< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >

 

deveta glava

 

BOG POTVRĐUJE ZAVET

 

Izlazak 21,1 – 24,18

 

Završen je svetlosno-zvučni spektakl na gori Sinaj. Božji glas koji je izgovarao deset reči više ne grmi u ušima naroda. Vrhunac teofanije (viđenja Boga) sada se premešta u relativni mir svakodnevnog življenja.

 

Deset zapovesti izlažu temeljne principe života; međutim, za praktičnu upotrebu u kritičnim slučajevima svakodnevnog života, u raspravama na sudu, one se moraju tumačiti. Svakodnevni život je odviše složen, njegovi specifični slučajevi odviše raznovrsni za davanje brzih odgovora. Sada treba objasniti šta zapravo, u praktičnom smislu, znači poštovati Boga Jahve.

 

To je, u stvari, sadržaj zavetnog kodeksa. Kako živiš, u kontekstu zaveta, kao Božji narod u svakodnevnom životu? Pre nego što Izrailj zaista dođe u priliku da zapečati i potvrdi svoj “brak” s Bogom Jahve, potrebno je da upozna fine detalje svojih odgovornosti. Ovom prilikom želimo da se pozabavimo tim finim detaljima. Verujem da nas to može naučiti mnogo čemu u vezi s Bogom i našim svakodnevnim živoom kao Njegovog naroda.

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 21,1 – 23,13

 

Tekst u Izlasku 21,1 – 23,13 pažljivo pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, potraži odgovore na sledeća pitanja i zapiši ih. Ako tako učiniš, tvoje proučavanje će imati znatno više smisla.

1.      Ispiši na listu hartije brojeve od 1 do 10, ostavljajući posle svakog broja izdašno mesta za upisivanje reči i citata. Ti brojevi predstavljaju Deset zapovesti. Dok čitaš ovaj odsek teksta, upiši pominjanje svakog od zakona koji se odnosi na Deset zapovesti, pored ili ispod odgovarajuće brojke. Da li si pronašao da se neka zapovest ne pominje, da se “ugojila”, proširila ili da je pojačana? Šta si iz ovog kratkog proučavanja naučio novo o Deset zapovesti? Da li se ti zakoni odnose na zapovesti koje treba držati danas? Zašto tako misliš?

2.      Neki od tih zakona govore o ljudima koje ne treba zlostavljati niti iskorišćavati. Načini spisak takvih ljudi. Kakvi razlozi se navode za takvu posebnu pažnju? Čemu nas ti razlozi uče u pogledu Boga? Posebno obrati pažnju na tekst u 22,26.27.

3.      Načini spisak svih prestupa za koje se izriče smrtna kazna. Šta nam to poručuje o ozbiljnosti tih zločina? Da li bi i ti načinio isti takav spisak? U čemu bi se razlikovao tvoj spisak? Koji principi stoje iza takvih kažnjavanja u Izrailju?

4.      Načini spisak svih zakona koji zahtevaju nadoknadu. Kakva vrsta nadoknade se traži? Zašto je nadoknada neophodna? Koji princip izvodiš iz toga?

5.      Tekst u Izlasku 23,10-12 bavi se pitanjem subote. Kako u tom tekstu vidiš proširenje sadržaja četvrte zapovesti? Kakav je povod za takvo proširivanje? Vidi tekst u 3. Mojsijevoj, 25. glavi, radi dodatnog proširivanja teme o suboti. Kakve dodatke tamo nalaziš? Da li su neka od tih proširenja važeća za nas danas? Zašto tako misliš?

6.      Vidi tekst u Izlasku 21,23-25. Taj zakon lex talionis često se citira kao varvarski. Po tvome mišljenju, kakvo značenje on ima u očima većine ljudi? Vrlo pažljivo čitaj stih u njegovom kontekstu. Šta to, po tvom mišljenju, znači u Izlasku? Da li je to varvarstvo? Zašto tako misliš?

 

l Istraživanje Reči

 

Izrailjski kazuistički zakon

 

Možda ćeš se setiti razlike između apodiktičkih i kazuističkih zakona, istaknutih u prethodnom poglavlju knjige. Apodiktički zakoni su široki, opšti, direktni iskazi načela, poput Deset zapovesti. U ovom odseku prvi put se srećemo s kazuističkim zakonima. Oni su često povezani sa specifičnim kaznama. Zakoni u Izlasku 21,2 – 22,17 uglavnom su kazuistički zakoni. Tekst u Izlasku 22,18 – 23,19 sadrži mnoge apodiktičke zakone, uz nekoliko kazuističkih, ubačenih za “meru dobru”.

 

Pošto smo upravo proučili Deset zapovesti, impresioniraće te koliko je od ovih zakona u tesnoj vezi s onih “deset reči”. Ako si uradio prvu vežbu, nesumnjivo si zaključio da je s gotovo svakom zapovešću povezan najmanje jedan kazuistički zakon, a s nekima su povezani čak brojni slučajevi. Mogući izuzeci su druga zapovest protiv idolopoklonstva i deseta protiv priželjkivanja tuđeg. Međutim, treba da se podsetimo da se o drugoj zapovesti prošireno govori  u tekstu neposredno ispred ovog (slučajevi u 20,23; 22,20 takođe se mogu povezati s tom zapovešću), i da deseta zapovest po svom karakteru nije zapovest koja govori o delanju. Deseta zapovest, u stvari, mogla bi da stoji iza mnogih od tih zapovesti, kao stav koji vodi u kršenje zakona.

 

Prva zapovest se nesumnjivo nalazi u pozadini teksta u 23,13. Pominjanje imena drugih bogova povezano je s obožavanjem drugih bogova i zato je zabranjeno. Tekst u 22,28, kojim je zabranjeno ruženje Boga [sudija], povezan je s trećom zapovešću. Zapovest o suboti delimično je ponovljena i proširena u 23,10-12. Tekst u 21,15.17 traži smrtnu kaznu za one koji napadaju svoje roditelje ili ih ruže, čime proširuje petu zapovest.

 

U tekstu 21,12-15 dato je proširenje šeste zapovesti protiv ubijanja, na mestu gde su dati zakoni koji zabranjuju nanošenje povreda ili napade na druge ljude. Tekst u 22,16.17.19 u vezi je sa zapovešću protiv preljube. U prvom primeru, blud izgleda da nije svrstan u grupu s preljubom, ali ima određene posledice, dok je drugi primer, polno opštenje sa životinjama, po svoj prilici svrstana u kategoriju s preljubom. Razrada osme i devete zapovesti, koje govore protiv krađe i lažnog svedočenja, ima u ovom odseku previše da bi sve bile pomenute.

 

Potrebno je da zapazimo nekoliko činilaca. Nesporno je da je veliki broj tih zakona direktno ili indirektno povezan sa zakonom Deset zapovesti. Isto se odnosi i na druga dva glavna odseka o zakonima u Petoknjižju — 3. Mojsijevoj od 17. do 25. glave i 5. Mojsijevoj od 12. do 28. glave. Ako bismo izostavili zakone koji se tiču žrtava u svetilištu, sveštenika i prazničnih dana, većina zakona stoji u nekoj vezi s Deset zapovesti. Svrha tih zakona je pokušaj da se načela sadržana u zakonu Deset zapovesti primene u životu.

 

Sasvim prirodno nastaje pitanje: Do koje mere treba danas poštovati te kazuističke zakone? Jesu li oni i dalje na snazi? Moj kratak odgovor bio bi da sve njih treba poštovati u načelu. Kao što smo videli, oni su, opšte uzev, primene božanskih principa na Izrailjevu specifičnu istorijsku situaciju. Ti zakoni pokazuju kako je Bog očekivao od Izrailja da živi u svom konkretnom prostoru, vremenu i kulturi. Kultura i vremena se menjaju. Načela se ne menjaju, ali menjaju se njihove primene. U onoj meri u kojoj se u tim zakonima ogleda božanski princip, oni treba da budu poštovani. Međutim, ukoliko nešto što je promenjivano u Izrailjevom okruženju više nije primenjivo u našoj kulturi, moramo to preraditi i prilagoditi našim uslovima.

 

Većina od nas više nema volove koji bodu rogovima, ali možda imamo pse koji ujedaju, ili možda bezobzirno vozimo automobile. Mi danas nemamo robove, ali imamo radnike i učenike koji zaslužuju korektan i ljubazan tretman.

 

Briga za one do kojih je Bogu posebno stalo

 

Merilo za svaki zakonik je uglavnom u ovome — ko dobija pomoć i zaštitu. Da li zakoni štite interese privilegovanih i moćnih, ili brane slabe i ugrožene? Očekivali bismo da Božji zakoni čine ovo potonje i zato ovaj odsek o zakonima obilno ilustruje predmetnu misao.

 

Našem svetu se ne dopada pojam sluge; on naročito ne voli ropstvo. Međutim, ti običaji su na području drevnog Bliskog istoka bili gotovo sveopšta pojava. Danas bismo možda žalili što Bog nije u jednoj velikoj zapovesti zabranio ropstvo. Očigledno je da On to nije učinio, ali je uložio veliki trud da ropstvo učini humanijim i uputi pravcem koji će se završiti slobodom za sve robove.

 

Najbolji način da se ovi zakoni o slugama i robovima istinski razumeju jeste uporediti ih s drugim zakonicima s područja drevnog Bliskog istoka. Želiš li više pojedinosti, obrati pažnju na citate na kraju ovog poglavlja. Za sada ću ti dati dokaz samo u vidu rezimea.

 

Robovi u Mesopotamiji i Izrailju bili su uglavnom domaći robovi. Iako su bili članovi domaćinstva i priznati kao ljudska bića, robovi su istovremeno bili i pokretna imovina. Mesopotamski rob je bio žigosan, a njegovo/njeno porodično poreklo i mesto rođenja nikada nisu bili zapisivani. Obeštećenje za uvredu/ povredu roba davano je njegovom gospodaru. Rob je mogao biti dat kao zalog za pozajmicu i prodat ili razmenjen.

 

Iako izrailjski zakoni nisu bili idealni, oni su znatno humaniji, odišu znatno većim čovekoljubljem. Oni traže da se s robovima postupa više kao s ličnostima. U Izlasku 21,20 kaže se da je gospodar kriv ako pretuče roba na smrt. Ta odredba je jedinstvena u drevnim bliskoistočnim zakonima. Takođe je bez presedana propis da rob ili robinja, ukoliko pod rukom svog gospodara izgube oko ili zub, automatski dobijaju slobodu.

 

U Hamurabijevom vavilonskom zakoniku, neko ko robu pomogne u bekstvu ili skriva odbeglog roba, biva osuđen na smrt. Sasvim se suprotno nalaže u 5. Mojsijevoj 23,16.17. Robove koji traže zaklon kod Izrailjaca ne treba vraćati, već oni mogu da odluče gde žele da žive i ne smeju biti zlostavljani.

 

Mnogi zakoni o ropstvu iz Petoknjižja zvuče okrutno za naše uši, ali moramo imati na umu da su oni predstavljali veliki napredak u odnosu na zakone u svetu kojim je Izrailj bio okružen. Osim toga, oni usmeravaju u dobrom pravcu i ispoljavaju ispravne tendencije.

 

U tim zakonima posebno se pominju i neke druge grupe. Izrailjcima se u dva navrata posebno zabranjuje da zlostavljaju ili tlače strance (22,21; 23,9). Navedeni razlog glasi — zato što je Izrailj bio “tuđin” u Egiptu. Bog je bio milostiv njima kao tuđincima i zato oni moraju biti milostivi prema onima koji imaju njihov nekadašnji status. Zlostavljanje takvih ljudi značilo bi odvajanje Izrailjaca od sopstvene istorije.

 

Niko ne sme da iskorišćava udovice i siročad. Bog će čuti njihovu viku i oštro kazniti one koji ih zlostavljaju. Zlostavljanje udovica i siročadi gnevi Boga (22,22-24).

 

Dužnike su u drevnom bliskoistočnom društvu često maltretirali. Utamničenje ili bacanje u ropstvo mogli su biti posledica neplaćenog duga. Bog se brine za takve ljude. Njima se ne sme nametati kamata, a ako se od njih kao zalog uzme odeća koja ih greje noću, ona im mora biti vraćena do zalaska sunca. Njima treba omogućiti da noću budu toplo pokriveni (22,25-27).

