< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >

Grešniku je potreban Hristos

 

 

 

Čoveku su prilikom stvaranja bile darovane plemenite sposobnosti i dobro uravnotežen um. Bio je savršen kao biće, i u savršenom skladu sa Bogom. Njegove misli bile su čiste, njegovi ciljevi sveti. Ali neposlušnost je izopačila njegove sposobnosti i umesto ljubavi pojavila se sebičnost. Prestup je tako oslabio njegovu prirodu da se svojom silom više nije mogao odupreti sili zla. Postao je sotonin rob i ostao bi to zauvek da se sam Bog nije umešao. Kušač je nameravao da spreči plan sa kojim je Bog stvorio čoveka i da Zemlju ispuni tugom i očajanjem. Hteo je da sva ta zla predstavi kao posledicu Božjeg čina stvaranja čoveka.

U svom bezgrešnom stanju čovek je održavao radosnu vezu sa Onim u kome je “sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2, 3) Ali posle počinjenog greha svetost mu više nije pričinjavala radost i on je pokušao da se sakrije od Božjeg prisustva. Nepreporođeno srce i sada se nalazi u takvom stanju. Ono nije u skladu sa Bogom, niti nalazi radost u zajednici sa Njim. Grešnik ne bi mogao da bude srećan u Bošjem prisustvu; njemu bi društvo svetih bića bilo neugodno. Kad bi mu i bilo dozvoljeno da uđe u Nebo, ono mu ne bi pružilo nikakve radosti. Duh nesebične ljubavi koji tamo vlada - svako srce sjedinjeno sa srcem Beskrajne ljubavi - ne bi našao odjeka u njegovoj duši. Njegove misli, njegovi interesi, njegove pobude, sve bi bilo suprotno onom što pokreće bezgrešne nebeske stanovnike. On bi bio neskladna nota u melodiji Neba. Nebo bi za njega bilo mesto mučenja; on bi čeznuo da se sakrije od Onog koji je svetlost i središte radosti Neba: oni se sami isključuju svojom nepodobnošću za nebesku zajednicu. Božja slava bila bi za njih oganj koji spaljuje. Oni bi radosno pozdravili uništenje, samo da se sakriju od lica Onog koji je umro da ih otkupi.

Nama je nemoguće da se sami izbavimo iz ponora greha u koji smo pali. Naša srca su zla i mi ih ne možemo promeniti. “Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko!” “Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjem niti može!” ( O Jovu 14, 4; Rimljanima 8,7) Obrazovanje, kultura, služenje voljom, ljudski napori, sve to ima svoju oblast delovanja, ali je tu bespomoćno. Možda se time može postići formalna pravilnost u ponašanju, ali se ne može promeniti srce; ne mogu se očistiti izvori života. Postoji sila koja deluje iznutra, novi život odozgo, da bi čovek mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos. Samo Njegova milost može da pokrene zamrle sposobnosti duše i privuče ih Bogu, svetosti.

Spasitelj je rekao: “Ako se ko nanovo ne rodi”, ako ne primi novo srce, nove želje, namere i pobude koje vode u novi život, “ne može videti carstva Božjega”. (Jovan 3, 3) Misao da je dovoljno razvijati samo ono dobro koje u čoveku po prirodi postoji - sudbonosna je zabluda. “A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume jer treba duhovno da se razgleda.” “Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi.”(1. Korinćanima 2, 14; Jovan 3,7) O Hristu je napisano: - “ jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli dpasti”. ( Jovan 1,4; Dela 4, 12)

Nije dovoljno osetiti Božju blagost, videti dobronamernost i očinsku nežnost Njegovog karaktera. Nije dovoljno prepoznati mudrost i pravednost Njegovog zakona, razumeti da je utemeljen na večnom načelu ljubavi. Apostol Pavle je sve to video kad je uskliknuo: “Hvalim zakon da je dobar!” “Tako je dakle zakon svet i zaposvest sveta i pravedna i dobra!”
Ali dodaje, ispunjen gorčinom svoje duševne muke i očajanjem: “A ja sam telesan, prodan pod greh!” (Rimljanima 7,16. 12.14) On je čeznuo za čistotom pravednošću, koju nije mogao da postigne svojom silom i zato uzvikuje: “Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rimljanima 7, 24) Taj isti krik otimao se iz umornih srca u svim zemljama i u sva vremena. Ali svima može se dati samo jedan jedini odgovor: “Gle, Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta!” (Jovan 1, 29)

Božji Duh pokušavao je ovu istinu da prikaže simbolično na više načina i objasni je ljudima koji čeznu da se oslobode tereta krivice. Kad je bežao iz svog očinskog doma, pošto je zgrešio prevarivši Isava, Jakova je tištalo saosećanje krivice. Usamljenog i pogonjenog od svega mučili misao i strah da ga je njegov greh odvojio od Boga, da ga je Nebo odbacilo. Obuzet žalošću, legao je na golu zemlju da se odmori, okružen samognim bregovima i zvezdanim nebom iznad sebe. Dok je spavao, čudna je svetlost pordrla u njegov san; i gle, da poljane na kojoj je ležao nejasni obrisi beskrajnih lestava kao da su se uzdizali sve do samih vrata Neba, punih anđela koji se penju i silaze, dok iz slavnih visina odjekuje božanski glas objavljujući vest utehe i nade. Tako je Jakov upoznao Onog koji će zadovoljiti potrebe i čežnje njegove duše - Spasitelja. Ispunjen radošću i zahvalnošću, gledao je pokazani put kojim on, grešnik, može da obnovi zajednicu sa Bogom. Zagotnetne lestve iz njegovog sna predstavljale su Isusa, jedinog posrednika između Boga i čoveka.

Bio je to isti simbol na koji se Hristos pozvao u razgovoru sa Natanilom, kad je rekao: “Videćete nebo otvoreno i anđele Božje gde se penju i silaze k Sinu čovečijemu.” (Jovan 1, 51) Odmetnuvši se, čovek se odvojio od Boga; Zemlja je bila odsečena od Neba. Preko provalije koja ih je razdvajala nije se moglo uspostaviti zajedništvo. Ali preko Hrista Zemalja je ponovo povezana sa Nebom. Svojim zaslugama Hristos je premostio provaliju koju je napravio greh, tako da anđeoski pomoćnici mogu da održavaju vezu sa ljudima. Hristos je povezao grešnog čoveka, slabog i bespomoćnog, sa Izvorom beskrajne sile.

Ali uzalud svi ljudski snovi o napretku, uzalud svi napori da se čovečanstvo uzdigne, ako se zanemaruje jedini Izvor nade i pomoći grešnom rodu. “Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni” (Jakov 1,17) dolazi od Boga. Bez njega nema pravog savršenstva karaktera. A jedini put Bogu je Hristos! On kaže: “Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me!” (Jovan 14,6)

Božje srce čezne za svojom decom na Zemlji ljubavlju koja je jača od smrti. Dajući svog Sina, On nam je u tom jednom daru darovao celo Nebo. Spasiteljev život i smrt i posredovanje, služba anđela, militve Duha, i iznad svega, delovanje Oca preko svih, stalno učestvovanje nebeskih bića - sve to stavljeno je u službu čovekovog otkupljenja.

O, razmišljajmo o pudesnoj žrtvi koja je prinesena za nas! Pokušajmo da procenimo trud i energiju koju Nebo ulaže da bi ponovo zadobilo izgubljene i vratilo ih u Očev dom! Snažniji podsticaji i moćnija sredstva nikad se ne bi mogli pokrenuti; nepojmljiva nagrada onome koji čini dobro, radosti Neba, društvo anđela, zajednica i ljubav Boga i Njegovog Sina, usavršavanje i razvijanje svih naših sposobnosti u toku večnih vremena - zar to nisu dovoljno snažni podsticaji i ohrabrenja koji nas mogu pokrenuti da svoja srca predamo u dragovoljnu službu svom Stvoritelju i Otkupitelju?

A s druge strane, Božja reč iznosi nam osudu koju je Bog izrekao protiv greha, neizbežnu kaznu, propadanje našeg karaktera i konačno uništenje, kao opomenu da ne služimo sotoni.

Zar nećemo ceniti Božju milost? Šta bi On još mogao da učini?
Uspostavimo pravilan odnos sa Onim koji nas je ljubio čudesnom ljubavlju. Poslužimo se sredstvima koja nam je stavio na raspolaganje da bismo mogli da se preobrazimo u Njegovo obličje, ponovo uspostavimo zajednicu sa anđelima koji nam služe i obnovimo sklad i vezu sa Ocem i sa Sinom.

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >