Velika borba
(sukob)
Isus, Njegov
krst i spasenje kroz Njega
Srž
Biblije
Drugi
dolazak
Vest trećeg anđela i adventističko
poslanje
Praktično hršćanstvo
i razvoj hršćanskog
karaktera
Prošli smo dugi put s Elen Vajt putujući
kroz ovu knjigu. Najpre smo proučili njen dug životni vek. Zatim smo se upoznali
sa radom Zaostavštine Elen Vajt posle njene smrti i načinili pregled njenih
različitih spisa.
Sada smo spremni za poslednju fazu našeg
upoznavanja sa Elen Vajt. U ovome poglavlju upoznaćemo se sa redom glavnih tema
koje se protežu kroz njene spise. One predstavljaju ideje koje nam pomažu da
shvatimo njenu teologiju i test za pojedince i Crkvu. Oni takođe spajaju
različite grane njenog razmišljanja i stvaraju jedinstveni koncept koji
osigurava interpretativni okvir ne samo za pojedine dokumente nego i za cela
područja njenih spisa (kao što su zdravlje, vaspitanje i porodični život).
Sedam sledećih tema nisu jedine koje smo
mogli da odaberemo, ali one su izgleda među najosnovnijima i svakako su bile
istaknute u njenim delima. Ovih sedam tema doprinose integrativnom i
interpretivnom pogledu na spise Elen Vajt koji će nam pomoći da ih čitamo sa
boljim razumevanjem.
Možda je centralna i najopširnija tema u
spisima Elen Vajt tema o Božjoj ljubavi. Zašto počinjemo tom temom? Odgovor je:
zato što ona uvek iznova i najistaknutije piše na tu temu u svojim najvažnijim
knjigama. Nekoliko primera na tu temu pomoći
će nam da shvatimo posebno mesto te teme u njenoj misli.
Jedna od najsnažnijih ilustracija da je
Božja ljubav najvažnija tema u spisima Elen Vajt je da se rečenica “Bog je
ljubav” nalazi kao prve tri reči u prvoj knjizi iz serije Velika borba (Patrijarsi i proroci) i poslednje tri
reči
u poslednjoj knjizi iz te iste serije (Velika
borba).
Zašto je to tako? Zato, što ćemo kasnije
videti, Božja ljubav je središnja tačka u velikom sukobu između dobra i zla,
kako je to istakla Elen. Zato ona veliku Božju ljubav ističe u svakoj prilici.
“Bog je ljubav” je rečenica koja naglašava kontekst njenog izlaganja o toj
čudesnoj istoriji velike borbe između dobra i zla.
Naredna značajna ilustracija koja potvrđuje
da je ljubav najznačajnija tema u spisima Elen Vajt. Ta značajna tema zauzima
mesto u prvom poglavlju knjige Put Hristu i čini je najvažnijim delom
sadržaja. Reči kojima započinje knjiga glase: “Priroda i otkrivenje svedoče nam
o Božjoj ljubavi.” (Put Hristu, str.9, 1997)
Elen Vajt ide dalje i ističe da nam svet
prirode govori “o Stvoriteljevoj ljubavi” pa čak i u svetu greha vest o Božjoj
ljubavi blista kroz njega. Konačno, “na čkalju se može naći cveće, a trnje je
prekriveno ružama”. ‘Bog je ljubav,’ zapisano je na svakom pupoljku koji se
rascvetava, na svakoj vlati proklijale trave.” (Put Hristu, str.9.10)
Ona ističe da stvari u prirodi u svetu greha
“iako nesavršeni predstavljaju Božju ljubav”. Ona naglašava da najsnažnija i
najčistija ilustracija Božje ljubavi prema nama je činjenica, da je Bog poslao
Isusa da nas spase od naših greha. (Put Hristu, str. 10-13)
Poslednje poglavlje završava se sledećim
rečima koje ističu misao iz Biblije. “Takva ljubav je neuporediva. Deca nebeskog
Cara! Dragocenog li obećanja! Teme za najdublje razmišljanje! Nenadmašne li
ljubavi Božje prema svetu koji Ga nije ljubio! Ova misao ima moć da ukroti dušu
i navede um na pokornost Božjoj volji. Što više proučavamo božanski karakter u
svetlosti krsta, to jasnije otkrivamo milost, nežnost i oproštenje, povezane sa
nepristrasnošću i pravednošću; to nam jasni postaju nebrojeni dokazi
neograničene ljubavi i nežnog milosrđa, koji nadmašuju uzvišenu ljubav majke
prema zalutalom čedu!” (Put Hristu, str. 14, 1997)
Treća upečatljiva ilustracija o Božjoj
ljubavi kao centralnoj temi u delima Elen Vajt nalazi se na početnim stranicama
knjige - Čežnja vekova. Isus je, ukazuje ona u
prvom odlomku te knjige, “došao da otkrije svetlost Božje ljubavi”.(
DA
19) Na narednoj stranici ona piše da je Isusov život pokazao “da
je zakon te ljubavi pun samoodricanja, zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav
koja ‘ne traži svoje’ ima svoj izvor u Božjem srcu”.(
DA
20) Njen je zaključak na poslednjoj stranici te knjige da je kroz
Krista “ljubav pobedila”.( DA
835)
Ljubav Božja je uzdignuta i proteže se kroz
sve spise Elen Vajt. Ona se uvek bavi tom temom na početku i na kraju u svojim
najvažnijim knjigama, i osigurava početne i završne reči u svojoj seriji Velika
borba, na više od 3500 stranica. To je tema koja obuhvata i čini kontekst za sve
njene spise.
Druga integrativna tema koja se pojavljuje
kroz njeno delo je velika borba, ili sukob, između Hrista i sotone. Ovaj duhovni
motiv gradi na temi o Božjoj ljubavi.
Elen Vajt iznova naglašava da je glavna
tačka velikog sukoba sotonski cilj da pogrešno predstavi Božji karakter ljubavi.
Tako u prvom poglavlju knjige Put Hristu čitamo da je sotona radio na tome da se
ljudi boje Boga kao Onoga koji je “okrutan i neumoljiv. Sotona je naveo
ljude da zamišljaju Boga kao biće čija je osnovna osobina kruta pravda – kao
okrutnog sudiju , neumoljivog i strogog poverioca. On je predstavljao
Stvoritelja kao biće koje sumnjičavim okom posmatra ljude ne bi li im pronašao
njihove zablude i pogreške i pohodio ih svojim sudovima.” (
SC
11)
Prema Elen Vajt, srž te borbe leži u tome
što je sotona pokušao da pogresno predstavi Božji karakter nastojeći da
omalovaži Njegov Zakon. Tako čitamo na prvim stranicama Čežnje
vekova da “Sotona predstavlja Božji zakon ljubavi kao zakon sebičnosti”
(
DA
24). Ona iznova piše u Velikoj borbi: “Od samog početka velike
borbe na Nebu, sotonina stalna namera je bila da sruši Božji zakon.” (
GC
582)
Naravno, u razmišljanju Elen Vajt Božji
karakter i principijelno podrazumevanje Božjeg zakona nisu dva nego jedan
element. Božji karakter je sama ljubav i kao princip u srcu Njegovog zakona.
Tako je sotona namjeravao da kroz veliki sukob omalovaži Božju ljubav u njenih
nekoliko manifestacija.
To znači da je pokušaj pogrešnog
prikazivanja Boga značio da On mora uzvratiti. Na prvim stranicama knjige Patrijarsi i proroci Elen Vajt prikazuje
kako je shvatila Božji odnos prema sotoni, kada piše da je “istorija velike
brobe između dobra i zla, od vremena kada je započela na Nebu do konačnog
izbijanja pobune i potpunog iskorenjivanja greha, takođe prikaz Božje
nepromenljive ljubavi”. ( PP
33)
Božji prikaz Njegove ljubavi u sukobu koji
se nastavlja sa Sotonom oformio je fokus, kao što smo ranije zapazili, u seriji
od pet svezaka pod naslovom Velika borba. Nakon tih svezaka, to daje teološki
okvir koji daje smjernice i kontekst ostalim njezinim spisima.
Prvi prikaz Božje ljubavi je slanje Isusa.
Elen Vajt dokazuje da je Bog pokazao svoju ljubav u kontekstu sotonine
odgovornosti, razvivši plan spasenja prema kome će Isus umreti za ljudski rod.
Međutim, Isus nije došao samo zato da spase čovečanstvo, već da prikaže Božju
ljubav nasuprot sotonskim optužbama. Govoreći o tome, Elen Vajt kaže “da bi
uklonio ovu tamnu senku, otkrivajući svetu beskrajnu Božju ljubav, Isus je došao
da živi među ljudima”. ( SC 11)
Tako odgovarajući na sotoninu izjavu Isus je došao da pokaže da je Zakon zapravo
značio ljubav i da ga je trebalo održati (DA 24).
Svojim životom i smrću, izjavljuje Elen
Vajt, Isus je odneo pobedu za Božanstvo. “Hristovim otkupljenja delom,” pisala
je, “opravdana je Božja vladavina. Svemogući je obznanjen kao Bog ljubavi.
Sotonske optužbe su opovrgnute, a njegov karakter razotkriven.” (
DA
26)
Zaključni odlomak Velike
borbe lepo povezuje teme o ljubavi i svemirskom sukobu. Čitamo: “Velika
borba je završena. Greha i grešnika više nema. Ceo svemir je čist. Potpuni sklad
i radost vladaju u celom neizmernom svemiru. Od Onoga koji je sve stvorio teče
život, svetlost i radost kroz sve svetove beskrajnog prostranstva. Od najmanjeg
atoma do najvećeg sveta, sve stvari i živa i neživa priroda u svojoj nepomućenoj
lepoti i savršenoj radosti govore da je Bog ljubav.” ( Velika
borba
, str.583)
Koncept o Božjoj ljubavi i Velikoj borbi
vodi do treće teme koja prožima spise Elen Vajt i povezuje sve teme. Treća tema
usmerena je Isusu, Njegovom krstu i spasenju Njegovom milošću.
Isus, Njegov krst i spasenje kroz
Njega
Elen Vajt je nije prikazivala Isusa kako
samo vodi bitku protiv sotone u kontekstu svemirskog sukoba nego Ga stalno
prikazuje na izuzetno ličan način. Od vremena njenog obraćenja uzdizala je Isusa
kao jedinu nadu za svaku dušu. U tom smislu u svom životu zaključila je da “samo
verom povezan s Isusom grešnik se može nadati i postati Božje verno dete”. Sva
čežnja njenog srca, ističe ona, bila je: “Pomozi mi, Isuse; spasi me ili ću
propasti.” (
LS 23)
Elen Vajt nikada nije zaboravila svoju borbu
za spasenje, kada je vjerovala da mora da bude dobra pre nego što je Bog bude
prihvatio. Našavši Isusa i spasenje verom u Njegove zasluge, to postaje
središnja tema u njenim spisima i u službi propovedanja i to neprekidno od
njenog prvog viđenja, u kome je videla sigurnost za milerite, samo ako budu
“držali svoj pogled usmeren na Isusa”. ( EW 14,
sve do smrti 1915.)
Duboko osećanje ljudske bespomoćnosti
zaokupilo je njenu teologiju spasenja u Isusu. Istakla je da se “posledica
jedenja roda sa drveta poznavanja dobra i zla vidi u iskustvu svakog čoveka. U
ljudskoj prirodi postoji sklonost prema zlu, sila kojoj čovek sam ne može da se
odupre. Da bi se odupro toj sili, da bi dosegao onaj visoki cilj koji u dubini
svoje duše smatra jedino dostojnim, samo jedna sila može da mu pruži pomoć. Ta
sila je Hristos.” ( Ed
29)
Pored svoga svoga verovanja u ljudsku
bezvrednost, pogled Elen Vajt na Isusa značio je neograničenu nadu za izgubljeni
svet. “U svakom ljudskom biću, ma kako bilo grešno, gledao je Božjeg Sina, onoga
koji bi ponovo mogao da uživa prednost srodstva s Božanstvom… Gledajući ljude u
patnjama i poniženju, Hristos je nalazio razlog za nadu i tamo gde je naizgled
bilo samo očajanje i propast. Gde god je postojala svest o vlastitoj bedi, On je
video priliku da duhovno okrepi. Iskušavane, razočarane duše, koje su se osećale
izgubljenima, na ivici propasti, nije susretao rečima
optužbe, već blagoslova.” ( Ed
79)
Za Elen Vajt, Isus nije bio samo dobar
prijatelj u nevolji; On je Spasitelj koji je umro na krstu za svaku dušu. U
omiljenom odlomku iz Čežnje vekova čitamo: “Sa Hristom se
postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On
zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela da bismo
mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt
koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov.” (
DA
25)
Nikada se nije umorila ponavljajući da je
Isus umro zbog naših grehova, da je na krstu platio kaznu za naše grehe.
“Hristos je razapet zbog naših grehova, Hristos je ustao iz mrtvih, Hristos se
vazneo na Nebo; to je nauka o spasenju koju moramo naučiti i poučiti.” (8
T
287)
Vera u Hristovo spasenje (ili opravdanje
verom) je učenje koje prožima spise Elen Vajt. Pojedinci verom usvajaju
blagoslove spasenja zadobijene na krstu. Ona je uzdigla “veru u Hristovu
sposobnost da nas spase obilno, potpuno u celosti”. (1888.
Materials 217) Ta vera seže do Hristove
službe za Njegovu decu u nebeskom Svetištu.
Za Elen Vajt, Hristova smrt na Golgoti nije
samo učinila spasenje mogućim svakoj duši nego je takođe pokazala u velikom
sukobu Božji karakter. “Hristova smrt”, ističe ona, “dokazala je da je Božja
uprava i vladavina bez mrlje. Sotonine optužbe u vezi s karakteristikama sukoba
o pravdi i milosti postale su zauvek svršena stvar. Svaki glas na Nebu i izvan
njega jednoga dana svedočće za pravdu, milost i uzdići osobine Božjeg
karaktera.” ( MS
128, 1897.)
U umu Elen Vajt, Isusov život, Njegova smrt
na krstu, Njegova služba u prinošenju zasluga svoje smrti u nebeskom Svetištu, i
prihvatanje verom Hristovog dela od onih koji veruju, stoji kao velika tematska
grupa u središtu njenog shvatanja hrišćanstva. Za nju ništa nije bilo važnije od
tog bliskog odnosa i te sveobuhvatne ideje. “Uzdignite Isusa”, pisala je propovednicima,
“uzdignite Ga u propovedima, u pesmi, u molitvi… Neka nauka o spasenju bude
misao vodilja u svakoj propovedi, tema svake pesme… Uzdignite reč života,
predstavljajući Isusa kao nadu pokajniku i utočište svakom verniku.”
( GW
160)
Opet je pisala: “Hristova žrtva pomirnica za
greh velika je istina oko koje se roje sve druge istine. Da bi se pravilno
razumela i cenila svaka istina u Reči Božjoj od 1. Mojsijeve do Otkrivenja,
treba proučavati u svetlosti koja zrači s krsta na Golgoti. Pred vas stavljam
veliki, ogroman spomenik milosti i obnove, spasenja i otkupljenja – Sina Božjeg
uzdignutog na krstu. Ovo treba da postane temelj svakog izlaganja naših
propovednika.” ( GW
315)
Elen Vajt je istakla Hrista kao živu Reč
Božju, iako je istovremeno bila preokupirana Božjom pisanom Rečju. U svojoj
prvoj knjizi (1851) napisala je: “Preporučujem vam, dragi čitaoče, Reč Božju kao
pravilo vere i života.” ( EW 78)
Pred Generalnom konferencijom, 58 godina kasnije, s Biblijom u ruci izjavila je:
“Braćo i sestre, preporučujem vam ovu knjigu.” Bile su to njene poslednje reči
upućene na zasedanju Generalne konferencije naše Crkve.
Elen Vajt je uzdizala Bibliju tokom svog
života. Za nju je to bila otkrivena volja Božja, koja osigurava znanje i koja
vodi spasonosnom odnosu sa Isusom. “U svojoj reči”, objavila je, “Bog nam je dao
znanje potrebno za spasenje. Mi treba da primimo Sveto pismo kao pouzdano i
nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, pravilo vere i
života.” (
GC )
Ona je posebno naglasila najvažniju temu
Biblije u vezi sa teološkim sukobima. Na primer, na zasedanju Generalne
konferencije 1888. u Mineapolisu, na kome su neki hteli da upotrebe druge
autoritete za doktrinu i tumačenje Biblije, ona je opet ukazala svojim kolegama,
crkvenim vođama na Bibliju. “Mi želimo biblijski dokaz za svaku tačku koju
dodamo”, kazala im je u aprilu 1887. (1888. Materials 36)
U julu 1888. pisala je: “Biblija je jedino pravilo vere i doktrine.” (
RH , 17. jul, 1888)
Pažljivo istražujte Pisma da biste shvatili
šta je istina,” posavetovala je vodeće adventističke propovednike mesec dana
kasnije. “Istina ne može ništa izgubiti ako se potanko istražuje. Dopustimo Reči
Božjoj da govori sama za sebe, neka bude sama svoj tumač.”
“Naš narod”, nastavlja ona, “lično mora da
shvati biblijsku istinu mnogo temeljitije, jer će svakako biti pozvani pred
sabore; kritikovaće ih strogi i kritički nastrojeni umovi. To je jedan od
razloga za priklanjanje istini, a drugi razlog je jer smo temeljiti istraživači
Biblije, da bismo znali šta je istina… Mnogi, mnogi će biti izgubljeni, jer nisu
na kolenima istraživali svoju Bibliju, s ozbiljnom molitvom upućenom Bogu, da bi
primanje Božje Reči donelo svetlost njihovom shvatanju…
Reč Božja je veliki otkrivač pogrešaka;
verujemo da se sve kroz nju mora staviti na proveru. Biblija mora da postane
naše merilo za svaku doktrinu i praksu… Ne smemo prihvatiti nijedno mišljenje
bez upoređivanja sa pismom. To je božanski autoritet koji je najviši kada je u
pitanju vera. To je reč živoga Boga koja prosuđuje sve nejasnoće.” (1888.
Materijals 38-40.44.45)
Ona je izjavila i ovo: “Reč Božja je
dovoljna da osvetli najtamniji um i može je shvatiti svako ko ima želju da je
shvati.” Ona je preporučila svoje spise kao pomagalo koje će dovesti ljude
“natrag Reči koju su zanemarili da slede”. (5
T
663)
Poslednja tačka je izuzetno važna. Elen Vajt
je uvek naglašavala da je njena uloga da ljudima ukaže na Bibliju. “Duh nije
dat”, pisala je, “niti će ikada biti dat, da zameni Bibliju. Sveto pismo
izričito kaže da je Božja reč merilo kojim se mora ispitati svaka nauka i svako
iskustvo.” (
GC 9) Tako, nastavlja ona, njena
proročka služba mora takođe biti proverena Biblijom. Ona svoje spise nije
smatrala zamenom za Bibliju nego “manjim svetlom koje ljude i žene vodi većem
svetlu”. (
CM 125)
Za Elen Vajt, lično proučavanje Biblije je
od najveće važnosti za svakog hrišćanina. Taj način proučavanja biće posebno
značajan u poslednje dane zemaljske istorije. Na kraju vremena, tvrdi ona,
“sotona primenjuje svako lukavstvo da spreči ljude da steknu znanja iz Biblije,
jer njeno jasno učenje otkriva njegove prevareznanja”. (
GC
593) Tako proučavanje Biblije postaje deo borbe poslednjeg
vremena. I “samo oni”, tvrdi ona, “koji su svoje duše ojačali istinama Biblije
moći će da podnesu poslednju veliku borbu.” ( GC
593.594)
Ova misao dovodi nas do pete opširne i
značajne teme u spisima Elen Vajt – do Drugog Hristovog dolaska.
Za Elen Vajt Drugi dolazak bio je središnja
tema po važnosti, od vremena njenog obraćenja u mileritskom iskustvu četrdesetih
godina prošloga veka. Stvarnost blizine adventa preovladavala je u njenom životu
i oblikovala njenu spisateljsku karijeru. U skladu sa tim povezala je ostalih
šest tema o kojima smo raspravljali. Tako je Drugi dolazak najznačajnija tačka
istine u Bibliji, to je vrhunac spasenja u Hristu, to je znak početka kraja
velikog sukoba između dobra i zla, to je glavni izraz Božje ljubavi, to je
smisao trostruke anđeoske vesti, i to nam omogućava da živimo hrišćanskim
životom. Drugi dolazak je uticao na svaku misao Elen Vajt.
Ona je smatrala da Drugi dolazak mora biti u
središtu aktivnosti adventističkih hrišćana. “Sve naše propovedi,” kazala je,
“treba jasno da pokažu da mi čekamo, radimo i molimo se za dolazak Božjeg Sina.
Njegov dolazak je naša nada. Ova nada treba da prožme sve naše reči i dela, sva
naša druženja i odnose.” ( Ev
220)
Za Elen Vajt Hristov dolazak nije bio samo
buduća realnost, on doprinosi stvaranju osećanja blizine koja zahteva hitnost u
propovedanju te vesti celome svetu, tim više kako se vreme skraćuje. ”Oglasite
uzbunu po celome svetu”, pisala je. “Recite ljudima da je dan Gospodnji blizu i
da veoma žuri. Nikoga nemojte ostaviti bez opomene… Nemamo vremena za gubljenje…
Gospodnji dolazak nam je bliži nego kad smo poverovali. Velika borba približava
se svome kraju. Svaki izveštaj o nesrećama na moru ili kopnu, svedoči o
činjenici da se ‘kraj svemu približi’. O tome govore ratovi i glasovi o
ratovima… Gospod dolazi. Već čujemo korake Boga koji se približava… Pripravimo
mu put obavljanjem svog dela posla u pripremanju ljudi za taj slavan dan.”
(
Ev
218. 219) Bila je to istina o adventu i blizina tog događaja, koji
je postavljen kao cilj adventističkog misijskog delovanja.
Elen Vajt je blisko usmerila svoje
razmatranje na Drugi dolazak i njegovu misijsku ulogu a kao jasna posledica toga
i na apokaliptične Knjige Danilo i Otkrivenje. Te knjige i slika o kraju vremena
našle su posebno mesto u njenom učenju i spisima. “Potrebno je da mnogo dublje
istražujemo Božju Reč”, pisala je 1896: “Danilovoj knjizi i Otkrivenju treba
posvetiti pažnju kao nikada ranije u istoriji našeg dela.” (
Ev
577) Iznova nas je požurivala: “Potrebno je da Otkrivenje
proučavamo dublje i marljivije i ozbiljnije iznosimo njegove istine. To su
istine koje se tiču svih ljudi koji žive u ovim poslednjim danima.” (
Ev
197)
Spisi Elen Vajt o Drugom dolasku pokazuju da
je sledila uputstva koja je upućivala drugima – da proučavaju knjigu proroka
Danila i Otkrivenja. Njeni spisi svuda se dotiču ili bave ovim dvema
apokaliptičnim knjigama.
Elen Vajt je napisala neke od svojih
najnadahnutijih spisa u vezi sa mnogim događajima povezanim sa Drugim dolaskom.
Prikazujući sam Drugi dolazak ovako piše: “Božji narod čuje jasan, melodičan
glas kako govori ‘podignite glavu’, i kad podignu pogled prema nebu, vidi dugu
obećanja. Crni, preteći oblaci koji su prekrivali nebeski svod sada se
razdvajaju i kao Sefan slobodno gledaju u Nebo i vide Božju slavu i Sina
čovečijega gde sedi na svom prestolu…
Zli s užasom i čuđenjem gledaju prizor, dok
pravedni u svečanoj radosti posmatraju znak svog izbavljenja. Izgleda da se sve
u prirodi poremetilo… Usred razljućenog neba svetli prostor neopisive slave,
odakle dolazi Božji glas kao glas mnogih voda govoreći: ‘Svršeno je!’
(Otkrivenje 16,17)
Taj glas potresa nebesa i Zemlju. Nastaje
silan potres… Kao da se nebeski svod otvara i zatvara. Kao da za trenutak kroz
njega bljesne slava s Božjeg prestola… Najponosniji gradovi sravnjeni su sa
zemljom… Zidine zatvora se ruše, a Božji narod koji je u njima bio zatvoren zbog
svoje vere sada je slobodan.” ( VB
547. 548)
Način na koji Elen Vajt opisuje vaskrsenje
pravednih isto je tako ohrabrujuć. “Usred posrtanja Zemlje, bljeskova munja i
tutnjave gromova, glas Božjeg Sina poziva svete koji spavaju… Širom cele Zemlje
mrtvi će čuti ovaj glas i oni koji ga čuju oživeće…
Živi pravedni se preobražavaju ‘u trenuću
oka’. Božjim glasom su proslavljeni; sad su besmrtni i sa vaskrslim svetima
odneseni su u susret Gospodu… Sveti anđeli donose malu decu u naručje majkama.
Prijatelji dugo rastavljeni smrću, opet su sjedinjeni da se nikad više ne
rastanu i s pesmama radosti zajedno ulaze do Božjeg grada.” (
VB
645.646)
Od svih opisa iskustava koje je dala Elen
Vajt u vezi sa Drugim dolaskom, izgleda da su oni o životu na novoj zemlji
najdirljiviji. “Tamo će”, pisala je, “besmrtni umovi s nepresušnim uživanjem
proučavati čudesa stvaralačke moći, tajne spasonosne ljubavi… Svaka sposobnost
će se razviti, svaka mogućnost povećati… Tamo se mogu ostvariti najveći
poduhvati, dostignuti najuzvišenije težnje, ispuniti najveće želje, i još uvek
će se pojavljivati nove visine koje treba savladati, nova čuda za divljenje,
nove istine za razumevanje, novi predmeti da pokrenu sile uma, duše i tela.”
(
VB
582)
Kao što možemo videti iz ranijih odlomaka
nisu samo spomenuti događaji u vezi s Drugim dolaskom, oblikovali glavne teme u
spisima Elen Vajt, već je i njeno doživljavanje stvarnosti tih događaja
nadahnjivalo njenu dušu. Taj tematski skup utro je smernice njenim spisima i
usmerio njen život.
Bliska tema Elen Vajt, u vezi s razumevanjem
Drugog dolaska je sledeća, šesta tema, koja nam pomaže da povežemo
njen život i spise. Ta tema je Vest tri anđela iz Otkrivenja 14,6-12. i vest
koju ima Hrišćanska adventistička crkva.
Vest trećeg anđela i
adventističko poslanje
Tekst Otkrivenja 14,6-12. sa svojim opisom
vesti tri anđela kako je to videla Elen Vajt, nalazi se u samom središtu
prepoznatljivosti adventističkih hrišćana. Ona je od samog početka svoje službe
pa do smrti, blizu 71 godinu kasnije, smatrala da je Bog dao adventistima
posebnu ulogu u propovedanju vesti trećeg anđela.
Otkrijte doživljaj poslanja u njenim rečima:
“U posebnom smislu adventistički hrišćani upućeni su ovome svetu kao stražari i
nosioci svetlosti. Njima je poverena poslednja opomena ovom svetu koji propada…
Njima je bilo povereno delo koje je imalo najveću važnost da objave prvu, drugu
i treću anđeosku vest. Ne postoji nijedan drugi značajniji posao.
Oni ne smu da dopuste da bilo šta drugo zaokupi njihovu pažnju.
Nama su date najsvečanije istine koje su
ikada bile poverene smrtnicima da ih objavimo svetu. Objavljivanje ovih istina
treba da bude naš posao. Svet treba upozoriti, a Božji narod treba da verno živi
u skladu s istinom.” (9 T
19)
Kao i ostale adventističke vođe, Elen Vajt
je videla tri anđeoske vesti kao “savršeni lanac istine” (
EW
256), koji se proteže od 1840-tih pa do kraja vremena. Prva vest
(jer dođe čas suda Njegova) zaključili su, bila je pokrenuta propovedanjem
Viliama Milera između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, dok se druga
(pad Vavilona) počela propovedati 1843. godine, kada su vernici koji su verovali
u Drugi dolazak, bivali isključivani iz svojih crkava jer su verovali u
biblijsku doktrinu, u Drugi dolazak pre hiljadugodišnjice.
Te dve vesti bile su važne, ali su
pripremile put za propovedanje treće anđeoske vesti. U trećoj vesti adventizam
je uočio svoju misiju i jedinstveni identitet. Elen Vajt a i ostali
svetkovatelji Subote, smatrali su da: “Kada je Hristos ušao u Svetinju nad
svetinjama u nebeskom Svetištu (oktobra 1844) da obavi završno delo pomirenja,
On je time svojim slugama poverio poslednju vest milosti koju treba objaviti
ovome svetu. To je opomena trećeg anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja. Odmah
zatim, sledeći to objašnjenje, prorok je video Sina čovečijeg kako dolazi u
slavi da žanje žetvu zemaljsku.” ( SR
379)
Elen Vajt smatra da je “ona (vest trećeg
anđela) poslednja vest svetu” koji će uskoro biti uništen. “Nema više (vesti)
koje će uslediti, nema više poziva milosti koji će biti upućeni; ova vest će
obaviti svoj posao. Kakvo poverenje!” (5 T
206.207)
Elen smatra da će propovedanje treće
anđeoske vesti (uz prve dve) biti prošireno širom sveta. Ovo potvrđuje uverenje
utemeljeno na tekstu iz Otkrivenja 14,6-12, da je Hrišćanska adventistička crkva
neposredno dobila zadatak da objavi evanđeosku vest u svim krajevima sveta.
Elen Vajt je objavila da treća anđeoska vest
nije trebalo samo da ima opšti značaj, već mora biti objavljena da ispita
ljudska bića. “Treća anđeoska vest mora da izvrši svoj posao odvajanja ljudi
koji će zauzeti svoj stav utemeljen na večnoj istini.” Ova vest je “pitanje
života i smrti”. (6 T
61). Ponovo je pisala: “Gospodu je bilo po volji da vest trećeg anđela
poveri svome narodu kao sudbonosnu vest svetu. Jovan posmatra poseban narod,
odvojen od sveta, koji neće da se pokloni zveri i “ikoni njezinoj”, nego nosi na
sibi Božji pečat i svetkuje njegov dan od odmora – sedmi dan, koji treba da
svetkuju svi, kao uspomenu na živoga Boga, Stvoritelja Neba i Zemlje. O ovom
narodu apostol piše: “Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru
Isusovu.” (Otkrivenje 14,12; Ev
233)
Tako u središtu adventističkog shvatanja
treće anđeoske vesti otkrivamo trajnost Božjeg zakona i obnovu biblijske Subote.
Prvi adventisti zapazili su te elemente u trećoj vesti. Razumeli su aspekt
velike borbe iz Otkrivenja 13. i 14. glave što je otkrilo one koji su nosili žig
zveri protiv onih koji drže sve Božje zapovesti.
Ali, ono što su mnogi prevideli u trećoj
anđeoskoj vesti bilo je značenje “vere Isusove”. To je glavna misao koju je Elen Vajt uputila
učesnicima zasedanja Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu. Vera
Isusova (što sa grčkog može biti prevedeno kao vera u Isusa), naglasila je,
znači “Isus je postao nosilac greha da bi mogao da postane Spasitelj koji
oprašta grehe… Došao je na naš svet i uzeo naše grehe da bismo mogli primiti
Njegovu pravednost. Vera u Hristovu sposobnost da nas spase široko, sasvim i
potpuno je vera Isusova.” (1888. Materials
217) Tako je drugom prilikom mogla da kaže da je “opravdanje verom… treća
anđeoska vest u stvarnosti (istina)”. (1 SM
372)
Iz perspektive Elen Vajt, treća anđeoska
vest spaja Zakon i Jevanđelje. Dokle god su adventisti prenaglašavali Zakon i
Subotu na štetu Jevanđelju i milosti nisu u celosti propovedali treću anđeosku
vest. To je bila slabost zajednice do 1888. godine. Ali počevši od 1888. i
potpunijim razumevanjem treće anđeoske vesti od strane adventista, Elen Vajt je
mogla da izjavi da su adventisti imali potpunu vest i da je “glasna vika trećeg
anđela počela saznanjem o opravdanju u Hristu, u Spasitelju koji oprašta grehe”.
(1
SM
363)
Važnost treće anđeoske vesti i njenog
imperativa za sveopštom misijom nalazi se u samom središtu misli Elen Vajt kao
jedna od najvažnijih tema. Kao i druge glavne teme, i ona je povezana sa ostalih
šest.
Pre nego što odemo dalje od teme vesti
trećeg anđela, naglasićemo da Elen Vajt u svojim spisima nije naglašavala samo
Zakon, Subotu, opravdanje verom, veliku borbu i ostale važne tačke neposredno
povezane sa trećom vešću, već je mnogo pisala o vaspitanju, zdravlju, izdavačkom
delu i evanđeoskoj službi.
Adventističko vaspitavanje upućivalo je
ljude kako da šire treću anđeosku vest. Zdravstvena vest (desna ruka trećeg
anđela; vidi: 1 T
486) bila je tu da pomogne ljudima da budu zdraviji, da bi još uspešnije
mogli da propovedaju adventističku vest i da druge vode istini svedočenjem
adventističkih zdravstvenih ustanova. Izdavačka delatnost i propovednički
programi postojali su samo zato da se širi poslednja vest svetu, pre poslednje
žetve prema tekstu iz Otkrivenja 14,14-20.
Treća anđeoska vijest takođe je povezana s
poslednjom temom Elen Vajt koju ćemo proučiti u kratkom pregledu o svakodnevnom
hršćanskom životu i razvoju karaktera.
Praktično hršćanstvo i razvoj
hršćanskog karaktera
Hrišćanstvo, kako ga je videla Elen Vajt,
mora da utiče na svakodnevni život. Istinsko hrišćanstvo menja ljude iznutra
prema . Ono menja njihovo srce, a ta unutrašnja promena ako je istinska prenosi
se na porodične odnose, školu, posao i upotrebu slobodnog vremena. Veliki obim
materijala, koji je Elen Vajt napisala o rekreaciji, braku, zdravlju, o upotrebi
slobodnog vremena, sposobnosti i sličnim temama, govori o praktičnoj vrednosti
hrišćanstva.
Verovanje u iskustvo obraćenja koje menja
srce, podrazumeva njene mnoge savete o praktičnom hrišćanstvu. To verovanje je
dovelo do shvatanja da spoljne akcije proizlaze iz unutrašnjih motiva. Tako kad
je neko obraćen, to je samo prirodni tok hrišćanskog života u sili Božjeg
Duha.
Elen Vajt prikazuje suštinu praktičnog
hrišćanstva - biti sličan Isusu umesto prepuštanja života po naželima sotoninog
carstva. Podvlačeći Isusov put nasuprot sotoninom putu, istakla je zapravo dva
načela koja su suštinski u suprotnosti jedno s drugim. “Greh”, dokazuje ona,
“potekao je iz sebičnosti.” S druge strane, samopožrtvovna ljubav je “veliko
načelo koje je zakon života u svemiru”. “Anđeli slave nalaze svoju radost u
davanju… Slava našeg Boga je u davanju.” ( DA
20.21) Isus je prikazao zakon samopožrtvovne ljubavi u svakodnevnom
životu. On nije došao samo zato da bi umro za nas, nego “da pruži primer u
poslušnosti”. Hristos je “otkrio karakter suprotan sotoninom”. (
DA
24.25)
Iz perspektive Elen Vajt, ljudi će živeti
ili u skladu sa principom sotonskog carstva (sebičnost), ili u skladu sa
načelima Božjeg carstva (samopožrtvovna ljubav). Ne postoji druga mogućnost. To
ne mogu ni ljudski principi držani samo u njihovim srcima i umovima. Principi
motivišu svakodnevni život. Tako ona piše da “ljubav ne može više postojati, ako
se ne otkriva u spoljašnjim delima niti se vatra može držati bez goriva”.
(1
T
695) Ono što smo u svom unutrašnjem biću to ćemo pokazivati u
praktičnim iskustvima iz svakodnevnog života.
Promena u životu koji je nazidan na
sotonskim principima u onaj utemeljen na Hristovim principima nastaje kada osoba
preda svoj život Isusu. “Kad je čovek obraćen Bogu”, čitamo, “tada nastaje novi
moralni ukus, prima se nova pokretačka snaga i on voli ono što i Bog voli”.
(1
SM
336) Ta nova pokretačka snaga vodiće osobe u želji da “budu tako
svete u našoj sferi kao što je Bog svet u svojoj. Da bismo pokazali svoje
sposobnosti treba da se odlučimo za istinu, ljubav i savršenstvo božanskog
karaktera.” (1 SM
337)
Ukratko, hrišćani osnaženi Božjom milošću
teže da u svakodnevnom životu budu kao Isus. Oni oponašaju Njegov karakter. Ali,
Elen pažljivo dodaje, “mi ne možemo biti kao uzor” kao Hristos po karakteru, već
misli “da Ga možemo oponašati i biti Mu slični”. (RH, 5. februar 1895) Bog nam
daje svoju milost koja prašta kad mi “pogrešimo… u svome naporu da oponašamo
božanski uzor”. (1 SM
337)
I kao što je ljubav glavna osobina Boga i
suštinski razlog u velikom sukobu, ona je takođe u središtu značenja razvoja
hristolikog karaktera koji se ogleda u praktičnim odnosima u svakodnevnom
životu. Elen Vajt ukazuje, “gdje god je jedinstvo s Hristom tamo je ljubav. Koji
god rod mi donosimo, ako nedostaje ljubav, ništa nismo postigli. Ljubav prema
Bogu i našim bližnjima je suština naše religije. Niko ne može da voli Hrista, a ne voleti
Njegovu decu. Kada smo ujedinjeni s Hristom tada imamo Hristov um. Čistota i
ljubav blistaju iz takvog karaktera, krotost i istina nadgledaju život”.
