| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Biblijski religiozni ljudi,
dakle, veruju da se sila zla samozvano nametnula čovečanstvu kao knez
ovoga sveta. Naravno, to za sobom
povlači niz pitanja. Da li je ovakvo stanje u skladu s Božjom voljom ili nije.
Ako jeste, možemo reći da je to čudan Bog. Ako nije, upitaćemo se kako se može
dogoditi da je nešto protiv volje Bića koje poseduje apsolutnu
moć?
Međutim, nije teško razumeti
kako nešto na jedan određeni način može biti u skladu s nečijom voljom, a ne na
drugi. Majka razumno postupa kada kaže svojoj deci: “Neću vas terati da svakog
dana spremate svoju sobu. Morate sami naučiti održavati je urednom!” Jedne
večeri majka uđe u sobu i nađe u kaminu medu, sintisajzer i slikovnicu. To je
protiv njene volje. Ona bi svakako više volela da su njena deca uredna. No, s
druge strane, baš njena volja dala je deci slobodu da budu neuredna. Isto je
tako i kod svake organizacije, škole i uređenja. Često se ne radi ono što je
ostavljeno da se uradi dobrovoljno. To nije ono što smo želeli, ali to je
omogućila slobodna volja.
Verovatno je isto i u
svemiru. Bog je stvorio bića koja imaju slobodnu volju. To znači stvorenja koja
mogu ići pravim putem ili pogrešnim putem.
Možda neko misli da možete biti slobodni, ali bez mogućnosti da se skrene
na pogrešni put. Mi tako nešto ne možemo zamisliti. Ako je nešto slobodno da
bude dobro, onda je isto tako slobodno da bude zlo. Upravo je slobodna volja ono
što čini zlo mogućim. Pa zašto je onda Bog dao stvorenjima slobodnu volju? Zato,
jer slobodna volja, iako čini zlo mogućim, istovremeno jedina omogućuje da
postoji ljubav, dobrota i radost, vredne tog naziva. Svet automata, svet bića
koji bi radili kao mašine, ne bi vredelo ni stvoriti. Sreća koju je Bog namenio
svojim višim stvorenjima, sreća je koja dolazi od našeg slobodnog i dobrovoljnog
sjedinjenja s njime i jednih s drugima u ljubavi i radosti, a s time se ne može
uporediti ni najveća ljubav između muškarca i žene. To je razlog zašto ljudska
bića moraju biti slobodna.
Naravno, Bog je znao šta će
se dogoditi ako se slobodna volja zloupotrebi - očigledno je smatrao da treba
pokušati. Možda se u tome ne bismo rado složili s njim. Postoji teškoća kod
neslaganja s Bogom. On je izvor iz kojeg dolazi sva naša snaga, razumevanje i
mišljenje. Ne možemo mi biti u pravu, a on u krivu, isto kao što se reka ne može
popeti iznad svog izvora. Kad se
svađamo s njim, svađamo se s onim koji nas čini sposobnim da se uopšte možemo
svađati - to je kao da režemo granu na kojoj sedimo. Ako Bog ovo ratno
stanje, koje vlada u svemiru,
smatra da je cena koju vredi platiti za slobodnu volju, to jest, da stvori živi
svet u kome možemo činiti stvarno dobro ili stvarno zlo, svet u kojem se nešto
zaista važno može dogoditi, a ne svet koji se poput lutke pokreće samo kad on
vuče konce - dakle, u tom slučaju i mi možemo smatrati da je tu cenu vredno
platiti.
Ako smo ovo razumeli,
videćemo da je besmisleno pitati: “Zašto je Bog uopšte stvorio bića tako loše
građe, da su se odmah pokvarila?” Ukoliko je građa od koje je biće načinjeno
bolja, utoliko je ono pametnije, jače, slobodnije - dakle, utoliko će biti bolje
pođe li pravim putem, odnosno gore ako odabere pogrešni put. Krava ne može biti
ni posebno dobra ni posebno loša, pas može biti bolji ili gori, prosečan čovek
može u još većoj meri biti bolji ili gori, dok anđeo, koji ima najveće
potencijale od svih stvorenih bića, može biti najbolji ili najgori od svega
ostalog.
Kako je mračna
sila pogrešila? Bez sumnje, na
ovo pitanje ne možemo dati siguran odgovor. Ovde nam, međutim, može pomoći jedna
razumna (i tradicionalna) pretpostavka, koja se temelji na našem iskustvu o
izopačenosti. Samim tim što posedujemo individualnost, postoji mogućnost da sebe
stavimo na prvo mesto - da poželimo biti središte oko kojeg se sve vrti -
zapravo, da zaželimo biti Bog. U tome se sastoji greh Sotone, koji je on kasnije
preneo na čovečanstvo. Ima ih koji veruju da je čovekov pad morao imati neke
veze sa polnim odnosom, ali to je sasvim pogrešno. (1. Knjiga Mojsijeva nam omogućava da
shvatimo da je polna izopačenost nastupila nakon čovekovog pada, ona je
posledica, a ne uzrok pada.) Sotona nas je još od vremena naših davnih predaka
pokušao uveriti da bismo mogli biti poput bogova - osamostaliti se kao da smo sami sebe stvorili, da bismo mogli biti
svoji gospodari, srećni i van Boga, nezavisni od njega. Iz ovog beznadežnog
pokušaja proizašlo je gotovo sve što nazivamo ljudskom istorijom - novac,
siromaštvo, častoljublje, rat, bludništvo, društvene klase, carstva, ropstvo -
dugačka i strašna priča o čoveku koji pokušava pronaći sreću negde drugde a ne u
Bogu.
Razlog zbog kog u tome ne
može uspeti je sledeći: nas je stvorio Bog - stvorio nas je kao što čovek stvara
mašinu. Automobil je načinjen tako da ga pokreće određeno gorivo i neće se
pokrenuti osim pomoću tog goriva. Bog je zamislio da on sam pokreće ljudsku
mašinu. Naša bića su zamišljena tako da troše njega kao gorivo ili hranu, koja
je samo njima namenjena. U tome ga ničim ne možemo zameniti. Zato nema smisla
tražiti od Boga da nas usreći na naš način, kako se ne bismo opterećivali
religijom. Bog nam ne može dati sreću i mir izvan njega samoga, jer tamo nema
sreće.
U tome je ključ za
razumevanje istorije. Troše se neizmerne količine energije, grade se
civilizacije, donose se savršeni zakoni - ali svaki put nešto krene nizbrdo.
Neki čudni, sudbonosni vetar uvek izgura na površinu sebične i okrutne ljude, pa
sve sklizne natrag u bedu i ruševinu. Rekli bismo - motor trokira. Kao da izvrsno startuje, a onda nakon nekoliko metara
stane - pokušavaju ga pokrenuti pogrešnim gorivom. Nešto slično je Sotona učinio
nama ljudima.
A šta je Bog učinio? Pre
svega, ostavio nam je savest, osećaj za dobro i zlo. Kroz čitavu istoriju
nailazimo na ljude koji su pokušavali (neki od njih izuzetno predano) živeti u
skladu sa svojom savešću. Niko do sada još nije u tome potpuno uspeo. Drugo,
poslao je ljudima ono što bi mi nazvali lepim snovima - čudnovate priče koje u
ovom ili onom obliku nalazimo u gotovo svakoj paganskoj religiji, a koje nam
govore o nekom bogu koji posle smrti ponovo vaskrsava, dajući, na neki način,
svojom smrću novi život ljudima. Treće, izabrao je određeni narod kojem je tokom
nekoliko vekova govorio kakav je on Bog - da postoji samo jedan Bog i da mu je
veoma stalo do ispravnog ponašanja. Taj narod bili su Jevreji, a Stari zavet
opisuje kako je Bog s njima govorio.
A onda dolazi zapanjujući
događaj. Među tim Jevrejima iznenada se pojavio čovek koji svuda govori da je on
sam Bog. Tvrdi da oprašta grehe. Za sebe govori da postoji oduvek. Tvrdi da će
na kraju vremena suditi svetu. Kod panteista, Indijanaca na primer, svako može
reći za sebe da je deo Boga, da je jedno s Bogom - u tome nema ničeg čudnog.
Ovaj čovek, međutim, jer je bio Jevrejin, nije mogao govoriti o takvom Bogu. U
njihovom jeziku Bog je označavao biće izvan sveta koji bi ga stvorio, i koje je
neizmerno različito od svega postojećeg. Prema tome, uvedećete da su reči tog
čoveka bile neverovatnije od svega dotada izrečenog.
Jedan deo njegovih tvrdnji
lako bi mogao ostati neprimećen, jer smo slično već toliko puta čuli, više ne
znamo šta to znači. Mislimo na one o oproštenju greha - svih greha. Ukoliko onaj
koji tako govori nije Bog, tada je to u tolikoj meri protivno zdravom razumu da
je naprosto smešno. Mi možemo razumeti da je čovek u stanju da oprosti uvredu
koja mu je nanesena. Vi mi stanete
na nogu ili ukradete novac i ja vam oprostim. Ali, šta ćemo s čovekom kojeg niko
nije opljačkao niti mu stao na nogu, ali koji govori da vam oprašta što ste
stali na nogu vašem susedu ili što ste nekog opljačkali? Najblaža ocena takvog
ponašanja bila bi da je to krajnja besmislenost. Isus je baš tako postupao.
Govorio je ljudima da su im gresi oprošteni - nije čekao da ispita mišljenje
onih koji su sa tim gresima bili povređeni. Bez oklevanja se ponaša kao da je on
sam povređena strana. Sve bi to imalo nekog smisla jedino u slučaju, kad bi on
stvano bio Bog čiji se zakoni krše i čiju ljubav svaki pojedini greh povređuje.
Da je to rekao neko drugi a ne sam Bog, mogli bismo to smatrati neozbiljnošću i
unišljenošću, bez premca u istoriji.
Međutim, (a to je vrlo čudno
i značajno), čak se ni njegovi neprijatelji, kad pročitaju Jevanđelje, ne mogu
oteti utisku da to uopšte nije neozbiljnost ili taština. Još manje to može
čitalac, koji nije opterećen predrasudama. Hristos kaže za sebe da je ponizan
i blag i mi mu verujemo, ne
uočavajući da ukoliko je on samo čovek, nekim njegovim rečima ne bismo mogli
pripisati poniznost i blagost.
Ovde, zapravo, pokušavamo upozoriti na veliku besmislenost koju često čujemo od onih koji govore: “Spreman sam prihvatiti Hrista kao velikog moralnog učitelja, ali ne prihvatam njegovu tvrdnju da je on Bog.” Tako nešto ne bismo nikako smeli reći. Čovek koji bi bio samo čovek i rekao ono što je govorio Isus, ne bi bio nikakav veliki moralni učitelj. Bio bi ili ludak - da duševnom nivou čoveka koji za sebe kaže da je tvrdo kuvano jaje - ili bi bio sam pakleni Sotona. Morate se odlučiti. Ili je taj čovek bio i ostao Božji Sin ili je bio ludak, a možda i nešto gore. Možete ga nazvati budalom, možete ga pljuvati i ubiti ga, jer smatrate da je pali anđeo, i treće, možete ga priznati za Gospoda i Boga. Ali, nemojte dolaziti s takvom pokroviteljskom besmislicom tvrdeći da je on bio veliki moralni učitelj. On nam tu mogućnost nije ostavio. To mu nije bila namera.