Arhive za kategoriju ‘Verovanje i istorija’

Himna o Isusu Hristu – Jevrejima 1:1-4

četvrtak, 1. jul 2010.

Uvod

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Jevrejima Poslanica uzbudljivi pokušaj da se oživi Hristovo delo kroz maštovitu reinterpretaciju tradicionalne hristološke tvrdnje koje podupiru molbu za nastavak vernosti,[1] posebno imajući u vidu da su u prvom veku AD jevrejski hrišćani bili uključeni u tešku borbu identiteta. Progonjeni od strane Rimljana i njihovih sunarodnika Jevreja, ovi hrišćani su takođe bili uključeni i u težak pokušaj da tumače nove misli u kontrastu sa dugo držanom tradicijom. Dalje, eshatologija Isusa Hrista ostala je neispunjena. Nije postojalo indicija da će se Isus vratiti i da će obnoviti Izrael. Prva generacija hrišćana je prošla, a Izrael je još uvek ostao „nespasen.“ Spolja gledano, Isus je ostao „neodbranjen“ pred mnogim od ovih jevrejskih hrišćana, i namera čitave Poslanice Jevrejima jeste da ohrabri te vernike da održe čvrsto njihovu veru u Isusa Hrista.[2]

Imajući u vidu ovakvu situaciju hrišćana kojima je namenjena ova poslanica,[3] uvod u samu Poslanicu, kojeg čine prva četiri stiha Prve glave, posebno je bitan. Iz tog razloga ovaj će rad pokušati egzegetski objasniti Jevrejima 1:1-4, koje po mnogima predstavljaju jednu od četiri novozavetnih himni o Isusu Hristu koje veličaju Njegovu preegzistenciju i božanstvo, a koje čine jednu celinu i, po mnogima, jednu čitavu rečenicu kako ona i stoji u grčkom izvorniku.

Ulaženje u Tekst

„Bog, koji je negda mnogo puta i različitim načinom govorio ocima po prorocima.“[4] (1:1a) Iako se u grčkom tekstu ne pojavljuje reč „Bog“ na prvom mestu,[5] jasno je da je imenica ὁ θεὸς prvi subjekt u čitavoj rečenici, jer prethode joj čak tri prilopriloga (πολυμερῶς, πολυτρόπως i πάλαι), te je s toga odmah na početku čini jedinstvenom poslanicom ne samo među novozavetnim rukopisima, već i u čitavoj Bibliji, prosto iz razloga što je jedino u Postanju 1:1 i Jovanu 1:1 Bog prvi subjekt.

Osim toga, prva dva stiha u grčkom jeziku predstavljaju jedne od najjasnijih izraza u atičkom grčkom jeziku i uključuju literarni pronalazak koji se zove „aliteracija.“[6] Aliteracija je pesnička figura koja se sastoji u tome da više reči u jednom stihu počinju jednim istim suglasnikom,[7] što je izrazito očigledno u prvom stihu koji u sebi ima pet reči koje počinju sa grčkim slovom π:[8]

Πολυμερῶς καὶ πολυτρόπως πάλαι ὁ θεὸς λαλήσας τοῖς πατράσιν ἐν τοῖς προφήταις

Takođe je izostavljen i klasičan uvod kakvog nalazimo u većini novozavetnih poslanica, što upućuje na zaključak da ili je ova poslanica napisana sa jednim posebnim ciljem ili je ona u stvari „propoved“ ili pak „reč poučenja,“ kako i stoji u 13:22.[9]

„Bog govori“ je jedna od velikih poruka čitave poslanice[10] a mi odmah na početku nalazimo jednu takvu izjavu: „Bog… je negda mnogo puta i različitim načinom govorio…“ Reč „govorio“ ili λαλήσας, jeste reč koja se prvobitno koristila za cvrkutanje ptica, pa je tako ovde korištena kao uzvišena forma govora.[11] Bog uzima inicijativu tako što govori, jer osnovna postavka Biblije jeste da Bog govori čoveku. On je izabrao jedan takav nači komunikacije koji je postao primaran govor.[12]

Međutim, to nije bilo koji govor, to nije običan govor. Uvodne reči kažu da je Bog „mnogo puta i različitim načinom govorio.“ U grčkom tekstu to su reči πολυμερῶς καὶ πολυτρόπως, kako i počinje sama poslanica. I ovde srećemo još jednu od karakteristika same poslanice, a to je česta upotreba izraza i reči koje se više nigde ne pominju u Novom zavetu (čitava poslanica ima nekih 169 hapax legomena).[13] Ove πολυ - složenice izražavaju naglašeno uverenje pisca koje se tiče starozavetnog otkrivenja.[14] Bog je „mnogo puta“ i „različitim načinom“ govorio u starozavetno vreme, što podrazumeva učestalost Božjeg otkrivenja koje je započeto još sa Adamom, preko patrijaraha i proroka, kao i raznovrsnost božanskog otkrivenja – putem snova, viđenja, direktno, znakova itd. Drugim rečima, starozavetno otkrivenje je došlo na različite načine i u različita vremena, kao progresivno otkrivenje Boga čoveku. Dva priloga (πολυμερῶς καὶ πολυτρόπως) zajedno su sonorna (to jest zvučna i prijatna) hendijada[15] za raznovrsnost.[16]

Bog je, kaže autor poslanice, govorio “ocima po prorocima“ ili pak „precima,“ što je bolji prevod grčke reči πατράσιν. U ovom delu stiha postoji problem kako tačno prevesti ili razumeti izraz „po prorocima“ iz razloga što u grčkom jeziku stoji ἐν τοῖς προφήταις, te se doslovno može prevesti kao „u prorocima,“ kako i predlažu pojedini skolari. Westcott, na primer, izričito odbacuje izraz „kroz proroke“ ili „po prorocima“ u korist izraza „u prorocima,“ ističući na taj način oduševljujuću silu njihovog života, jer oni su bili Njegovi poslanici, nadahnuti Svetim Duhom, ne samo u njihovim rečima već i u čitavom njihovom životu, dok se „proroci“ ne odnose samo na kanonske proroke već su uključeni i Božji ljudi, kao što je na primer Avram, koji im je prethodio.[17]

Drugim rečima, Božji ljudi preko kojih je Bog govorio „precima“ nisu samo bili ljudi koji su iznosili svojim govorom ono što je Bog imao da poruči tim „precima,“ već je čitav njihov život bio ispunjen Duhom Svetim, Bog je govorio „precima“ kroz njihov način i stil života. Svi patrijarsi, proroci i Božji ljudi mogu biti za primer zbog svog života, mogu biti primer da sam njihov život, a ne samo ono što oni eventualno govore, jasno svedoči o Bogu, to jest – Bog je na taj način komunicirao sa ljudima.

Ova misao je u paraleli sa idejom koju nalazimo u nastavku prvog stiha koji na nekoliko načina predstavlja i kontrast sa prvim delom stiha:[18] „progovori nama u ove poslednje dane po Sinu“ (ἐπ’ ἐσχάτου τῶν ἡμερῶν τούτων ἐλάλησεν ἡμῖν ἐν υἱῷ). Opet nalazimo sličan izraz, ne da je Bog govorio „po Sinu“ ili „kroz Sina“ već je On govorio „u Sinu.“ Takođe, nasuprot Bogu „koji je negda“ (πάλαι) govorio, mi imamo Božji govor u „poslednje dane“ (ἐπ’ ἐσχάτου). Reč „govorio“ jeste u aoristu, koji predstavlja zaokruženu radnju, što znači da je Bog zaokružio Svoj „govor“ u konačnom i punom otkrivenju – „u Sinu,“ a „govor“ ili otkrivenje „u Sinu“ je u oštroj suprotnosti sa Božjim prethodnim govorom „u prorocima.“ Čitav Stari zavet naginje napred ka Hristu. Odsustvo gramatičkog člana ispred predloga „u“ (ἐν) daje ideju apsolutnog značenja „Sina.“ Ovde nije ideja ono što je Isus rekao već ono što On jeste,[19] a izraz „poslednji dani“ je zapravo ekvivalent izrazu „u naše vreme.“[20]

Drugim rečima, ranije otkrivenje nije nevažno i irelevantno za „naše dane,“ već je ono samo nastavak Božjeg delovanja. Isti Bog je govorio i ranije i u „naše vreme,“ ali je raniji Božji „govor“ pripremio put za noviji „govor.“ Ne postoji diskontinuitet u Božjem „govoru“ to jest otkrivenju, već kontinuitet. Ako je Bog govorio kroz život Božjih ljudi, onda On još više govori kroz život Sina, Isusa. Otkrivenje koje je u odlomcima došlo preko proroka i Božjih ljudi u Starom zavetu, u svojoj punini je došlo sa Sinom. Možemo reći, iako je Isus jasno superiorniji od „proroka,“ ipak On ne zamenjuje otkrivenje Boga koje je došlo kroz njih,[21] nego ih dopunjuje i zaokružava.

