Patnja, u svim svojim oblicima, nije strana ljudskom biću. Sa istorijske perspektive, patnja i čovečanstvo su dve nerazdvojne realnosti. Budući da smo svesni te istorijske činjenice, budući da nemožemo mnogo učiniti da patnju sprečimo, mi je na neki način prihvatamo kao sastavni deo ljudske egzistencije. Ipak, mi se nadamo da negde, nekako, bilo kad, postoji bar neka nada u bolje sutra. Sve religije, bile one primitivnog ili više savršenijeg karaktera, se zasnivaju na nadi u bolje sutra. Čak i ateisti, koji poriču religioznost, imaju izvesnu nadu da će čovečanstvo uspeti u svom nastojanju da reši problem patnje. Ali patnja nije krajni problem. Pitanje patnje uvek indicira pitanje zla. Razum nam kaže da nije zla, nebi bilo ni patnje. Patnja i zlo su takodje dve nerazdvojne realnosti.
„Zašto patnja u životu?“ uvek iziskuje „Odakle zlo?“
Ono što me najviše uznemiruje posmatrajući Simbergov „Ranjeni Andjeo“ (Wounded Angel) je jedno umetničko delo koje ne uliva nadu. (Vidi prethodni članak, „Ranjeni Andjeo.“) Simberg nas očigledno hoće podsetiti na patnju i zlo, kao i na taj nevidljivi svet koji mi ljudska bića nismo u mogućnosti da doživljavamo svojim čulima. Ali Simberg nam ne daje nadu. Nijedan detalj kompozije njegovog dela nam ne uliva nadu. Sama ilustracija da božanskom andjelu, tom nebeskom biću čija je svrha da pomogne čoveku u nevolji, je potrebna pomoć je deprimirajuća. Uništava nadu. Mi vidimo sebe u dva mladića koji nose ranjenog andjela, ali gde? Kao i oni, i mi smo izgubljeni, iznenadjeni, rezignirani. Šta je to što bi oni mogli da učine? Šta je to što bi mi mogli da učinimo?
Budući da je ranjeni andjeo u nevolji, može biti da je i sam Bog u nevolji. Takva ideja zvuči kao strana, neubicajena. Možda i heretična. Zar je moguće da u neku ruku i u datom momentu čovek može pružiti pomoć Bogu. Zar je moguće da smo mi zajedno sa Bogom i božjim stvorenjima – andjelima u ovom slučaju – svi zajedno uvučeni u nešto na što ne obraćamo puno pažnje u svakodenvici? Može biti da je Simberg hteo da nas podseti da i mi imamo nekog udela i neku vrstu odgovornosti u ovom svetu patnje. Da li je uopšte moguće da Bog očekuje od nas da pružimo potrebnu pomoć u izvesnom trenutku?
Simbergovo fiktivno delo me podseća na istorijski momenat Simona Kirinca (Luka 23:26) koji je bio primoran da nosi Isusov krst do mesta raspeća. Običan siromah, čovek u godinama, vraćajući se kući sa rada u polju, skoro nesvestan šta se ustvari dešava oko njega, biva prisiljen od Rimskih vojnika da nosi krst čoveka za kojeg je čuo ali nije imao neki poseban interes da postane njegov učenik. Trazeći pogledom nekoga u masi naroda koji bi mogao preuzeti krst of kažnjenika koji očigledno nije u mogućnosti da nosi krst, vojnici su lako primetili izraz saosećanja na licu Simona Kirinca, i zbog toga su ga prisilili da nosi krst.
Kakva čast!
Stanimo za trenutak, razmislimo o ovoj sceni. Ako smo mislili da je „Ranjeni Andjeo“ absurdna slika, onda je sigurno čak i više absurdno da samom Bogu, tvorcu svemira i izvoru života uopšte, je potrebna pomoć da nosi instrument izvršenja svoje smrtne kazne. Bog koji kontroliše ceo svemir, taj isti Bog koji drži u svojim rukama milione galaksija, pada pod teretom drvenog krsta, iscrpljen od bola i bez snage. Taj isti Bog ćiju moć i slavu Mojsije nije mogao (smeo) videti u potpunosti, sada se nemoćno vuče ka mestu svojega raspeća, i jedno obično ljudsko biće u godinama mora da nosi njegov krst.
Čovek nosi krst božji. Bog i patnja? Sam Bog pati? Zašto? Zar je moguće da Bog mora patiti kao i mi? Zar je moguće da božanstvo proliva znoj i krv, da je božanstvo u bolu, da je božanstvu potrebna ljudska pomoć?
Ono što razdvaja biblijsko hrišćanstvo i biblijsku filozofiju života od Budizma, Hinduizma, Islama, kao i ostalih religija – pa čak i nekih verzija istorijskog hrišćanstva – jeste poznanje da Bog Stvoritelj pati zajedno sa čovekom. Drugim rečima, Mojsije, proroci i apostoli, nam kažu da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom prolazi kroz istoriju patnje, da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom pati. Ne govorimo mi ovde o nekoj abstraktnoj solidarnošću, gde Bog tamo negde u svemiru saoseća sa nama, odakle nas hrabri i odakle nam šalje pomoć u vidu andjela, već govorimo o Bogu koji je i sam postao čovek da bi zajedno sa nama iskusio patnju i zlo, da bi u tom poduhvatu slomio moć Zla pošto mi nismo sposobni da to uradimo sami. Nije to Bog koji samo izriče naredbe, koji je transcendantan i emocionalno isključen od onog što mi preživljavamo. Nije to Bog kojeg mi moramo da nekako umilostivimo poklonima, žrtvama, ceremonijama, ritualima, da bi se nekako smilovao i da bi nam pomogao. Sveti Spisi nam kažu da Bog stupa u akciju spasavanja pre nego smo mi i svesni da nam je potrebna pomoć. Eh, ako to nije ljubav, ja onda neznam kako bi ljubav mogla drugačije ili bolje da se ispolji.
Da je Bog ljubav i da je Bog spreman da žrtvuje samoga sebe da bi čovek dobio drugu šansu u životu i nije tako teško prihvatiti. U datom momentu, čak i ateista bi se složio sa nama da može biti da je Bog (ako postoji) ljubav. Pitanje koje muči sve nas, i pitanje koje je srž svih naših dilema jeste kako objasniti prisutnost patnje i zla (kao i Sotone i demona) u prisutnosti Boga koji je u isto vreme i istorijski Bog? Zasto taj Bog ne učini nešto da zaustavi Zlo, jednom i zauvek? Koliko dugo, dokle traje to Božje strpljenje? (Otkrivenje 6:10) Na primer, ako zastanemo samo za trenutak, i na bazi onoga što čitamo u novinama i na internetu, i na bazi onoga što čujemo na vestima, pokušajmo da skiciramo šta se dešava u ovom trenutku u sirotinjskim kvartovima velikih svetskih metropola (kao i u zabačenim selima i gudurama), gde milioni gladuju ili jedu hranu is kontejnera za djubre; šta se dešava u ratnim zonama, šta se dešava u svetu kriminala, u svetu eksploatacije belog roblja, u kuloarima moćnih korporacija i raznih organizacija čiji je glavni cilj bogaćenje bazirano na eksploataciji masa, gde moćni i bogati su postali nezajažljivi (nezasitni) – da ne nabrajam dalje – onda i nije čudo zašto mnogi od nas, koji bar malo saosećamo sa milionima žrtava u ovom trenutku, u besu ili u rezignaciji postavljamo pitanje, „Gde je Bog, ako uopšte i postoji?
Nisu ovo neka originalna razmišljanja. Pitanje patnje je bilo predmet razmišljanja svih naših predaka, bili oni veoma obrazovani, ili potpuno nepismeni, ziveli oni pre sto ili pre više hiljada godina. Da li uopšte ima smisla preživati istu temu je usputno pitanje. Neki od nas su jednostavno umorni od bilo kakvog intelektualnog preživanja, i jednostavno dižu ruke od svega, predajući se unapred, pokušavajući da od onog što priušte u ovom životu naprave najviše što mogu i tako nadju neku vrstu zadovoljstva, neku vrstu značenja zivota. Nadam se da ovo nije slučaj sa vama i sa mnom. Nada je ono što nas održava u životu, nada je ono što nam daje svrhu našeg života. Tražiti istinu nije korisno samo za nas, korisno je prevashodno i za naše mlade, za mladje generacije na kojima svet ostaje.
Postavlja se pitanje, šta je svrha tvoga života, kao i moga života? Šta je to što ti ili ja želimo od života?
Da bismo pronašli zadovoljavajuće odgovore po pitanju patnje, mi moramo prići toj temi organizovano i analitički. Mišljenja mnogih onih pre nas mogu biti od velike koristi. Skoro sve ideje i skoro svi odgovori po pitanju patnje koji nam se danas serviraju kao novi i originalni i nisu bač ustvari novi. Nismo mi danas pametniji i mudriji od naših predaka. Znanje iz prošlosti treba iztražiti, sortirati, analizirati, i doneti zaključke. Olakšavajuća okolnost za našu generaciju jeste u tome što mi imamo pri ruci i na raspolaganju veliki pisani material predjašnjih pisaca i mislilaca, i sve to lako dostupno putem biblioteka i interneta. Ne samo da nam je znanje dostupno, nego putem tehnologije možemo biti u kontaktu jedan sa drugim bez obzira na geografsku daljinu.
Da bismo odgovorili na pitanje patnje, mi moramo prvo postaviti seriju drugih pitanja koja će nam pomoći da dodjemo do izvesnog saznanja o stvarnosti i istini o onome što se dešava oko nas. Eksperti koji se bave ovim pitanjima su zaključili da postoje otprilike sedam takozvanih osnovnih pitanja života, sedam osnovnih pitanja koja skoro svako ljudsko biće kad tad postavi u svom životu. Odgovori na sedam osnovnih pitanja života nam u stvari daju svojstven pogled na svet – nesto slično philozofiji života. Osoba može tvrditi da je nereligiozna, ali nemože poreći da ima bar bilo kakve odgovore na ova osnovna pitanja života. Na engleskom se to izražava rečju „world view,“ to jest, pogled na svet. (Prijatelji mi kažu da se „world view“ na hrvatskom prevodi u „svetonazor,“ dok se na srpskom kaže „pogled na svet.“ Ako bilo ko od vas moze vise rasjasniti prevod ove engleske reči na srpsko-hrvatskom, molim vas da mi se javite u komentaru. Hvala unapred.)
Prvo i osnovno je pitanje da li Bog postoji, da li postoji neka vrsta božanstva. Ako postoji, onda kakav je to bog? Ko je on? Ko je ona? Šta je bog? Bilo kakav odgovor na to pitanje definitivno utiče na odgovore koje ćemo dati na ostala pitanja. Drugo pitanje se odnosi na stvarnost oko nas. Sve što se dešava oko nas se može objasniti na nekoliko načina. Na primer, Platonov pogled na stvarnost je dosta drugačiji od pogleda na svet koji je imao njegov učenik Aristotel. Kakve odgovore damo na to pitanje utiče na odgovore koje ćemo dati na treće pitanje, pitanje prirode ljudskog bića? Šta je čovek? Odakle potiče čovek? Kakva je priroda čoveka? Pitanje koji proizilazi is ovog pitanja jeste: Šta se dešava kad čovek umre? Da li je čovek besmrtan, smrtan, ili možda nešto drugo? Kako je uopšte moguće da čovek ima svest, da čovek može da misli abstraktno, da čovek ima razum, um, i šta je to savest? Sledi pitanje morala i etike. Na osnovu čega, i na kojoj bazi, mi ljudska bića možemo da presudimo šta je dobro a šta je zlo, šta je pravilno a šta je nepravilno. Da li ćemo prihvatiti zakon većine ili najačeg? Ko je u pravu, ti ili ja? Ništa manje važno nije ni pitanje značenja istorije, to jest, značenje onoga što mi znamo o našoj prošlosti. Da li se naša ljudska istorija kreće ka nekom cilju, u nekom pravcu, ili je to jednostavno preživljavanje od jednog dana do drugog bez nekog cilja? Ili se, kao što to mnogi često puta kažu, istorija ponavlja? Drugim rečima, šta je svrha našeg života? Da li život ima nekog smisla, da li život ima značenje? Da li uopšte ima smisla voditi ovu raspravu na ovom blogu?
John Jovan Markovic, PhD
Andrews University