Ona nastavlja dalje i kaže da se čak i
“izraz lica menja. Hristos boraveći u duši daje preobražavajuću silu i
spoljašnji izgled svjedoči o miru i radosti koje u njoj vladaju”. (1
SM
337)
Biti dete Božje, Elen Vajt iznova naglašava,
u mnogim kontekstima, znači promenu na svakom području svakodnevnog života. To
znači odbacivanje grubog ponašanja i destruktivnog načina ophođenja. Međutim,
hrišćanski život obuhvata mnogo više od toga. Zapravo, odbaciti aktivnosti,
gledišta i ponašanje ne znači ništa samo po sebi. Pravi hrišćanin napušta
stavove i aktivnosti koje nisu hršćanske, što je svakako važno, ali to je samo
uvod u prihvatanje Hristovih, aktivnih, pozitivnih karakteristika. To je
nadgradnja, a ne samo čišćenje i daje odgovor na pitanje šta znači živeti kao
Isus.
Kakav je bio Isus? Elen Vajt to lepo opisuje
u uvodnim rečima knjige Služba isceljivanja, kad piše da je “naš
Gospod Isus Hristos došao na ovaj svet da neumorno služi ljudskim potrebama”.
(
MH
17) Došao je da služi drugima, da im pomaže i daje reči istine. U
tome je On naš primer.
Ona nas iznova upozorava da u svome služenju
budemo kao Isus. Hrišćanski rad ljubavi za druge, naglašava ona, je naša ‘lična
odgovornost’ u kojoj nas niko “ne može zameniti”. (
MH
147) Mnogo hrišćana, dodaje ona, propuštaju da se uključe u
objavljivanje Božje ljubavi.
Nije slučajno što knjiga Vaspitanje počinje
i završava se savetima o službi drugima. Život posvećen službi umesto
sebičnosti, prešao je iz sotonskog u Hristovo carstvo. Kao rezultat toga, Elen
Vajt može da piše o onima koji konačno ulaze u nebesko carstvo koji nisu samo
našli “svoju najveću radost” u službi dok su na Zemlji, nego je ta “najveća
radost” stvorila u njima novu spremnost da služe drugima i da budu slični Isusu.
(
Ed
309)
Elem čak povezuje svoju raspravu o
hršćanskoj savršenosti sa Božjim karakterom u svakodnevnom životu. U knjizi Hristove
očigledne pouke, ona primećuje da
“Hristos sa neopisivom čežnjom čeka da se otkrije u svojoj Crkvi. Kada Hristov
karakter bude savršeno prikazan u Njegovm narodu, tada će On doći da ih proglasi
svojima.” (
COL 69)
Mnogi su čitali ovaj odlomak, a nisu
pažljivo čitali sam kontekst. Kao rezultat takvog pristupa, oni su u njega
umetnuli značenje koje se ne može naći u samom tekstu. Dve stranice ranije
objašnjavaju njenu nameru. Ona jasno kaže da Hristos čezne da se pokaže u srcima
ljudi i da će oni koji su Ga prihvatili ostaviti sebični stil žviota primeren
sotoninom carstvu. Umesto toga oni će služiti drugima, govoriti im o Božjoj
dobroti i činiti ono što je dobro. Oni će postajati sve sličniji Hristu, jer su
primili “Duh Hristov – Duh nesebične ljubavi i rada za druge”. Kao rezultat
toga, kaže ona svojim čitaocima, “vaša ljubav neka bude savršena. Sve više ćete
odsjajivati sličnost Hristu u svemu što je čisto, uzvišeno i ljubazno”. (
COL
67.68) Dakle, pokazivati Hristov karakter savršenim znači
dopustiti Mu da u našem svakodnevnom životu pokaže svoju ljubav.
S tom mišlju završili smo krug razgovora o glavnim temama u spisima Elen Vajt. Započeli smo razgovorom o Božjoj ljubavi i o izazovu te ljubavi u velikom sukobu. Sada ćemo završiti s mišlju da su “posljednji zraci milostivog svetla, poslednja vest milosti date ovome svetu, a to je otkrivenje Njegovog karaktera ljubavi. Deca Božja treba da pokažu Njegovu slavu. U svom životu i karakteru oni otkrivaju šta je Božja milost učinila za njih.” ( COL 415.416) Oni će biti dokaz da je Bog stvarno ljubav i da Njegova spasonosna milost menja i karakter i dela.
Velika borba, Božja ljubav i ostale velike
teme u spisima Elen Vajt nisu suština za apstraktne diskusije. Daleko od toga.
One se tiču našeg svakodnevnog života. Svako od nas svakog dana mora da izabere
da živi u stvarnom svetu, prihvatajući ili Božja ili sotonina načela. Bog nam je
dao spise Elen Vajt da bi nas vodili u tom svakodnevnom izboru. Njihova svrha je
da nam pomognu da donesemo odluke koje će se svojom delotvornošću pokazati i u
večnosti.
Hvala Bogu na svim Njegovim blagoslovima!