 

Siromašnima se ne sme uskraćivati pravda (23,6). Sudovi moraju biti korektni. Osim toga, siromašnima treba obezbediti besplatnu hranu (23,11)! Ova briga za strance, udovice, siročad, dužnike i siromašne zaista je jedinstvena. Hamurabijev zakonik i drugi drevni bliskoistočni kodeksi gotovo da ne pokazuju nikakvu brigu za manje srećne pripadnike društva. Neizrailjski zakoni svojim najvećim delom čuvaju interese više klase — zemljoposednika i robovlasnika. Ljudski život je jeftin, dok se imovina vrlo visoko vrednuje. Mnogi prestupi koji se odnose samo na imovinu predviđaju smrtnu kaznu za vinovnike. Izrailjski zakoni brinu za one koji su u nepovoljnijem položaju i vrednuju ljudski život više od imovine.

 

Uz pitanje tretmana “manje srećnih”, zakonici se mogu ocenjivati i po osnovu kazne. Ispitivanjem zlodela koja se sankcionišu najtežim vrstama kazni možemo zaključiti šta je zapravo najvažnije. Ispitivanjem gde se u izrailjskom zakonu predviđa smrtna kazna saznajemo mnogo o o tome što Bog smatra važnim.

 

Smrtna kazna se deset puta traži u 21. glavi. Zapazi da pod “istrebiti” u 22,20 ja podrazumevam smrt. Ta kazna je predviđena za ubistvo i namerno ubijanje (21,12.14), napadanje i psovanje svojih roditelja (21,15.17), otimanje [kidnapovanje], a potom zadržavanje ili prodavanje osobe (21,16), držanje u vlasništvu vola za koga se zna da ubija, koji ponovo ubije (21,29), vračanje (22,18), polno opštenje sa životinjama (22,19), žrtvovanje drugim bogovima (22,20) i zlostavljanje udovica i siročadi (22,24).

 

Sve su to gresi protiv ljudskih bića ili Boga. Gresi protiv imovine ne smatraju se zločinima koji povlače smrtnu kaznu. Tako nam biva očigledno da su ljudi Bogu važniji od stvari.

 

Imaj takođe na umu da je većina tih nedela direktno povezana s Deset zapovesti. Ako pretpostavimo da je vračanje oblik obožavanja drugih bogova ili duhova, jedini izuzetak je postupanje prema udovicama i siročadi. U ovom poslednjem slučaju tekst kazne je drugačiji. U svim drugim slučajevima tekst kazne nam sugeriše da će neka osoba izvršiti kaznu, dok u tom slučaju Jahve kaže: “Pobiću vas mačem.” Prestupnici u ovom slučaju suprotstavljaju se ne samo ljudima, nego i Bogu.

 

Misao koja iza ovoga stoji jeste da Bog brine za ta ljudska bića. On je “milostiv” (22,27). Kada se brineš za nekoga, ti obezbeđuješ da se to praktično vidi u odredbama zakona i u svakodnevnom životu.

 

Među zakonima koji kao kaznu traže nadoknadu ili globu nalaze se oni koji se odnose na povredu nanetu ljudskom biću bez smrtnog ishoda (21,19), na određeni čin nasilja protiv robova (21,26-32) i na krađu ili uništavanje imovine (22,1-15). Neko će možda i miraz [prćiju]  shvatiti kao nadoknadu ili globu u slučaju kada onaj koji je zaveo devojku mora da plati, čak i ako kada ne može da je dobije za ženu (22,16.17).

 

Takvo kažnjavanje jasno pokazuje da su ti gresi manje bitni od onih za koje se izriče smrtna kazna. Oni se uglavnom odnose na povrede ljudskih bića i ogrešenja o imovinu, uključujući krađu. Ovaj spisak potkrepljuje ono što je ranije rečeno: prema tim zakonima, stvari su manje važne od ljudskih bića i Boga.

 

Iako nam se možda neće svideti činjenica da je Jevrejima bilo dozvoljeno držanje robova i da su sluškinje tretirane drugačije od slugu, od tih zakona možemo još mnogo naučiti. Oni su nedvosmisleno Božje prilagođavanje Izrailjevoj kulturi, koja je bila robovlasničko patrijarhalno društvo. U svim zakonima težilo se smanjivanju zlostavljanja i upućivanju Izrailja na pravac kojim bi trebalo da ide. Taj narod robova dobio je zakone s kojima će moći da živi, ali i koji će ga “gurati” u dobrom pravcu. Oni su bili putnici-hodočasnici i narod koji se kretao ka jednom velikom idealu.

 

Subota i lex talionis

 

Pre nego što kompletiramo ovaj odsek, dva specifična pitanja zaslužuju da o njima razmislimo: subota i pravilo leks talionis.

 

Tekst u Izlasku 23,10-12 ponovo navodi neke delove četvrte zapovesti i znatno je proširuje. U 20. glavi Izlaska naređeno je da se svi ljudi  i životinje odmaraju sedmog dana.  U 23. glavi Izlaska Izrailju je zapoveđeno da omogući i zemlji da se odmara. Pošto nije logično da se zemlja odmara svakog sedmog dana, određeno je da se zemlja odmara svake sedme godine. To znači da zemlju svake sedme godine treba ostaviti neuzoranu, nezasađenu i neupotrebljenu. To isto treba učini i s vinogradima i maslinjacima. A razlog je da bi siromašni i divlje životinje mogli da jedu ono što je ostalo. Tu se, verujem, podrazumeva da i vlasnici mogu odatle da uzimaju hranu.

 

Zapazimo da se ta zapovest ne pojavljuje samo ovde nego, u proširenom obliku, i u 3. Mojsijevoj 25,1-7. Izrailjcima se posebno zapoveda da puste “neka praznuje zemlja subotu Gospodnju” (3. Mojsijeva 25,2). Ista zamisao pominje se i u 5. Mojsijevoj 15,1-3 i 31,10, gde se dodaje da u to vreme treba oprostiti dugove siromašnim Jevrejima. To je “godina oslobađanja” od dugova.

 

Neposredno se nadovezujući na raspravu o subotnoj godini, 3. Mojsijeva ide korak dalje u pogledu ideje o suboti. Sedam subotnih godina treba brojati — i to je četrdeset devet godina. Godina koja nastupa potom, pedeseta godina, jeste oprosna godina, kada treba proglasiti slobodu. Pažljivim čitanjem teksta vidimo u čemu se sastoji ta “sloboda”. To je sloboda od statusa otuđenja zbog gubitka zemlje.

 

U jednom agrarnom društvu zemlja je primarno sredstvo kojim ljudi stiču status i zarađuju za život. Međutim, zemljovlasnik svoju zemlju ponekad mora da daje u zalog ili u zakup, kako bi vratio neki dug. U izrailjskom društvu dužnik je to činio tako što je zemlju predavao svom poveriocu. Međutim, da bi se zemlja sačuvala u krugu porodice, svake pedesete godine svako takvo zakupljeno zemljište se vraćalo prvobitnom vlasniku ili njegovim naslednicima. To je sprečavalo da ljudi padnu u trajno siromaštvo zbog gubitka svog izvora izdržavanja. Drugim rečima, ljudima se darovao odmor od bezemljaškog statusa.

 

Budući da primenu ovakve subote nije bilo praktično izvršiti svake sedme godine, to se događalo svakih pedeset godina. Godinu dana pre te jubilarne ili oprosne godine, svi dugovi su bili opraštani, tako da je oprosna godina svakome, ekonomski, davala mogućnost novog početka. Nije dakle neobično što u Jevanđelju po Luki Isus svoj dolazak upoređuje s prednostima oprosne godine (Luka 4,18.19). To je konačni subotni odmor. Neko će se možda prisetiti jedne crnačke duhovne pesme koja drugi Gospodnji dolazak upoređuje s tom jubilarnom, oprosnom godinom. Poređenje je sasvim na mestu.

 

Poštovaoci subote naći će posebno značenje u načinu na koji Petoknjižje proširuje njeno značenje. Ono počinje danom odmora za nas i završava se godinama odmora za zemlju  i “manje srećne” druge ljude. Šta bi se dogodilo kada bi naše svetkovanje sedmičnog dana odmora postalo polazna tačka za moćno objavljivanje savremene subotne i oprosne godine, kada bismo se zapregli da nahranimo i oslobodimo sve one koje Gospod ljubi? Može biti da smo tek započeli s istraživanjem onoga što Bog želi da učinimo dok svetkujemo sve ono što subota podrazumeva.

 

U Izlasku 21,23-25  — oko za oko, zub za zub, itd. — zakon izražava nešto što se obično naziva terminom lex talionis, ili zakon odmazde. Taj zakon je često prikazivan kao primitivan i varvarski. Ružne priče po kojima neko nekome vadi oko zbog osvete za izvađeno oko navodile su na zaključak da će na kraju ceo svet biti slep. Isti zakon se pojavljuje i na drugim mestima u Petokjižju (5. Mojsijeva 19,21; 3. Mojsijeva 24,19). U tom kontekstu zakon sasvim sigurno nije zamišljen da istakne ideju odmazde. Naprotiv, on ispravlja dve sudbene greške i smatra se putokazom napretka. Prvo, zakon je predviđen da obezbedi da težina kazne odgovara težini zločina. U kontekstu Izlaska 21,22-25, ako plod u utrobi pretrpi samo malu štetu, odgovarajuća kazna će biti mala globa. Međutim, nastane li ozbiljna povreda, kazna mora biti teže prirode.

 

Drugo, taj zakon je predviđen da reši problem koji je u praksi poznat kao zakon protiv svađa i neprijateljstava koji zahtevaju odmazdu, brzu i preteranu. Ako uzmeš jednog od naših, mi ćemo uzeti tri od tvojih. Nasuprot takvom shvatanju osvete stoji princip sadržan u  lex talionis — jednakost. Ne uzimaš više nego nešto što je, grubo ocenjeno, ekvivalent onoga što si izgubio. Na taj način kazna treba da odgovara zločinu po vrsti i obimu.

 

U kontekstu izrailjske kulture ovaj zakon je bio korak u dobrom pravcu — dalje od odmazde, krvnih neprijateljstava i preteranog reagovanja na nepravde. Bio je zamišljen da istakne adekvatnost, jednakost i nadoknađivanje, kako bi sistem bio korektan.

 

Citirajući taj princip u Mateju 5,38, Isus je reagovao na iskrivljenje zakona lex talionis u svome vremenu, zakona odmazde. Šta je mogao drugo učiniti u jednom društvu u kojem je lex talionis bio pogrešno shvaćen i iskrivljen? Pozivao je ljude da na zlo uzvrate dobrom — a to je upravo smer na koji je upućivalo i samo Petoknjižje.

 

Zapravo, s izuzetkom smrtne kazne, nigde se u Starom zavetu fizičko sakaćenje ne traži kao kazna za učinjenu nepravdu. Čak je i sama smrtna kazna utemeljena na principu jednakosti u zakonu lex talionis. Jedan život je jednako jedan život. Ubica ne može da kupi svoju slobodu (4. Mojsijeva 35,31). Tako imamo da je lex talionis — opšti princip koji upućuje na pravedno suđenje u smislu ravne nadoknade. Zakon nije varvarski, nego korektan, fer.

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 23,14 – 24,18

 

Tekst u Izlasku 23,14 – 24,18 pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, traži odgovore na sledeća pitanja:

 

1.      Koja tri praznika je Bog tražio od Izrailjaca da svetkuju? Ko treba da bude prisutan na tim svečanostima? Da li je tekst u 23,18.19 na neki način povezan s tim praznicima? Uz pomoć nekog biblijskog rečnika pokušaj da nađeš što više o svakom od tih praznika.

2.      Čitajući 23,20-33, ispiši pojedinosti o tome kako će Bog voditi Izrailj u preuzimanju Hananske zemlje. U čemu se sastoji postupak? Da li to zvuči kao da Izrailj treba da se upusti u bitku? Zašto? Kakav je udeo Izrailja u tom preuzimanju? Kakav je Božji udeo? Konačno, koju će zemlju zauzeti Izrailj?

3.      Načini spisak stvari koje Bog navodi o odnosu Izrailja prema tadašnjim stanovnicima Hanana. Šta Izrailj naročito mora da izbegava? Šta će se dogoditi ako Izrailj u tome ne uspe?

4.      Šta se od Izrailja očekuje u odgovoru Božjem “anđelu”? Šta se očekuje od Izrailja da učini u odgovoru Bogu? Ako Izrailjev odgovor bude valjan, kakve će blagoslove to doneti?

5.      Ispiši kako je tekao postupak potvrđivanja zaveta, u 24. glavi Izlaska. Zašto se taj proces smatra neophodnim, nakon onoga što se dogodilo na Sinaju? Šta je, po tvom mišljenju, bilo sadržano u “knjizi zavetnoj” (24,7)?

6.      Pregledaj i obnovi ceo zavetni postupak, od 19. do 24. glave. Kroz kakve faze Bog vodi izrailjski narod? Šta Bog želi od svog naroda? Šta ti ostaje u mislima posle proučavanja ovog odseka?

 

l Istraživanje Reči

 

Izrailjevi praznici

 

Ovaj odsek knjige Izlazak prelazi sa zakona koji se bave svakodnevnim životom na posebne zakone koji se bave praznicima i žrtvama. Završava se saopštenjem o načinu na koji će Bog uvesti Izrailj u Obećanu zemlju i potvrđivanjem zaveta.

 

Značajan je podatak o uključivanju praznika u Knjigu zaveta. Izrailju se, u 23,14-17, tri puta zapoveda da svetkuju. Zapovest se izriče u vezi sa svakim od Izrailjeva tri praznika. Ta zapovest je podjednako deo Božjeg plana kao što je i činiti što je pravedno i kloniti se krađe. Jahve ne samo što želi da Njegov narod svetkuje praznike nego i zapoveda da praznici budu deo Njegovog zaveta. To je na određeni način poruka onima među nama koji pojmove kao što su radost služenja Bogu, zajednička obedovanja, bogosluženja u prirodi ili pod šatorima i časove za okupljanje i druženje vernika, posmatraju kao sporedna događanja u religiji. Svetkovanje je bitan deo Božjeg plana za Njegov narod Izrailj.

 

Drugi tekstovi iz Petoknjižja takođe govore o ista tri praznika (Izlazak 34,18-23; 5. Mojsijeva 16,1-17; 3. Mojsijeva 23,1-44). Te svečanosti su najvažniji događaji u izrailjskom godišnjem verskom kalendaru i poklapaju se s tri glavna događaja u njihovoj agrarnoj godini: rana žetva ječma, žetva drugih žitarica oko dva meseca kasnije i berba voća i drugih kultura u jesen.

 

Prvi od ta tri praznika je Praznik beskvasnih hlebova. On je padao neposredno posle Pashe, od 15. do 21. dana prvog meseca Izrailjevog verskog kalendara. To vreme odgovara našem martu/aprilu. Tokom toga praznika održava se obred prvina, pri čemu se Bogu prinosi jedan snop od prvih količina žetve ječma. U agrarnom smislu, praznik je proslavljao Boga za prvinu od nove žetve, dok je u religijskom smislu služio kao podsećanje na Izrailjev izlazak iz Egipta takvom brzinom da nisu imali vremena ni da stave kvasac u hleb.

 

Drugi od tih praznika zove se Praznik žetve ili sedmica, ili Pedesetnica. On je padao pedeset dana posle Praznika beskvasnih hlebova u Izrailjevom trećem verskom mesecu — po našem računanju, maj/juni. Bio je to praznik velike radosti, kada se proslavljala žetva svih žitarica osim ječma. Pšenica od te nove žetve prinosila se Bogu tokom praznika. U verskom smislu ona je služila kao podsećanje na davanje zakona na gori Sinaj.

 

Treći praznik se zove Praznik berbe ili Praznik senica. Sedmi Izrailjev mesec, od 15. do 21. dana, bio je termin za taj praznik — po našem računanju, septembar/oktobar. Počinjao je petnaest dana posle praznika truba, a pet dana posle svečanog dana Pomirenja. Taj period velike radosti i sreće nastupao je na kraju Izrailjeve berbe voća. U religioznom smislu, on je podsećao na putovanje pustinjom iz Egipta do Hanana i na Božje staranje i ljubav tokom tog perioda.

 

Iako tekst iz Izlaska ne daje sve ove podatke, on se uklapa u sliku, ako pažljivo čitaš. Zapovest da “niko ne izađe preda me prazan” (15. stih) prilikom Praznika beskvasnih hlebova verovatno se odnosi na donošenje dara sa žetve ječma. Za Praznik žetve traže se prvine od useva koje “poseju” (16. stih), što su verovatno žitarice, dok Praznik berbe zahteva useve koji se “sabiraju”, a to je voće.

 

Iako 17. stih izričito traži da dođu samo muškarci, ti praznici su u stvarnosti bili pravi porodični praznici. Dobar primer za to je porodica Samuila i Elkane, koji su zajedno praznovali. Smatram da se plural iz 14. stiha koji u jevrejskom znači “ti” odnosi na celo telo izrailjskog naroda.

 

Tekst u Izlasku 23,18.19 verovatno predstavlja različite uredbe. Prva se može odnositi na Praznik beskvasnih hlebova, ali sledeće dve izgleda da su opšteg karaktera. Poslednja uredba kaže da jagnje ne treba kuvati u mleku njegove majke. Ta uredba je osnov za judejska pravila u ishrani, koja zabranjuju uzimanje mleka i mesa u isto vreme. Neki su tvrdili da ta zabrana dolazi od toga štoje taj običaj postojao u hananejskim verskim obredima. Za takvo objašnjenje nemamo nikakvih dokaza.

 

Vođstvo na putovanju

 

Pre potvrđivanja zaveta Bog želi da Izrailju dâ pregled onoga što ima na umu za njihovu budućnost. Nema sumnje da su mnogi pitali: “Kuda idemo odavde i šta će se dalje događati?” Što je još važnije, hteli su da znaju: “Šta ima Bog na umu s nama?” Bog im na ta pitanja milostivo odgovara.

 

Kakav postupak će Bog primeniti da bi doveo Izrailj u Hanan? Prvo, kaže, poslaće pred njima anđela da ih štiti i dovede na mesto koje je sâm pripremio. Bez obzira šta bismo mogli reći o tom anđelu, on predstavlja Boga Jahve i obavlja Njegov posao. Božji vesnik — Njegova produžena ruka — štitiće ih i voditi do mesta koje je On pripremio za njih.

 

Kada budu došli u Palestinu, Bog će zatrti, zbrisati njihove neprijatelje. Pustiće svoj “strah” pred njima i “uplašiće” svaki narod s kojim se susretnu (27. stih). Neki su smatrali da je reč o bolesti ili pošasti, ali je verovatnije da je reč o velikom strahu i potištenosti koji dolaze na one koji shvataju da protiv sebe imaju Boga i da ne mogu pobediti. Taj strah će učiniti da okrenu leđa i pobegnu.

 

Bog će upotrebiti i stršljene da istera neke od naroda. Ako je to doslovno tako, možeš li zamisliti užas ogromnih rojeva insekata sa žaokama koji se spuštaju na tvoj grad? Razumljivo je, dakle, što Bog kaže da će ljudi te zemlje biti obuzeti užasom, “uplašeni”!

 

Sve to, međutim, neće se dogoditi preko noći pa ni u toku samo jedne godine! Odigraće se u jednom periodu vremena, da zemlja ne bi opustela, pa da se u njoj namnože divlje životinje koje se više ne bi mogle držati pod kontrolom. Malo po malo, kako narod bude brojčano rastao, Bog će proterivati ranije stanovnike, u srazmeri s narastanjem Izrailjeve sposobnosti zauzimanja zemlje.

 

Jahve će ih na kraju utvrditi u zemlji. Granice će im se protezati od Crvenog mora (verovatno Akaba zaliv) na istoku (i jugu) do “Mora Filistejskoga” (Sredozemnog mora) na zapadu. One će se prostirati od pustinje na jugu (Sinajska pustinja) do “reke” (Eufrata) na severu. Te granice su bile pozamašne i u potpunosti ostvarene tek za vreme Davida i Solomuna.

 

Sâm prolazak jasno pokazuje da će to biti Gospodnji posao. Učiniće to On i/ili Njegov anđeo. Nema izričitog pominjanja da se Izrailj bori ili uzima oružje. Jedini nagoveštaj da je Izrailj možda trebalo nešto da učini nalazi se u 31. stihu gde, nakon što mu Bog predaje narod te zemlje, Izrailj ima zadatak da ih “oteraju”. To bi se moglo odnositi jednostavno na isterivanje posle njihovog poraza ili pokoravanja. To je potkrepljeno kontekstom koji sledi, kada se Izrailju zabranjuje zbližavanje s tim narodom. Prema tome, stvarna aktivnost pokoravanja Izrailjevih neprijatelja nalazi se u rukama Boga Jahve. On će sve to izvršiti!

 

Šta, onda treba da učini Izrailj? Imaju li oni neku obavezu ili odgovornost? Svakako. Njihov zadatak je lako izraziti, ali im je bilo teško da ga izvrše. Trebalo je da budu poslušni Gospodu i Njegovom vesniku i da ga slede.

 

Osnovni odgovor u vidu poslušnosti i odanosti izražava se na mnogo različitih načina. Odgovarajući Gospodnjem anđelu, Izrailj treba da pazi, da “sluša”, da ga “ne srdi”, da “dobro sluša” i “ustvoriš sve što kažem”. U pozitivnom smislu, Izrailj mora da “služi Gospodu Bogu svojemu”.

 

U negativnom smislu, Izrailj ne sme da se klanja hananejskim bogovima, da im služi, niti da čini “što oni čine”. Izrailjci će morati da obore tuđe, hananejske idole i da sruše njihove svete kamenove. Taj narod mora biti oteran iz zemlje, jer tamo ne može da živi. S njima se ne sme učiniti nikakav zavet, “vera”, a ni s njihovim bogovima, jer bi Izrailja poveli stranputicom. Obožavanje njihovih bogova biće zamka.

 

Ako Izrailj bude bio odan i poslušan, Bog ne samo što će ih uvesti u zemlju nego će od Njega primiti i mnoštvo drugih blagoslova. Biće blagosloveni njihova hrana i njihova voda. Bolesti će biti uklonjene. Neće biti ni neplodnosti niti pobačaja među ženama, a narod će živeti pun životni vek.

 

Putovanje se može jednostavno rezimirati. Bog će silno delovati, vodeći Izrailj u sigurni dom u Hananu. On će biti njihove bitke. Oni moraju da izbegavaju svaki dodir s lokalnim stanovništvom i njihovim bogovima. Oni moraju biti potpuno odani i poslušni Gospodu, pa će ih On obilno blagosloviti, na mnogo praktičnih načina. Zvuči zaista dobro!

 

Međutim, ima tu jedna zamka, jedno “ali”. Možda ste je prevideli, čitajući na brzinu. Ne sme biti pobune. Ako se pobune (ili, pretpostavljam, pokažu neposlušnost), praštanja neće biti (23,21). To nije samo izostajanje obećanja o praštanju. To je jasan iskaz da praštanja neće biti. Zašto? Kako Izrailjci s tim uopšte mogu da žive? Zar oni ne greše? Zašto se stiče utisak da je Bog okrutan?

 

Odgovor se, smatram, nalazi u kontekstu. To je prva osnovna izjava zaveta. Taj beskompromisni iskaz pokazuje kako bi stvari trebalo da izgledaju u idealnim odnosima. Ozbiljnost s kojom Bog pristupa tom odnosu naglašena je jasnim iskazom o prirodi zavetnih principa. Bog zaslužuje i zahteva nepodeljenu odanost. Neposlušnost vodi u smrt.

 

Kada Izrailjci, u Izlasku, 32. glavi, čine svoj prvi greh sa zlatnim teletom, Bog pokazuje da se opominje tog zaveta. Kasnije On, razume se, nudi milost i praštanje (34,7.9). Ali, stvarno značenje milosti čovek može razumeti tek kad se istinski suoči sa smrću. Bog u svom zavetu ne iznosi milost i praštanje kao zahtev. Te reči su tačno ono što same i znače: milost i praštanje — nešto što Bog velikodušno nudi izvan onoga što se traži. Do istinskog razumevanja i vrednovanja praštanja dolazi tek kada prvi osnovni iskaz zaveta iznese stvarne uslove.

 

Taj tekst, prema tome, služi kao podsetnik na zahteve stvarnog pravnog akta zaveta, ili ugovora. Praštanje je milostivi dodatak koji nije obavezan u tekstu zaveta.

 

Jesu li oni tada stvarno shvatili, ili da li mi stvarno shvatamo šta to znači?

 

Potvrda zaveta

 

Završeno je davanje posebnih odredaba i zakona. Definisani su Božji planovi za budućnost. Došlo je vreme da se potvrdi zavet. U 24. glavi dat nam je pregled tog postupka.

 

Prva dva stiha 24. glave sadrže Božja uputstva o načinu na koji Mojsije treba da postupi posle overe, ratifikacije zaveta. U tekstu u 24,3-8 dat je pregled ceremonijala potvrde zaveta. Od 9. stiha i dalje Mojsije i starešine Izrailja postupaju u svemu prema uputstvima iz 1. i 2. stiha. Evo redosleda u ratifikaciji zaveta:

 

1.      Mojsije iznosi pred narod usmeno “sve reči Gospodnje i sve zakone” (24,3). Reči se odnose na Deset zapovesti (20,1), a zakoni na druge zakone, upravo izložene od 21. do 23. glave (vidi 21,1).

2.      Narod uglas odgovara i izjavljuje: “Činićemo sve što je rekao Gospod.”

3.      Mojsije zapisuje sve što je Bog rekao, što je, kako verujem, sadržaj prve tačke.

4.      Mojsije podiže oltar i postavlja dvanaest stubova, koji predstavljaju dvanaest plemena Izrailja.

5.      Mojsije zapoveda mladićima da prinesu žrtve.

6.      Mojsije uzima krv od žrtava i deli je na dva dela. Jednu polovinu stavlja u zdele, a drugu izliva na oltar.

7.      Mojsije čita narodu knjigu zavetnu. Smatram da se to odnosi na zapis pomenut u tački 3.

8.      Ljudi se zavetuju da će činiti sve što je Gospod rekao i da će biti poslušni.

9.      Mojsije uzima krv i prska njome narod. To je ona polovina krvi od žrtava koja je bila sačuvana u zdelama. Ona se označava kao krv zaveta.

10.  Mojsije i starešine odlaze u goru da bi se susreli s Bogom i da bi jeli pred Njim. Mnogo toga možemo naučiti od redosleda ratifikacije zaveta.

 

Proučimo sada šta se događalo sa stanovišta tri ključna aktera — Boga, Mojsija i naroda.

 

Bog je nesumnjivo inspicijent, ili upravnik scene u kontekstu zaveta. Mojsije i narod reaguju i odgovaraju na Njegovu zapovest. On postavlja granice približavanja, a onda daje svoje reči i svoje zakone. U tom postupku Bog demonstrira svoju prisutnost. Odlazeći na goru posle objavljivanja i prihvatanja zaveta, Mojsije i starešine vide Boga. Izgleda da ne vide Njegovo lice, jer opisuju providnu podlogu pod Njegovim nogama, kao “delo” od kamena safira ili lapis lazuli. To je Božji zavet; kada ga čini, On je aktivan i prisutan.

 

U zavetnom postupku Mojsije ima značajnu ulogu. On je posrednik. Bez posrednika zavet ne bi ni nastao. Ceo postupak naglašava naročiti Mojsijev status. On je jedini koji pristupa Bogu (24,2).

 

Odgovor naroda ima bitan značaj za zavet. Izrailjci, kao telo, moraju razumeti ono što Bog govori i čini i reagovati na to. Nešto što se posebno izdvaja u postupku zaveta je veliki uložen trud da se obezbedi da ga narod razume. Narodu se usmeno upućuju posebni uslovi zaveta a onda se, pošto su napisani u knjigu, čitaju naglas pred narodom. Napisana je knjiga, kako bi ostao jasan zapis Božjih reči i da bi se te reči, po potrebi, mogle uvek iznova čitati. Bog želi svestan odgovor obaveštenog naroda. Narod prihvata poslušnost, ne jednom, nego dva puta.

 

Narod i Bog overavaju zavet uz živopisne ceremonije, kako bi prihvatanje bilo sigurnije. Prinose se žrtve. Podiže se oltar i dvanaest stubova. Krv se prska po oltaru i po narodu. Većina od nas ne bi zaboravljala kada bi krv bila prskana po nama! To je jedini primer u Starome zavetu kada se krvlju direktno prska mnoštvo.

 

Starešine, kasnije, vide Boga i jedu i piju u Njegovoj prisutnosti. Na taj način, završava se veličanstveni obred “venčanja” Boga i Izrailja — podizanjem mesta za održavanje bogosluženja, žrtvama, krvlju i ceremonijalnim svetim obedom.

 

Hrišćani ne mogu a da sve to ne vide očima onih koji veruju u Isusa i da te žrtve i obed u Božjoj prisutnosti ne uporede s večerom Gospodnjom. Rani hrišćani judejskog porekla nisu mogli, a da obred večere Gospodnje ne gledaju kroz prizmu one ratifikacije zaveta. Ponovno proživljavajući te događaje, verujem da su ih posmatrali očima zavetne zajednice i zavetnih odnosa.

 

Žrtva i obed potvrdili su odnos. Žrtvena krv bila je poprskana po oltaru (koji predstavlja Boga) i po narodu. Žrtvena krv povezala je dve strane i učinila da postanu jedno. Zajedničko obedovanje, u semitskoj kulturi, nije samo fizičko uzimanje hrane. Ono predstavlja uspostavljanje spona na društvenom nivou. Oni koji su jeli zajedno ne mogu više ostati neprijatelji; naprotiv, postali su prijatelji preko hrane koju su podelili. Izrailjske starešine na gori imaju obed zajedništva s Bogom. Oni su sada u uslovima novog odnosa, zato što su obedovali zajedno.

 

Večeru Gospodnju današnji hrišćani često vide prvenstveno kao sredstvo sećanja i očišćenja. Primanjem hleba i vina podsećamo se onoga što je Isus učinio za nas, a i iznova smo očišćeni Njegovom smrću za nas. Ali koliko god da su važni, ti elementi nam ne prenose celu priču. Večera Gospodnja je proslavljanje i ponovno uspostavljanje prijateljstva. Mi u Božjoj prisutnosti jedemo i pijemo i iznova učvršćujemo spone našeg zajedništva. Obred večere Gospodnje je, u određenom smislu, svadbeni prijem, na kojem, družeći se, proslavljamo ono što je upravo učinjeno zakonski. Radujemo se u novim sponama koje su načinjene. Žrtvom smo postali jedno i sada jedemo u Božjoj prisutnosti.

 

Pošto su Izrailj i Bog učvrstili svoj odnos, Bog Mojsija ponovo poziva u goru. Ono što je Mojsije zapisao u knjigu Bog želi da rezimira na kamenim pločama. Ono što je počelo rečima, zapisano je u knjigu, a sada Bog želi da Deset zapovesti budu još trajnije, pa ih urezuje na kamene ploče. Taj odnos, prema onome kako je predviđen, treba da bude neprekidan, trajan. Treba da ostane utisnut u materijalu koji najduže traje, na kamenu.

 

Zaključak

 

Vrlo je lako izgubiti se u detaljima dok čitamo različite delove teksta od 19. do 24. glave Izlaska. Pošto smo došli na kraj tog presudno važnog teksta, potrebno je da se podsetimo opšteg pregleda onoga što se dogodilo u ovom odseku, kako bismo mogli jasno sagledati principe, kako one jasno izražene u materijalu, tako i one koji nisu direktno izneti, ali se podrazumevaju.

 

Zapovesti, zakoni i zavet jedino se mogu pravilno shvatiti u svetlosti priče o Izrailju. Ako se neki element izdvoji i posebno proučava, nastaje zbrka. Jedino narod koji je Bog izbavio i vodio može da primi zapovest i da uđe u odnos zaveta. Zakon bez zaveta je legalizam, a zavet bez zakona je prazan. I jedno i drugo je bestemeljno — bez Izlaska. Svi elementi moraju sarađivati u stvaranju ravnoteže i jedinstva.

 

Odnosi su u srži celog odseka. Bog se angažuje da bi se otkrio Izrailju i privukao ga u odnos sa sobom. Ceo proces izbavljenja zamišljen je da povede ka zavetu, odnosu koji obostrano obavezuje. Zakon upravlja odnosom, ali nepoštovanje zakona nije toliko kršenje, koliko gaženje zaveta ili odnosa. Greh nije toliko nešto protiv zakona, koliko protiv ličnosti Gospoda Jahve.

 

Značajni događaji i odnosi treba da budu upamćeni na veoma upečatljiv način. U tom odseku ima mnogo zvukova, svetla, grmljavine i scenskih prikaza. Od onoga što je blistavo prikazano u 19. glavi na gori, do živopisnog obreda u 24. glavi, Bog stalno skreće pažnju na presudan značaj zaveta. On zaslužuje da bude oglašen trubama, zapisan i urezan. Grmljavina, prskanje krvi po narodu i podizanje stubova olakšavaju nam pamćenje. Zamisao kao da se ogleda u ovome: ako je nešto važno, prikaži tu važnost na što je moguće više načina.

 

Važnost ovih događaja kao obrazaca ili uzoraka za buduće događaje dovoljno je velika da se ničim ne može prenaglasiti. Preostali deo Starog zaveta i ceo Novi zavet vide događaje u ovim poglavljima kao one koji obrazuju temelj. Na njih se stalno poziva, i na njih se neprekidno prave aluzije. U Novom zavetu, posebno, često vidimo ponavljanja tumačenja, tako da je to dodatna potvrda da je ono što se tamo događalo imalo centralni značaj. Kada znamo šta se tada i tamo dogodilo, bićemo bolje pripremljeni da razumemo tekstove koji nas vraćaju na ovaj deo Pisma.

 

 

 

l Primena Reči

 

Izlazak 21,1 – 24,18

 

1.      Mi u našem društvu imamo ljude koji trpe zlostavljanja. Da li se još uvek na nas odnose zakoni protiv iskorišćavanja siromašnih i hendikepiranih, bilo u celosti ili delimično? Kada bi nam Bog danas davao precizne zakone protiv zlostavljanja ljudi, kako je to učinio za Izrailj, kakve bi nam zakone dao, po tvom mišljenju? Kakve kazne bi, po tvom mišljenju, on uključio u te zakone?

2.      Knjiga Izlazak traži smrtnu kaznu za veći broj prestupa. Znači li to da mi kao hrišćani treba da zagovaramo smrtnu kaznu? Zašto tako misliš? S kojim od zakona koji traže smrtnu kaznu se slažeš? S kojima od njih se ne slažeš? Zašto? Na kom osnovu si tako odlučio? Šta možemo naučiti od izrailjskih zakona sa smrtnom kaznom?

3.      Treba li da tražimo odmazdu za krađu i oštećenja imovine? Da li se i danas mogu primeniti kazne za “greh” protiv imovine? Zašto tako misliš? Šta reći o povredama nanesenim ljudskim stvorenjima? Da li bi trebalo da plaćamo globe ili odštete? Koji bi od principa iz tih zakona trebalo danas primenjivati?

4.      Imamo li i mi praznike koje svetkujemo? Koji su to praznici? Da li bi trebalo da proslavljamo dela koja je Bog učinio za nas? Kako treba to da činimo? Da li bi bilo pogrešno proslavljati jevrejske praznike? Možemo li mi uspostavljati svoje praznike? Čemu nas danas uče zakoni o praznicima?

5.      Da li hrišćani koje poznaješ vide zakone i zapovesti iz Petoknjižja u kontekstu Božje istorije izbavljenja i odnosa s Njim? Zašto te zakone neki odvajaju od Boga i Njegove ljubavi? Šta se događa ako dođe do odvajanja? Šta možemo učiniti da ni mi ni drugi nikada ne zaboravimo ukupni kontekst zakona i zaveta?

6.      Kakvim događajima i odnosima u svom životu pridaješ značaj kao “velikim stvarima”? Kad je reč o tvojoj Crkvi — šta se obeležava na veličanstven, upečatljiv način, radi sećanja? Da li nešto naglašavaš i da li naglašavaš pogrešne stvari? Da li bi u tvom životu i Crkvi trebalo da bude više svetkovina? Šta je najvažnije, šta zaslužuje priznanje i pamćenje?

 

< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >