< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >

Knjiga četvrta: S one strane ličnosti ili prvi korici u  doktrini o Trojstvu

4. DOBRA ZARAZA

Zamolićemo vas odmah na početku, da pokušate jasno da zamislite sledeće: zamislite dve knjige na stolu, jednu iznad druge. Očigledno, donja knjiga nosi gornju. Umesto da dodiruje sto, gornja knjiga se nalazi tri-četiri centimetara iznad površine stola zato jer leži na donjoj. Označimo donju knjigu s A, a gornju s B. Položaj knjige B, uslovljen je položajem knjige A. A sada pretpostavimo da se obe knjige oduvek nalaze u tom položaju. U tom slučaju, položaj knjige B bio bi uvek ishod položaja knjige A. Isto tako, položaj knjige A ne bi postojao pre položaja knjige B. Drugim rečima, posledica ne dolazi posle uzroka. Naravno, najčešće je obrnuto, čovek pojde krastavac, a zatim dobije smetnje u varenju. Ali to nije slučaj kod svih uzroka i posledica. Odmah ćete videti zašto ovo smatramo važnim.

Ranije smo već spomenuli da je Bog biće koje se sastoji od tri ličnosti ili osobe, a ipak je jedno biće, kao što se i prizma sastoji od šest kvadrata, a ipak je samo jedno telo. Ako pokušamo objasniti kako su ove božanske ličnosti povezane, prisiljeni smo se izraziti na način po kojem bi se dalo zaključiti da je jedna od njih postojala pre ostalih. Prva osoba je Otac a druga Sin. Kažemo da prva osoba rađa i stavlja u život drugu - to zovemo rađanjem, ne stvaranje, jer ono što Bog rađa, iste je vrste kao i on. Znači, ovde najbolje pristaje izraz Otac. Time se, na sreću, nameće pomisao da je on postojao pre ostalih, kao što je, recimo, naš otac postojao pre nas. Ali, to nije tako. U ovom slučaju ne postoji pre ili kasnije. Upravo zbog toga smo vam i pokušali objasniti kako jedna stvar može biti izvor, odnosno uzrok druge, a da ti istovremeno ne znači da je postojala pre nje. Sin postoji zato što postoji Otac. Međutim, i Sin i Otac postoje oduvek.

Pokušajmo o tome razmisliti i na ovaj način: malopre smo vas zamolili da zamislite dve knjige i verovatno ih je većina vas i zamislila. To znači da ste napregnuli svoju maštu, a kao ishod toga u vašim mislima je nastala određena slika. Sasvim je očigledno da je zamišljanje bilo uzrok, a slika u mislima posledica. Međutim, to ne znači da ste prvo zamislili, a tek onda se pojavila slika. Sasvim je očigledno da je zamišljanje bilo uzrok, a slika u mislima posledica. Međutim, to ne znači da ste prvo zamislili, a tek onda se pojavila slika. Slika se pojavila čim ste je zamislili. Čitavo ste vreme svojom voljom održavali sliku pred všim duhovnim okom. Čin volje i slika počeli su i završili istovremeno. Kad bi postojalo večno Biće, koje bi uvek zamišljalo samo jedno, posledica bi uvek umna slika; ona bi bila večna kao i sam čin zamišljanja.

Na isti način moramo razmišljati o Sinu koji, da tako kaže, uvek proizilazi iz Oca, kao što svetlo dolazi iz sveće, toplota iz vatre ili misli iz uma.  On je Očev izražaj, ono što Otac želi reći, a Otac je oduvek govorio.  Zapažate li šta se događa? Sve ove predstave sa svetlom i toplotom kao da nam žele nagovestiti da su Otac i Sin dva predmeta a ne dve Osobe. I zato je novozavetna slika Oca i Sina prikladnija od svih ostalih, kojima je pokušavamo zameniti. To se uvek događa kad se čovek udalji od Biblije.  Sasvim je u redu ako se ponekad malo udaljimo od nje, kako bismo nešto bolje sagledali. Međutim, uvek joj se moramo vraćati. Prirodno je da Bog sebe može opisati daleko bolje nego što bismo to mi učinili. On zna da je odnos između prve i druge Osobe više nalik odnosu između oca i sina nego bilo čemu drugom. Najvažnije je ipak znati da je to odnos ljubavi. Otac uživa u Sinu, a Sin poštuje Oca.

Pre nego nastavimo, obratimo pažnju na praktičnu vrednost spomenutoga.  Danas svako voli da ponavlja biblijsku misao, koja kaže da je Bog ljubav. Izgleda, međutim, da pritom ne shvataju kako reči Bog je ljubav nemaju nikakvog stvarnog značenja, osim ako Bog u sebi ne sadrži bar dve osobe. Ljubav oseća jedna osoba prema drugoj. Kad bi Bog bio samo jedna osoba, tada pre nastanka sveta, on ne bi bio ljubav. Naravno, kad ljudi govore Bog je ljubav, tada najčešće misle na nešto sasvim drugo.  Oni, u stvari, misle ljubav je Bog. Time žele kazati da se prema osećanjima ljubavi, bez obzira na to gde i kako oni nastaju i kakve posledice izazivaju, trebamo odnositi s dužnim poštovanjem. Možda je to tačno, ali to je nešto sasvim drugo od onoga što religiozni ljudi misle kad kažu Bog je ljubav. Religiozni ljudi veruju da se u Bogu uvek odvija živa, dinamička aktivnost ljubavi, a ona je stvorila sve što postoji.

To je najvažnija razlika između biblijske religije i svih drugih religija. U Bibliji Bog nije statično biće već dinamična pulsirajuća aktivnost, život, skoro kao neka drama. Ona je donekle, nemojte pogrešno shvatiti, poput plesa. Jedinstvo Oca i Sina je nešto tako živo i stvarno da je i sama ta veza Osoba. Mnogima je ovo teško shvatiti, ali to je način na koji se može na to gledati. Sigurno znate da se među ljudima okupljenim u porodicama, klubu ili sindikatu, govori o duhu te porodice, o duhu kluba ili sindikata. Govorimo o duhu zato što se među članovima takve zajednice odvija sasvim poseban način ophođenja, kakav se ne bi razvio, da su kojim slučajem odvojeni, kao da se pojavila neka vrsta zajeničke osobenosti. (Ova zajednička osobenost može, naravno, biti bolja ili gora od osobenosti pojedinaca.) Naravno, tu se ne radi o stvarnoj osobi, već samo o sličnosti s osobom. Upravo je to jedna od razlika između Boga i nas. Ono što proizilazi iz zajedničkog života Oca i Sina, jeste stvarna osoba, treća od tri osobe koje su Bog.

Tehnički izraz za ovu treću osobu, je Sveti Duh ili Božji Duh.  Nemojte se zabrinjavati ili čuditi ako vam se ono (ili on) učini još nejasnijim ili maglovitijim od prve dvojice. Mislimo da postoji razlog zašto je to tako. U religioznom životu obično ne gledamo na njega, već on uvek deluje kroz nas. Ako o Ocu razmišljamo kao nekome onde gore, ispred vas, a o Sinu kao o nekome ko se nalazi uz vas i pomaže vam u molitvi, kao o nekome ko se trudi da i vi postanete Božji sin, tada o trećoj Osobi morate misliti kao o nekome ko je u vama. Možda će vam se učiniti da je lakše započeti s trećom osobom i ići unazad. Bog je ljubav koja deluje kroz ljude, naročito kroz biblijski religiozne. Međutim, ovaj duh ljubavi predstavlja ljubav koja oduvek postoji između Oca i Sina.

I od kakve je to važnosti za nas? To je važnije od svega na svetu. Ovaj ples, ova drama, ovaj obrazac troličnog života treba se prikazati u svima nama. Možemo to i obrnuto kazati: svako od nas treba ući u taj obrazac, mora se uključiti u taj ples. Sreću za koju smo stvoreni nećemo ostvariti ni na jedan drugi način. Dobrim kao i lošim stvarima možemo se na neki način zraziti. Ako se želite zagrejati, morate se približiti vatri. Ako se želite skvasiti, morate skočiti u vodu. Ako želite radost, snagu, mir i večni život, morate se približiti, štaviše ući u ono, što poseduje te vrline. One nisu nikakva nagrada koju bi Bog mogao, kad bi hteo, olako dati bilo kome. One su veliki izvor energije i lepote koja izbija iz samog središta stvarnosti. Ako se nalazite blizu njega, nakvasiće vas, ako ste daleko, ostaćete suvi. Kad se čovek jedno sjedini s Bogom, šta ga može sprečiti da živi večno? Kad se, pak, odvoji od Boga, šta mu preostaje nego da nestane i umre?

Na koji se način možemo sjedini s Bogom? Kako se možemo uključiti u trolični život?

Sećate li se šta smo rekli o razlici rađanja i stvaranja? Mi nismo rođeni od Boga, on nas je samo stvorio. U našem prirodnom stanju, mi nismo Božji sinovi, već samo (da kažemo) kipovi. Mi nemamo Zoe, to jest duhovni život, već samo Bios, biološki život, koji može svakog časa prestati. Biblijska religija nam nudi priliku, koju nam Bog pruža, da uzmemo učešća u Hristovom životu. Ako tako postupimo, bićemo sudeonici života koji je rođen a ne stvoren, koji je oduvek postojao i koji će zauvek postojati. Hristos je Božji Sin i ako uzmemo udeo u takvoj vrsti života i sami ćemo postati Božji sinovi. Volećemo Oca onako kako ga Hristos voli i u nama će se pojaviti Duh. Hristos je došao na ovaj svet i postao čovek, kako bi dobrom zarazom preneo na sve ljude život koji je u njemu. Svaki religiozni čovek bi trebao da postane mali Hristos. A cilj religije upravo je u tome.

< 3. Poglavlje Sadržaj 5. Poglavlje >