novi zavet kaže na temu našeg odnosa s Bogom, kao naslednikâ? Prema onome što Biblija govori, po čemu je sve naš odnos kao naslednikâ jednak Hristovom, a po čemu drugačiji, od Njegovog?

3. Potraži sva mesta u kojima se, u Poslanici Jevrejima, pojavljuju reči očistiti i očišćen [cleanse, cleansed; purge, purged]. Pročitaj po nekoliko stihova ispred i iza svakog od tih stihova, radi uvida u kontekst. Ako imaš pristupa Biblijskom komentaru ASD (SDA Bible Commentary), potraži šta se u njemu kaže za reči očistiti i očišćen [purge, purged] u svakom od tih stihova. Čime tekstovi iz drugih delova Poslanice Jevrejima doprinose da bolje shvatiš Isusa, prema onome kako je predstavljen u 1,1-4?

1. Za potrebu detaljnog istraživanja, s osvrtom na grčki tekst, vidi: B. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, 3-16.

2. Ako želiš širi komentar, vidi: F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev. ed., 1-9.

3. Ako ti je potreban pregled teksta, vidi W. G. Johnsson: In Absolute Confidence, 34-53.

* ... kojem je, po mom skromnom mišljenju, Karadžićev prevod vrlo blizak — prim. prev.

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >