< 28. Poglavlje

29. Isusova neodoljiva privlačnost

Jednog zimskog dana 1868. godine, Džon Meteson (John G. Matteson) pokucao je na vrata kancelarije baptističkog propovednika, takođe danskog emigranta, po imenu C. Nelson (C. Nelson), i upitao ga da li može da ga poseti. Časni Nelson je odgovorio: "Ne!"

"Bilo mi je žao njega," - pričao je kasnije Meteson. "Tiho sam otvorio Bibliju pred njegovim vratima i, stojeći na snegu, počeo da čitam stihove o Bogu i divnoj zajednici koju imamo u Hristu. Propovednika je ovo duboko dirnulo; otvorio je vrata i pozvao me unutra. Sa suzama u učima čitali smo Sveto pismo i molili se". Te večeri pastor Nelson je prihvatio adventnu vest, a samim tim postao i adventistički propovednik.

Hristova ljubav, koju je Elen Vajt predstavila u jednoj propovedi 1853. godine kao "neizmernu ljubav razapetog Spasitelja", omekšala je srce mladog Elberta Lejna (Elbert Lane) i povela ga u službu Bogu koja će trajati do kraja njegovog života. Iznoseći istu temu pet godina kasnije, nakon vizije o "velikoj borbi između Hrista i Sotone", Elen Vajt je izazvala probuđenje u crkvi u Betl Kriku kakvog još nije bilo u njenom postojanju.

Ove činjenice ne treba da izazivaju čuđenje. Adventni pokret je od samog svog nastanka imao Isusa u središtu pažnje. "Isus dolazi!" - bio je uzvik Milera i njegovih sledbenika. "Isus je u sveti-nji nad svetinjama i tamo vrši službu pomirenja za nas!" - zaključili su Edson i saradnici nakon razočarenja 1844. godine. Srž poruke koju adventisti sedmog dana nose svetu jeste Isus i njegova služba za grešnike.

Ono što nas čudi, međutim, jeste činjenica da su 1880-ih godina adventisti izgubili Isusa iz vida! Istina, O. A. Olson (Olson), kasniji predsednik Generalne konferencije, na jednoj evangelizaciji pod šatorom u gradiću Linkoln 1885. godine, okarakterisao je tadašnji način svetkovanja subote kao legalizam i pozvao slušaoce da obnove istinu o Hristovoj pravednosti. Ali, Olson je bio samo izuzetak. Mnogi drugi adventisti sedmog dana toliko su naglašavali obavezu svetkovanja subote, da se misao o ličnoj vezi s Isusom, za koju je subota predviđena, gotovo potpuno izgubila. Elen Vajt je često govorila o "Isusovom šarmu", ali njene reči, koje su tridesetak godina ranije imale tako velikog uticaja, sada su padale na neplodno tlo. Urednici PREGLEDA trudili su se da pravilno napišu da nam je spasenje omogućeno samo kroz Hrista i da niko ne može svojom snagom održati zakon. Ali, nešto je nedostajalo. Ili, bolje rečeno, neko je nedostajao. Isus je i dalje bio centar doktrine, ali više nije bio lični prijatelj mnogih adventista kao što je to bio slučaj godinama ranije.

Crkva je imala veliku potrebu za novim aspektom učenja o Isusu, kao i za novim, posvećenim ljudima koji će ga izneti. Umetnici određeni za ovaj posao otkrili su novi portret Isusa na zaseda-nju Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu. Mineapolis.

1888. godina.

Ova dva pojma nerazdvojna su u istoriji adventnog pokreta, kao što su muž i žena nerazdvojni u bračnoj zajednici. Zahvaljujući njima, to zasedanje postalo je najvažniji sastanak Generalne konferencije u periodu između 1863. i 1901. godine. Za razliku od drugih zasedanja, poznatih po svojim zahvatima u pitanja organizacije ili reorganizacije mlade crkve, sastanak u Mineapolisu ostao je u sećanju po objavljivanju istine o opravdanju verom.

Zasedanje u Mineapolisu, 22. po redu u dotadašnjoj istoriji crkve, nije bili veliko u odnosu na ono što se doživljava danas. Ukupan broj adventista tada je iznosio oko 27 hiljada, a njih je predstavljalo okruglo 90 delegata. Kao mesto održavanja sastanaka poslužila je potpuno nova zgrada Adventističke crkve u Mineapolisu, a zasedanje se proteglo od 17. oktobra do 04. novembra.

Sledeće teme bile su na dnevnom redu ovog zasedanja: otvaranje novih misionskih polja, unapređivanje posla, evangeliziranje gradova, brod kao misionarska stanica za ostrva Južnog mora i slično. Međutim, najveći broj tih tačaka danas je potpuno zaboravljen: ostalo je zapamćeno da je "... Bog u svojoj velikoj milosti poslao najdragoceniju istinu svom narodu preko braće Vagonera i Džonsa.... Ta istina predstavlja opravdanje verom u Sigurnoga. Ona poziva ljude da prihvate Hristovu pravednost, koja se ogleda u poslušnosti svim božjim zapovestima."

Ali, to nije bilo sve što je ostalo u sećanju nakon ovog zasedanja Generalne konferencije. Elen Vajt je takođe zapisala: "Bog mi je pokazao da je strašno iskustvo Mineapolisa jedno od najtužnijih poglavlja u istoriji sledbenika sadašnje istine."

Slično "laodikejskom pozivu" iz 1850-ih godina, Mineapolis je predstavljao drugu veliku mogućnost da vernici prihvate Božju ponudu, koju su, nažalost, samo neki prihvatili a neki odbacili. Još jednom je jedan Otac ostavljen da strpljivo čeka svoju decu koja oklevaju. Na sreću nas, današnjih vernika, s mogućnošću da je i mi još prihvatimo.

Dva "umetnika" koja su dala najveći doprinos izrađivanju novog Isusovog portreta u Mineapolisu bili su Alonzo T. Džons (Alonso T. Jones) i Elet Vagoner (Ellet J. Waggoner). Džons je rođen u državio Ohajo 1850. godine. Kao dvadesetogodišnji mladić otišao je u vojsku i služio u njoj tri godine. Da bi prekratio vreme, kojeg je nekada imao i suviše na raspolaganju, proučavao je istoriju, Bibliju i adventističku literaturu koja mu je nekako dospela u ruke. Kada je istupio iz armije, krstio se i oženio; žena mu je bila rođena sestra propovodnika koji ga je krstio. Tokom vremena, Džons je pozvan da zajedno s Vagonerom uređuje časopis ZNACI VREMENA, a kasnije i AMERIčKI STRAŽAR, časopis koji se bavio pitanjem verske slobode. Uopšte govoreći, Džons se vremenom razvio u stručnjaka za pitanja odnosa crkva - država i ispunjenja proročanstava.

E. J. Vagoner je bio pet godina mlađi od Džonsa i imao je nešto drugačiji životni put. On je završio studijum medicine na "Bellevue Medical" koledžu u Njujorku (na kojem je studirao i Dž. H. Kelog) i jedno vreme na sanatorijumu u Betl Kriku. Kasnije je, međutim, stupio u propovedničku službu, da bi se 1884. godine njegov put spojio s Džonsovim.

U međuvremenu, jednog oblačnog dana 1882. godine, na jednom sastanku pod šatorom u Hildsburgu (Kalifornija), Vagoner je doživeo jedno značajno iskustvo. Dok je sedeo u jednom uglu, "iznenada me je okružila svetlost i šator mi se učinio mnogo sjajnijim nego što može da izgleda pri uobičajenoj sunčevoj svetlosti. Tada sam, " - pisao je Vagoner kasnije, "video Isusa kako visi na krstu, razapet zbog mene. U tom trenutku obuhvatilo me je prvi put osećanje da Bog voli mene i da je Isus umro za mene." Mnogi koji poznaju Vagonera tvrde da je ovaj doživljao bio odlučujući za sve njegove dalje aktivnosti u evanđeoskoj službi.

Džons i Vagoner su se dosta razlikovali međusobno, ali je ta razlika uglavnom bila spoljašna; Džons je, naime, bio mršav i koščat, Elet Vagoner niži i temeljan. Ipak, to im nije smetalo da postanu toliko dobri prijatelji, da je često izgledalo kao da isto misle. Obojica su postali veoma uspešni govornici. Jednom prilikom čak bili su stavljeni na raspored za propoved u jednoj crkvi u dve uzastopne subote. Iako se nisu dogovarali niti su imali prilike da čuju jedan drugoga, ispostavilo se da su govorili potpuno isto!

Naravno da nas sada zanima, u prvom redu, poruka koju su ova dvojica propovednika izneli na zasedanju u Mineapolisu. Želimo, međutim, i da objasnimo zašto je delegati zasedanja nisu prihvatili u onom obliku u kojem im je ona predstavljena. Iako u suštini samo obnovljena, za mnoge vernike je vest koju su propovedali Džons i Vagoner bila nova istina o Isusu i njegovoj službi za ljude. Zato nisu bili sigurni da li je ispravna i da li je mogu bezrezervno prihvatiti. Vagoner je u svojim propovedima, koje je uvek nazivao "tumačenjima pojma 'zakon' u Pavlovim poslanicama Rimljanima i Galatima", polazio od ideje da se ljudi spašavaju na osnovu Hristove, a ne sopstvene pravednosti. U tome su se svi slagali. Ali u razvoju teme, Vagoner je neke ključne stihove o zakonu, koje su vernici do tada shvatali kao stihove o ceremonijalnom, Mojsijevom zakonu, prime-njivao na Božji moralni zakon, što je izazivalo nedoumicu. Na primer, stih u Galatima 3,24.25 govori da ".... nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom opravdamo; a kad vera dođe, više nismo pod čuvarom." Mnogi adventistički propovednici, uključujući i vodeće pionire pokreta, gledali su u tom stihu Mojsijev, ceremonijalni zakon; za Vagonera, međutim, taj stih je jasno govorio o Božjem moralnom zakonu, Dekalogu.

Možda se na neki način duh odbojnosti prisutan kod delegata za vreme Vagonerovih izlaganja može objasniti strahom da se novom istinom umanjuje značaj subote, kao četvrte zapovesti Dekaloga. Ali to ne može opravdati nepravilnu reakciju slušalaca. Elen Vajt je pisala kasnije: "Mnogi su izgubili Isusa iz vida. Godinama je crkva upravljala svoj pogled na čoveka..... a ne na Isusa." Vagoner je, za razliku od tih "mnogih", imao dosta toga da kaže o Isusu upravo u vezi s moralnim zakonom. Za mnoge, očigledno, i previše. Svet treba da čuje istinu o Isusu, to je tačno, slagali su se protivnici Vagonerove teme, ali je sadašnja istina vest o suboti i ako se ne stavi naglasak na četvrtu zapovest, ljudi će misliti da je moguće dospeti u Božje carstvo bez nje.

Osim što je taj novi, još nepoznati pristup temi opravdanja verom izazivao otpor slušalaca, postojala je jedna druga pojava koja je, svim delegatima dobro poznata, mnogo doprinela negativnoj atmosferi zasedanja u Mineapolisu - raasprave. Teološke javne rasprave su danas retkost, ali su krajem 19. veka one bile veoma rasprostranjen i uticajan oblik širenja "teologije". Adventisti se nisu plašili takvih rasprava, jer se njihovo dobro poznavanje Biblije i čvrsto argumentovanje istina o suboti i stanju umrlih nakon smrti pokazalo kao nenadmašno.

Ali, u isto vreme, rasprave su "hranile" duh borbe u čoveku. Mnogi delegati su u Mineapolisu izazivali Vagonera na raspravu, umesto na razmenu argumenata. Vagoner i Džons su takve pozive odbijali, jer, kako su sami govorili, oni su došli da proučavaju Bibliju i govore o Isusu.

Propovednik koji je jednog jutra bio zadužen za propoved iskoristio je priliku da napadne učenje Džonsa i Vagonera.

Sledeći termin Vagoner i Džons su iskoristili da uzvrate, ali na način kojeg će se delegati sećati dokle su živi.

Oni se nisu upuštali u raspravu. Umesto toga, Vagoner je izašao za propovedaonicu i pročitao jedan biblijski stih. Kada su svi očekivali da to bude samo uvod u njegovu temu, on je jednostavno seo, bez reči komentara. Odmah za njim ustao je Džons i pročitao drugi tekst iz Biblije koji je takođe potvrđivao opravdanost naglašavanja Isusove uloge u planu spasenja. Na taj način, naizmenično stih po stih, Vagoner i Džons su pročitali ukupno 16 biblijskih citata, a zatim pozvali skup na molitvu. To je bilo sve, ali je ostavilo dubok utisak.

Još se jedan detalj pokazao veoma važnim u stvaranju negativnog duha na zasedanju - razlika u godinama između Džonsa i Vagonera s jedne strane i vođa dela s druge strane. Te godine Juraja Smit je ušao u 56. godinu života dok je Vagoner imao samo 38, a Džons tek 33.

Bilo bi ipak nepravedno pripisivati preveliki značaj samoj razlici u godinama. Postojalo je nešto drugo što je bilo mnogo bitnije u razvijanju i održavanju duha neslaganja i sukoba u Mineapolisu, nešto što se može slobodno pripisati "mladalačkoj" netaktičnosti Džonsa i Vagonera prema "staroj gardi". Naime, Džons i Vagoner su bili potpuno svesni da nose božansku poruku, da imaju "istinu"; ali iako su do tih saznanja došli nekoliko godina pre zasedanja u Mineapolisu, oni ih nisu objavili u obliku knjige ili članaka u časopisima crkve. Iako su znali da se vođe dela ne slažu s njihovim mišljenjem, oni su bili odlučni da u javnosti zastupaju svoje stavove bez obzira kako će na to reagovati vodstvo u Betl Kriku.

Da su pokazali samo malo više taktičnosti, uštedeli bi mnoge neprijatnosti sebi i crkvi kojoj su pripadali. Ovako, svojim postupkom izazvali su vođe dela da više gledaju na njih sa dubokom zabrinutošću, kao na rivale i protivnike, nego da slušaju predivnu poruku koju su ovi mladi propovednici izneli u Mineapolisu. Kada su Džons i Vagoner konačno objavili svoja razmišljanja, Elen Vajt je bila u Evropi. Odatle, ona im je pisala: "Ne oklevam ni trenutka da vam kažem da ste ovde učinili grešku. Vi ste sada dali primer drugima da se i oni osećaju slobodnima da svoje različite ideje tako iznose u javnost kao što ste to vi učinili. Ovo će dovesti do stanja koje sada ne možete ni da zamislite." Zatim je zaključila: "Pred svetom moramo biti jedinstveni. Sotona će trijumfovati kada uoči razmimoilaženja među adventistima sedmog dana."

Naravno, nisu svi prisutni na zasedanju u Mineapolisu odbacili Džonsovu i Vagonerovu poruku. Za neke delegate ovaj skup je postao početak izuzetnog iskustva. Jedan od njih, na primer, vratio se u svoj okrug tako oduševljen idejom opravdanja verom, da je tim oduševljenjem "zarazio" jednog vernika-farmera, koji je prodao svoju farmu, veliki deo prihoda poklonio crkvi, a sam stupio u propovedničku službu. Jedan mladi propovednik koji je u Mineapolis, prema sopstvenoj tvrdnji, došao "pun predrasuda", bio je toliko oduševljen novim naglaskom na Isusovu službu da je odmah, još u toku izlaganja, izašao iz dvorane, otišao u obližnju šumu, proveo vreme sam u razgovoru s Bogom i proučavanju Biblije i upravo tu doživeo svoj lični susret s Isusom kao Spasite- ljem. Brat S. N. Heskel (S. N. Haskell), predsednik Generalne konferencije u vreme zasedanja u Mineapolisu, zatim brat Luis Džonson (Louis Johnson), pa brat J. O. Korlis (Corliss), bili su obilno blagosloveni porukama koje su slušali. Neki propovednici su shvatili da je njihov novi odnos s Isusom nešto potpuno drugačije od starog i izrazili su želju da to novo iskustvo označe ponovnim krštenjem.

U par godina koje su sledile Mineapolisu, povećao se broj onih koji su uviđali i prihvatali lepotu "nove vesti", nakon što su u Mineapolisu bili njeni protivnici. Jedan od njih bio je Juraja Smit. Kratko nakon što je Elen Vajt otputovala za Australiju (1891. godine), on se ne samo izvinuo lično njoj i nekim drugim osobama kojima se ranije protivio, nego je smogao hrabrosti da svoju grešku prizna pred velikim skupom vernika u Betl Kriku!

Izgledalo je kao da se nakon zasedanja u Mineapolisu u adventnom narodu pojavila žeđ za novim saznanjem o opravdanju od greha. Propovednici Džons i Vagoner, a rame uz rame s njima i Elen Vajt, proveli su mnogo vremena u organizovanju i sprovođenju brojnih časova probuđenja u crkvama širom Amerike. Samo u periodu od godinu dana, između dva zasedanja Generalne konferencije, Elen Vajt je, u društvu jednog ili obojice mladih propovednika, sedam puta posetila Betl Krik, Potervil, De Moin, Saut Lankaster, Bruklin, Vošington, Viliamsport i Njujork dva puta, čikago, Otavu, Veksford, Kalamazu, Sodžinou, državu Kolorado, Heldsburg i Ouklend. Ovo nisu bili uobičajeni kontakti, već natčovečanski napor u propovedanju, pozivanju, savetovanju, istraživanju, molitvi, borbi s protivnicima. Suze su tekle potocima, gresi su priznavani, ruke pružane u znak bratske ljubavi i poverenja, lica se širila u pobedonosni osmeh novog rođenja. Jednog petka uveče, pri kraju serije proučavanja u Saut Lankasteru, okupljeni su počeli da iznose svoja svedočanstva i taj sastanak je potrajao nekoliko sati. Elen Vajt je ovako doživela taj skup: "Nikada do sada nisam doživela da pokret probuđenja napreduje takvom ozbiljnošću, a ipak oslobođen svakog beskorisnog uzbuđenja." Jula 1889. godine dodala je: "Od završetka Generalne konferencije u Mineapolisu, na svakom sastanku žedne duše su željno prihvatale dragocenu vest o Hristovoj pravdi." Još nekoliko meseci kasnije: "Oni (delegati zasedanja 1889. godine) kažu da im je prošla godina bila najbolja godina u životu."

Ugled Džonsa i Vagonera veoma je porastao u očima vernika. Za Džonsa se govorilo da je vodeći teolog adventnog pokreta, a ništa manje priznanja nije primao ni Vagoner, koji je poslan kao misionar u Englesku. Crkva je počela da raste i to stopom od gotovo 10% godišnje, da bi se broj vernika u 1901. godini skoro utrostručio u odnosu na broj 1888. godine. Mnogi su u ovom napretku dela videli delovanje Svetog duha u obliku poznog dažda. I stvarno, Elen Vajt je pisala: "Delovanje pod kojim sad živimo je..... delovanje Svetog Duha...... To je vreme poznog dažda."

Da obratimo sada pažnju malo na sam sadržaj vesti koju su iznosili propovednici Džons i Vagoner na zasedanju u Mineapolisu 1888. godine.

Kao što je već spomenuto, Vagonerove propovedi u Mineapolisu bile su usredsređene na Isusa Hrista. U nekoj vrsti zahvalnog i oduševljenog rezimiranja ove teme, Elen Vajt je sažela sledeći izraz: "Hristova neodoljiva privlačnost."

Nažalost, mi danas nemamo originalne zapise Vagonerovih propovedi. Ipak, moguće je da steknemo prilično jasnu sliku njegovih razmišljanja pažljivim proučavanjem knjiga koje je pripremio i objavio pre i posle zasedanja. Jedna od njih nosi naslov: HRISTOS I NJEGOVA PRAVEDNOST. Cela knjiga govori o Isusu. Isus je naš Spasitelj u punom smislu te reči. "Nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojima bi smo se mogli spasiti." Isus je ispunjen svakom puninom Božanstva i zato želi da i nas ispuni svojom božanskom silom (Kološanima 2,8; Efescima 3,19).

Taj predivni Isus nudi nam oproštenje svih naših greha i pravo da se obučemo u njegovu pravednost. Pravda koju nam On nudi je nešto posebno. Bog nam ne oprašta grehe tako što dozvoljava da ostanemo isti kao dok nismo dobili oproštenje. On "nije uredio neko smetlište greha, nego uklanja grehe potpuno.... Oproštenje greha je više nego samo jedna formalnost, više nego samo zapisivanje u knjigu života na nebu.... To je realnost; to je nešto što je životno važno za svakog pojedinca." Grešnik kojem je oprošteno postaje novo stvorenje.

Ali šta ako neko pomisli da je suviše malo vredan da bi bio dostojan Isusove ljubavi i da zbog toga ne veruje da ga Isus prima kao svoje dete? Vagoner je mislio na to pitanje i pružio odgovor u protivpitanju: da li će čovek uzeti, poneti iz prodavnice ono što je kupio?

"Zamislimo čoveka", - navodio je Vagoner, "koji zatraži od prodavca nešto i plati onoliko koliko taj predmet košta. Da li će se čovek iznenada predomisliti i otići iz prodavnice bez kupljenog predmeta? Teško! Ako je nešto platio, poneće to sa sobom; i što je više novca dao za taj predmet, utoliko je sigurnije da će ga i poneti na izlasku iz prodavnice. Da to primenimo na naše pitanje: Isus je platio cenu za nas, 'kupio nas', 'otkupio'. Šta više, kupio nas je za cenu od koje nema veće, svojim životom i svojom krvlju (1. Petrova 1,19; Titu 2,14). Zato možemo da budemo sigurni da će nas Isus prihvatiti takve kakvi jesmo."

Ali zašto je Isus platio tako veliku cenu otkupa za nas potpuno bezvredne? Vagonerov odgovor je glasio: upravo zato što smo nedostojni, da bi kasnije, kada nas preobrazi i pokaže bez mane celom svemiru, mogao da se raduje veličanstvenoj promeni koju je izvršio u nama.

Međutim, opravdanje verom je mnogo više od samog oproštenja greha; ono je pobeda nad grehom. U ljudskom obličju Isus je proživeo pravedan život i, po rečima Vagonera, "ti, ako želiš, možeš da dobiješ istu silu koju je Isus imao na raspolaganju." "Kakve divne mogućnosti se pružaju jednom hrišćaninu!.... Bez obzira kako snažni bili Sotonini nasrtaji, bez obzira kako uporna bila njegova kušanja najslabijih delova ljudske prirode, hrišćanin može da stoji pod senkom Svemoćnoga, ispunjen puninom Božje sile." Isus, koji je toliko nadmoćniji od Sotone, može stalno da živi u njegovom srcu; "a on (hrišćanin), posmatrajući Sotonine napade kao iz nekog neosvojivog utvrđenja, govori: 'Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje!'"

Iako na prvi pogled nelogično, ipak mnogi hrišćani dožive takvo iskustvo da upravo tada kada se mole za pomoć da savladaju neki svoj greh izgleda kao da padaju u još teže stanje nego što su bili kada se nisu molili. Zašto? Da li čine nešto pogrešno?

Takvi hrišćani prave grešku u tome, objašnjavao je Vagoner, što ukazuju Bogu na svoje probleme pre nego su obratili pažnju na Božja obećanja. Molitva za probleme skreće našu pažnju na naše slabosti i tako nas čini još slabijima. Ako stvarno želimo da dobijemo pomoć odozgo, onda je neophodno da usmerimo pažnju na Božju snagu i Njegova obećanja. A "prosečan" hrišćanin se toga seti tek kada je iscrpio sve druge mogućnosti, da "... Isus Hristos dođe na svet da spasi grešnine, od kojih sam prvi ja" (1. Tim. 1,15). Umesto toga, molitva treba da počne navođenjem obećanja i upravljanjem pažnje na njih. Ko tako radi, imaće veru.

"Jer," - kazao je Vagoner, "setimo se: ako je Bog dao obećanje, onda je to već polovina ispu - njenja. Na taj način.... mi osećamo da je pobeda već ostvarena u nama i počinjemo da zahvaljujemo Bogu za Njegova divna i veličanstvena obećanja. Kada se rukom vere uhvatimo za Božja obećanja i doživimo ih kao stvrnost, ne možemo se zaustaviti u zahvaljivanju Bogu za Njegovu veličanstvenu ljubav; i dok tako činimo, misli se potpuno odvajaju od zla, a pobeda postaje naša."

Elen Vajt je takođe bila govornik na zasedanju u Mineapolisu, i to u više navrata. Naročito značajnom pokazala se njena propoved u subotu 13. oktobra. Osnovni tekst je glasio: "Vidite kakvu nam je ljubav otac dao....", a poruka - da treba da postupimo upravo u skladu s ovim tekstom: da vežbamo um da "gleda", odnosno da misli o Božjoj ljubavi za nas. Ako to uporedimo s Vagonerovim izlaganjima, zaključak je da su oba govornika upućivala istu poruku: razmišljati o Božjoj ljubavi, a ne o sopstvenoj slabosti.

"Kako je moguće da lokvanj ostane tako čist i beo usred žabokrečine i prljavštine jedne močvare?" - pitala je Elen Vajt. Zato što za svoju prehranu crpi samo ono što će održati njegovu belinu. Isto tako, savetovala je okupljenim delegatima, "ni vi ne razgovarajte o slabostima i gresima koji vladaju svetom, nego uzvisite svoje misli razgovorima o Spasitelju..... Govorite o onome što će izvršiti pozitivan uticaj na vaš um."

Ako ste obeshrabreni, savetovala je nadahnuta proročica, ne žalite se zbog mraka koji vas okružuje. Gunđanje neće doneti svetlost. Izađite iz tog mračnog podruma! "Popnite se mraka u gornju sobu u kojoj sija svetlost s Hristovog lica."

Ne žalite se takođe ni zbog trnja i korova koje nailazite na svom životnom putu. Skupljajte cveće! "Razmišljajte o onome što ohrabruje."

"Neka se čuje odjek onoga što je Hristos uradio za mene."

Slično Vagoneru, koji je pokazao da se opravdanje verom ostvaruje kada tražimo da Bog ispuni dana obećanja, Elen Vajt je pisala: "Želim da prisvojite bogata Božja obećanja i njima ispunite prostore svog sećanja.... O, tako želim da ta obećanja postanu žive slike na zidovima vašeg pamćenja, kako biste mogli uvek da ih gledate. Tada će vaše srce ispuniti Njegova milost i vi ćete uzvisivati Isusa."

Zadržavajući dah, okupljeni u Mineapolisu slušali su završetak propovedi. "O, kako ga volim! Volim ga, jer i On mene voli. Vidim u Njemu neodoljivu privlačnost, i kako žarko želim da uđemo kroz vrata obećanog grada.... Želim da vaspitate srca i usne da hvale Njega, da govore o Njegovoj sili i slavi... Neka nam Gospod pomogne da ga slavimo još više i da nas nađe bez mane."

U jednoj drugoj velikoj propovedi, Elen Vajt je govorila o Isusovoj službi pomirenja koju obavlja za nas u nebeskom Svetištu. Dok On "čisti" Svetište, mi treba da čistimo "svetinju naše duše" tako što ćemo ulaziti u nebesku svetinju s Njim, priznavati grehe i verom ići dalje kroz život zajedno s Njim.

U takvom odnosu s Isusom leži tajna ne samo oproštenja greha, nego i pobede nad grehom. "čujem od mnogih primedbu koja glasi ovako: ja ne mogu da živim na ovaj ili onaj način..." - kazala je Elen Vajt u toku izlaganja. "Ali šta znači to: 'na ovaj ili onaj način'? Znači li to da je Isus na Golgoti prineo nepotpunu, nedovoljnu i nesavršenu žrtvu, tako da ipak postoji manjak milosti i sile koje su nam obećane da bismo pobedili naše prirodne mane i grešne sklonosti?"

Kratko nakon Mineapolisa Elen Vajt je napisala i objavila knjigu PUT HRISTU, u kojoj je nastavila da objašnjava u čemu se sastoji i kako deluje opravdanje verom. Na primer, govoreći o tome kako divno i potpuno Isus oprašta grehe: "Ako predate sebe Njemu i prihvatite ga kao svog Spasitelja, tada, ma kako bio grešan vaš dotadašnji život, On vas prima kao pravednike. Hristos stavlja svoj karakter na mesto vašeg i Bog vas prihvata kao da nikada niste sagrešili."

čudesno! Ali to još nije sve. Mi možemo da iz dana u dan da budemo sigurni u Njegovu ljubav i da se ne brinemo za naše spasenje. Konačno, vest je o opravdanju verom, ne opravdanju brigom. "Ne treba da stavimo sebe u centar rasmišljanja i da se brinemo i plašimo da li ćemo biti spašeni," - pisala je Elen Vajt.

Da li to onda znači da mi ništa ne treba da radimo? Ne, nikako. Postoji nešto što je naš deo: mi moramo odlučiti da prihvatimo Božja obećanja. "Prepustite Bogu brigu o vašoj duši, poverite je Njemu. Govorite i razmišljajte o Isusu.... Odbacite sve sumnje.... uklonite strah..... odmorite se u Gospodu.... "

Zar Biblija ne poziva hrišćane da straže, poste i mole se? Da, svakako; dovoljno je pogledati tekstove u Mateju 26,41 i Luki 13,24. Ali Elen Vajt objašnjava adventistima 1892. godine da je mnogo više u pitanju borba da razmišljamo o Isusu nego borba protiv greha. "Ovde treba da stražimo, da postimo i molimo se, da nas ništa ne navede da izaberemo drugog gospodara, iako smo slobodni da to učinimo. Ali upravimo pogled na Isusa i On će nas sačuvati. Dok gledamo u Njega, sigurni smo.... i 'preobražavamo se u isto obličje, iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg duha' 2. Korinćanima 3,18."

Ova nova vest, ovo ponovno ukazivanje na Isusovu neodoljivu privlačnost, delovalo je na crkvu kao blagi, osvežavajući povetarac.

< 28. Poglavlje Sadržaj 30. Poglavlje >