18. ZAŠTO KRŠTENJE

        Ja ću pokušati postepeno i polako da uđem u problem hrišćanskih obreda. Tema nije ni malo jednostavna, jer su razlike u hrišćanskim crkvama zaista velike. Usput da kažem i to da me je neko pitao: "Biblije su različite, kako ćemo znati koja je prava istina?" i tako dalje. Ja bih vas još jedanput podsetio i želim da to naglasim dobro: Biblija je jedna. Postoji utvrđena biblijska istina. Razlike koje postoje su toliko minimalne, da su takoreći beznačajne kada su u pitanju centralne biblijske istine. Zato verujem da je velika zabluda baviti se problemom da mi ne znamo koja je istina itd. Biblijska istina je jedna, i svako ko želi može utvrditi tu istinu i niko ne može imati izgovora da nije mogao utvrditi tu istinu. Naravno, ko hoće da ne pronađe biblijsku istinu, on to takođe može. Namerno će onda izbeći da pronađe biblijsku istinu. U ovom predavanju govorimo o hrišćanskim obredima. Ja ću ovde spomenuti tri centralna obreda koja postoje u hrišćanskoj crkvi. Ja ću spomenuti prva dva znatno brže, jer se nadam da ćemo imati prilike da o tome i kasnije govorimo, ali se osećam dužnim da ih spomenem, a na krštenju ćemo se zadržati duže. Tri obreda koje je Hristos ostavio svojoj crkvi su: obred Večere Gospodnje ili pričesti, euharistije, obred pranja nogu i obred krštenja. Zato prvo nekoliko reči o obredu pričesti.

        Otvorićemo Bibliju u Prvoj poslanici Korinćanima, 11. poglavlje. Čitaćemo od 23. stiha: "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb. I zahvalivši prelomi i reče: 'Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi, ovo činite meni za spomen.'... Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe. Tako koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije." O čemu je reč? Možda bi bilo dobro da se ponovo preselimo u tu malu prostoriju, sobu, u kojoj se Hristos nalazio te poslednje sedmice pre nego što je bio razapet. On je sedeo zajedno sa svojim učenicima oko stola, ustvari nije sedeo, ja sam vam to već kazao. Sećate se kako su oni obično obedovali? Bili su naslonjeni verovatno na lakat, na ruku, imali su male jastuke koje su stavljali, a tu je bio taj mali sto na kom je bila hrana. Hristos je iskoristio simbole, to jest hleb i čašu, koji su se nalazili na tom stolu, i želeo je da nam ostavi nešto, da nam ostavi obred kog ćemo moći da se sećamo, pun dubokog značenja.

        Naime, On je uzeo hleb koji je bio na tom stolu, i hleb je uporedio sa svojim telom. Takođe je uzeo sok, grožđani sok ili vino, širu, i kazao je: "Ovo je krv moja." "Ovo je telo moje, ovo je krv moja." Zašto je Hristos o tome govorio? Ja sam vam već govorio o Hristovoj smrti na krstu Golgote. S biblijske tačke gledišta, Hristova smrt na krstu Golgote, i tri dana kasnije vaskrsenje, su najveći događaji u istoriji hrišćanstva. Zato je Hristos želeo da se sećamo tog dana. Kako? Na taj način što ćemo s vremena na vreme koristiti ove simbole i sećati se Hristove smrti i vaskrsenja. Ovde su razlike ogromne u hrišćanstvu. Ja sam čitao iz Korinćanima poslanice izveštaj o toj večeri. "Poslednja večera", ja mislim da je Leonardo Da Vinči naslikao tu večeru gde Hristos sedi, mi verujemo da je to drugačije bilo, i uzima elemente koji su bili na stolu, i želeo je da svojim učenicima da jednu duboku i važnu pouku za njihov duhovni život. U Jevanđeljima takođe postoje slični izveštaji gde se spominju simboli koji su bili na stolu, hleb i vino. Hristos je svojom smrću obezbedio spasenje svima koji to žele.

        Pavle je kazao: "Ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb, i reče: 'Ovo je telo moje'" i tako dalje. Međutim, 25. stih: "ovo vi činite". Ne samo da su Hristovi učenici činili, nego svi drugi učenici, na osnovu apostola Pavla, su dobili zadatak da to isto čine. Kao što sam kazao, razlike u hrišćanstvu su ogromne kada je u pitanju hleb i vino. Prvo, u pravoslavnoj i katoličkoj crkvi postoji teorija koja se zove "transupstancijacija". Ona dolazi od dve reči: "trans" i "supstanca". Dakle, "promena supstance". O čemu je reč? Reč je o tome da se veruje, da kada se hleb i vino nađu na stolu, da u tom trenutku kada sveštenik blagoslovi taj hleb i to vino, da se hleb i vino pretvaraju u stvarno Hristovo telo i stvarnu Hristovu krv. To je učenje o transupstancijaciji. Problem koji naravno stoji iza ovoga jeste, da je Hristos kazao, što se u zapadnom delu često ponavlja, "ovo je telo moje", i zato je velika grupa teologa došla do zaključka, da u trenutku kada sveštenik blagoslovi hleb ili vino, da se taj hleb pretvara u stvarno Hristovo telo i vino u stvarnu Hristovu krv. Uostalom, misa, da li znate šta znači "misa"? "Misa" znači "žrtva". Tako većina teologa u katoličkoj crkvi smatra da Hristova žrtva na krstu Golgote nekako nije bila dovoljna, nego da se Hristos uvek iznova na neki misteriozni način žrtvuje.

        Reformatori, kao što je bio Martin Luter, nisu se mogli složiti sa učenjem o transupstancijaciji. Zašto? Jer su postojale mnoge zloupotrebe u katoličkoj crkvi zbog ovakvog verovanja. Naime, sveštenik je na neki način bio iznad Hrista. Kada sveštenik poželi, Hristos se žrtvuje, dakle. Ja verujem da je Bog iskoristio Lutera i pored njegovog burnog temperamenta. Ja sam kazao da je i Žan Kalvin bio Božji čovek. Neko me je pitao: "Ako je bio Božji čovek, zašto je dozvolio smrt Servetusa?" To je istina, on se složio sa smrću jednog lekara koji se zvao Servetus, Španac, u Ženevi, i to je jedna od najtamnijih mrlja u životu Žana Kalvina. Međutim, kad biste poznavali celu istorijsku pozadinu, onda bi stvar postala mnogo jasnija zašto se Kalvin složio s tim. Što se tiče Lutera, vi znate da je Luter imao jedan burni temperament, jednostavno, vrlo često je bio spreman da kaže mnogo štošta što nije trebalo da kaže. Ali, po mom shvatanju, u 16. veku ustati protiv inkvizicije i reći sve ono što je Luter kazao, trebalo je biti takav kao što je on bio, čovek koji se nije bojao smrti. Da je bio neki ponizni, mirni, nikada to ne bi mogao. Kada je Luter ustao i zakovao onih 95 teza na vrata Vitemberške crkve, onda je rimski papa kazao: "Gospode, ustani, i revnuj za delo svoje, jer divlji vepar je ušao u tvoj vinograd!" Luter je bio čovek koji je izmenio Evropu, u svakom slučaju.

        Dakle, sa svim svojim slabostima, kada čitate knjige istorije kod nas, onda stičete sasvim drugi utisak o Luteru. Međutim, ja verujem da je Bog iskoristio ovog čoveka da mnogobrojne zablude srednjega veka izmeni. Luter je takođe bio katolik, on nikada nije mislio da se odvoji od katoličke crkve, ali je to postepeno morao zbog učenja. On nije mogao da se složi sa učenjem o transupstancijaciji, tako da je on učio nešto što se zove konsupstancijacija. Šta to znači? To znači, on kaže ovako: "Nemoguće je da se hleb i vino, u trenutku kada sveštenik, on, gospodin sveštenik, blagoslovi, da se to stvarno pretvara u Hristovo telo i Hristovu krv. Ali Hristos je kazao: 'Ovo je telo moje.' Zato je Hristos prisutan u hlebu i u vinu, na kakav način, ja ne znam, ali On je tu." Zato se zove konsupstancijacija. Luter se ovim opisom nije puno udaljio od koncepta transupstancijacije.

        Drugi reformatori, kao što je bio Cvingli, Urlih Cvingli i neki drugi, ipak su došli do shvatanja koje mi danas nazivamo "simbolično shvatanje", tj. vera da se hleb i vino ne pretvaraju u stvarno Hristovo telo i stvarnu Hristovu krv, nego da su ovi elementi samo simboli koji nas podsećaju na veliki događaj na krstu Golgote. Ja ću još jedanput ponoviti ovaj zadnji stav, to je stav za koji ja verujem da je biblijski stav. Dakle, hleb i vino koje imamo prilikom pričesti, ja verujem da nije potrebno da se Hristos uvek iznova žrtvuje, da je Hristova smrt na krstu Golgote bila jednom zauvek sasvim dovoljna, ali da u tom trenutku hleb i vino predstavljaju simbole koji nas podsećaju na ono što se dogodilo 31. godine naše ere, na smrt Isusa Hrista na krstu Golgote. Ja sam duboko ubeđen takođe, ovo vas molim, poslušajte me dobro, da pričest ili večera Gospodnja imaju dvostruko značenje, da uvek kada vernik uzima hleb i vino on se vraća u prošlost, on jednostavno se seća tog najvećeg događaja, on zna da je Isus Hristos umro umesto njegovih greha, za njegove grehe.

        Ali u isto vreme on ide i u budućnost, jer spasenje koje je Isus Hristos izvojevao na krstu Golgote nije još uvek doživelo svoju istorijsku realizaciju, i vernik se nada i živi u nadi da će spasenje koje je ovde Hristos osigurao doživeti svoje ispunjenje kada On bude po drugi put došao. Otud ova tenzija, ova napetost između onoga što je bilo i onoga što će biti, jer Pavle kaže: "Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete ...", šta to znači "smrt Gospodnju obznanjujete"? Podsećate se. Dokle? "Dokle ne dođe." Dva elementa, prošlost, smrt na krstu Golgote, i budućnost, Hristov drugi dolazak. Ono što sam smatrao da je vrlo važno jeste sledeće: ja sam takođe ubeđen, dragi moji prijatelji, da se sa svakim iskrenim vernikom, kada uzima hleb i kada uzima čašu, u tom trenutku stvarno nešto zbiva. Ja verujem da je Bog na jedan poseban način prisutan prilikom večere Gospodnje. Ja ću ovo još jedanput ponoviti. Mislim da bi bila krajnost i neispravno reći da su to samo simboli, i da se ništa konačno ne zbiva. Ja u to ne verujem. Na osnovu vlastitog iskustva verujem, da kad god se čovek pripremi za večeru Gospodnju, da je Bog Duhom svojim tom prilikom prisutan na jedan poseban način u srcima vernika, i da Bog deluje, nešto se zbiva u tom trenutku. Zbiva se to da je Bog spreman da menja ljudsko srce. To je dan, takođe, kada čovek u svetlosti krsta ispituje samoga sebe. To je dan velike promene. Zato reći da je večera Gospodnja ili pričest samo jedan obični obred, ni to nije istina. Pokušajte da se pripremite za taj obred kao što to piše u Bibliji i ja verujem da ćete doživeti jedno posebno iskustvo.

        Kada slaviti večeru Gospodnju ili pričest? U različitim crkvama postoje razlike u tome. Zašto postoje razlike? Verujem zato što se za apostole kaže, u Delima apostolskim recimo, u 2. glavi, u 46. stihu piše: "I svaki dan bijahu jednako jednodušno u crkvi, i lomljahu hleb po kućama, i primahu hranu s radosti i u prostoti srca." Očito je da su se apostoli posle Hrista vrlo često sastajali, ovde kaže "svaki dan", i sećali su se smrti Isusa Hrista na krstu Golgote. Moje lično mišljenje je da to ne treba da bude suviše često jer bi to onda izgubilo svoj važni smisao, ali nije dobro ni da bude suviše dug period. Ako je crkva u pitanju dobro je da se odrede određeni termini kada će crkva učestvovati u večeri Gospodnjoj, kada će se sećati Hristove smrti na krstu Golgote, Njegovog tela koje se lomilo i Njegove krvi koja je bila prolivena, i kada će u isto vreme uputiti pogled u budućnost, i znati da će Isus doći i dati spasenje koje je dao svojom smrću na krstu Golgote.

        Postoji ono što se u teologiji naziva "već" i "ne još". To su termini vrlo bitni u teologiji. "Već", nešto se već dogodilo, ali to "već" je takođe povezano sa onim što "ne još". "Već" je ono što je Isus učinio na krstu Golgote, "ne još" je istorijska realizacija ili ispunjenje onoga što je Hristos učinio na krstu Golgote. Dakle, postoji u Bibliji česta napetost između "već" i "ne još". O pričesti su napisane knjige i knjige, i rasprave u istoriji hrišćanstva. Ovo je jedan rezime, ne može biti manji.

        Naći ćete diskusije u kojoj meri, kako, šta i tako dalje. Verujem da je biblijski stav da treba koristiti beskvasni hleb i bezalkoholno vino; zašto beskvasni hleb? Zato što kvasac često u Bibliji predstavlja greh. Kao što se kvasac širi, ja sam vam kazao, lančanom reakcijom, tako se i greh vrlo često širi. Zato smatram da bi trebalo koristiti beskvasni hleb i širu, a ne alkohol. Zašto? I tu postoje veliki problemi. Zamislite da ste vernik crkve, i da je ovde sada sto gde su postavljeni hleb i vino. I vi dolazite ovde sa dubokim ubeđenjem, svaki duhovni čovek će to razumeti, da ćete tu naći život. Isus je kazao: "Ja sam život. Ja sam hleb života." I vi verujete da ćete tu pronaći život, na tom malom stolu. Međutim, vi tu pronalazite alkohol, izađete iz te prostorije i kažete: "U redu, ako sam na tom stolu našao alkohol, zašto ne bih pio alkohol?" Mi ćemo u sledećem predavanju o tome govoriti, alkohol je uništio milione i milione porodica i brakova i dece na ovoj planeti. Umesto da nađete život na stolu života, vi nalazite smrt i opravdanje za alkohol. Duboko sam ubeđen da alkohol i hrišćanski um nemaju ništa zajedničko, ali vi to morate sami odlučiti.

        Drugi obred koji je Hristos ostavio svojoj crkvi je obred pranja nogu. Hajmo da čitamo nešto o tom obredu. Jevanđelje po Jovanu, 13. poglavlje, ovaj obred se praktikuje u nekim crkvama, dok se u drugim crkvama ne praktikuje. Istina je da rimski papa jedanput godišnje opere nekolicini rimskih siromaha noge da bi ispunio ovaj obred. Međutim, slušajte pažljivo šta je Hristos kazao svojim učenicima. Jevanđelje po Jovanu 13. glava, 1. stih: "A pred praznik, znajući Isus da mu dođe čas da pređe iz ovoga sveta k ocu, kako je ljubio svoje koji bijahu na svetu, do kraja ih ljubi. I po večeri, kad već đavo beše metnuo u srce Judi Simonovu Iskariotskome da ga izda, znajući Isus da mu sve otac dade u ruke, i da od Boga iziđe, i k Bogu ide, ustade od večere, i skide svoje haljine, i uze ubrus te se zapreže. Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše zapregnut." Sada ćete naći reakciju Simona Petra; zašto je ona postojala? Evo o čemu je reč. U zemljama gde se ovo događalo putevi su bili prašnjavi, i ako biste vi došli kod mene u goste, kao domaćina, moj prvi zadatak bi trebao da bude da moj sluga vama opere noge. Dakle, dužnost sluge je bila da opere noge. To je bila praktična potreba jer su noge bile prašnjave, mnogo se lakše spavalo posle toga. To je bio jedan običaj pažnje prema gostu koji je u vašoj kući. Dakle sluga je to radio. Međutim, šta se dogodilo ovom prilikom? Hristos je skandalizovao svoje učenike. Zanimljivo je, da pred Hristovu smrt, oni su se još uvek raspravljali ko je najveći među njima, ko će biti u budućoj vladi koju će On osnovati jedan od prvih ministara. Da bi odstranio na neki način tu ljudsku pustu želju za vladavinom nad drugima i oholost, Hristos je učinio nešto što je uznemirilo sve njih. On sam je skinuo, znate već šta su nosili, onu rimsku togu, skinuo je to, uzeo je peškir i počeo da pere noge učenicima. On je postao sluga, On, učitelj, rabin.

        Šta Petar kaže? 6. stih: "Onda dođe k Simonu Petru, i on mu reče: 'Gospode! Zar ti noge moje da opereš?' Isus odgovori i reče mu: 'Što ja činim ti sad ne znaš, ali ćeš posle doznati.' Reče mu Petar: 'Nikad ti nećeš oprati moje noge.' Isus mu odgovori: 'Ako te ne operem, nemaš dela sa mnom.' Reče mu Simon Petar: 'Gospode! Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu.'" Petar, kada je video da su stvari ozbiljne, kaže: "Ne samo noge, Gospode, operi me celog." "Isus mu reče: 'Opranome ...", ko je taj oprani? To je onaj koji je kršten već; "... ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist; i vi ste čisti, ali ne svi.' Jer znaše izdajnika svojega, zato reče: 'Niste svi čisti.' A kad im opra noge, uze haljine svoje, i sedavši opet za trpezu reče im: 'Znate li šta ja učinih vama? Vi zovete mene učiteljem i Gospodom, i pravo velite, jer jesam. Kad dakle ja oprah vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svoga, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako izvršujete.'"

        Ja mislim da je ovo jedan od najlepših obreda. Ja duboko verujem da u srcu prvobitnog greha čoveka, onog prvog koji je učinjen još u Edemskom vrtu, bila je želja za dominacijom nad drugima, želja da se čovek izdigne čak iznad Boga. I dan danas postoji želja da vladamo našim bližnjima. Obred pranja nogu nas uči da smo najsrećniji kada služimo svojim bližnjima. Biti sluga mom bližnjem, to znači ovaj obred, poniziti se do te mere, da sam spreman da operem noge svom bližnjem, da budem sluga. Naravno, ovo je simbol koji u sebi sadrži duboku, duboku poruku koja bi bila jedan izvanredan katalizator za ljudsko društvo. Služiti svom bližnjem, ljubiti ga do te mere, voleti ga, da je čovek spreman da mu služi. Isus kaže: "Kad ja, učitelj i Gospod, oprah vama noge, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Kad ovo znate, blago vama ako izvršujete." Divan obred, i on se obavlja u nekim crkvama, ja verujem da ćete imati prilike da to vidite. Na primer, obično postoje dve prostorije, u jednu prostoriju ide muški svet, u drugu prostoriju ide ženski svet. Međutim, u nekim drugim zemljama postoji mogućnost da i bračni parovi, muž i žena peru jedan drugome noge, jer oni imaju najviše jedan drugome da opraštaju. To je jedna divna scena, ja sam to imao prilike mnogo puta da vidim, tu su muž, žena, i tu su deca oko njih koja posmatraju sve to, i to je jedan porodični trenutak gde su zaista muž i žena spremni da oproste jedan drugome, da se zagrle od sveg srca, tu su deca, i da se pomole Bogu za jedan novi početak, i to je potrebno s vremena na vreme u ovom uzburkanom svetu i životu. To je drugi obred o kome sam večeras želeo da govorim.

        Dakle prvi obred je obred večere Gospodnje, gde verujem da su hleb i vino simboli Hristovog tela, i zatim drugi obred je obred pranja nogu. Postoji i treći obred, to je obred krštenja. Pošto najviše pitanja ima u vezi ovog obreda, dozvolite mi da postepeno u ovom predavanju govorim o ovom obredu. Danas je to vrlo popularno, mnogi traže krštenje. Kakvo je biblijsko krštenje? Ja bih vas poveo zato stazama hrišćanske ikonografije, u početku. To znači, pokušaćemo da pratimo stare ikone koje govore o obredu krštenja u hrišćanskim crkvama. Pre toga, dozvolite mi da vam kažem da je krštenje veoma stari obred koji nije prva počela da praktikuje hrišćanska crkva. Skoro svako zna, verujem da i vi znate da je Jovan Krstitelj, preteča Isusa Hrista, krštavao svoje učenike na reci Jordanu. To je takođe bio način na koji su Jevreji primali prozelite ili druge koji nisu bili Jevreji, a koji su želeli da prihvate judeizam. Neki istorijski podaci potvrđuju da je jevrejska sekta Eseni, koji su živeli u Kumranu, takođe praktikovali obred krštenja u vodi. Ja verujem da ste možda i vi videli u mnogim crkvama, na prozorima ili među drugim motivima umetničke slike, neki put dosta naivne, a neki put mnogo lepše i stručnije, na kojima se vidi Jovan Krstitelj koji stoji u vodi do pojasa i sipa vodu na Hristovu glavu. Neki put Jovan Krstitelj drži u svojoj ruci jednu elegantnu ljušturu školjke, odakle pada jedan tanki mlaz vode na Hristovu glavu, koji u vodi stoji do pojasa. Na nekim starijim kompozicijama od ovih, može se videti jedan providan, prozračan val vode koji pokriva Hrista sve do ramena. Zašto vam ovo govorim? Imate ikone koje su skorijeg datuma. Ikone koje su novije prikazuju Jovana kako sipa vodu na Hristovu glavu. Ikone starijeg datuma pokazuju Hrista kako stoji u vodi u potpunosti uronjen ili zaronjen. Ovo nam može nešto posvedočiti.

        Međutim, idemo dalje o evoluciji ovoga obreda. Takođe bih želeo da vas podsetim da postoje ostaci starih krstionica. Ja sam video mnoge od njih, one su obično u starim crkvama, obično ih vidite pored oltara gde se nalaze poklopci od oksidiranog metala i na kojima je obično izgraviran krst, ili su neke od njih koje sam ja video ukrašene mozaikom ili nekim drugim motivom. Na primer, video sam jednu heksagonalnu krstionicu koja potiče iz 11. veka, u kojoj se krštenje obavljalo uronjavanjem u vodu. E sada, ja namerno uzimam ovu crkvu iz 11. veka jer u njoj postoje tri krstionice. Prva, ona najstarija iz 11. veka, je bila tako načinjena da je vernik ili neofit mogao da uđe u vodu stepenicama koje su bile načinjene i tamo je vernik mogao biti kršten uronjavanjem u vodu. Međutim, iznad ove heksagonalne krstionice nalazi se jedan manji bazen koji je služio za krštenje dece uronjavanjem. Dakle u najstarijim krstionicama koje postoje su se krštavali samo odrasli ljudi, uronjavanjem. Ta druga krstionica je služila za krštavanje dece uronjavanjem; dozvolite da i to kažem, da je prvi put krštenje dece počelo da se obavlja u 4. veku naše ere, nikada ranije. Što se tiče krštenja škropljenjem, ono je prvi put obavljeno tek u srednjem veku. Međutim, u ovoj crkvi koju spominjem, dakle prvi bazen ‑ krštenje odraslih uronjavanjem, drugi bazen koji je načinjen iznad ovog ‑ krštenje dece uronjavanjem, i konačno treći bazen, sasvim mali, takođe heksagonalan, ukrašen slikama svetaca, služio je za krštenje dece i odraslih škropljenjem. Ovo je izvanredan primer onoga što se događalo. Tri krstionice. Prva velika, sa stepenicama, služila za krštavanje odraslih uronjavanjem. Drugi, mnogo manji bazen, služio je za krštenje dece uronjavanjem. Konačno, jedan mali, služio je za krštavanje odraslih i dece škropljenjem. Dakle, ja ću vam navesti još primera, i hrišćanske ikone, kao i krstionice po crkvama, govore o evoluciji ovog obreda. Ono što je Hristos ostavio svojoj crkvi bilo je krštenje uronjavanjem u vodu. Kasnije, sve više dodataka ulazi u hrišćansku crkvu. U početku deca nikada nisu bila krštavana, kasnije je počelo krštenje dece, u 4. veku. Kasnije, u srednjem veku počelo je krštenje škropljenjem  dece i odraslih.

        To je sve moja priča. Hajmo sada u biblijski tekst, da vidimo kako se Hristos krstio i kada se Hristos krstio. Jevanđelje po Mateju, 3. glava, 13. stih: "Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da se krsti. A Jovan branjaše mu govoreći: 'Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni?' A Isus odgovori i reče mu: 'Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.' Tada Jovan ostavi ga. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide duha Božjega gde silazi kao golub i dođe na njega. I gle, glas s neba koji govori: 'Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji.'" Ovaj poslednji opis pokazuje da hrišćanski obredi nisu samo obredi, da se tom prilikom zbiva nešto posebno. Nešto posebno se zbilo i sa Isusom Hristom. Ja sam kršten uronjavanjem, i ja znam, i ja vam svedočim večeras da je tom prilikom Bog posebno prisutan tu blizu čoveka, nešto natprirodno se zbiva u tom trenutku u čoveku. Koliko je godina imao Hristos kada je bio kršten? Trideset godina je imao. Zašto je imao trideset godina? Zašto ga nisu krstili dok je bio mala beba? To je tada bilo vreme punoletstva. I zato dozvolite da sada kažem: biblijski stav, videćete malo kasnije kada budemo čitali biblijske tekstove, jeste da je krštenje jedan svesni akt, svesni, razumni, i akt vere, gde vernik svesno, pred svedocima i pred nebom pokazuje svoju želju da želi celim srcem da služi Bogu. Krštenje je svesni akt. U Hristovo vreme i u vreme apostola nikada nije bilo praktikovano krštenje male dece. Kada je Hristos bio beba, ja sam to čitao, šta su uradili Njegovi roditelji? Posvetili su Ga, odneli su Ga u hram i tamo Ga je dočekao prorok Simeon, i molili su se Bogu za Njega, i to je dobro da se uradi sa malom decom. Možemo to nazvati posvećenje dece ili blagoslov nad detetom. Međutim, tek kad dete postane svesno, i svesno odluči da služi Hristu, i veruje u Hrista, i poznaje Hristovu nauku, tek tada to dete može biti kršteno, ili taj neko može biti kršten.

        Hajde da vidimo neke druge tekstove koji govore o krštenju. Recimo, u Jevanđelju po Jovanu 3. glava, 23. stih se kaže: "A Jovan kršćavaše u Enonu blizu Salima ...", zašto je tamo krštavao? Dakle ovde se kaže da je Jovan krštavao na jednom posebnom mestu na reci Jordanu, nije krštavao bilo gde. Zašto nije krštavao bilo gde? "Jer onde beše mnogo vode". Zašto je Jovanu bilo potrebno mnogo vode da bi tamo krštavao? Jer je krštavao uronjavanjem. Sama grčka reč "baptizo" znači "uroniti, zaroniti, potopiti". Ako tražimo filologiju reči "baptizo", ja sam još pre nekoliko godina radio jednu studiju i otkrio sam da se reč "baptizo" koristila kod Grka npr. za bojadisare, bojadžije, one koji boje tkaninu. Dakle, Grci su primenjivali reč "baptizo" kod bojadžija. Recimo, kada on stavlja tkaninu u boju, on "baptizo", on uronjava tu tkaninu, on je namače, potapa, zaronjava u vodu. Tkanina nije tako kvalitetna, ali kada izađe iz vode ona je lepša, ona je nova, ona je kvalitetnija, ona ima jednu drugu boju. Hrišćanin ulazi ispod horizontalne linije vode da bi tamo ispod, u tom vodenom grobu ostavio sve ono što je ružno, što je loše, simbolično, i da bi iz te vode izašao jedan novi čovek. Smrt i vaskrsenje, to je krštenje. "Stari čovek umire", kaže Pavle, dakle stari Radiša je trebalo da umre u vodenom grobu, a jedan novi da vaskrsne koji će sada živeti sa Hristom. Ova reč "baptizo" se koristi recimo za kaljenje gvožđa kod starih Grka, takođe. Gvožđe je slabo, krhko, ono je usijano, ali ga kovač stavlja u hladnu vodu. On "baptizo", i kada ono izađe iz vode, kakvo je gvožđe? Prekaljeno, čvrsto, jako, spremno sada za posao za koji je namenjeno. Kada su se hrišćanski neofiti u prvim hrišćanskim vekovima krštavali u rimskim katakombama, kada su bili progonjeni od strane rimskih imperatora, oni su se krštavali, obećavali Bogu da će biti spremni da izađu pred divlje zveri i da daju svoj život. Za te ljude pod tim tamnim svodovima krštenje je bilo sve. Ako nekada budete posetili Rim, pogledajte katakombe gde su se hrišćanski neofiti kršćavali i bili spremni život svoj dati za Hrista. Danas je lako krstiti se, ali u ono vreme to je značilo mnogo, zaista mnogo.

        Za Jovana se kaže da je krštavao blizu Salima, jer tamo beše mnogo vode. Dozvolite mi da i sledeće kažem: mnogo se u hrišćanstvu raspravlja o formi i o suštini, pa neki kažu: "Forma apsolutno nije bitna, nije bitno kojom formom ću se ja krstiti, važno je da ja u srcu verujem." Dozvolite mi da negiram taj stav. Forma mora odgovarati suštini, i suština bi trebalo da odgovara formi. I to je u Bibliji čest slučaj. To znači, ako neko obavlja krštenje škropljenjem, to ne odgovara suštini, smislu krštenja. Smisao krštenja je potpuna smrt starog čoveka i vaskrsenje jednog novog čoveka. Ako se neko krsti škropljenjem, onda to nije krštenje kao što se Isus Hristos krstio. Hajdemo dalje. U Delima apostolskim, u 8. glavi čitamo jedan drugi tekst. Reč je o jednom od Hristovih učenika, on se zvao Filip, on je krenuo da propoveda Jevanđelje o carstvu Božjem. I on je sreo jednog ministra Kandakije, carice arapske, koji je čitao jedan stari manuskript. 27. stih: "I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice Arapske, što beše nad svima njezinim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu ..." Očito da je prihvatio jevrejsku religiju. "Pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju. A Duh reče Filipu: 'Pristupi i prilepi se tim kolima.' A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: 'A razumeš li šta čitaš?' A on reče: 'Kako bih mogao ako me ko ne uputi?' I umoli Filipa te se pope i sede zajedno s njim." Zamislite ovu scenu, ovaj putuje na kočijama, Filip prilazi i kaže: "Slušaj, jel razumeš?" "Ne," kaže, "kako bih mogao?" Filip seda do njega i zajedno putuju kočijom. 32. stih: "A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo: 'Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga stiže, tako ne otvori usta svoja.'" Odakle je ovaj tekst, iz koje glave, jel smo čitali taj tekst, jel se sećate? Čitali smo, 53. glava Knjige proroka Isaije. I tako dalje. 34. stih: "Onda uškopljenik ...", ustvari to su bili evnusi, znate šta su uškopljenici? To su evnusi koji su obično čuvali hareme bogatih ljudi. "'Molim te", kaže uškopljenik, "za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugoga?' A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovoga pripovedi mu jevanđelje Isusovo. Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu, i reče uškopljenik: 'Evo vode, šta brani meni da se krstim?' A Filip mu reče: 'Ako veruješ od svega srca svojega, možeš.' A on odgovarajući reče: "Verujem da je Isus Hristos sin Božji.' I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. A kad iziđoše iz vode, Duh sveti pade na uškopljenika", i tako dalje, "i otide putem svojim radujući se." Nećete nikada biti srećni u životu kao kada učinite ovaj zavet, ovaj ugovor sa Bogom. To je izvanredan dan, dan koji se nikad ne zaboravlja.

        Da li je važno da se čovek krsti? Postoje pitanja: "Konačno, da li je krštenje važno za spasenje?" Hajmo da čitamo Jevanđelje po Mateju, 28. poglavlje, 19. i 20. stih: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime oca i sina i svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio, i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin." Ovde imamo vrlo važne reči. Isus je dao poslednji savet svojim učenicima: "Idite", i šta prvo treba da učine sa budućim učenicima? "Naučite", niko ko nije naučen ne treba da bude kršten. Onaj ko se krštava treba da zna u šta veruje, on mora biti naučen. Kada je neko naučen, onda on može biti kršten. Nije dovoljno da samo bude naučen, nego treba da ima veru u Isusa Hrista. Postoje drugi tekstovi koji o tome govore. Dakle, naučen, kršten. Ne u ovom tekstu, ali u drugim tekstovima, kaže se da vernik tada prima na jedan poseban način Duha Svetoga. Šta to znači? To je za vas sada naravno tajna. Šta to znači "prima Duha Svetoga"? On je posebno tog dana osvedočen da je Isus Hristos njegov lični Spasitelj, i zato sam vam kazao da je to najradosniji dan. Ja sam prisustvovao mnogim krštenjima, i kada vidite te ljude, srce se raduje neverovatnom radošću. Dakle: naučen, kršten, prima Duha svetoga, i četvrto, Biblija kaže, on prorokuje. "Prorokuje" ne znači da on postaje prorok. Prorokovati u Bibliji ne znači uvek proricati budućnost, nego znači govoriti u ime nekog. Nemoguće je da takav vernik više ne govori o tome. Zašto ja radim ova predavanja? Mislite da imam neku korist? Apsolutno nemam. Ima mnogo troškova. Ali želim da svoju radost podelim sa svima vama. To je jedini motiv. Vi ćete to videti i kasnije kad se još bolje upoznamo.

        Naučen, neko mora biti naučen. Treba biti kršten, on tada prima posebno osvedočenje da je Hristos njegov Spasitelj, i on onda želi da i drugome iskaže tu svoju radost. To iskustvo može svako doživeti, naravno ako čovek hoće. Isus kaže: "Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", i ponovo ih učeći. Kad se neko krsti potrebno je da i dalje, naravno, razmišlja o tome. Jevanđelje po Marku 16. glava, 16. stih , odavde nam je još jasnije da je krštenje bitno. Tekst kaže: "Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se, a ko ne veruje osudiće se." Tekst kaže: "Ko veruje i krsti se," znači ovde je vera kao uslov, ne samo da bude naučen nego i da veruje, "spašće se." Ko veruje i krsti se, spašće se. Ko ne veruje osudiće se, kaže Hristos. Ovde je krštenje jasno istaknuto kao uslov za spasenje. Jevanđelje po Jovanu, jedne noći je jedan jevrejski učitelj koji se zvao Nikodim tajno došao Hristu, stideo se da dođe danju. Zašto se stideo? Jer Hristos nije bio zvanična religiozna ličnost onog vremena, komšije bi mu se smejale, on, član jevrejskog Sinedriona, danas bismo kazali Kneseta, ide da konsultuje tog neobičnog učitelja. I zato se Nikodim stideo da dođe danju kod Hrista i došao je noću. I te noći Isus mu je kazao nešto zanimljivo. To je treća glava Jevanđelja po Jovanu, 5. stih: "Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije." Ako se ko ne rodi vodom, to znači krštenjem, i Duhom, tj. ako ne doživi promenu svog bića, ne može ući u carstvo nebesko. Ovo je najjasnija izjava Isusa Hrista u Jevanđeljima da je krštenje neophodno, da je veoma važno u životu hrišćana, u životu vernika.

        Ja bih želeo da vam čitam još jedan tekst za koji smatram da je vrlo važan. Rimljanima poslanica, 6. glava, da rezimiramo ono što sam već kazao, tu nalazimo smisao krštenja, 3. stih: "Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se? Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenijem. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu." Evo onog o čemu smo već govorili: krštenje znači smrt i vaskrsenje. Smrt svega onoga što predstavlja laž, nemoral, oholost, nepravdu, neistinu, sve to ostaje ispod horizontalne linije vode, a iz groba vaskrsava ili ustaje novi čovek. To je duboki smisao krštenja.Apostol Pavle u Drugoj Korinćanima kaže:

          "Ako je ko u Hristu, on je nova tvar, novo stvorenje. Gle, staro prođe i sve novo postade". Ja se sećam i zapisao sam ovaj događaj, želeo bih da vam kažem ovde. Sećam se da sam dugo posmatrao onu fantastičnu sliku Mikelanđela koja ukrašava onaj okrugli plafon Sikstinske crkve. Ja verujem da ste svi videli ovu umetničku sliku, ali dozvolite da vam kažem moje doživljavanje tog fenomena. Predstavljen likom snažnog starca sa belom bradom i energičnim licem, Stvoritelj Bog dodiruje svojim prstom ruku jednog mladog čoveka u punoj snazi, čiji svetli pogled nestaje u pogledu oca. Adam je upravo došao u život, oživljen duhom Večnoga, a jedan snažni uragan se nalazi oko Boga. A Adam sa svom svojom mladalačkom snagom svoga bića izgleda kao da kaže Bogu: "Da, ja to želim, stvori me!" I Bog prepoznaje svoje lice u licu koje je upravo stvorio. Ja verujem da krštenjem imamo slobodu da slobodno Bogu kažemo: "Da, Gospode, ja želim, stvori u meni tvoj lik." Zašto krštenje? Da bi čovek živeo jednim drugačijim, kvalitetnijim, boljim, novim životom. Biblija smatra krštenje neophodnim uslovom za spasenje, jednim važnim uslovom. Da bi neko bio kršten, treba najpre da bude naučen i da veruje u Isusa Hrista. Krštenje nije jednostavan obred, Bog je tom prilikom na poseban način prisutan u životu čoveka i menja ljudsko srce. Biblijsko krštenje je krštenje uronjavanjem. To je krštenje odrasle osobe koja je svesna šta čini. Čovek treba da zna zašto čini taj obred. To je svesni akt gde on javno priznaje pred ljudima i pred Bogom da želi da služi Hristu.