I od ovog mesta, Sin ima centralnu figuru u čitavom prologu (1:1-4) poslanice Jevrejima. U 1:2 stoji: „Njega postavi baštinikom po svemu, po njemu stvori i svet.“ Naglaskom na Isusa pisac nas navodi na nekoliko zaključaka.

Prvo, Isus je „baštinik“ ili „naslednik“ svemu jer Ga je Bog „postavio.“ Glagol „postaviti“ (τίθημι) je nekako neočekivan na ovom mestu. Mi možemo očekivati da je Sin jednostavno naslednik. Međutim, ovde nailazimo na ideju da je On „postavljen“ naslednikom. U stvari, možemo se složiti sa sledećim komentarom:

Perhaps there is a stress on the divine will as active. In the term „heir“ there is no thought of entering into possession through the death of a testator. In the NT the word and its cognates are often used in a sense much like „get possession of“ without reference to any specific way of acquiring the property in question. In other words, the term points to lawful possession but without indicating in what way that possession is secured. „Heir of all things,“ then, is a title of dignity and shows that Christ has the supreme place in all the mighty universe. His exaltation to the highest place in heaven after his work on earth was done did not mark some new dignity but his reentry to his rightful place (cf. Philippians 2:6-11).[22]

Druga važna istina o Sinu jeste ta da je Bog “po Njemu” ili “kroz Njega” “stvori i svet,” odnosno čitav univerzum. Predlog “kroz” (διά) održava važnu činjenicu da je Bog Stvoritelj,[23] dok F. F. Bruce u ovom izrazu (“po Njemu stvori i svet”) vidi ranohrišćansku himnu ili verovanje, a slične paralele nalazimo u Jovan 1:3 i Kološanima 1:16.[24] Drugim rečima, Isus je aktivni posrednik u stvaranju.[25] Sin nije samo neko “kroz” koga je Bog govorio u “naše vreme,” nego je On neko ko je bio neposredni posrednik “svega” (πάντων) što je stvoreno.

Nakon ovakve izjave koja samog Sina stavlja u rang sa Bogom, pisac daje opis Sina kakav se, verovatno, retko gde još sreće u Novom zavetu. Za njega, Sin je:

1) “Odsjaj njegove slave.” (1:3)

2) “Odraz njegova bića.” (1:3)

3) “Nosi sve riječju svoje sile.” (1:3)

4) “Očistio je grijehe.” (1:3)

5) “Sjede s desne strane Veličanstvu na visini.” (1:3)

6) “Postade uzvišeniji od anđela, koliko dobi u baštinu ime odličnije od njihova.” (1:4)

1) “On je odsjaj njegove slave” (ὃς ὢν ἀπαύγασμα τῆς δόξης). U grčkokm jeziku se ispred reči “odsjaj” (ἀπαύγασμα) nalazi se reč ὢν, u pitanju je prezent aktiv particip od glagola “biti” (εἰμί), što označava neograničenu i večnu egzistenciju Sina (u kontrastu sa “postade” [γενόμενος] u 1:4).[26] Reč “odsjaj”[27] (ἀπαύγασμα) je upotrebljena jedino ovde u čitavom Novom zavetu i ima ideju “blistavosti” ili “snažnog sjaja,”[28] odnosno može značiti i “isijavanje” i ”blistanje.”[29] Drugim rečima, videti Isusa je isto što i videti Božju slavu ili manifestaciju Njegove prisutnosti. “Odsjaj njegove slave” je manifestacija ličnosti i prisutnosti Boga,[30] jer su Otac i Sin nerazdvojni.[31] Isus je “odsjaj” onoga što Bog jeste po svojoj prirodi, odnosno – On je odsjaj Božje slave (δόξης) koja često označava Božje prisustvo.[32]

2) Isus je “odraz njegova bića” (χαρακτὴρ τῆς ὑποστάσεως αὐτοῦ). Reč „odraz“ je zapravo grčka reč χαρακτὴρ (odakle, uostalom, dolazi i naša reč „karakter“) i takođe se javlja jedino ovde u Novom zavetu. χαρακτὴρ je označavao instrument za duborez, odnosno otisak u kalupu[33] (metafora se, u ovom izrazu, odnosi i na pečat i njegov otisak u vosku). Odnosno, reč govori o karakteristikama objekta ili ličnosti na osnovu kojih smo mi sposobni prepoznati čemu oni služe,[34] a ima i prizvuk prikazivanja roditelja koji se često vide u licu njihovih deca. Videti lice deteta odmah prikazuje bliski porodični odnos među njima. Ono što Isus predstavlja jeste „biće“ (ὑποστάσεως) Oca, to jest – osnovnu prirodu.[35] Isus je tačan i prav izražaj najdublje prirode Boga. Kao Njegov Otac, tako je i Sin – jedno u prirodi, jedno u karakteru, jedno u mislima i nameri.[36] Sin je takvo otkrivenje Oca da kada mi gledamo Isusa, mi vidimo ono što Bog zaista jeste.[37]

3) „Zato nosi sve riječju svoje sile“ (φέρων τε τὰ πάντα τῷ ῥήματι τῆς δυνάμεως αὐτοῦ) ili kako kaže prevod Stvarnost „koji svemir uzdržava svojom silnom rečju,“ što i jeste originalna ideja teksta. Isus „nosi“ u smislu da održava čitav (τὰ πάντα) svemir, moćno održava fizički svemir.[38] Sve što je stvoreno Isus održava rečju sile svoje. „Reč“ (τῷ ῥήματι) je aktivna i moćna reč, čitav svemir je stvoren pomoću „reči“, ona nije prazna nego ima silu, može da misli.

4) „Nakon što je očistio grijehe“ (καθαρισμὸν τῶν ἁμαρτιῶν ποιησάμενος) ili kako kaže prevod Stvarnost „pošto je ostvario očišćenje grijeha.“ Reč „očišćenje“ (καθαρισμὸν) se najčešće koristi u Novom zavetu za ritualno čišćenje, ali ovde (i u 2. Petrovoj 1:9) označava uklanjanje greha. Greh je „prljav,“ ali Isus je izvršio kompletno čišćenje od njega.[39] Svojim stradanjem Isus je izvršio kompletno čišćenje greha u generalnom smislu – čišćenje čitavog svemira od greha ali i svakog pojedinca. Ovo delo se moglo izvršiti samo na krstu, i još uvek ono traje, i trajaće sve dok se konačno poslednja duša ne spasi. Ovo je Isus obezbedio svojim stradanjem na krstu kao žrtva za grehe čitavog čovečanstva.[40] Aorist participa ukazuje da je Isus „učinio“ (ποιησάμενος ) to u prošlosti za nas, čišćenje je kompletirano i završeno. Genitiv „greha“ (τῶν ἁμαρτιῶν ) ukazuje radije da je Isus uzeo grehe nego da je neka osoba očišćena od greha. „Greh“ se spominje 25 puta u celoj poslanici (jedino je prevazilazi Rimljanima Poslanica), što ukazuje da autor vidi greh kao veliki problem koji se pojavljuje kao sila koja obmanjuje i vodi čoveka u uništenje, čiji uticaj i aktivnost može prestati jedino žrtvom Isusa Hrista.[41]

5) “Sjede s desne strane Veličanstvu na visini” (ἐκάθισεν ἐν δεξιᾷ τῆς μεγαλωσύνης ἐν ὑψηλοῖς) ili „sjede…s desne strane Veličanstva u nebu“ (Stvarnost). Sedenje je stav počinka, mira, a desna strana je mesto časti. Isus sedi s desne strane Bogu, što znači da je završio svoje spanosno delo i sada je na mestu najviše časti. Reč „veličanstvo“ (τῆς μεγαλωσύνης ) se javlja još na dva mesta, u ovoj poslanici u 8:1 i u Judinoj Poslanici 1:25, i znači „dostojanstvo,“ „veličina.“ „U nebu“ ili „na nebu“ se može prevesti i kao „na visini“ (ἐν ὑψηλοῖς).[42] Pisac izražava ideju početka a ne kraja Isusove aktivnosti kao posebnog posrednika. To što je Isus seo „s desne strane veličanstva na visini“ ukazuje da je Bog odobrio Hristovo delo. Isus je završio svoje delo na zemlji i prihvaćen je od strane Boga.[43] „Desna strana“ je takođe aluzija na Psalam 110:1: „Riječ Gospodnja mojemu Gospodinu: ’Sjedi mi s desna dok ne položim tvoje neprijatelje za podnožje tvojim nogama’,“ dok će se kasnije razraditi ova ideja u vezi Isusa kao prvosveštenika „po Melkisedekovu redu“ (7:17).

Koncept ustoličenja Bogu sa desne strane može preneti utisak kraljevske moći i neuporedive slave Sina. U antičko vreme, generalno, desna strana je simbolizirala vrhovni autoritet i najvišu čast. Hrišćani su u svom ranom verovanju imali ovu ideju misije Sina koji je s desna Bogu. Oni su odmah prepoznali da se napomena o Isusovoj egzaltaciji odnosila na vreme posle Njegovog vaskrsenja, pa je možda ovo jedno od objašnjenja zašto se u Jevrejima poslanici ne spominje Isusovo vaskrsenje (vidi, npr., 13:20). U 1:3, kako i na drugim mestima, aluzija na poziciju s desne strane Bogu očigledno služi kao inkluzivnu referencu u vezi Isusovog vaskrsenja, vaznesenja i kontinuirane egzaltacije.[44]

I na kraju, u 1:4 stoji: „Postade uzvišeniji od anđela, koliko dobi u baštinu ime odličnije od njihova“ (τοσούτῳ κρείττων γενόμενος τῶν ἀγγέλων ὅσῳ διαφορώτερον παρ’ αὐτοὺς κεκληρονόμηκεν ὄνομα). Kao rezultat egzaltacije, Sin je postao „uzvišeniji“ ili „bolji“ (Daničić-Karadžić) od samih anđela, postao je superiorniji od njih. Ovde autor poslanice pomera Isusovu prirodu i delo na Njegov status. Sin je pomeren na poziciju autoriteta i uprave iznat statusa kojeg imaju anđeli. Koliko je veća pozicija? „Koliko dobi u baštinu ime odličnije od njihova,“ kazaće autor, jer reč „uzvišenije,“ „odličnije,“ ili „bolje“ je pridev κρείττων, od ἀγαθός („dobar“), reč koja se često koristi za Isusa u poslanici: Isus je bolji sveštenik (7:7), Isusovi sledbenici imaju „bolju“ nadu (7:19) zato što je On jamac „boljeg“ saveza (7:22) koji je utemeljen na „boljim“ obećanjima (8:6), zatim Isus je „bolja“ žrtva (9:6), Njegova krv govori „bolje“ nego krv Avelja (12:24), vernici imaju „bolje“ imanje (10:34), „bolji“ grad (11:16), „bolje“ vaskrsenje (11:35) i „bolje“ privilegije (11:40).[45]

Zaključak

Himna o Isusu kakvu srećemo u uvodu same poslanice retko gde srećemo u Novom zavetu. Snažnim i dinamičnim jezikom apostol opisuje Isusa najpre kao onog koji je posrednik u stvaranju čitavog svemira, zatim kao Onoga koji je, po svojoj prirodi, tačna predstava Boga, isijavanje i blistanje onoga što Bog jeste. Kao takav, On održava taj isti svemir svojom moćnom rečju, što dalje sugeriše da čitav svemir i sva stvorenja u njemu nisu bez kontrole, sve živo što postoji održava se uz pomoć Isusove moćne reči. Nakon što je učinio delo spasenja i rešavanja problema greha ne samo na individualnom nivou već i problem greha svemirskih razmera, Isus je imao pravo primiti čast tako što je seo s desne strane Bogu na visini. Postao je uzvišeniji i bolji od samih anđela, jer je nasledio bolje „ime,“ to jest reputaciju ili zvanje, od njih, i kao takav ima prava da bude Spasitelj sveta svakome ko Ga prizove.

[1] Freedman, David Noel, ed., The Anchor Bible Dictionary, (New York: Doubleday) 1997, 1992, [Online] Available: Logos Library System.

[2] Jerry Falwell, executive editor; Edward E. Hinson and Michael Kroll Woodrow, general editors, KJV Bible commentary [computer file], electronic ed., Logos Library System, (Nashville: Thomas Nelson) 1997, c1994, [Online] Available: Logos Library System.

[3] Rad pretpostavlja konzervativno gledište o datumu pisanja Poslanice, strukturi, stilu i žanru, nameri i autorstvu, te se s toga neće zadržavati na takvim detaljima. Za više detalja može se pogledati navedeni članak u Anchor Bible Dictionary, te boljim i opširnijim komentarima.

[4] Biblija, Sveto Pismo Staroga i Novoga Zavjeta, Preveo Ivan Ev. Šarić, 2. Popravljeno Izdanje, (Zagreb: Hrvatsko Biblijsko Društvo, 2007).

[5] Nichol, Francis D., The Seventh-day Adventist Bible Commentary, (Washington, D.C.: Review and Herald Publishing Association) 1978, [Online] Available: Logos Library System.

[6] Keener, Craig S., IVP Bible Background Commentary: New Testament , (Downer’s Grove, IL: InterVarsity Press) 1997, [Online] Available: Logos Library System.

[7] Milan Vujaklija, Leksikon Stranih Reči i Izraza, (Beograd: Prosveta, 1996/97), 32.

[8] Na žalost, rad se ne može detaljnije baviti strukturom ovih tekstova koja je sigurno zanimljiva, osim gde je to neophodno i očigledno.

[9] Ukoliko nije drugačije naznačeno, rad će koristiti navedeni revidirani prevod Ivana Šarića.

[10] Warren W. Wiersbe, Wiersbe’s Expository Outlines on the New Testament, (Wheaton, Illinois: Victor Books) 1992, [Online] Available: Logos Library System.

[11] Robertson, Archibald Thomas, Word Pictures in the New Testament, (Nashville, Tennessee, USA: Sunday School Board of the Southern Baptist Convention) 1998, c1933, [Online] Available: Logos Library System.

[12] Girdwood, Jim and Verkruyse, Peter, The College Press NIV Commentary: Hebrews, (Joplin, MO: College Press Publishing Company) 1998, c1997, [Online] Available: Logos Library System.

[13] Ovo je mnoge navelo na sumnju u autorstvo apostola Pavla s jedne strane, a zbog samog rečnika i stila, s druge strane, na posebnost čitave Poslanice.

[14] Lane, William L., Word Biblical Commentary, Volume 47a: Hebrews 1-8, (Dallas, Texas: Word Books, Publisher) 1998, [Online] Available: Logos Library System.

[15] Hendijada je govorna figura kada se jedan pojam izriče dvema rečima od kojih prva određuje drugu iako su vezane veznikom „i.“ Vujaklija, 972.

[16] A. T. Robertson.

[17] The Expositors Bible Commentary, [CD-ROM].

[18] Nastavak je, zapravo prema mnogim prevodima i izvornom tekstu, deo drugog stiha a ne kako stoji u nekim starijim prevodima.

[19] A. T. Robertson.

[20] SDA Bible Commentary.

[21] Marshall, I. Howard, The IVP New Testament Commentary Series: Hebrews, (Downers Grove, Illinois, USA: InterVarsity Press) 1992, [Online] Available: Logos Library System.

[22] The Expositors Bible Commentary.

[23] The Expositors Bible Commentary.

[24] Marshall.

[25] SDA Bible Commentary.

[26] A. T. Robertson.

[27] Neki engleski prevodioci koriste reč „radiance.“

[28] Guthrie, George H. “The Person, Work, and Status of the Son (1:2b – 4)” In NIV Application Commentary, New Testament: Hebrews. By George H. Guthrie, 48, (Grand Rapids: Zondervan, © 1998).

[29] A. T. Robertson.

[30] Guthrie.

[31] SDA Bible Commentary.

[32] The Expositors Bible Commentary.

[33] The Expositors Bible Commentary.

[34] Neki engleski prevodioci ovu reč prevode kao „exact representation.”

[35] Guthrie.

[36] SDA Bible Commentary.

[37] The Expositors Bible Commentary.

[38] SDA Bible Commentary.

[39] The Expositors Bible Commentary.

[40] SDA Bible Commentary.

[41] The Expositors Bible Commentary.

[42] The Expositors Bible Commentary.

[43] SDA Bible Commentary.

[44] Lane.

[45] Guthrie.

Objavljeno u Tumačenje Biblije (hermenautika), Verovanje i istorija | Nema komentara »

Odakle dolazi ideja o „besmrtnoj duši“?

utorak, 27. oktobar 2009.

 

 

Odlomak iz „Šta je čovek?“,  Keit W. Stump

 

Retko koje verovanje je toliko široko rasprostranjeno kao ono o „besmrtnosti duše.“ Praktično, svako je upoznat sa tim konceptom. Prosečna religiozna osoba, ako je pitate, bi rekla o tome nešto ovako:

 

„Ljudska ličnost je i telo i duša. Telo je fizičko meso i krv. To je „ljuska“ koja je privremeno stanovište duše. Duša je nematerijalnog aspekta, napravljena od duha. U trenutku smrti duša napušta telo, ali živi svesno zauvek na nebu ili u paklu.“ (Neki veruju da su oslobođene duše nanovo rođene u novim telima u seriji „reinkarnacije“, ili „transmigracije“.)

 

Neki oblik ovog koncepta može se naći među gotovo svim narodima i religijama u svetu. Prosečna religiozna osoba, generalno, uzima zdravo za gotovo ovu ideju.

 

Nauka, koja se bavi materijalmim univerzumom i fizičkim podacima, ne može potvrditi ili negirati postojanje takve duše.

 

Kako onda neko može da zna da li čovek zaista ima „besmrtnu dušu“?

 

Malo njih su se zaustavili i postavili pitanje odakle je došao taj koncept na prvom mestu. Mnogi pretpostavljaju da on jednostavno ima svoje poreklo u Bibliji.

 

Dakle, pripremite se za ono što može biti jedno od velikih iznenađenja vašeg života!

 

Ideja o „besmrtnosti duše“ potiče mnogo ranije od osnivanja glavnih današnjih religija. Antički grčki istoričar Herodot (5. vek pre Hrista) nam govori u svojoj istoriji da su drevni Egipćani bili prvi koji su učili da duša čoveka može biti odvojena od tela, i da je besmrtna. Ova egipatska ideja je postojala vekovima pre nego što su judaizam, hinduizam, budizam, hrišćanstvo i islam došli na scenu.

 

Nigde u antičkom svetu se nije o život posle smrti više brinulo nego u Egiptu. Bezbroj grobova iskopanih od strane arheologa duž Nila nam daje elokventno svedočanstvo egipatskog verovanja da je čovek imao duhovni aspekt koji prevazilazi njegov fizički život.

 

Na istoku, drevni Vavilonci su isto imali veru u budući život duše u „donjem svetu“. Međutim, Vavilonska verovanja nisu bila tako dobro definirana kao egipatska.

 

Čovek, verovali su Egipćani, se sastoji od fizičkog tela, i ne jedne, nego dve duše koji su živele nakon njegove smrti: KA duša i BA duša.

 

Za KA je rečeno da je duhovna replika čoveka, koja sadrži „vitalnu snagu“, koja mu je dana prilikom rođenja. Prilikom smrti, verovalo se da KA boravi u kipu ili slici pokojnika. Kip ili slika su zbog toga stavljeni u grob. Pošto je grob trebalo da bude večni dom za KA, grob je bio snabdeven svime što bi bilo potrebno za KA da ima srećan život posle smrti – hrana, nameštaj, igre, literatura, češljevi i slično.

 

Za drugu dušu, BA, se verovalo da je to deo čoveka koji uživa večno postojanje na nebesima. Verovalo se da leti iz tela sa poslednjim dahom. BA je često prikazana na slikama na grobu kao soko sa čovečjom glavom koji lebdi nad telom pokojnika. Drevni Egipćani us verovali da se BA povremeno vraća u „posetu“ telu u grob i da uzima hranu i piće koje se prinose tamo.

 

Poznata knjiga „Knjiga Mrtvih“ – zbirka drevnih egipatskih pogrebnih i ritualnih tekstova – iznosi u dosta detalja mnoga egipatska verovanja o zagrobnom životu. U jednoj verziji ovog dela koje datira iz 15. veka pne, BA od pokojnika je prikazana na slici kako pita jednog od egipatskih bogova „Dokle ću da živim?“ Na to je bog odgovorio: „Ti ćeš postojati milione miliona godina, milionima godina.“ Koji bolji prikaz koncepta besmrtnosti možemo imati?

 

 

Predano Grcima

 

 

Ideja o besmrtnosti duše ne prestaje sa drevnom egipatskom civilizacijom. Zapazimo ponovo svedočanstvo istoričara Herodot:

 

„Egipćani su prvi koji su tvrdili da je duša besmrtna … Ovo mišljenje su neki među Grcima u različitim periodima vremena, usvojili kao svoje“ (citat iz „Euterpa“, druga knjiga Herodotove „Istorije“).

 

Paganski Grci su dobili koncept besmrtne duše od Egipćanima! Najvažniji zastupnik među starim Grcima o ideji „besmrtne duše“, bio je atinski filozof Platon (428-348 pne), koji je bio Sokratov učenik. Platon je bio osnivač „Akademije“, instituta za filozofsko i naučno istraživanje nedaleko izvan Atine.

 

Pre Sokrata, grčki filozofi nisu imali stvarne koncepcije o bilo kojem nematerijalnom elementu u čoveku. Filozofi Sokrat i Pitagora su bili među prvim Grcima koji su usvojili egipatski pogled. Oni su potom imali veliki uticaj na Platonovu misao. Platon je bio taj koji je popularizovao koncept besmrtne duše širom grčkog sveta.

 

U „Phaedo“ – jednom od najpoznatijih Platonovih dela – Platon priča o Sokratovom  poslednjem razgovoru sa svojim prijateljima, poslednjeg dana Sokratovog života. Sokrat im je izjavio:

 

„Budite hrabri, i ne žalite za mojom smrću … Kada me položite u moj grob, recite da ste sahranili samo moje telo, a ne moju dušu.“

 

Sokratova izjava je slična učenju većine crkava danas!

Takođe primetite sledeću Platonovu tvrdnju, ponovo uzetio iz „Phaedo“:

 

„Duša čije nerazdvojivo svojstvo je život, nikada neće prihvatiti ono što je suprotno od života – smrt. Tako, dokazano je da je duša besmrtna, a pošto je besmrtna, neuništiva je … Da li verujemo da postoji takva stvar kao što je smrt? To je sigurno. A da li je to bilo šta drugo nego razdvajanje duše i tela? Biti mrtav je postizanje ovog razdvajanja, kada duša izlazi sama u sebi i odvoja se od tela, a telo se razilazi od duše. To je smrt… Smrt je samo razdvajanje duše i tela.“

 

U knjizi X iz „Republike“ – još jedan od glavnih Platonovih dela – on je ponovo napisao: „Duša čoveka je besmrtna i neprolazana.“

 

Izjave drevnih grčkih i rimskih pisaca kao što su Polibije, Ciceron, Seneka, Strabon – pa čak i samog Platona – doveli su dotle neke moderne istoričare da se pitaju da li je Platon zaista lično verovao doktrinu o besmrtnj duši. Oni ukazuju na to da je on možda jednostavno samo popularizovao ono što je znao da je fikcija, kao sredstvo za držanje građana u dobrom vladanju kroz strah od misterioznih „nevidljivih stvari“ izvan ovog života.

 

Koncept besmrtne duše, drugim rečima, bio je neophodno prateće verovanje doktrini o strašnim mukama u delovima Hada ili pakla. Takva strašna učenja, neki filozofi su mislili, su bila neophodna da se zaplaše mase na dobro ponašanje.

 

Bez obzira na njegove motive i lična uverenja, Platonova učenja su imla veliki uticaj. Ona su se proširila po ondašnjem poznatom svetu i bila su prihvaćeni kao istina od strane miliona ljudi.

 

 

Platon i Jevreji

 

 

Jevrejske zajednice iz davnina su bile duboko pod uticajem grčke filozofske ideje. Mnogi pretpostavljaju da platonski pogled duše zarobljene u telu nije bi ništa novo za Jevreje. Ali zapazite svedočanstvo lično jevrejskih učenjaka:

 

„Verovanje da duša nastavlja svoje postojanje posle raspada tela  nije… nigde izričito naučavano u Svetom Pismu … Verovanje u besmrtnost duše je došlo Jevrejima kroz kontakt sa grčkom misli a narošito kroz filozofiju Platona, njenog glavnog zastupnika, koji je naveden na to kroz misterije Orfik (Tajanstven) i Eleusinian u kojima su vavilonski i egipatski stavovi čudno itmešani.“ (Jevrejska enciklopedija, članak,“ Besmrtnost duše „, The Jewish Enczclopedia, „Imortaitz of the Soul“  http://www.jewishencyclopedia.com/view.jsp?artid=118&letter=I).

 

Mnogi od vas će nesumnjivo biti iznenađeni da otkrijete da ideja o besmrtnosti duše nije proistekla od Jevreja iz spisa Starog Zaveta, već uzeta od Platona.

 

Kao što ćemo videti, Stari Zavet ima potpuno drugačiji stav!

 

 

Drugo Iznenađenje!

 

 

Ali šta sa verovanjima hrišćanskog sveta? Možemo pomisliti da svakako ovde možemo pronaći doktrinu o besmrtnj duši nezavisno od bilo kog grčkog uticaja.

 

Sada razmotrite ove činjenice:

 

Mnogi od ranih teologa i naučnika koji su ispovedali hrišćansku veru – uključujući i takve ljude kao što su Origen, Avgustin i Tertulijan – su tesno povezani sa platonizmom.

 

Na primer, Tertulijan (155-220 posle Hrista) je napisao: „Jer neke stvari su poznate i kroz prirodu: besmrtnost duše, na primer, mnogi veruju … Ja mogu dakle da koristim Platonovo mišljenje, kada izjavljujem: „Svaka duša je besmrtna“ („Anti-Nikejski Oci“, volumen III).

 

Zapazimo, to je Platonovo mišljenje koje je citirano!

 

Avgustin Hiponski (354-430 posle Hrista) -  smatra se najvećim hrišćanskim misliocem – isto je naučavao nematerijalnu i duhovnu prirodu ljudske duše. Ali zapazimo izvor njegovog učenja. Enciklopedija Britanika navodi:

 

„On [Avgustin] je spojio religiju Novog zaveta sa platonskom tradicijom grčke filozofije.“

 

Zašto bi ti rani verujući hrišćanski naučnenjaci posegnuli za mišljenjima paganskih grčkih filozofa? Može li biti da doktrina o besmrtnosti duše nije jasno podržana u hrišćanskoj Bibliji?

 

Zapazimo mnogo kasnije pogled Martina Lutera, vođa Reformacije u Nemačkoj. Više od hiljadu godina kasnije, 1522., on je napisao:

 

„Verovatno je, po mom mišljenju, da, sa vrlo malo izuzetaka, zaista, mrtvi spavaju u neosetljivost do Sudnjeg dana …. Na osnovu kojeg autoriteta se može reći da duše mrtvih možda ne spavaju. .. na isti način na koji živi se nalaze u dubokom snu u vremenu između njihovog lezanja noću i njihovog ustajanja u jutro „?

 

Sam Luter je naišao na teškoće u pronalaženju podršku za doktrinu o besmrtnoj duši na stranicama Pisma.

 

Primetitmo da je on pitao: „No osnovu kojeg autoriteta …?“

 

Ali, duboko ukorenjena vekovna nauka nije lako da se iskoreni, čak i od strane protestantskih reformatorora. Teolozi i vernici podjednako su nastavili, najvećim delom, da u svom zagrljaju drže ideju koja dolazi od drevnih paganskih filozofa. Evo kao Enciklopedija Britanika to rezimira:

 

„Tradicionalna zapadna filozofija, počevši od starih Grka … je oblikovala osnovne zapadne koncepte o duši.“

 

 

Šta Biblija stvarno kaže!

 

 

Zapazimo upozorenje apostola Pavla, koji je svojevremeno lično suočio grčke mislioce na brdu Mars u antičkoj Atini (Dela 17:15-34). Grcima u Kolosi u Maloj Aziji on je napisao:

 

„Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.“ (Kol. 2:8).

 

Lično Isus Hrist je upozorio „ Ukidajući riječ Božiju svojijem običajem koji ste postavili;“ (Marko 7:13). „ No zaludu me poštuju„, rekao je žaleći, „ učeći naukama i zapovijestima ljudskima“ (Matej 15:9).

 

Pa šta Biblija zaista kaže?

 

Razmislite prvo o učenju Starog Zaveta. Kao što smo videli, Jevreji koji su živeli u helenističkogm svetu su priznali da su uzeli doktrinu o besmrtnosti duše od Platona. Nigde se to ne nalazi u hebrejskom Pismu.

 

Zapazimo Postanje 2:7: „ A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“

 

Razmotrimo pažljivo: Čovek – načinjen od prašine zemaljske, a ne iz duha  „postao je“ duša živa. Duša je ono što je čovek. To nije nešto što čovek ima.

 

Hebrejski jezik dalje dokazuje ovu ideju. Hebrejska reč prevedena kao „duša“ u Postanju 2:7 u „Ovlašćenoj verzija Biblije“ (Authorized Version)  je nefeš. Nefeš, uopšteno, označava ono što privremeno ima fizički život. To znači stvorenje čiji izvor života dolazi kroz disanje. To je ista reč koja se koristi često u prvom poglavlju Postanja i drugde i odnosi se na životinje.

 

Zapazimo, na primer, Prva Mojsijeva 1:24: „ Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive [nefeš] po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako “

 

Ovde je izraz „žive duše“ identičan hebrejskou reči „duša“ koja se koristi u Postanju 2:7 i kroz ceo Stari Zavet. U biblijskoj upotrebi, divlja zver je takođe „duša“!

 

U Levitskoj knjizi 21:11 , Brojevi 6:6, Agej 2:13 i drugde, reč nefeš se koristi čak i za mrtvo telo.

 

Nefeš jasno nema ništa sa bilo kojom vrstom besmrtne duše u čoveku. Duša nije odvojeni entitet od tela. To je telo! Čovek je nefeš. On je duša!

 

Mnogi dodatni starozavetni tekstovi otkrivaju jasno smrtnost – a ne besmrtnost – duše. Jezekilja 18:4, 20, na primer, izjavljuje da duša umre! Pročitajte za sebe: „Koja duša zgriješi ona će umrijeti.“ Ako su duše besmrtne, kako ona može da umre? To je direktna kontradikcija izraza!

 

Nije ni čudo što jevrejski naučenjaci i danas moraju da ukazuju na Platona, kao poreklo doktrine o besmrtnosti duše!

 

 

Novi Zavet govori

 

 

Šta je sa Novim Zavetom? Zasigurno ćemo ovde pronaći biblijske dokaze za besmrtnost duše. Ali, da li stvarno nalazimo?

 

U Novom Zavetu, „duša“ je prevod grčke reči psuche. Psuche je generalno ekvivalent hebrejskoj reč nefeš. Kao i nefeš, psuche se često prevodi  „život“ pored prevoda „duša“.

 

Psuche se koristi dva puta u Novom zavetu za niže životinje, tačno na isti način kao i hebrejski nefeš što se odnositi na život životinja. U ova dva teksta (Otkrivenje 8:9 i 16:3), psuche je  prevedeno kao „život“ i „dušu“ a odnosi se na život morskih stvorenja.

 

Reč psuche nema bilo kakvu konotaciju „duha suštine“ ili „besmrtne duše“!

 

Isus Hristos, u stvari, izjavljuje da je Bog u stanju da uništi nečiju dušu (grčki psuche ili životu) u vatri Gehene (Matej 10:28).

 

Reči besmrtna duša se ne nalaze nigde u Bibliji – Stari Zavet ili Novi. Reč besmrtni pojavljuje se samo jednom u celoj Bibliji – u 1. Timoteju 1:17, gde se izričito odnosi na Isusa Hrista!

 

Reč besmrtnost će se naći samo u Novom zavetu, gde se javlja manje od pet šest puta. Jedan od tih mesta – 1. Timoteju 6:16 jasno kaže da od svih ljudi, Isus Hrist “ sam ima besmrtnost„! Rimljanima 2:7 ohrabruje hrišćane da „traže … besmrtnost.“ Ako je čovek već besmrtan, on ne bi morao da to traži!

 

1. Korinćanima 15. – poglavlje o vaskrsenju u Bibliji – pokazuje da hrišćanin „stavlja na sebe“ besmrtnost u budućem vaskrsenju mrtvih (vidi stihove 50-54).

 

Kao što je Isus jasno izjavio: „Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je“ (Jovan 3:6). Čovek – rođeno od tela – je telo. On nije bio stvoren sa svojstvima besmrtnosti. On je samo privremeno fizičko postojanje. „Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti„, rekao je Bog Adamu (Gen 3:19).

 

Tek kada je smrtan čovek „ponovo rođen“ u budućem vaskrsenju, on će konačno obući besmrtnost i biti duh! Zašto bi vaskrsenje tela bilo potrebno ako je duša već u raju? Duša ne ide na nebo! Smrtna duša – fizičkog života čoveka – umire i pretvara se u prah.

 

Novi Zavet, dakle, uči vaskrsenje – ustajanje iz mrtvih – u direktnoj suprotnosti sa paganskom grčkom idejom o besmrtnoj duši. Vaskrsenje je naša jedina nada u večni život! Hristovo vaskrsenje je tip ili preteča vaskrsenja koje Bog obećava svima koji mu se pokoravaju (Jovan 5:28-29, 11:25, 8:11 Rim. Fil. 3:10-11).

 

Čovek nema nade budućeg života u samom sebi!

 

 

„Duh u čoveku“

 

 

Sada razumimo jednu dodatnu osnovnu istini. Malo ljudi je to ikada shvatilo.

