< 12. Poglavlje

13. Šta poručuje treći anđeo?

Do 22. oktobra 1844. godine adventni pokret s Milerom na čelu ličio je na veliki brod koji je svojim putnicima nudio siguran dolazak do cilja i držao ih složnim i jedinstvenim uprkos njihovog ogromnog broja. Ali veliko razočarenje zbog Isusovog nedolaska delovalo je kao podmukli udarac podvodne stene, u vreme i na mestu gde se niko tome nije nadao, koji je razbio brodski pramac i ceo brod, s velikim delom putnika, povukao u propast.

U velikoj većini nekadašnji adventisti odrekli su se svake vere u Boga i Bibliju, ili se vratili u crkve čiji su članovi bili pre Milerovog poziva da izađu iz njih.

Drugi su došli do zaključka da se proročanstvo o Isusovom dolasku ispunilo, ali ne vidljivo, nego nevidljivo. Čišćenje svetinje oni su protumačili kao čišćenje srca izabranih i uzdizanje istih na nivo bezgrešnosti. Obuzeti idejom da nijedno njihovo delo ne može da bude loše ili grešno, ovi ljudi su postepeno padali u lenjost i nemoral. Tako fanatični vrlo brzo su postali opasnost za iskrene duše koje su se, istina, razočarale zbog neispunjene nade, ali koje su nastavile da veruju da proročka reč ne obmanjuje i da je greška u njihovom tumačenju proročanstva. Iako se u početku žestoko opirala tom nalogu, mladoj Ellen Vajt bilo je stavljeno u dužnost da ih oštro ukori zbog širenja uništavajućeg uticaja.

Jedna manja grupa (negde oko 40 hiljada osoba) nastavila je da se nada Isusovom dolasku u skoroj budućnosti i da određuje moguće datume tog događaja. Oni su smatrali da je početak proročkog lanca od 2300 godina pogrešno izračunat i da on ne pada u godinu 457. pre Hrista, nego nekoliko godina kasnije. Već 1846. oni su izvršili sopstvenu organizaciju i nastavili da se održavaju kroz naredne godine sve do naših dana, u kojima ih je oko 30 hiljada (gotovo isključivo u Severnoj Americi), udruženih u Adventnu hrišćansku crkvu.

Od tih razočaranih ali ne deprimiranih adventista, nastala su prva jezgra "novog" adventnog pokreta, koji su prihvatali dalja otkrivenja božanske istine. Tih otkrivenja u prvim godinama nije bilo mnogo po broju, ali su svojom dubinom i značenjem predstavljali ogroman korak u potpunijem razumevanju Božje brige za čovečanstvo. Edson i Krožer (nauka o nebeskoj svetinji), Elen Harmon (takođe nauka o nebeskoj svetinji, dar proroštva) i Džozef Bejts (nauka o suboti) bili su oruđa preko kojih je Bog obasjao svet novom svetlošću.

Teško je kazati ko je od nekadašnjih Milerovih sledbenika prvi prihvatio nova otkrivenja biblijske istine. Smatra se, ipak, da je to bio Otis Nikols (Otis Nichols), koji je još 1845. godine otvorio vrata svog doma da primi Elen Harmon i njenu sestru Saru na jednom njihovom putovanju i koji je razumeo kakav je dar mlada Elen dobila od Boga. On je mnogo pre nje prihvatio biblijsku subotu kroz traktat Džozefa Bejtsa. U svojoj želji da pomogne bivšem vođi pokreta, napisao je pismo Mileru u kojem ga je pozivao da prihvati Elen kao Božjeg proroka i njenu viziju o nebeskoj svetinji. Ali, na žalost, Miler je bio suviše star da bi to razumeo. U međuvremenu Elen Harmon je promenila prezime u Vajt, jer se krajem avgusta 1846. udala za Džejmsa Vajta. Džejms je bio onaj evanđelista koji je održao seriju propovedi kojom je 1000 ljudi pokrenuto na obraćenje. U povremenim dolascima u Portland saznao je da pojedini propovednici pozivaju Elen da govori u njihovim crkvama o svom iskustvu s Bogom. Nakon razočarenja ponovo ju je sreo, upravo u vreme kada je ona primila viziju o "svadbi" na nebu. To ga je impresioniralo i potaklo da zajedno s njom, naravno u pratnji njene sestre Sare, Luiz Fos (Louise Foss) i nekih drugih vernika, pođe u obilazak obeshrabrenih adventista. Ubrzo je usledila odluka da se venčaju, iako su najčešće bili bez ijednog dolara u džepu. Međutim, roditelji Elen su ih pozvali da stanuju zajedno s njima, što su mladenci oberučke prihvatili.

Elen Vajt je saznala za Bejtsa u vezi s njegovom novom naukom o pravom danu za svetkovanje. Kada su se upoznali, početkom 1846. godine, Elen nije verovala u Bejtsovu subotu. S druge strane, Bejts nije verovao u vizije koje je Elen do tada primila.

Za mladu Elen, Džozef Bejts je bio ljubazni "drugi otac". Čudilo ju se samo to što on toliko naglašava četvrtu zapovest. "Zar on ne zna da u zakonu postoji još devet zapovesti?" - pitala se često.

Sa svoje strane Bejts je smatrao Elen divnom hrišćankom. Ali, iako u njenim vizijama nije nalazio ništa što se protivi biblijskoj nauci, nije ih prihvatao jer je smatrao da su one posledica njenog narušenog zdravlja i traženja u religiji podrške oslabljenoj ličnosti.

Međutim, u novembru te godine Elen je dobila viziju o zvezdama i planetama. Bejts je znao da je ona inače potpuno neupućena u to područje, za razliku od njega kojem je to bilo osnovno znanje, neophodno za putovanje morima. Kada je otkrio da se detalji vizije potpuno slažu s postojećim redom među nebeskim telima, priznao je da je njoj podaren istinski duh proroštva.

Kratko nakon toga Džejms i Elen su dobili jedan primerak Bejtsovog traktata o suboti i zaključili da je sedmi dan nedelje pravi Božji dan od odmora.

Početkom zime iste godine Elen se teško razbolela. Roditelji, sestre i muž već su se pomirili s činjenicom da će umreti. Ipak, nastavili su da upućuju žarke molitve Bogu za njeno ozdravljenje. Saznavši vest o kritičnom stanju mlade Elen, Otis Nikols je poslao svog sina Henrija (Henry) u Gorhem da prenese njihovo saučešće. Henri se, pak, nakon što je stigao u dom Vajtovih, udružio s njima u molitvi za ozdravljenje Elen. Dok je klečao na kolenima i toplo molio Tvorca da se smiluje slaboj Elen, Božji Duh se spustio na njega i pokrenuo ga da ustane, dođe do bolesničke postelje, stavi ruke na glavu Elen i kaže:

"Sestro Elen, u ime Isusa Hrista ozdravi!"

Već sledećeg dana Elen je bila u takvom stanju da je sa Džejmsom prevalila oko 60 kilometara da bi prisustvovala jednom sastanku s vernicima. Njeno zdravlje se toliko popravilo da se osećala bolje nego ikada u poslednjih nekoliko godina. Kada se, 26. avgusta 1847. godine, Vajtovima rodio prvi sin, dali su mu ime Henri Nikols Vajt, u znak sećanja na divno iskustvo Eleninog ozdravljenja.

Na prelazu iz 1846. u 1847. godinu Bejts je pregledao, preradio i proširio sadržaj svog traktata "Sedmi dan subota, večni znak" i štampao ga kao drugo izdanje. U njemu se malo više pozabavio porukom trećeg anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja. Dva detalja nisu mu dala mira: činjenica da su Prebl, Kuk (Cook) i on bili pokrenuti da pišu o suboti gotovo nezavisno jedan od drugoga, kao i misao da se na taj način ispunjava vizija iz Otkrivenja 11,18.19 u kojoj prorok vidi otvoren Božji hram na nebu i u njemu Kovčeg zaveta. Iako se ustručavao da to sa sigurnošću ustvrdi, Bejts je imao veoma snažan osećaj da je treća anđeoska vest u stvari vest o suboti, koja pokreće čoveka da ponovo obrati pažnju na Dekalog.

Samo par meseci kasnije Bejtsova pretpostavka pokazala se pravilnom. U proleće 1847. godine Elen Vajt je primila dve vizije koje su se odnosile upravo na ovaj predmet. Pošto su po sadržaju bile slične, dovoljno je prepričati drugu viziju, koja nosi datum 03. aprila.

Bila je subota; jedna grupa vernih provodila je vreme u mestu Topshem/Mein (Topsham/Main) u proučavanju Biblije i molitvi za novu svetlost. U jednom trenutku tišinu je prekinuo uzvik koji je dolazio s usana Elen Vajt: "Slava! Slava!" Svi su u tom uzviku prepoznali silazak Božjeg Duha i početak objavljivanja poruke. U dubokom strahopoštovanju verni su zauzeli svoja mesta, radujući se što je njihova molitva tako brzo uslišena. Jer, niko od njih nije sumnjao da će Elen, kada vizija prođe i ona se ponovo vrati u ovaj svet, imati poruku ohrabrenja za sve njih.

Iako nesvesna okoline u kojoj se nalazila, Elen je ustala sa svog mesta i pošla prema stolu na kojem su se nalazile Biblije vernih. Bez žurbe, uzela je jednu od njih i podigla je u vis, toliko da nije mogla da vidi tekst. Zatim je listala stranice sve dok nije došla do nekog zapisanog obećanja (iako, ponavljamo, nije mogla da vidi stih). Nakon toga okrenula se prema osobi kojoj je bilo potrebno ohrabrenje upravo iz tih stihova, izgovorila naglas Božje obećanje, otvorenom Biblijom blago dodirnula njegovu glavu i konačno spustila Sveto pismo u njegove ruke. Dok je dotični sam čitao njemu namenjen tekst, Elen je uzela drugu Bibliju i ponovila postupak za drugog vernika u grupi. Učinila je to nekoliko puta u toku večeri, a zatim je sela na svoje mesto i umirila se. Njen pogled je bio upravljen prema gore, disanje nije moglo da se primeti. Tek nakon izvesnog vremena duboki uzdah najavio je kraj vizije.

Nekoliko trenutaka je proteklo dok su njene oči navikle na "ovozemaljsku" svetlost, a onda su je okružili uzbuđeni vernici u očekivanju da im ispriča šta joj je pokazano u viđenju.

"Elen, možeš li da nam ispričaš šta ti je Gospod otkrio?" - upitao ju je blago Džejms u ime svih.

"Svakako," - odgovorila je Elen i počela da prepričava ono što se do pre nekoliko trenutaka odvijalo pred njenim proročkim očima.

"Videla sam anđela kako leti prema meni, uzima me u naručje i odnosi u Sveti grad. U gradu sam zapazila hram i ušla u njega. Nisam se zadržala samo na ulazu, već sam zakoračila u svetinju, u kojoj se, kao da me čeka, nalazio Isus. Kada sam ušla, podigao je zavesu koja deli Svetište na dva dela i ja sam stupila u svetinju nad svetinjama. Tu sam videla Kovčeg zaveta, čiji je poklopac bio od najčistijeg zlata. Isus je stao pokraj njega, otvorio ga i u njemu sam primetila dve ploče zakona u poločaju koji je ličio na sklopljenju knjigu. Isus ih je tada 'otvorio' i pred mojim pogledom ukazale su se zapovesti. Na jednoj ploči nalazile su se četiri, na drugoj šest. Četiri zapovesti s prve ploče bile su sjajnije od ostalih šest, ali zapovest o suboti bila je sjajnija od svih; kao da ju je okruživao neki venac slave."

Na ove reči prisutni su se pogledali iznenađeno. Elen je zapazila njihovu reakciju.

"I ja sam se iznenadila kada sam to ugledala," - kazala je ona. "Nisam znala da je zapovest o suboti tako značajna u Božjim očima."

Nakon kratke pauze, nastavila je:

"Videla sam da subota jeste i da će biti zid odvajanja između pravog Božjeg Izrailja i nevernika, i da će se upravo na pitanju subote ujediniti srca Božjih dragih, vernih čekalaca."

Još jednom je uzdah iznenađenja ispunio prostoriju.

Razmišljajući nekoliko trenutaka o rečima koje su najpogodnije da opišu nebesku stvarnost koju je doživela u viziji, Elen je produžila:

"Videla sam da Bog ima svoju decu koja još ne poznaju i ne svetkuju subotu. Oni nisu odbacili svetlost o njoj. Ali, kada nastupi vreme nevolje, Božji Duh će nas ispuniti i osposobiti da izađemo i objavimo vest o suboti još potpunije. Ovo će razgnjeviti crkve i nominalne adventiste, sve one koji ne prihvate istinu o suboti kao Božjem danu od odmora. U to vreme Božji izabrani će videti da mi imamo istinu i zato će izaći iz svojih crkava i podneti nevolje zajedno s nama."

Nekoliko godina kasnije, kada je i sama bolje razumela ovo viđenje, Elen je dodala da joj je pokazano da "... treći anđeo, koji objavljuje Božje zapovesti i veru Isusovu, predstavlja ljude koji su primili ovu vest i podigli glas opomene svetu, pozivajući ga da pazi na Božji zakon kao na zenicu oka; kao odgovor na tu opomenu mnogi će prihvatiti istinu o pravoj, Gospodnjoj suboti."

U međuvremenu, Elen je odmah zapisala viziju koju je primila a Džozef Bejts u roku od nekoliko dana odštampao (u hiljadu primeraka) u obliku traktata (jednostavnog lista štampanog s obe strane). Džejms Vajt je posudio $ 7,50 da izmiri troškove ovog poduhvata. Uskoro je Elen ponovo izdala ovu viziju, ali zajedno s još nekoliko drugih clanaka, u obliku knjižice pod naslovom REč MALOM STADU. Godine 1851. nekoliko vizija Džejms je uvrstio u sadržaj knjižice HRIŠćANSKO ISKUSTVO I VIZIJE ELEN G. VAJT. Ovaj tekst danas je sadržaj knjige poznate kao RANI SPISI.

Kada su vernici čitali opis vizije od 03. aprila 1847. godine, mnogi od njih bili su zbunjeni. Po njihovom tadašnjem razumevanju, kada počne vreme nevolje, testiranje pojedinaca je završeno i slučaj svakoga odlučen. "Kakvog onda ima smisla propovedati istinu o suboti u to vreme?" - pitali su se. U sledećoj knjižici Elen Vajt stigao je odgovor:

"Izraz 'vreme nevolje' ne odnosi se na ono vreme kada zla počnu da se izlivaju na Zemlju, nego na kratak period ranije, dok je Isus još u Svetištu. U to vreme, kada je posao spasenja pri kraju, nevolje će doći na Zemlju i narodi će se razgnjeviti jer neće moći da utišaju glas trećeg anđela. Tada će se spustiti 'pozni dažd', ili 'osveženje od lica Gospodnjega', koji će dati snagu glasnoj vici trećeg anđela i pripremiti verne da opstanu u vreme kada počnu da se izlivaju poslednja zla."

Tadašnji adventisti bili su takođe začuđeni izrazom "....i objavimo vest o suboti još potpunije." Potpunije nego ko? Potpunije nego šta? U kom smislu potpunije?

One godine kada je Elen dobila ovu viziju, odgovor je glasio: suboti treba dodati veće značenje i dublje lično iskustvo nego što to čine sabatarijanski anabaptisti njihovog vremena i baptisti sedmog dana od kojih su neposredno primili saznanje o suboti.

Navedene dve grupe poznavalaca subote, sabatarijanski anabaptisti i baptisti sedmog dana, smatrali su da je subota važna iz sledećih razloga: (1) zato što je deo Božjeg moralnog zakona, (2) zato što su je Isus i apostoli svetkovali i (3) zato što je otpala crkva svojim činom promene dana za svetkovanje ispunila jedno važno biblijsko proročanstvo. Da li je nešto pogrešno u ovim argumentima? Ne; oni su potpuno bilbijski i svedoče o visokom stepenu poznavanja proroštva i njegovog ispunjenja kroz svetovnu istoriju. Ali, istina o suboti sadrži i nešto više. Ono što razlikuje adventiste sedmog dana od ostalih poštovalaca subote nije neki detalj, sitnica koja nema velikog značaja, već potpuno drugačiji način života i razmišljanja, mnogo dublje razumevanje razloga zbog kojih postojimo i šta se očekuje od nas da budemo i činimo.

U traženju ove razlike mi dolazimo do biblijskih izraza kao što su "pečat Božji", "trostruka anđeoska vest", "žig zveri", "svetinja", "sud" i slično. Adventisti sedmog dana prihvataju, u principu, sve ono što baptisti sedmog dana uče; ali na osnovu proučavanja Biblije oni su dodali svojoj nauci vrlo praktičan koncept života i rada u odnosu na proročanstvo o poslednjem vremenu.

Kada je nekoliko adventističkih pionira proučavalo trostruku anđeosku vest iz Otkrivenja 14, došli su do zaključka da su upravo oni odigrali posebnu ulogu u naročitom vremenu prorečenom u Bibliji:

- kao učesnici Milerovog pokreta ranih 1840-ih godina oni su sudelovali u objavljivanju poruke prvog anđela u vezi s časom suda i večnim evanđeljem (Otkrivenje 14,6.7);

- u godinama 1843. i 1844. oni su objavili vest drugog anđela da je Vavilon pao, pozivajući ljude da izađu iz crkava koje su predstavljene izrazom "Vavilon" (Otkrivenje 14,8; 18,1-4); - kratko nakon razočarenja zbog Isusovog nedolaska na Zemlju oni su zapazili da je poruka trećeg anđela u stvari poruka o svetkovanju subote, upravo ona istina koju su trenutno najviše proučavali (Otkrivenje 14,9-12).

U jednoj viziji primljenoj marta 1849. godine, Elen Vajt je saznala da je "... vreme da zapovesti zasvetle u svoj svojoj važnosti.... nastupilo onog momenta kada su otvorena vrata svetinje nad svetinjama, gde Isus i sada stoji kraj Kovčega zaveta." U drugoj viziji Elen je ugledala anđela koji citira treću anđeosku vest iz Otkrivenja 14 i dok to čini drži prst upravljen prema nebeskom Svetištu.

U ovome je napredak adventista sedmog dana u odnosu na baptiste sedmog dana! To saznanje omogućilo je adventistima novo razumevanje sopstvenog određenja, sigurnost da su pozvani da ispune jedno proročanstvo čije je vreme upravo nastalo.

No, Isus neće večno ostati u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta. Još u oktobru 1845. godine Elen je primila viziju u kojoj je doživela trenutak Isusovog izlaska iz svetinje nad svetinjama i stupanja na oblak slave koji će ga poneti prema Zemlji da donese sud svakom grešniku. Otkrivenje 15 i 16 predviđa ovo vreme i upućuje na zaključak da će se Božji sudovi izliti na grešnike u obliku sedam poslednjih zala.

Treća anđeoska vest ne govori samo o svetkovanju subote; ona takođe opisuje ljude koji će doživeti muku u nastupajućim zlima. To će biti oni koji nisu dovoljno razvili veru da bi prihvatili i poštovali svih deset Božjih zapovesti, i koji su, jezikom Otkrivenja rečeno, primili "žig zveri".

Prvim adventistima postalo je kristalno jasno da Otkrivenje govori o dva različita znaka koje će ljudi primati u vreme probe kratko pred Isusov dolazak: "žig zveri" i "pečat Božji". Pošto će "žig zveri" biti stavljen na one koji ne drže zapovesti, oni su zaključili da je "pečat Božji" predviđen za one koji drže zapovesti, uključujući i zapovest o suboti. Oni su takođe shvatili da je upravo subota "pečat Božji" i da ga primaju zahvaljujući "veri Isusovoj". U Otkrivenju 7 zapazili su da je Bog poslao naročitog anđela, čiji je zadatak bio da stavi taj "pečat" na verne Božje sledbenike koji su prihvatili subotu, kao i podatak da poslednja zla neće pogoditi Zemlju sve dok ne bude zapečaćen poslednji iskreni Isusov sledbenik. Ovaj zaključak bio je potvrđen istrajnim proučavanjem Biblije i ovom ili onom vizijom Elen Vajt.

Pioniri adventizma izgradili su upravo na ovom temelju novi osećaj važnosti vremena u kojem žive i hitnosti pripreme za Isusov dolazak. Isus u poslednjoj fazi svoje posredničke službe za ljude upozorava na važnost svetkovanja subote; jer, u tom periodu on uklanja greh iz izveštaja o životu vernika, a prekršaj subote je - greh.

Dok se tamni oblaci poslednje nevolje skupljaju na nebu i velika oluja samo što nije počela svoje dejstvo, velika borba između Hrista i Sotone dostiže svoj vrhunac na Zemlji. Dobri anđeli i demoni bore se da usmere pažnju ljudi na Boga ili na "zver". Karakter ljudi oblikuje se nepovratno ili prema Božjem obličju ili prema obličju "Zloga". Niko ne ostaje pošteđen, neopredeljen; svako će se naći na jednoj od dve strane. Samo oni koji su se odlučili za Božju istinu izbeći će delovanje poslednjih sedam zala i učestvovati u radosti Isusovog drugog dolaska. Ko to razume, izaći će i uložiti svu svoju energiju, materijalna dobra i sposobnosti u objavljivanju vesti. Neka vest poleti, vreme je kratko!

Kako je različit ovaj naglasak od onog koji je postojao u delovanju Rejčel Ouks (kasnije Preston) u mestašcu Vošington u koji se preselila! Kada je dobra baptistkinja sedmog dana to iznela Milerovim sledbenicima u vreme njihovog očekivanja Isusa, tadašnji adventisti odgovorili su da nemaju vremena niti potrebe da razmišljaju o tome jer je Isus blizu i nema smisla zamarati se nevažnim stvarima! Ali Bejts, Garni, Edson, Džejms i Elen Vajt, Dejvid Arnold, Stokbridž Haulend (Stockbridge Howland) i drugi adventisti sednog dana, zadubljeni u proučavanje Božje reči, došli su do zaključka da je upravo zato što je vreme kratko, potrebno držati zapovest o suboti i jasno je objaviti svetu.

To je, dakle, bar delimično, značilo za pionire adventista sedmog dana "... objaviti istinu o suboti još potpunije."

< 12. Poglavlje Sadržaj 14. Poglavlje >