| < 5. Poglavlje | Sadržaj | 7. Poglavlje > |
Kako ne bi došlo do
nesporazuma, dodajemo ovde dve beleške povezane uz prethodno
poglavlje.
1) Jedan razuman kritičar pitao
je zašto Bog kad je želeo imati sinove a ne olovne vojnike, već na samom početku
nije rodio mnoštvo sinova, a ne
najpre stvorio olovn vojnike, da bi ih na tako težak i bolan način doveo u
život. Deo odgovora na ovo pitanje vrlo je lak, a deo verovatno nećemo nikada
saznati. Postupak prelaska stvorenja
u sina ne bi bio ni težak ni bolan,
da se ljudi nisu okrenuli od Boga. To
su mogli da učine zato jer im je dao slobodnu volju. A dao im je zato, jer ne bi
nikada mogao da voli svet robota. A sada dolazi teži deo odgovora. Svi biblijski
religiozni ljudi se slažu da postoji, u punom i izvornom smislu, samo jedan Božji
Sin. Nastojanje na pitanju: “Nije
li mogli njih biti više?” - naprosto nema smisla kad govorimo o Bogu. Možete
kazati da je nešto moglo biti
drukčije nego što jeste da je bilo različito od nečeg prethodnog. (Slova na ovoj
stranici mogla su biti i crvena, da je štampar upotrebio crvenu boju, a on bi je
upotrebio da mu je neko to rekao.) Međutim, kad govorimo o Bogu, dakle, o onome
koji se nalazi u temelju svega postojećeg, o neoborivoj činjenici od koje zavise
sve druge činjenice, tada je sasvim nerazumno pitati da li je nešto moglo biti
drukčije nego što jeste. Ali bez obzira na to, mislimo da je i sama zamisao Oca
koji večno rađa mnoštvo sinova,
nemoguća. Da bi ih bilo mnogo, trebalo bi da se po nečemu razlikuju. Dva dinara
imaju isti oblik. Po čemu su to dva dinara, a ne jedan? Po tome što se nalaze na
različitim mestima u prostoru i što sadrže različite atome. Drugim rečima, da
bismo ih mogli smatrati različitim, moramo uvesti kategorije prostora i materije
- u stvari, moramo uvesti prirodu,
stvoreni svet. Razliku između Oca i Sina možemo razumeti ne uvodeći u
razmatranje prostor i materiju, jer jedan od njih rađa a drugi je rođen. Odnos Oca prema Sinu, nije isti
kao odnos Sina prema Ocu. Međutim, kad bi bilo više Sinova, svi oni bi se, kako
međusobno, tako i prema Ocu, jednako odnosili. Po čemu bi razlikovali jedan od
drugoga? Razumljivo, na prvi pogled ne zapažamo ovu nelogičnost. Ljudima se
pričinjava da je zamisao o nekoliko sinova sasvim u redu. Kad bolje
promislimo, videćemo da nam je zamisao o više sinova izgledala moguća samo zato
jer smo te sinove na neki način zamišljali kao ljude (dakle materija), koji se
nalaze u nekoj vrsti prostora, iako smo bili uvereni da razmišljamo o nečemu što
nije ograničeno prostorom, vremenom i materijom. Zapravo, pokušali smo nešto
tako prokrijumčariti unutar postojećeg sveta. Ako i nakon što ovo shvatimo,
pokušamo da zamislimo Oca kako od davnina rađa mnoštvo Sinova, uvidećemo da
zapravo, ni na šta ne mislimo. Zamisao izbledi i pretvori se u obične reči. (Da
li je priroda - prostor, vreme, materija, stvorena samo zato da bi se omogućila
višestrukost? Ne postoji li ipak neki drugi način da se dobije mnoštvo večnih
drugova, osim onog po kome se najpre stvara mnoštvo prirodnih bića, koja se
zatim produhove? Naravno, to su sve
samo nagađanja.)
2) Zamisao po kojoj je
ljudska vrsta, u određenom smislu jedan organizam, kao recimo stablo, ne sme se
poistovetiti s mišljenjem da pojedinačne razlike nisu važne ili da su stvarni
ljudi - Toma, Nenad i Marija, na neki način, manje važni od zajednice, klase ili
rase. Te dve zamisli su sasvim suprotne. Delovi nekog organizma mogu se
međusobno vrlo razlikovati, isto kao što stvari koje nisu na taj način povezane,
mogu biti vrlo slične. Šest dinara su međusobno sasvim odeljeni, ali vrlo
slični. Nos i pluća su sasvim različiti, ali postoje samo zato jer su delovi
istog tela i učestvuju u životu tela. Biblija ne gleda na ljude kao na članove
neke grupe ili kao na brojeve s neke liste, već kao na organe istog tela, koji
su svi međusobno različiti, ali koji, svaki na svoj način, doprinosi ono što
drugi ne mogu. Kad primetite da
svoju decu, učenike ili susede pokušavate učiniti onakvim kakvi ste sami, setite
se da ih Bog nije zamislio takvim. Vi i oni ste različiti organi koji treba da
obavljaju različite funkcije. S druge strane, kad vam se čini da nema potrebe
mešati se u tuđe probleme, jer se to
vas ne tiče, setite se da su ti drugi
ljudi delovi istog organizma kome i sami pripadate, iako su različiti od vas.
Ako zaboravite na tu činjenicu, postaćete individualista. U suprotnom slučaju,
ako zaboravite da su drugi ljudi poput organa koji su različiti od vas, ako
želite da uklonite sve razlike među njima i učinite ih istim bićete čovek koji
sve trpa u isti kalup. Religiozan čovek ne bi smeo biti ni jedno, ni
drugo.
Osećamo snažnu potrebu da vam kažemo, a verujemo da i vi želite nama reći, koja je od ove dve greške gora. Rekli bismo da su to Sotonina posla. On nam uvek šalje greške u parovima, u suprotnostima. I uvek nas navodi da gubimo vreme u razmišljanju o tome šta je gore. Znate li zbog čega? On se oslanja na to da će vam se jedna greška učiniti gorom i nada se da će vas postupno navesti da počinite drugu grešku. Ne dopustite da vas prevari. Uvek moramo imati pred očima cilj i prema njemu treba da idemo pravo, između obe greške. Ni jedna nas ne sme suviše zahvatiti, jer su obe jednako loše.