Svetlost Istine

Patnja, u svim svojim oblicima, nije strana ljudskom biću. Sa istorijske perspektive, patnja i čovečanstvo su dve nerazdvojne realnosti. Budući da smo svesni te istorijske činjenice, budući da nemožemo mnogo učiniti da patnju sprečimo, mi je na neki način prihvatamo kao sastavni deo ljudske egzistencije. Ipak, mi se nadamo da negde, nekako, bilo kad, postoji bar neka nada u bolje sutra. Sve religije, bile one primitivnog ili više savršenijeg karaktera, se zasnivaju na nadi u bolje sutra. Čak i ateisti, koji poriču religioznost, imaju izvesnu nadu da će čovečanstvo uspeti u svom nastojanju da reši problem patnje. Ali patnja nije krajni problem. Pitanje patnje uvek indicira pitanje zla. Razum nam kaže da nije zla, nebi bilo ni patnje. Patnja i zlo su takodje dve nerazdvojne realnosti.

„Zašto patnja u životu?“ uvek iziskuje „Odakle zlo?“

Ono što me najviše uznemiruje posmatrajući Simbergov „Ranjeni Andjeo“ (Wounded Angel) je jedno umetničko delo koje ne uliva nadu. (Vidi prethodni članak, „Ranjeni Andjeo.“) Simberg nas očigledno hoće podsetiti na patnju i zlo, kao i na taj nevidljivi svet koji mi ljudska bića nismo u mogućnosti da doživljavamo svojim čulima. Ali Simberg nam ne daje nadu. Nijedan detalj kompozije njegovog dela nam ne uliva nadu. Sama ilustracija da božanskom andjelu, tom nebeskom biću čija je svrha da pomogne čoveku u nevolji, je potrebna pomoć je deprimirajuća. Uništava nadu. Mi vidimo sebe u dva mladića koji nose ranjenog andjela, ali gde? Kao i oni, i mi smo izgubljeni, iznenadjeni, rezignirani. Šta je to što bi oni mogli da učine? Šta je to što bi mi mogli da učinimo?

Budući da je ranjeni andjeo u nevolji, može biti da je i sam Bog u nevolji. Takva ideja zvuči kao strana, neubicajena. Možda i heretična. Zar je moguće da u neku ruku i u datom momentu čovek može pružiti pomoć Bogu. Zar je moguće da smo mi zajedno sa Bogom i božjim stvorenjima – andjelima u ovom slučaju – svi zajedno uvučeni u nešto na što ne obraćamo puno pažnje u svakodenvici? Može biti da je Simberg hteo da nas podseti da i mi imamo nekog udela i neku vrstu odgovornosti u ovom svetu patnje. Da li je uopšte moguće da Bog očekuje od nas da pružimo potrebnu pomoć u izvesnom trenutku?

Simbergovo fiktivno delo me podseća na istorijski momenat Simona Kirinca (Luka 23:26) koji je bio primoran da nosi Isusov krst do mesta raspeća. Običan siromah, čovek u godinama, vraćajući se kući sa rada u polju, skoro nesvestan šta se ustvari dešava oko njega, biva prisiljen od Rimskih vojnika da nosi krst čoveka za kojeg je čuo ali nije imao neki poseban interes da postane njegov učenik. Trazeći pogledom nekoga u masi naroda koji bi mogao preuzeti krst of kažnjenika koji očigledno nije u mogućnosti da nosi krst, vojnici su lako primetili izraz saosećanja na licu Simona Kirinca, i zbog toga su ga prisilili da nosi krst.

Kakva čast!

Stanimo za trenutak, razmislimo o ovoj sceni. Ako smo mislili da je „Ranjeni Andjeo“ absurdna slika, onda je sigurno čak i više absurdno da samom Bogu, tvorcu svemira i izvoru života uopšte, je potrebna pomoć da nosi instrument izvršenja svoje smrtne kazne. Bog koji kontroliše ceo svemir, taj isti Bog koji drži u svojim rukama milione galaksija, pada pod teretom drvenog krsta, iscrpljen od bola i bez snage. Taj isti Bog ćiju moć i slavu Mojsije nije mogao (smeo) videti u potpunosti, sada se nemoćno vuče ka mestu svojega raspeća, i jedno obično ljudsko biće u godinama mora da nosi njegov krst.

Čovek nosi krst božji. Bog i patnja? Sam Bog pati? Zašto? Zar je moguće da Bog mora patiti kao i mi? Zar je moguće da božanstvo proliva znoj i krv, da je božanstvo u bolu, da je božanstvu potrebna ljudska pomoć?

Ono što razdvaja biblijsko hrišćanstvo i biblijsku filozofiju života od Budizma, Hinduizma, Islama, kao i ostalih religija – pa čak i nekih verzija istorijskog hrišćanstva – jeste poznanje da Bog Stvoritelj pati zajedno sa čovekom. Drugim rečima, Mojsije, proroci i apostoli, nam kažu da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom prolazi kroz istoriju patnje, da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom pati. Ne govorimo mi ovde o nekoj abstraktnoj solidarnošću, gde Bog tamo negde u svemiru saoseća sa nama, odakle nas hrabri i odakle nam šalje pomoć u vidu andjela, već govorimo o Bogu koji je i sam postao čovek da bi zajedno sa nama iskusio patnju i zlo, da bi u tom poduhvatu slomio moć Zla pošto mi nismo sposobni da to uradimo sami. Nije to Bog koji samo izriče naredbe, koji je transcendantan i emocionalno isključen od onog što mi preživljavamo. Nije to Bog kojeg mi moramo da nekako umilostivimo poklonima, žrtvama, ceremonijama, ritualima, da bi se nekako smilovao i da bi nam pomogao. Sveti Spisi nam kažu da Bog stupa u akciju spasavanja pre nego smo mi i svesni da nam je potrebna pomoć. Eh, ako to nije ljubav, ja onda neznam kako bi ljubav mogla drugačije ili bolje da se ispolji.

Da je Bog ljubav i da je Bog spreman da žrtvuje samoga sebe da bi čovek dobio drugu šansu u životu i nije tako teško prihvatiti. U datom momentu, čak i ateista bi se složio sa nama da može biti da je Bog (ako postoji) ljubav. Pitanje koje muči sve nas, i pitanje koje je srž svih naših dilema jeste kako objasniti prisutnost patnje i zla (kao i Sotone i demona) u prisutnosti Boga koji je u isto vreme i istorijski Bog? Zasto taj Bog ne učini nešto da zaustavi Zlo, jednom i zauvek? Koliko dugo, dokle traje to Božje strpljenje? (Otkrivenje 6:10) Na primer, ako zastanemo samo za trenutak, i na bazi onoga što čitamo u novinama i na internetu, i na bazi onoga što čujemo na vestima, pokušajmo da skiciramo šta se dešava u ovom trenutku u sirotinjskim kvartovima velikih svetskih metropola (kao i u zabačenim selima i gudurama), gde milioni gladuju ili jedu hranu is kontejnera za djubre; šta se dešava u ratnim zonama, šta se dešava u svetu kriminala, u svetu eksploatacije belog roblja, u kuloarima moćnih korporacija i raznih organizacija čiji je glavni cilj bogaćenje bazirano na eksploataciji masa, gde moćni i bogati su postali nezajažljivi (nezasitni) – da ne nabrajam dalje – onda i nije čudo zašto mnogi od nas, koji bar malo saosećamo sa milionima žrtava u ovom trenutku, u besu ili u rezignaciji postavljamo pitanje, „Gde je Bog, ako uopšte i postoji?

Nisu ovo neka originalna razmišljanja. Pitanje patnje je bilo predmet razmišljanja svih naših predaka, bili oni veoma obrazovani, ili potpuno nepismeni, ziveli oni pre sto ili pre više hiljada godina. Da li uopšte ima smisla preživati istu temu je usputno pitanje. Neki od nas su jednostavno umorni od bilo kakvog intelektualnog preživanja, i jednostavno dižu ruke od svega, predajući se unapred, pokušavajući da od onog što priušte u ovom životu naprave najviše što mogu i tako nadju neku vrstu zadovoljstva, neku vrstu značenja zivota. Nadam se da ovo nije slučaj sa vama i sa mnom. Nada je ono što nas održava u životu, nada je ono što nam daje svrhu našeg života. Tražiti istinu nije korisno samo za nas, korisno je prevashodno i za naše mlade, za mladje generacije na kojima svet ostaje.

Postavlja se pitanje, šta je svrha tvoga života, kao i moga života? Šta je to što ti ili ja želimo od života?

Da bismo pronašli zadovoljavajuće odgovore po pitanju patnje, mi moramo prići toj temi organizovano i analitički. Mišljenja mnogih onih pre nas mogu biti od velike koristi. Skoro sve ideje i skoro svi odgovori po pitanju patnje koji nam se danas serviraju kao novi i originalni i nisu bač ustvari novi. Nismo mi danas pametniji i mudriji od naših predaka. Znanje iz prošlosti treba iztražiti, sortirati, analizirati, i doneti zaključke. Olakšavajuća okolnost za našu generaciju jeste u tome što mi imamo pri ruci i na raspolaganju veliki pisani material predjašnjih pisaca i mislilaca, i sve to lako dostupno putem biblioteka i interneta. Ne samo da nam je znanje dostupno, nego putem tehnologije možemo biti u kontaktu jedan sa drugim bez obzira na geografsku daljinu.

Da bismo odgovorili na pitanje patnje, mi moramo prvo postaviti seriju drugih pitanja koja će nam pomoći da dodjemo do izvesnog saznanja o stvarnosti i istini o onome što se dešava oko nas. Eksperti koji se bave ovim pitanjima su zaključili da postoje otprilike sedam takozvanih osnovnih pitanja života, sedam osnovnih pitanja koja skoro svako ljudsko biće kad tad postavi u svom životu. Odgovori na sedam osnovnih pitanja života nam u stvari daju svojstven pogled na svet – nesto slično philozofiji života. Osoba može tvrditi da je nereligiozna, ali nemože poreći da ima bar bilo kakve odgovore na ova osnovna pitanja života. Na engleskom se to izražava rečju „world view,“ to jest, pogled na svet. (Prijatelji mi kažu da se „world view“ na hrvatskom prevodi u „svetonazor,“ dok se na srpskom kaže „pogled na svet.“ Ako bilo ko od vas moze vise rasjasniti prevod ove engleske reči na srpsko-hrvatskom, molim vas da mi se javite u komentaru. Hvala unapred.)

Prvo i osnovno je pitanje da li Bog postoji, da li postoji neka vrsta božanstva. Ako postoji, onda kakav je to bog? Ko je on? Ko je ona? Šta je bog? Bilo kakav odgovor na to pitanje definitivno utiče na odgovore koje ćemo dati na ostala pitanja. Drugo pitanje se odnosi na stvarnost oko nas. Sve što se dešava oko nas se može objasniti na nekoliko načina. Na primer, Platonov pogled na stvarnost je dosta drugačiji od pogleda na svet koji je imao njegov učenik Aristotel. Kakve odgovore damo na to pitanje utiče na odgovore koje ćemo dati na treće pitanje, pitanje prirode ljudskog bića? Šta je čovek? Odakle potiče čovek? Kakva je priroda čoveka? Pitanje koji proizilazi is ovog pitanja jeste: Šta se dešava kad čovek umre? Da li je čovek besmrtan, smrtan, ili možda nešto drugo? Kako je uopšte moguće da čovek ima svest, da čovek može da misli abstraktno, da čovek ima razum, um, i šta je to savest? Sledi pitanje morala i etike. Na osnovu čega, i na kojoj bazi, mi ljudska bića možemo da presudimo šta je dobro a šta je zlo, šta je pravilno a šta je nepravilno. Da li ćemo prihvatiti zakon većine ili najačeg? Ko je u pravu, ti ili ja? Ništa manje važno nije ni pitanje značenja istorije, to jest, značenje onoga što mi znamo o našoj prošlosti. Da li se naša ljudska istorija kreće ka nekom cilju, u nekom pravcu, ili je to jednostavno preživljavanje od jednog dana do drugog bez nekog cilja? Ili se, kao što to mnogi često puta kažu, istorija ponavlja? Drugim rečima, šta je svrha našeg života? Da li život ima nekog smisla, da li život ima značenje? Da li uopšte ima smisla voditi ovu raspravu na ovom blogu?

John Jovan Markovic, PhD

Andrews University

„Ranjeni Anđeo“ (Wounded Angel) je umetničko delo finskog mističara i umetnika Hugo Simberga, na zidu katedrale u Tempere, Finska. Simberg je stvorio ovo umetničko delo nešto pre 1903-će godine. On nikada nije objasnio što je značenje ovog dela, i kakvu je poruku hteo dati.

Meni je teško skinuti ovo umetničko delo s misli, i teško mi je da ga jednostavno stavim u zaborav. Scena ja absurdna, ali nije budalasta, a najmanje smešna. Čak bih rekao da je veoma ozbiljna. Ono što vidim me uznemirava. Jedna osoba je nedavno izjavila, „Meni se ova slika jako puno svidja, ali ne volim puno da mislim o njoj.“ Ta izjava je ustvari ono kako se većina nas oseća. Ljudsko biće svesno ili polusvesno shvata da je u bezizlaznoj situaciji, ali ne želi previše da razmišlja o tome. Mene ovo umetničko delo prisiljava da razmišljam i o onoj stvarnosti koju ne sagledavamo svakog dana, onu stvarnost koja je izvan ove materijalne stvarnosti u kojoj mi ljudska bića živimo.

Dva dečaka nose ranjenog anđela. Anđeo ima zavoj preko čela, i na krilu koje mi vidimo ima malo krvi. Cveće u ruci andjela nam kaže da je anđeo dobrodošao, da su dečaci prijatelji ranjenog anđela. Nasuprot sive i sumorne pozadine, naš pogled se zaustavlja na beloj i svetloj figuri andjela. Anđeo je centralna figura ovog dela, mladolikog ženskog lica, prijatne prirode, po izgledu je ovo dobar andjeo. Ovo nije zao andjeo, ovo nije demon. Ovo je andjeo sa Božje strane. Sama ta činjenica nas uznemiruje. Kako je moguće da Božji anđeo bude ranjen? Od koga? Gde? Zar je moguće da Božji andjeli koji su predodređeni da nama ljudskim bićima budu od pomoći, od kojih mi ljudska bića očekujemo pomoć u nevolji, zar ti isti anđeli trebaju pomoć od nas ljudi? Šta se dešava kada Božji anđeo u borbi sa zlom biva ranjen, kada Božji anđeo u borbi sa zlom biva izbačen iz bitke? Da li je uopšte tako nešto moguće? Nije lako gledati u dobrog anđela čija kontura tela odaje osećaj poraženosti, izgubljenosti, bezizlaznosti. Ako su dobri anđeli u situaciji da im je potrebna pomoć, i to još ljudska pomoć, ko će onda nama ljudima pomoći?

Kako je uopšte moguće da jedan dobar (nebeski) andjeo bude ranjen, i još da padne u milost ljudske pomoći? Ko ga je ranio? Razumno je zaključiti da je anđeo dobio povrede u borbi sa bićima koja su ako ne jaća od andjela, ono bar iste moći. Ako je ovaj andjeo ranjen, onda mora biti da je ranjen od nekog zlog anđela, ili od nekoliko zlih anđela. Ako takva borba ili takav rat uopšte postoji, onda je to u sferi koja nije nama ljudskim bićima dostupna.

To što dva mladića nose ranjenog anđela nam kaže da su ljudska bića isto tako uključena u ovaj rat izmedju dobrih (Božjih) i zlih (sotonskih) anđela. Pogled prvoga dečaka je usmeren ka tlu, pogled koji odaje tugu i potištenost. Zadnji dečak nas gleda, jako sumornog lica, grimase njegovog lica odaju jednu dozu ljutnje. On verovatno u nama vidi neprijatelja, ili glavnog krivca. On kao da nam hoće reći, „Ništa me ne pitajte, sve se ove dešava zbog vas.“

Čitava scena, i onoga što je prikazano u ovom umetničkom radu i nas koji ga posmatramo, kao i neizrečen dialog izmedju dečaka i nas, sve nam to kaže da smo svi mi, celo čovečanstvo, u bezizlaznoj situaciji, uvučeni i uključeni u nečemu što je preko naše glave.

Bog nas obaveštava da se u dimenziji koja je nama nepristupačna vodi jedan žestok, oštar i pokvaren rat za našu privrženost i našu podaničku vernost. (Ta nepristupačna dimenzija je svet duhova i anđela izvan ove materijalne tri-dimenzionalne stvarnosti u kojoj smo mi stvoreni da živimo.) Apostol Pavle nam kaže da naš rat, to jest, rat u kojem mi Hrišćani učestvujemo, nije rat gde se krv proliva i tela ubijaju. Rat u kojem mi Hrišćani učestvujemo je rat u kojem Božji anđeli ratuju sa duhovima pakosti ispod neba, sa demonima koji na sve moguće načine pokušavaju da nas otuđe of Boga i privole k sebi, sa demonima koji nas obmanjuju i lažu, koji upravljaju ovim svetom koji je obavijen u duhovnoj tami (Efescima Poslanica 6:12).

Dragi čitaoci, na ovoj web stranici, to jest, na ovom sajtu Svetlost Istine, želim da zajedno sa vama uđem u jednu studiju i jedan dialog o osnovnim pitanjima verovanja i o onome što se danas dešava u svetu teologije i duhovnosti. Ja sam rodom is bivše Jugoslavije, ali živim i radim u Sjedinjenim Državama skoro 40 godina. Na Andrews Univerzitetu predajem modernu Evropsku istoriju, kao i crkvenu istoriju. Dosta od svoje akademske karijere sam proveo u izučavanju istorije Hrišćansko-Jevrejskih odnosa, to jest, istoriji antisemitizma. Dosta od svog akademskog vremena sam proveo i u izučavanju komunizma, nacionalizma, rasizma, i tome slično. Sve u svemu, moj glavni interest jeste istorija ideja i ideologija. Posedujem doktorat u istoriji, i post-fakultetsko obrazovanje u teologiji. Potrebe na fakultetu su od mene zahtevale da svake godine predajem kurseve o svetskim civilizacijama, što me je primoralo da se obrazujem više u širinu nego u dubinu. Nadam se da sve ovo može da nam bude od pomoći u našoj diskusiji. Unapred se izvinjavam na izrazima i sintaksi mojeg srpsko-hrvatskog jezika. Ja previshodno razmišljam i govorim engleski, i vama je vrlo lako prepoznati da moje znanje srpsko-hrvatskog jezika je dosta skromno–a i zastarelo.

U sledećem članku ćemo nastaviti sa temom o onome što se dešava u ovom materijalnom svetu u kome mi ljudska bića živimo, kao i o onome što se dešava u onom svetu u kome mi ljudska bića nemamo pristupa. Pokušaćemo da ustanovimo i da uspostavimo koja su to najvažnija pitanja života, pitanja koja sva ljudska bića kad tad u životu postave sebi. Kao na primer, „Da li ovaj život koji ja živim uopšte ima smisla? Da li ovaj život ima bilo kakvo značenje? Ko je čovek? Da li postoji Bog?“

Vi ste verovatno sreli ljude koji tvrde da oni nisu religiozni, da ih religija ne interesuje, i da oni i vi nemate puno dodirnih tačaka po kojima bi ste mogli da vodite diskusiju ili neki značajan razgovor. Eksperti koji se bave ovim pitanjima su ustanovili da bez obzira da li su ljudi religiozni ili ne, da li idu u crkvu ili ne, da li se mole Bogu ili ne, sva ljudska bića kad tad postavljaju osnovna pitanja života, i imaju odgovore na ta pitanja. Odgovore koje daju su u stvari ono što oni veruju. Odgovore koje daju su ustvari njihova religija. Čak i ateista na svoj jedinstven i indirektan način obrazložava svoje vidjenje i verovanje o Bogu, i na taj način ulazi u diskusiju o Bogu.

Ono što je od posebnog interesa za mene, a verovatno i za mnoge od vas, jesu trenutni post-modernistički trendovi u Hrišćanstvu, i kako se to isto Hrišćanstvo menja pod uticajem globalizacije i neizbežnog stapanja različitih svetskih pogleda na svet sa Hrišćanstvom. Ideje koje su do juče bile strane Hrišćanstvu danas se prihvataju kao prosvetne i duhovne. Možda ima dosta toga što Hriščani mogu naučiti od nehrišćana, ali što ćemo činiti sa onim idejama koje su u potpunoj suprotnosti sa Božjom rečju? Ja verujem da se čovečanstvo i svi mi ubrzano približavamo danu kada više neće biti važno da li neko pripada jednoj ili drugoj religioznoj denominaciji (organizaciji), nego da li taj neko zasniva ono što veruje na biblijskoj osnovi. Znam, skoro svi tvrde da se njihova učenja zasnivaju na Bibliji, ali da li je to tako ili nije je potpuno drugo pitanje. Mi ćemo postavljati pitanja, a da li ćemo biti u stanju da damo odgovore na sva ta pitanja, to ćemo tek videti. Ako ste zainteresovani da se uključite sa mnom u ovu zajedničku studiju, posetite ovu web stranicu opet kroz par sedmica.

John Jovan Marković, PhD

Andrews University