< 3. Poglavlje
Sadržaj
5. Poglavlje >
Knjiga
prva: Dobro i zlo kao ključ za razumevanje sveta
4. ŠTA SE NALAZI U POZADINI
ZAKONA
Razmotrimo ukratko do čega
smo sada došli. Na primerima kamenja, stabla i sličnog, ono što nazivamo
prirodnim zakonima, ne mora značiti ništa posebno - to može biti samo pitanje
naziva. Kad kažemo da prirodom upravljaju određeni zakoni, to može značiti da se
priroda ponaša na određeni način. Ovi takozvani zakoni ne moraju biti ništa
stvarno - ništa što bi prodiralo dublje u bit stvarnih činjenica koje
primećujemo. Međutim, vidimo da kod čoveka to nije tako. Zakon ljudske prirode
ili Zakon Dobra i Zla, mora biti nešto izvan stvarnih činjenica o ljudskom
ponašanju. Dakle, u ovom slučaju, osim stvarnih činjenica, postoji još nešto -
postoji stvarni zakon kojeg nismo sami izmislili, ali znamo da ga moramo
poštovati.
Želeli bismo sada da
razmotrimo šta nam ova spoznaja govori o svetu u kojem živimo. Od kada su ljudi
kadri razmišljati, pitaju se šta je u stvarnosti ovaj svemir i kako je on
nastao. Grubo rečeno, postoje dva mišljenja o tome. Kao prvo, postoji ono što
obično nazivamo materijalističkim pogledom. Materijalisti misle da materija i
prostor postoje tek tako, oduvek. Niko ne zna zašto je to tako. Oni takođe misle
da je materija, ponašajući se oduvek sasvim određeno i jednoliko, sasvim
slučajno, proizvela bića koja mogu misliti - to jest ljude. Igrom slučaja, od
sunca su se odvajali komadići, usled čega je došlo do stvaranja planeta. Sličnom
igrom slučaja, na jednoj od tih planeta nastala je srećna okolnost da su se
zajedno našli hemijski elementi, određena temperatura i ostali uslovi potrebni
za nastanak života, pa je jedan deo materije oživeo. Potom, daljnjom igrom
slučaja, postupno su se razvila stvorenja poput nas.
Drugi stav je religiozan.
Prema religioznom shvatanju, ono što se nalazi u pozadini svemira, više je razum
negoli išta drugo. Time se misli da
je to nešto svesno, da je svemu što
postoji odredilo svrhu, te da pojedine stvari pretpostavlja drugima. Po ovom
shvatanju, to nešto je stvorilo
svemir, delom iz nama nepoznatih razloga, a delom zato da stvori bića na sebe
nalik - utoliko nalik, što poseduju razum.
Dakle, zbog čega nešto
uopšte postoji i da li postoji nešto iza stvarnosti koju nauka posmatra, nešto
sasvim drukčije? Ako postoji nešto iza, onda će to čoveku postati ili potpuno nepoznato, ili će mu se pak
objaviti na način različit od uobičajenog.
Položaj bi bio prilično
beznadežan da nema jednoga: postoji samo jedno u čitavom svemiru o čemu znamo
više no što bismo mogli naučiti posmatranjem spolja. A to je čovek. Ne samo da
ljude posmatramo - mi jesmo ljudi. U ovom slučaju mi, da tako kažemo, posedujemo
unutrašnje obaveštenje, mi smo u tom saznanju. I zbog toga znamo da nad ljudima
postoji moralni zakon kojeg ljudi nisu sami stvorili i kojeg ne mogu sasvim
zaboraviti čak i ako pokušavaju, za kojeg osećaju da ga moraju poštovati.
Obratimo pažnju na sledeće - da neko proučava čoveka spolja, kao što mi
proučavamo elektricitet ili zelje, koje ne poznaje ljudski jezik i nije u stanju
doznati naša unutarnja saznanja, nego samo posmatrati ono što činimo, ne bi
nikad mogao naslutiti postojanje moralnog zakona. A po čemu bi i mogao? Zapažanja takvog posmatrača odnosila bi
se samo na ono što čovek čini, a moralni zakon zahvata nešto drugo, to jest ono
što bi trebao činiti. Isto tako, kad bi postojalo nešto iznad činjenica do kojih
smo došli posmatranjem kamenja ili vremenskih prilika, nikad to ne bismo otkrili
samo spoljnim posmatranjem.
Pitanje je, dakle, u
sledećem: želimo znati da li svemir postoji tek onako, bez ikakvog razloga ili
iza njega postoji neka sila koja ga čini upravo onakvim kakav on jeste. Ukoliko
postoji, ta sila ne bi bila činjenica koju možemo posmatrati, već stvarnost koja
tu činjenicu uslovljava, a koju ne možemo otkriti pukim posmatranjem. Jedino kad
se radi o nama, ljudima, možemo spoznati da u svemu tome ima nešto više. Ili
recimo to ovako: kad bi iznad svemira postojala sila koja ga nadzire, ona se ne bi mogla
pokazati kao jedna od činjenica unutar svemira - kao što ni graditelj kuće ne
može biti zid, ni stepenice, ni kamin u kući koju je izgradio. Jedini je način
na koji bismo mogli očekivati da nam se ta sila pokaže, da je u samima nama
osetimo kao neki uticaj ili zapovest što nas podstiče da se ponašamo na određeni
način. A to je baš ono što nalazimo u sebi. Sigurno bi to trebalo da probudi
našu sumnjičavost? U jedinom slučaju gde možemo očekivati odgovor, to jest kad
se radi o nama samima, taj odgovor je potvrdan. U ostalim slučajevima, gde ne
dobijamo nikakav odgovor, videćemo zašto je to tako. Recimo, neko me upita
zašto, kad vidim čoveka u sivoj uniformi kako ide ulicom i u sandučić pred
vratima kuće ubacuje koverat, pretpostavljam da te koverte sadrže pisma? Odgovor
bi bio - zato što uvek kad sam primim takav koverat, u njemu se nalazi pismo.
Vi, međutim, možete reći: “Ali vi nikada niste videli pisma za koja mislite da
ih drugi dobijaju.” Ja ću vam na to odgovoriti: “Naravno da nisam, kako bih i
mogao kad nisu upućena meni. Sadržaj koverata koje nemam pravo otvoriti,
objašnjavam pomoću onih koje imam pravo otvoriti.” Isto je sa prethodnim
pitanjem; jedini omot koji smem otvoriti je čovek. I kad otvorim taj omot,
naročito kad otvorim omot - samog sebe, uviđam da ne postojim sam po sebi, već
da iznad mene postoji zakon; da neko od mene očekuje da se ponašam na određeni
način. Naravno, ne tvrdim da bih to isto našao kod kamena ili stabla, (kad bih
mogao proniknuti u njihovu suštinu), isto kao što ne tvrdim da moji susedi
primaju jednaka pisma kao i ja. Mogao bih, na primer, otkriti da kamen mora
poštovati zakon sile teže, to jest, da pošiljalac pisma od mene traži samo da
poštujem zakon moje ljudske prirode, a kamen primorava da poštuje zakon svoje
kamene prirode. No, u oba slučaja treba očekivati da postoji, da tako kažemo,
pošiljalac pisma, neka sila izvan nama poznatih činjenica, neki Upravljač ili
Vodič.
Nemojte misliti da trčimo
pred rudu. Za sada se nalazimo još daleko od Boga biblijske teologije. Samo smo
došli do zaključka da postoji nešto što upravlja svemirom, što se u nama
pojavljuje kao zakon koji nas podstiče da postupamo ispravno i koji pobuđuje
osećaj odgovornosti i nelagode kad postupamo loše. Čini nam se da moramo
pretpostaviti da je to nešto više
nalik umu, nego bilo čemu drugome što poznajemo - konačno jedino što još
poznajemo, a teško je zamisliti da bi nas komad materije mogao na nešto
usmeravati. Naravno, to ne mora biti vrlo nalik umu, a još manje osobi. U
sledećem poglavlju videćemo da li možemo o tome saznati nešto više. Pre toga
dužni smo jedno upozorenje. U zadnjih stotinjak godina izgovoreno je mnogo
razvodnjenih i sladunjavih priča o Bogu. To možete mirne duše
zaboraviti.
(U želji da izbegnemo opširno izlaganje stavova o gledanju na svet i život, spomenuli smo samo materijalistički i religiozni stav. Potrebno je, međutim, spomenuti još i stav nazvan filozofija životne snage ili stvaralačka evolucija ili evolucija-koja-traje. Bernard Shaw je poznat po najduhovitijem izlaganju tog stava, dok ga je najtemeljitije prikazao Bergson. Zagovornici ovog gledanja na svet tvrde da neznatne promene po kojima se na ovoj planeti život razvio od najnižih oblika do čoveka, nisu nastale slučajno, već da su rezultat nastojanja, svrhovitosti životne sile. Njih bi trebalo upitati da li pod životnom silom podrazumevaju nešto što ima um ili nema. Ako je odgovor potvrdan, tada je um koji stvara život i koji ga privodi savršenstvu u stvari Bog, pa je njihovo uverenje jednako religioznom. Ukoliko je odgovor negativan, kakvog smisla ima kazati da nešto bez uma teži nečem, da to nešto ima svrhu? Čini nam se da je baš to kobno za ovakav pogled na svet. Jedan od razloga zašto je tolikim ljudima teorija stvaralačke evolucije privlačna, sigurno leži u tome što ona u obilatoj meri pruža čoveku osećaj ugodnosti koja je ishod verovanja u Boga, a izostavlja one manje prijatne posledice. Kad se dobro osećate, s neba sija sunce i ne želite verovati da je čitav svemir tek mehanički ples atoma, lepo je pomisliti kako se ta velika, tajanstvena sila kotrljala kroz stoleća noseći vas na sebi. Ako s druge strane, želite učiniti nešto nedolično, ne morate se bojati da će vas ona ukoriti, budući da je ona tek slepa sila, bez razuma, koja ne propisuje nikakva moralna načela, nije poput onog nezgodnog Boga o kojem su mnogi učili kao deca. Životna sila je neka vrsta pripitomljenog Boga. Možete je uključiti kad to želite, no ona vas neće uznemiravati. Dakle, imamo priliku doživeti sva ushićenja religije, a da nas to ništa ne košta. Da li je, zaista, životna sila najveći domet ljudskog razmišljanja kojeg je svet doživeo?)