< 22. Poglavlje

23. Svetski misionarski pokret

Kada je umro Džon Endrus, PREGLED nije objavio nekrolog u njegovu čast. Ne zato što niko iz uredništva to nije hteo, ili se nije setio, već zato što je tako želeo preminuli. Ali poštovanje nije izostalo; jedino što se ono ogledalo u reci misionara koji su sa svojim domovima pošli u nepoznate krajeve da objave vest evanđelja.

Možda je ovo trenutak da se uporede Mihael Belina čehovski i Džon Endrus. Za razliku od čehovskog, Endrus je otišao u Evropu potpuno u saglasnosti s vodsvom dela u Americi. Zato je ono, kada je Endrus oboleo, potpuno stajalo iza njega pružajući mu svu moguću pomoć i podršku. Zalaganje i trud Endrusa s druge strane doprineli su dubljem razumevanju važnosti misionskog posla u svetskim razmerama. Već sledeće godine nakon slanja Endrusa u Švajcarsku, oformljen je tročlani Izvršni odbor u sastavu: Džejms Vajt (Betl Krik)), Džon Lafboru (Kalifornija) i Džon Endrus (Evropa), koji je ujedno bio i prvi misionski odbor crkve. Ovakva organizacija naročito se dopala Juraji Smitu, uredniku više adventnih časopisa, jer "... vest koju adventisti sedmog dana objavljuju jeste vest za ceo svet."

Naravno da je i Endrus bio samo "zemljani sud" u koji je bilo stavljeno blago evanđelja. Po svemu sudeći on nije morao tako rano da završi svoj životni put. Elen Vajt, kao nadahnuti Božji vesnik, često mu je savetovala da ne radi tako naporno i da obrati pažnju na svoje zdravlje. Endrus je više puta obećavao da će tako učiniti, ali je uvek iznova opravdavao padove višim potrebama dela. Iako na prvi pogled stiče samo naše simpatije, pažljivije razmišljanje o njegovim postupcima teško da bi moglo da pronađe istinsko opravdanje. Pred kraj života Endrus je sam to uvideo i pokajnički priznao da je činio pogrešno.

Žrtva koju je podnela njegova kćerka Meri takođe je izvršila veliki uticaj. Njena sahrana u Betl Kriku bila je najveća do tada održana u tom gradiću. Dodatne ozbiljne reči njenog oca na grobu pozvale su mnoge devojke i mladiće u Betl Kriku na školovanje, nakon kojeg će krenuti njenim stopama.

Nama koji živimo u vreme veoma brzog transporta zvuče prilično čudno reči koje je svojevremeno, kratko pred Endrusov polazak za Evropu, izgovorio Džordž Batler, predsednik Generalne konferencije. Gotovo izvinjavajući se zbog odluke nekih da pođu u misionarski rad, kazao je da će se "... naši mladi ljudi u takvom poduhvatu susretati sa strahom, da, skoro sa užasom."

Deset godina kasnije, dok je ponovo služio kao predsednik Generalne konferencije, on je toliko savladao strah od putovanja da je sam poduzeo putovanje u Evropu, na kojem je pomogao u osnivanju izdavačkih ustanova u Švajcarskoj, Engleskoj i Norveškoj, a takođe i u sveukupnoj organizaciji adventnog dela u Evropi. To putovanje Batler je sproveo samo godinu dana nakon Endrusove smrti, ali je već tada broj vernika u Evropi iznosio oko hiljadu, dok je misionara bilo ne samo u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj ( u kojima su Endrus i čehovski započeli posao), nego i u Engleskoj (Džon Lafboru, Vilijam Ings) i Skandinaviji (Džon Mateson). Bilo je to dovoljno da se već 1882. godine, pod vodstvom Stefena Heskela, formira Evropski savez adventističke misije, u čiji sastav su ulazili Britanija, Skandinavija i Centralna Evropa.

Kada bismo sada opisivali kako je evanđelje ušlo u svaku od evropskih i drugih zemalja, ovo delo bi moralo da se protegne na mnogo knjiga. Svaki kutak sveta imao je svog "Džozefa Bejtsa", "Mihaela Belinu čehovskog" ili "Džona Endrusa". Ipak, neki od njih vredni su spomena po sopstvenom imenu i delu koje su izvrsili.

Slično Endrusu, Džon G. Mateson poslužio se primerom štamparije u Ročesteru u početku svog rada u Skandinaviji. Još dok je bio u Americi, stekao je nešto znanja o veštini štampanja. U to vreme neki obraćeni iseljenici iz Danske zatražili su od njega traktate na njihovom maternjem jeziku, ali redakcija PREGLEDA nije mu pružila podršku. On je tada prikupio nešto novca od tamošnjih Danaca i Norvežana, otputovao u Betl Krik, upotpunio svoje poznavanje štamparske veštine i pripremio nekoliko traktata na danskom jeziku. Kada je prešao u Norvešku i tamo pokrenuo izdavačko delo, naišao je na neočekivani problem. Naime, norveške boje i druge hemikalije nije tako dobro poznavao, jer su se razlikovale po sastavu od američkih, što je uslovilo da se kopije veoma sporo suše. Međutim, Mateson se nije obeshrabrio; uz pomoć članova porodice odštampane stranice okačio je na konopac za sušenje veša i tu ih držao čitavu sedmicu. Adventizam u Skandinaviji mogao je da načini svoje prve korake.

Među prve adventiste sedmog dana u Rusiji ubrajaju se Romualdo Bartola, Italijan, po zanimanju trgovački putnik, i Gerhard Perk, nekadašnji menonit. Nije sasvim sigurno ko je od misionara doprineo obraćenju Bartole, da li čehovski ili Endrus. Rođaci iz Amerike poslali su Perkovim prijateljima adventnu literaturu na nemačkom jeziku. Gerhard je bacio pogled na pošiljku i opomenuo ih: "Ova literatura je tako opasna da može da zavede čak i menonite." Za čudo, to se i dogodilo, upravo s Perkom. Sakriven u seniku čitao je primerak knjige TREćA ANđEOSKA VEST, prihvatio njenu poruku i obratio s e Betl Kriku s molbom da pošalje još više literature.

U Perkovo vreme na nemačkom području radio je L. R. Konradi (L. R. Conradi), mladi Nemac koji je svojevremeno otplovio za Ameriku, tamo prihvatio biblijsku subotu i u rekordnom roku završio školovanje na koledžu u Betl Kriku. Vrlo brzo Konradi se istakao uspešnim radom među nemačkim doseljenicima, što je potaklo vođe Generalne konferencije da ga zamole da se vrati u Evropu i pomogne bratu Ercbergeru u službi. Dopisivanje koje je uspostavljeno s Perkom samo je potvrdilo ovu potrebu i Konradi je uskoro otputovao za Rusiju, gde je, zajedno s Perkom, otkrio, utvrdio i krstio mnoge svetkovatelje subote. Konradijeva služba obilovala je avanturama, uključujuci i boravak u zatvoru. Ipak, on je u toku nekoliko decenija bio vođa adventnog pokreta u centralnoj Evropi, pa i šire, s obzirom da je učestvovao u evanđeoskim misijama u Africi, i pisac više značajnih knjiga.

Adventizam u Turskoj počeo je da se širi kroz rad Teodora Entonija (Theodor Anthony), takođe iseljenika u Ameriku, koji je daleko od domovine saznao istinu o suboti, prihvatio je, napustio posao obućara u Kaliforniji i poslušao nalog Svetog Duha da se vrati svome narodu i pomogne mu u prihvatanju evanđelja.

Hong Kong je postao misionsko područje na zanimljiv način. Ebrem Laru (Abram LaRue), nekadašnji mornar i pastir, prisustvovao je propovedima Džona Lafborua o trećoj anđeoskoj vesti i osetio poziv da odnese tu vest u Kinu. Obratio se vođama dela s molbom da ga ovlaste da služi mnogobrojnom narodu te zemlje, ali je odbijen. Razlog - njegove godine; Laru ih je tada imao šezdeset.

Pogođen, ali ne slomljen, on je izdejstvovao ovlaštenje za "jedno od pacifičkih ostrva." S obzirom da je ranije živeo na Havajima, svi su pretpostavljali da će tamo služiti. Istina, on je neko vreme zaista kolportitao u Honolulu, izazivajući takav uticaj da je evanđelista Vilijam Hili (William Healey), koji je došao iza njega, samo prikupio žetvu. Međutim, brzo nakon toga Laru je tiho otplovio u Hong Kong, jedino kinesko ostrvo u Tihom okeanu.

Afrika, kontinent na koji prvo pomislimo kada spomenemo misionare, primila je prvog adventistu-svetkovatelja subote još 1863. godine u ličnosti gospođe Hane Mor (Hannah More), misionarke u državi Siera Leone. Za vreme jednog godišnjeg odmora u Americi, brat Stefen Heskel poslao joj je adventističku literaturu, u kojoj se nalazio i primerak knjige Džona Endrusa ISTORIJA SUBOTE. Po povratku u Afriku, u matičnu misiju protestantsko-episkopalne misije za decu bez roditelja, ona ih je dobro proučila i zatražila uz to još dodatno štivo. Stefen Heskel nije oklevao, nego joj je poslao poštom dalji materijal za čitanje.

Kao odanoj svetkovateljici nedelje bilo joj je teško da prihvati drugi dan kao stvarni biblijski dan za naročitu službu Bogu. Međutim, PREGLED je već u broju od 02. januara 1864. godine objavio njen izveštaj o ličnom prihvatanju subote, kao i odluci Aleksandra Diksona (Alexander Dickson), njenog saradnika da sledi njen primer. "Oh," - pisala je ona čitaocima PREGLEDA, "postoje mnogi iskreni adventisti sedmog dana u Africi." Opisujući dalje svoju radost zbog poznavanja biblijske istine, dodala je: "Ovde je leto; ptice cvrkuću, žabe krekeću, insekti zuje, cveće cveta, cela priroda se smeši. Jedino je čovek iskvaren. Kako je žalosno to što još samo čovek mora da bude ozbiljan dok sva priroda peva!"

Kako je žalosno, takođe, objaviti tužan završetak životne priče ove odlučne žene. Kada su odgovorni u njenom matičnom misionarskom društvu saznali za njena nova ubeđenja, isključili su je iz svojih redova i otpustili. Pre povratka u Ameriku Hana je posetila neke misionarske stanice duž zapadne obale Afrike, ostavljajući u svakoj ponešto od adventističke literature. U Americi se krstila u Saut Lankasteru i posšla prema Betl Kriku, nastavljajući da deli putem literaturu kao što je to činila i u Africi.

Međutim, u Betl Kriku naišla je na vernike čije su misli prilično bile vezane za zemaljske stvari i događaje. Džejms i Elen Vajt odselili su u drugi grad. Gospođa Mor, finansijski iscrpljena, čeznula je za podrškom, ali vernici se nisu brinuli. Prekasno je pronašla dom nekadašnjeg protestantskog misionara s kojim je radila u Siera Leone. Umrla je prerano, razočarana odnosom prema sebi, ali duboko u srcu osvedočena u adventnu istinu.

Kada je saznala za njeno gorko iskustvo, ElenVajt je kao pravi prorok ukorila crkvu u Betl Kriku ne zato što je bila gora od drugih, nego zato što nije bila bolja, i što nije "primila anđela na konak."

Možda je upravo Hana Mor, misionarka u Africi, na osnovu njenog angažovanja u širenju adventne vesti i vere u Hrista, gospodara subote i zastupnika u svetinji, još 1863. godine, zaslužila da se nazove prvim prekomorskim misionarom adventista sedmog dana.

Baklju "sadašnje istine" na afričkom tlu ponovo je razgoreo Romualdo Bartoli, kojeg smo već spomenuli u kontekstu događaja u Rusiji. Doktor H. P. Ribton (H. P. Ribton) ju je preuzeo, engleski lekar koji je prihvatio subotu od Endrusa za vreme boravka u italijanskom gradu Napulju. Zbog bolesti kćerke Ribton se 1878. godine preselio u Egipat, gde je nastavio da širi vest evanđelja. Nažalost, za vreme socijalnih nemira u Egiptu 1882. godine u kojima je došlo eskalacije mržnje prema strancima, doktor je pogubljen, zajedno s još dvojicom svetkovatelja biblijske subote.

Južna Afrika mogla bi da nam priča o Vilijamu Hantu (William Hunt), rudaru koji je istinu o suboti nosio sa sobom od zlatnih polja u Nevadi (USA) do nalazišta dijamanta u Kimberliju (Južna Afrika). Kao Laru, Hant je prihvatio subotu od Lafborua i nastavio da služi Bogu o vlastitom trošku. Istovremeno su dvojica afričkih farmera, Peter Vesels (Peter Wessels) i G. J. van Druten (G. J. van Druten), samostalno došli do saznanja o suboti. Vesels, posvećeni vernik jedne holandske protestantske crkve, bio je toliko uznemiren pitanjem muže krava nedeljom da je zamolio svog suseda van Drutena da to pitanje zajedno prouče u svetlosti Biblije. Uskoro su obojica došli do zaključka da je sedmi dan posvećen, bez da su znali da iko drugi na svetu misli isto. Kada su se susreli s Hantom, oduševili su se saznanjem da postoji crkva adventista sedmog dana. Vest o suboti prihvatili su i ostali članovi porodice Vesels. Uskoro je otkriveno da je njihova farma bogato nalazište dijamanta. Peter Vesels je prodao svoj posed i dobijenim novcem mnogo doprineo da se ispiše jedno važno poglavlje adventnog dela u Južnoj Africi, Australiji, pa čak i u Americi, gde je pomogao dr. Kelogu da ustanovi rad s gradskim siromasima.

Tako je izgledao rad u pojedinim delovima Afrike, među doseljenicima hrišćanskog verskog uverenja, njihovim potomcima i drugim belcima. Prvi misionar poslan u Afriku prvenstveno radi crnaca-nehrišćana bio je Džordž Džejms (George James), engleski violinista koji je upoznao i prihvatio adventnu vest u Americi. Početkom 1890-ih godina on je izrazio želju da pođe u Afriku kao misionar, ali je Odbor Generalne konferencije za misiju u stranim zemljama odbio da ga pošalje zbog nedostatka sredstava. Džejms je tada prodao sve što je imao, osim violine i odeće, i sam podneo troškove putovanja. Dve godine on je privlačio pažnju ljudi u srcu "crnog kontinenta" svojom "kutijom koja svira", kako su urođenici nazivali violinu. Veoma ga je obradovala vest da je crkva osnovala misionarsku stanicu u gradu Solusi, 1894. godine. Odlučio je da pođe tamo i pozdravi svoju braću pozdravom radosti. Međutim, na putu prema Solusiju, na palubi jednog malog parnog broda, Džejms je oboleo od malarije. Umro je ne dospevši do cilja i sahranjen u jednom usamljenom, neobeleženom grobu uz rečnu obalu.

Sledeće godine (1895.) otvorena je druga misionarska stanica za rad među nehrišćanima (Hindusima) u Kalkuti.

Ograničen prostor ove knjige ne dozvoljava nam da spomenemo sve detalje o širenju vesti evanđelja u mnoge druge krajeve sveta; Australiju, na primer, najveće ostrvo i najmanji kontinent, koja je poruku primila od Aleksandera Diksona. Hana Mor je zagrejala Diksonovo srce za evanđelje i on ga je propovedao 1860-ih godina, da bi, na žalost, doživljavao samo odbijanja, dok konačno nije odustao. Međutim, 1886. godine u Australiju se doselio S. N. Heskel s porodicom i nekoliko drugih vrednih vođa adventnog naroda; nekoliko godina kasnije došla je i Elen Vajt. Nabavljena oprema za štampanje i boravak E. G.Vajt na kontinentu od 1891. do 1900. godine učinili su da adventna vest pusti koren i na australskom tlu.

Ali, da se vratimo kratko Africi. Otprilike u isto vreme kada je Džordž Džejms svojevoljno pošao u Afriku, Generalna konferencija zadužila je Lorensa čedvika (Lawrence Chadwick) da istrazi zapadnu obalu "crnog kontinenta" i proceni kakve su mogućnosti za misioniranje. Kada su vesla njegovog brodića dodirnula luku Apam u današnjoj Gani, pred njim je stajalo između 40 i 50 urođenika - adventista sedmog dana! Da iznenađenje bude još veće, njihov vođa, po imenu Frensis Dolfijn (Francis Dolphijn) iz plemena Fanti, potrčao je prema brodu još pre nego se zaustavio, postavljajući pitanje: "Da li to stiže brat čedvik?"

Isto se dogodilo u Siera Leone, gde je grupu adventista predvodio pastor Koker (Coker), kao i u Liberiji, s pastorom Gestonom (Gaston) na čelu. Kako su Dolfijn i Koker saznali za adventnu vest i dolazak brata čedvika? Najverovatnije preko traktata iz Amerike koji su na neki način stiglli do njih. Geston je evanđelje čuo na putovanju u Južnu Afriku i to što je saznao podelio je svojim zemljacima nakon povratka.

Sve ovo spominjemo samo da bismo zapazili koliko je velika uloga laika u misionskom životu adventističke crkve. Dolfijn i Geston nisu bili propovednici, ali su uspešno podelili svoju veru s bližnjima pre nego su uopšte susreli propovednika ili misionara. Ribton, Laru, Entoni, Bartoli i Hant ostavili su svoj dotadašnji način života i pošli u misiju iako nisu bili rukopoloženi za taj posao, pa čak ni plaćeni! Istina je velika i neporeciva: najveći broj osoba koje su upoznale i prihvatile Hrista kao Spasitelja i biblijske nauke o suboti i nebeskoj svetinji došle su do ovih saznanja ne zahvaljujući misionskim naporima rukopoloženih propovednika ili naročito određenih evanđelista, već "običnih", jednostavnih, posvećenih vernika. Da ne zaboravimo doprinos naročitog oblika misionarsko-propovedničke službe koja je u mnogim krajevima odigrala ulogu pionira adventne vesti - literarne radnike, "kolportere".

Jedan takav primer je čile. Prvi vernici u čileu bili su doseljenici s francuskog govornog područja koji su prihvatili istinu o suboti nakon što im je u Alžiru u ruke dospeo LES SIGNES DES TEMPS ("Znaci vremena" na francuskom jeziku). Prvi "radnici" pojavili su se 1894. godine: Kler Naulen (Claire Nowlen), argentinski kolporter, Frederik Bišop (Frederick Bishop) i Tomas Dejvis (Thomas Davis), kolporteri iz Kalifornije. Kada su Bišop i Dejvis isplovili iz Los Anđelesa jedva da su imali nešto odeće na sebi i malo knjiga u koferu. O nekoj rezervi u gotovom novcu nije moglo biti reči, a nisu poznavali ni jezik zemlje u koju su se uputili. Ipak, to nije zaustavilo njihov rad. Među obraćenicima našli su se braća Edvord i Viktor Tomen (Edward i Victor Thomann), koje je Bog u snu upozorio na pojavu Bišopa i Dejvisa. Braća Tomen postali su takođe kolporteri, prolazeći povremeno kroz takvo siromaštvo da su u jednom trenutku imali samo jedan par cipela. Ali, i taj problem bio je rešen: dok je jedan od braće išao, s cipelama na nogama, od vrata do vrata s knjigama, drugi se, bosonog, molio kod kuće za uspeh. Nešto kasnije Edvord je postao jedan od vođa dela u svojoj domovini, i obojica su služili kao misionari.

Kazali smo da je Naulen pošao u čile (1894. godine) iz Argentine; Argentina je na neki način postala zemlja-kolevka strane misije u Južnoj Americi. Tako nešto nije bilo novo u istoriji adventističke misije. Italija je, na primer, bila baza misionarskog rada od 1865. godine kada je čehovski pozvao Gajmea da se udruži s njim u misioniranju Švajcarske. Ercberger i Vulmije učinili su da Švajcarska postane baza za njihov rad u Nemačkoj. Godine 1890. Elen Vajt je predvidela da će i Australija postati jedan centar iz kojeg će se polaziti u misiju stranim zemljama.

Pod vodstvom L. R. Konradija (L. R. Conradi) Nemačka je postala središte iz kojeg su naročito bile obuhvaćene nemačke kolonije u Africi. Kada je Velika Britanija, u prvom svetskom ratu, preuzela vlast nad tim područjima, tada je ona postala veliki centar propovedanja evanđelja iz kojeg je u toku 1920. godine nekih dvadeset misionarskih parova pošlo na službu misionara, dok je dve godine kasnije broj mnogo povećan.

Tako se dogodilo da angažovanjem vernika prvenstveno iz Amerike broj svetkovatelja subote izvan Amerike nadmaši broj njihovih istomišljenika u zemlji-centru misije. Posmatrano sa sasvim savremenog aspekta, više od 80% vernika Crkve adventista sedmog dana živi izvan Amerike, zemlje u kojoj je crkva rođena. Dok je 1863. godine crkva brojala nekih 3500 vernika u mesnim crkvama gotovo isključivo u severoistočnoj i centralnoj Americi, 1980-ih godina broj vernika se popeo na 3 500 000 u više od 190 zemalja.

Pošto je Isus kazao: "I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima, i tada će doći posledak" (Matej 24,14), zar nije prirodno očekivati Isusov dolazak vrlo skoro? Možda za nedelju - dve? Možda, ko zna, čak večeras?

Elen Vajt je 1892. godine upozorila adventiste sedmog dana tog vremena da ne očekuju Isusov dolazak u roku jedne, dve ili čak pet godina. Upravo te godine, 1892., kada je evanđelje prodrlo u toliko zemalja, adventisti su očekivali da Isus dođe odmah. Ovakvo uputstvo Duha proroštva nisu razumeli; da li ga danas razumeju?

Isus je kazao da se evanđelje mora objaviti svakom "narodu". Grčka reč upotrebljena na ovom mestu u najstarijim prepisima jeste "ethnos". Prevod ove reči na savremene jezike "krivac" je u mnogo slučajeva što su adventisti očekivali Isusov dolazak još mnogo ranije nego što su se stvarno ispunili uslovi za njega. Onako kako se upotrebljava tada, reč "ethnos" imala je značenje: "nacije", "ljudi", "grupa ljudi", "kasta", "pleme". Ova reč u množini (a tako je upotrebljena u Mateju 24,14.) - "ethne", znači "stranci", tj. "svi oni koji nisu Grci."

Prilično je očigledno da Isus ovom prilikom nije mislio na 200 ili više država, nacija, kolonija, republlika, pokrajina i sličnih teritorijalnih i političkih jedinica. Isto tako Isus sigurno nije mislio da je onog trenutka kada je nosilac vesti evanđelja stigao u neku državu, republiku i slično i u jednom gradu objavio vest evanđelja ceo taj "narod" osvedočen u evanđelje! Svaka država ima različite etničke grupe, državotvorne narode, plemena, porodice i slično! U Indiji, na primer, jedna milijarda stanovnika podeljena je u preko 550 000 sela i 800 različitih jezika i dijalekata. Slično je u Nigeriji, čijih 80 miliona stanovnika sačinjavaju 250 različitih etnickih komponenata, od kojih svaka ima svoj jezik i među kojima je veoma malo hrišćana.

"Nikada nemojte izgubiti iz vida činjenicu da je vaša vest poruka za ceo svet. Ona mora stići do svakog grada, do svakog sela," - kazao je nebeski vesnik. Širokogrudo i veoma milostivo Isus je odredio da evanđelje stigne do svakog Jevrejina, svakog Grka, svakog čoveka, da bi On tek onda došao na Zemlju.

Naravno; kako bi drugačije i moglo da bude ako je Bog kojeg evanđelje objavljuje Bog ljubavi koji je toliko ".... voleo svet da je i svog jedinorodnog Sina dao da ni jedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni"? Bog nije umro samo za Amerikance, niti za državu Kinu, već za svakog čoveka koji se nalazi pod senkom smrti zbog greha. On voli svaku dušu toliko kao da nema nikog drugoga na svetu osim nje. Zbog toga i ne želi da dođe ponovo na ovaj svet dok svaki čovek ne dobije priliku da čuje i, ako hoće, prihvati vest o spasenju. "...Propovedajte evanđelje svakome stvorenju," - naglasio je Isus (Marko 16,15).

Kao što je Elen Vajt upozorila verne da ne očekuju Isusov dolazak u sledećih pet godina, ona ih je isto tako opomenula da ga ne stavljaju niti tek za deset ili dvadeset godina u budućnost. Pokušajmo da zamislimo značenje ove misli, zabeležene 1892. godine. Čini se kao da je Božja sluškinja, kojoj je svakako veoma ležao na srcu teret obaveza crkve u svetu, verovala da će kraj nastupiti deset ili dvadeset godina nakon te, 1892. godine.

"Ne silom ni krepošću, nego duhom mojim, govori Gospod," (Zaharija 4,6). Samo u jednoj intervenciji Bog je uklonio barijeru jezika, na dan Pedesetnice, i kad njegov narod bude spreman, On će to učiniti ponovo. Ali, Bog ne želi sam da završi posao; da je to hteo, odavno bi već učinio i osnovao svoje carstvo na Zemlji. Nalog glasi: "Idite vi po celom svetu i propovedajte evanđelje svakome stvorenju.." Kada se Božji narod posveti misionskoj službi, kako u svom susedstvu tako i u globalnim razmerama, kada oseti odgovornost i sažaljenje za izgubljenje duše, kada odbaci mlakost karakterističnu za Laodikeju i dozvoli Isusu da se nastani u srcu vernika, Njegov duh će ih ispuniti kao nikada ranije i delo će obuhvatiti stanovnike Zemlje kao što vatra zahvata osušenu preriju.

Isus je sada u poslu čišćenja ljudi od greha i uklanjanja sebičnosti iz njihovog srca. Kada ljudi dozvole da ih On očisti, tada će se On potpuno približiti njima. Ispuniće ih Svetim Duhom, ali ne kao što voda ispuni čašu, nego kao voda koja pod pritiskom struji kroz cevi vodovoda. Na taj način Bog će izliti svoju ljubav na svet. I tada, kada se bude formirao pokret ljudi i žena, mladića i devojaka, dečaka i devojčica, kao neprocenjivo vrednih oruđa u njegovim rukama, tada će se kazati: "Gle, pada pozni dažd. Sva Zemlja je puna slave Gospodnje."

"Gospod će obaviti delo," - pisala je Elen Vajt pri kraju svog života, "ako mi dozvolimo da postanemo Njegova oruđa!"

< 22. Poglavlje Sadržaj 24. Poglavlje >