 

S obzirom da čovekov materijal „duša“ – njegovo telo i njegovi fizički životni procesi – su propadljivi i propadaju posle smrti, kako je moguće da Bog na kraju vaskrne nekog pojedinca? Ako je sve fizičko i pretvara se u prah, šta je to što ostaje od jedne ličnosti što će biti „vraćeno“? Kako su njegova ličnost, njegova sećanja i njegov karakter sačuvani kod Bog do dana vaskrsenja?

 

Odgovor je jednostavno da nije sve o čoveku  fizički aspekt! Biblija naziva ovu nefizičku komponentu „duh [hebrejski ruah, grčki pneuma] u čoveku“ (Jov 32:8; Zech 12:1;. 1. Korinćanima 2:11).. To nije čovek. To je u čoveku.

 

Ovaj duh u čoveku, međutim, nema svesti odvojeno od fizičkog ljudskog mozga. To nikako nesme da se pomeša sa izmišljenim konceptom svesne „besmrtne duše“. „Mrtvi ne znaju ništa“, Biblija izjavljuje (Propovednik 9:5, 10). U dan čovekove smrti, njegove misli propadaju „(Psalam 146:4). Biblija jasno slike smrt kao san – stanja nesvest (Knjiga proroka Danila 12:2).

 

Takođe ovaj „duh u čoveku“, čini čovek različitim od životinje. To je ono što čoveka čini jedinstvenim. To daje živom ljudskom mozgu moć intelekta da shvati materijalno znanje. On je izvor ljudske inteligencije. Nije prisutan u mozgu životinja.

 

 

Čitav Svet je prevaren

 

 

Ne postoje bilo kakvi  biblijski osnovi za veru da „besmrtna duša“ preživljava u svesnom stanju nakon smrti.

 

Tokom vekova hrišćanske vere, bezbroj propovedi su propovedane i bezbroj pamfleta su  pisani pokušavajući da dokažu besmrtnost duše. Nakon pažljivog i otvorenog preispitaivanja, pokazano je da se svi oni prepuni grešaka.

 

Doktrina o besmrtnosti duše je izgrađena na temeljima biblijskih pogrešnih prevoda, pogrešnih predpostavka i aljkavog istraživanja. Malo njih je imali duhovne hrabrosti da iznova pogledaju bez predrasuda ovo pitanje i prihvate istinsko Biblijsko učenje.

 

Činjenica je da kada je svrgnuta lažna doktrina o besmrtnoj duši, zajedno sa njom pada podjednako paganski i lažni koncept raja i pakala – jedan od stubova tradicionalnog hrišćanstva!

 

Sotona đavo je uspeo – za sada – da prevariti ceo svet (Otkrivenje 12:9). On je bio prvi koji je uveo ideju da čovek zaista ne umre nego da je nasledno besmrtan. „nećete vi umrijeti,“ lagao je Satana Evu u rajskom vrtu (Postanje 3:4).

 

Božja budućnost za čovečanstvo je daleko uzvišenija od uobičajene slike besmrtne duše koja lebdi na oblacima i drndanja harfe u večnost. Za one koji to izaberu i ispunjavaju uslove, postoji život posle smrti kroz vaskrsenje. Ali taj život će doći kroz ponovno rođenje, kao besmrtno duhovno biće u samu Božju porodicu – putem budućeg vaskrsenja iz mrtvih!

 

Vreme je da se odbace bajke i ljudske tradicije i da se razume veliki smisao i svrha ljudskog života kao je otkrivena u Bibliji!

 

Hoćeš li imati hrabrosti da pogledaš ovo za sebe?

Objavljeno u Hrišćanska apologetika, Teologija, Verovanje i istorija | Nema komentara »

U kojoj meri su adventistički hrišćani naslednici reformatora?

četvrtak, 20. avgust 2009.

U kojoj su meri adventisti naslednici reformatora?[1]

Sećam se kako se pre više godina tokom izvesnog perioda „bokserski“ nos nametnuo kao poželjan „ukras“ na muškim licima. Da li je taj „detalj“ ušao u modu  zbog popularnosti jednog domaćeg boksera, za koga su svi dečaci priželjkivali da postane apsolutni šampion u apsolutnoj „profi“ kategoriji, ili zbog tadašnjih po svetu čuveni profesionalnih mečeva koji su privlačili svačilju pažnju – danas nije važno. Pamtim kako mi je izgledaloneobično da neki „običan“ momak ode na operaciju uklanjanja nosne kosti samo da bi ga ljudi već na prvi pogled prepoznali kao boksera, ili znalca neke borilačke veštine. Ipak, u to vreme znali smo za više takvih slučajeva i postepeno se navikli da povezujemo „moderan“ izgled lica sa onim što je takav mladi čovek želeo da izrazi o sebi. Možda u zaključku neće biti čudno što sam se ovoga setio baš u vreme kada je, nedavno, posle četrdeset godina, ponovo iz štampe – sada sa svim komentarima i objašnjenjima – izašla knjiga „Adventistički odgovori na pitanja o doktrini.“[2] Ona je, svojevremeno, izazvala polemike zbog tvrdnji da su adventisti bliski protestantima a njeni teolozi „naslednici reformatora.“[3] Upitao sam se: „Da li pristajemo da budemo ‘naslednici’?“ A zatim sam pomislio: „Ako smo to, dobro bi bilo odrediti meru u kojoj bi nam odgovarao naziv ‘naslednika’!“ Duboko sam svestan da stoje i opšta pitanja opravdanosti poistovećivanja adventizma sa protestantizmom, a sigurno i iz kojih razloga bi nam bilo neophodno da se predstavljamo kao „naslednici reformatora.“

Prvi odgovor (A), utvrdio bi da je za nas dobro što kroz tok crkvene istorije tragamo za istomišljenicima, a drugi – (B), što prilikom uobličavanja slike svog identiteta imamo razumljivu sklonost ka isticanju da su i drugi – prvenstveno protestanti – učili isto[4] što i mi – jer posredstvom toga možemo da stvorimo i podobnu apologetiku za svoje učenje.

Obe vrste naših navedenih odgovora i ciljeva (A i B) mogu biti dobre i ispravne želje, međutim, odgovor (tipa A) u kome bismo na svetlost dana izneli, recimo, anabaptističko krštavanje na priznanje vere, ili stavove o sveštenstvu svih vernika, zajedno sa njihovim poznatim nejedinstvom i razmimoilaženjima, ne bi sigurno bilo nešto čime bismo mogli da se ponosimo.[5] I dok pohvaljujemo valdenžane zbog držanja subote[6], ne možemo poreći činjenicu da su u svojim verovanjima, kao i Crkva bosanska, imali i pojedinosti koje bi danas svako smatrao zabludom.[7] Zbog toga tragamo i dovijamo se da pronađemo neke druge istomišljenike u crkvenoj istoriji. Ako bismo, međutim, danas tražili versku organizaciju koja je u crkvenoj istoriji poučavalačlistu istinu – izgleda da, na kraju krajeva, ne bismo baš bili sasvim zadovoljni. Kad primenimo doslovni istorijski pristup, i ustanovimo da je doktrinarno najčistija Crkva bila ona novozavetna, a zatim, ubrzo uvidimo da se i u njoj javlja otpad – a i da posle izvesnog vremena možemo da prepoznamo neke od osobina čak i u crkvama koje su pokušavale da mu se suprotstave[8] – shvatamo da je teškoća sa ovim (A) pristupom u tome što natežemo istoriju tako da što bolje odgovori našim namerama.[9] Ako istraživanje, koje smo pokrenuli, samo po sebi nije od većeg istorijskog značaja, rezultati mogu biti problematični i sasvim je prirodno što će se odbranaški stav zbog takvog pristupa svuda osetiti. Ponekad ne prihvatamo čak ni sasvim validne rezultate istraživanja zbog toga što zvuče toliko odbranaški da se plašimo kako će biti teško u njih poverovati. I tako, postoje dve mogućnosti: dok jedan istraživač biva preokupiran odbranom, drugi je sasvim na liniji „savremenih“ shvatanja – a „savremeno“ je odbaciti sve što liči na apologetiku i nije samo po sebi očigledno.

Kod isticanja onih (tip B) koji su tokom crkvene istorije učili isto što i mi, sasvim je razumljiva bolna stvarnost u kojoj smo često nazivani sektom ili kultom.[10] Zbog toga pokušaji da dokažemo kako nije nimalo neobično ono što učimo, opet mogu lako da pripadnu grupi apologetskih nastojanja. Pitanja: „Zar i Luter i Kalvin ne uče potpuno isto?“ ili: „Ako toga nema kod Lutera i Kalvina, gde se to, onda, kod nekog drugog reformatora može naći?“ odražavaju sklonost da svoju veru definišemo suviše istorijskim odrednicama. Sve u našim verovanjima tada neminovno mora da izgleda onako kako se istorijski razvilo. To bi, nakon takvog postupka, adventističko verovanje pretvorilo u skup časnih i uvaženih tradicija kojih se oduševljeno pridržavamo. Ako bismo tada, još, mogli da pokažemo odakle istorijski potiče ono što prihvatamo – to će izgledati veoma naučno – međutim, možda će te naročite adventističke istine, prikazane na ovaj način, izgubiti svoju punu vrednost. Možda bi slikovito prikazan razvoj misli na tu temu izgledao ovako: „Ne brinite o hrišćaninovim delima i posvećenju – to je naše metodističko nasleđe; ne brinite o onome što je zapisala Elen Vajt – mnogo toga kod nje pripada viktorijanskom nasleđu!“ Posle svega, zašto se ne bismo mogli zapitati i: „Zašto bismo uopšte čitali Bibliju? – možda su samo mnoge njene teme konačno, ipak, haldejsko, grčko ili rimsko nasleđe?“ Pogrešno primenjen, ovaj pristup mogao bi razoriti sve temeljne apsolute naše vere.

Postoji još jedno važno pitanje koje (kod tipa B) moramo postaviti. Kada u svom istorijskom istraživanju dođemo do izvora, suočavamo se sa ogromnom poteškoćom: Gde su oni autentični, verodostojni i savršeni izvori za našu temu? Često tokom istorijskih istraživanja moramo priznati da koristimo nedovoljne i nepotpune izvore. Tako su postupili i neki istraživači pri svojim pokušajima da dokažu kako valdenžani nisu držali subotu[11], koristeći samo inkvizitorske izvore. Kako, recimo, možemo da dokučimo pravu istorijsku istinu o Crkvi bosanskoj oslanjajući se samo na poglede i zapise iz ugla njihovih neprijatelja?[12] Isti problem predstavlja nedoumicu svih istoričara. Sasvim je jasno da je Rimska inkvizicija imala razvijeno načelo po kome je uništavala izvore. Svedočanstva o tome sačuvana su u zapisima o bosanskoj, keltskoj, valdenžanskoj, sirijskoj, indijskoj i svakoj drugoj potisnutoj verskoj grupi.

Drugi problem koji često postoji oko izvora jeste što su obično pisani jezicima koji se danas više ne govore. Veći deo istraživanja za istoričara tada je potpuno onemogućen samo zbog nepoznavanja neophodnih jezika. Ako sve ovo imamo na umu, kao ćemo uopšte biti u stanju da iznesemo potpune zaključke o pojavama i ljudima u istorijskom toku? Postoji mnoštvo tvrdnji, a mi se pitamo: „Kako da ih pravilno vrednujemo i gde da otpočnemo?“ Ako sebe na bilo koji način smatramo „naslednicima reformatora,“ gde možemo uočiti početnu tačku od koje bi se neopozivo računalo da smo preuzeli reformatorsko nasleđe? Uzmimo načelo Sola scriptura. Odakle smo ga preuzeli? Neko će reći: „Od Lutera!“ Međutim, ta činjenica zavisi samo od našeg odnosa prema njoj. Luter sasvim sigurno nije bio prvi koji je naglasio to načelo. Načelo Sola scriptura u početnoj fazi razvoja pokreta u Vitenbergu sigurno se može više pripisati Karlštatu nego Luteru.[13] Dobro je da zapazimo da ovo načelo nije bilo ni originalno Karštatov izum.[14] A i Cvingli, koji se branio od toga da ga nazivaju luteranom[15], objašnjavao je 1516 godine da biblijske poruke nadilaze papske tvrdnje. Međutim, idući dalje unazad možemo zapaziti da je 1505 godine Tomas Vitenbah, kao profesor teologije u Bazelu, osuđivao beznačajnost rimskog sistema zasluga i opraštajnica, verujući u spasenje kroz Hristove zasluge.[16] Naročito je naglašavao nadmoćnost autoriteta Pisma. Izgleda da je Cvingli od Vitenbaha preuzeo načelo Sola scriptura. Da li ga, onda, zbog toga adventisti duguju Vitenbahu?

Da li onda potpuno zadovoljni možemo zastati ovde? Zna se da je načelo Sola scriptura bio povik husita, valdenžana, Džon Viklifovih lolarda, kao i svih crkava koje se nisu slagale sa rimskom još u prvom milenijumu. Kome bismo, onda, dugovali načelo Sola scriptura? Na kraju možemo zaključiti da bi bilo najbolje da ga pripišemo Isusu Hristu samom, na osnovu teksta u Mateju 15:3-9, kada Isus osuđuje fariseje zato što su poništavali Božju zapovest da bi sačuvali ljudske tradicije.[17] Zar to nije bilo najčistije izraženo načelo Sola scriptura? Ako se zapitamo odakle ga je Isus mogao uzeti, doći ćemo do toga da je to biblijsko načelo još iz vremena kada su biblijski spisi počinjali da se zapisuju, tamo davno – još iz Mojsijevog vremena. Peta Mojsijeva 4:2 predstavlja načelo Sola scriptura u najboljem izdanju: „Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovedam.“[18]

Možda bismo na ovaj način mogli da objasnimo i sve druge doktrine! Na primer, opravdanje verom. Da li i to dugujemo Luteru? Da, zasigurno. Ali on sigurno nije bio usamljen. Kao što smo videli za Cvinglija i Vitenbaha i, možemo dodati, Kalvina (uprkos shvatanja da je on reformator druge generacije), kad povučemo liniju razlikovanja premda Luteru od 1517 do 1521 godine – sigurno je da reformatorima dugujemo to što je ova biblijska doktrina ponovo otkrivena i što je dobila svoju punu vrednost. To je veoma važno zato što su duhovni rodovi – koji su proizilazili iz srednjeg veka i rimokatolicizma – pretili da potpuno prekriju i skrju pod veo zaborava ovu istinu; nanosi oproštajnica, pokore, ispaštanja, kao i duhovnih i stvarnih strahova nametani su ljudima iz religije Rimske crkve. Najveća zasluga reformatora jeste što su oslobodili vernike straha od kazne. Međutim, da li je zbog toga razumevanje opravdanja verom izričito i sasvim Luterovo? Zasigurno ne! I u ovom pitanju Karlštatovi stavovi bili su uravnoteženiji od Luterovih.[19] Možda bi se adventisti lakše uskladili sa stavovima dok bi opravdanje objašnjavao neki anabaptista ili valdenžanin – naročito kada je reč o tome na koji nas način Bog posvećuje.[20] Time se, naravno, nipošto ne kaže da je Luter potpuno poricao posvećenje – to zasigurno ne, ali se isto tako ne može reći ni da je imao potpuno uravnotežen i skladan pogled, a najsigurnije ipak jeste da njegov pogled na ovo pitanje nije bio egzegetski. Njegov teološki pristup ovoj temi zamračio je njegovo razumevanje za naredne generacije. To, svakako, ne znači da on nije postigao veliko delo, već samo da on nipošto ne može da predstavlja merilo kanonskog autoriteta za razumevanje Božje pravde.[21] Ako bismo tražili, sigurno bismo našli pojedince koji su imali uravnoteženiji pogled na opravdanje i posvećenje čak i pre Lutera.

Cvingli i Kalvin su tradicionalno naši veliki primeri koje navodimo kod doktrine o Večeri Gospodnjoj, a kod te teme volimo još da istražujemo stavove anabaptista. Međutim, husiti su takve stavove imali čitav vek ranije, i oni ih nisu sami izmislili, već su sasvim izvesno bili pod uticajem Džona Viklifa i valdenžana. Krštenje uronjavanjem na priznanje vere dugujemo baptistima. Međutim, krštavanje odraslih vršilo se u rimskim crkvama sve do drugog milenijuma. Sva tri Kapadočana krštena su kao odrasli.[22] Kome dugujemo Subotu? Sigurno bi se lanac mogao lako unazad pratiti do baptista sedmog dana, zatim do sabatarijanskih anabaptista, sve do valdenžana i rane istočne i keltske crkve. Mora se uočiti da ipak ne bismo smeli zaključiti kako se reformacija, eto, odjednom dogodila. Ona je pripremana u vekovima antipapskog otpora, a bila je sačinjena od misionara raznolikih boja. Zašto su se, recimo, husiti javili bašu Češkoj? Sigurno ne samo zbog toga što je tu živeo Jan Hus, koji je nekako došao u vezu sa Viklifovim spisima, već zbog prisutnosti valdenžanskih misionara, koji su na tom prostoru delovali vekovima. Ova je činjenica dosta uočljiva u izvorima[23] iako se često prenebregava. A odakle je preuzeto očekivanje neposrednog Drugog dolaska? Veoma mnogo apokaliptične literature tokom vekova govori o tome. Luter je sam, zasigurno, bio pun eshatoloških očekivanja, a iza njega Melanhton, Kalvin, kao i Latimer i Bredford.[24] Reformatori ne mogu za sebe tvrditi da su bili „bolji hrišćani“ od drugih u bilo kojoj hrišćanskoj eri. U prvim hrišćanskim vekovima rana crkva je zasigurno bila premilenijalistička i očekivala je skori Hristov dolazak. Tek je Avgustinova „De civitate Dei“ unela u eshatologiju prve odrednice postmilenijalizma i bila eshatološki realizovana ustanovljavanjem srednjevekovne apsolutističke crkve. Taj postmilenijalizam ostao je sa velikim reformatorima, sve dok anabaptisti nisu izneli na videlo premilenijalizam – pokušavajući da razumeju šta kaže Otkrivenje, tako zanemarena knjiga od strane Lutera i Cvinglija. Interes vekova koji su usledili za eshatološke događaje sigurno je proizveo adventno buđenje u kasnom 18 i ranom 19 veku. Ova se linija razvoja može lepo istorijski pratiti.[25] Kada se bolje pogledaju ta proročanstva, postoji jedna veoma zanimljiva činjenica. Dok je u svoje vreme Vilijam Miler tumačio 1260 dana i 70 sedmica iz Danila i Otkrivenja, bio je u veoma dobrom društvu. Tada ta tumačenja nisu iznenađivala nijednog pravog protestanta. Dok je nastavljao da objašnjava 2300 dana (godina), njegovi glavni dokazi nisu govorili o načelu „dan za godinu“ ili o o čekivanom datumu. Njegovi su dokazi govorili o premilenijalizmu nasuprot postmilenijalizmu. Da li će 1844 otvoriti novo, slavno doba ili će doneti spasenje i uništenje greha s Drugim Hristovim dolaskom? Tumačenja proročanstva u skladu s načelom „dan za godinu“ bila su u to doba deo starog i oprobanog „protestantskog nasleđa.“ Zbog toga što se očekivanja nisu ostvarila (ne samo premilenijalistička, već i postmilenijalistička), u širokim krugovima protestanata istoricizam – kao škola tumačenja proročanstava, zajedno sa svojim načelom „dan za godinu“ – sve je više odbacivan. Adventisti su stvari i pravi naslednici istoricističkog tumačenja[26] i zbog njega predstavljaju danas svojevrsne „bele vrane“ na protestantskoj sceni.

Ono što na prvi pogled dugujemo eri reformacije jeste naša naročita zainteresovanost za vaspitanje. Obrazovanje i vaspitanje su stvarno bili ciljevi vitemberške reformacije. Isto tako možemo pratiti vaspitanje nekih od ranih vaspitnih reformatora u adventizmu sve do evangelističkih temelja kakav je bio Oberlin koledž 1830 (Gudlou Harper Bel[27]). Međutim, možemo li, uopšte, reći da su adventisti u bilo kom smislu gledali ka reformatorima kada su otpočinjali svoje vaspitne ustanove? Jesu li dugovali svoje razumevanje potrebe za vaspitanje jedino G. H. Belu, ili ih pre možemo zamisliti kako deluju u skladu sa vizijama koje je Bog dao Elen Vajt? Tako mnogo pojedinosti može izgledati kao nasleđe, dok, u stvari, do nas uopšte nije došlo kao nasleđe, već kao božansko otkrivenje kroz Njegovu pisanu ili izgovorenu reč.

Isto je ovo istinito i za neke veoma zanimljive pojedinosti u našoj vesti. Zahtevalo bi još mnogo stranica da se kroz crkvenu istoriju pronađu svi pojedinci i grupe koje su nosile teret za uzvišena načela života i zdravlja. Međutim, uzmimo samo za trenutak kao primer anabaptiste. Čak je i Cvingli, njihov stalni neprijatelj, morao da prizna da je njihov život „besprekoran, krotak, jednostavan, privlačan i iznad ovoga sveta.“[28] U šlethajmerskom izražavanju vere postoji navod u kome se ističe izbegavanje krčmi. Znalo se iz kojih kuća ljudi ne idu u krčme i one su prepoznate kao anabaptističke. Isti ovakav stav ti su ljudi pokazivali i na području odevanja, ishrane, izbegavanja taštine i svake neumerenosti.[29] Ovakve pojedinosti mogu se naći i o keltskim i o valdenžanskim hrišćanima. Neko ko istražuje tu temu mogao bi lako da se podseti svojih čitanja knjiga pisanih posle 1863 godine.

Ima li onoga što dugujemo Katoličkoj crkvi? Tokom istorije ljudi u njoj pokazali su veću zainteresovanost za pomaganje siromašnima od protestanata svih boja. Adventistička organizacija ADRA mnogo je više u svoja načela postupanja prenela osobine katoličkog Caritasa nego bilo koje protestantske slične organizacije i zato danas predstavlja najvažniju protestantsku organizaciju za pomoć i razvoj (u konkretnim brojevima – ne samo relativno).

Ako pogledamo svoja etička poglavlja u kojima stoje stavovi o braku ili abortusu – zar se ne osećamo prijatnije u katoličkim krugovima nego u protestantskim – kada su u pitanju ove istine? Katolička etika o braku i razvodu podseća mnogo više na naše današnje protestantske vrednosti. Možda oklevamo sa priznanjem svega ovoga, najviše zbog toga što adventisti zasigurno nisu gledali ka rimokatolicima dok su tražili razloge za svoja etička razmišljanja – uzimajući ih neposredno iz Biblije. A sasvim je sigurno da bismo se neprijatno osećali kad bismo se poistovetili sa crkvom koja je taok poznata zbog svog proganjanja neistomišljenika i protivnika.

U ovome što sledi namerno ne želimo da smatramo sebe naslednicima bilo koje verske grupacije. Retko se govori o jednom događaju sa špajerskog protestantskog okupljanja 1529 godine. Taj je događaj čuven zbog protesta protestantskih knezova (odatle su, protestujući, dobili i svoje ime) kada su hrabro izrazili svoje stavove pred imperatorom i Rimskom crkvom. Dana 23 aprila, pošto su protestovali u prilog Luterove vere, ceo katolički i protestantski zbor je, zajedno, propisao ovakav zakon: „Zapoveda se i propisuje kao zakon da nijedan čovek, pošto je jednom kršten prema hrišćanskom pravilu, ne sme dozvoliti da bude ponovo kršten po drugi put i ne sme krstiti nikoga, a naročito je to zabranjeno carskim zakonom pod pretnjom srmću.“[30] Dekretom je ustanovljeno da svaki „ponovo kršten čovek ili žena treba da budu osuđeni i premešteni iz prirodnog života u smrt vatrom, mačem i sličnim, bez istraživanja pred inkvizicijom ili duhovnim sudijama.“[31] To je bio stvarno užasan dekret i Luter se s njim složio. Čast što su odbili propise ovog dekreta pripada nekim nemačkim prinčevima kao što su bili Filip Hesenski i njegovi sinovi, kao i u slobodnim gradovima: Memingenu, Ulmu, Isniju, Bibarahu, Lindauu i Konstanci. Međutim, iznova je istina o progonjenim anabaptistima bila nalik onome što je Tertulijan izrekao za hrišćane, progonjene u drevnom Rimu, da je „njihova krv seme.“ Da li želimo da vidimo sebe kao naslednike glavne struje reformacije u ovoj oblasti nehrišćanske mržnje i netolerancije?

Adventistički pogledi na politiku, državu i odnose između crkve i države ne mogu se pratiti ni do reformatora, a ni unazad Rimske crkve. To može biti veoma bolno, zato što bismo se možda bolje osećali dok saosećamo sa progonjenima. Ne zaboravimo da su vremena reformacije bila teška. Kada čitamo o luteranima ili hugenotima, mi ih žalimo. Bili su progonjeni zbog tada postojećih odnosa između države i Rimokatoličke crkve, zbog užasne zamisli o Corpusu christianumu. Pa ipak, niko od njih nije značajnije popravio situaciju. Tako kod njih možemo opet čitati o progonima, lomačama, mučenjima i davljenjima, o onome što su reformatori primenjivali nad otpadnicima od reformacije. Cvingli je svoje anabaptiste davio u reci Limat pored Ciriha. Luter, naprotiv, nije kriv za to. On je u početku ustajao protiv ugnjetavanja otpadnika, ali se na kraju ipak sa njim složio, tako da su mnogi anabaptisti umrli zbog njega. Njegov je antisemitizam još sramotniji. Ni kalvinistička Ženeva nije ustuknula od spaljivanja onih koji nisu pristajali – iz ovih ili onih razloga – da se poklone pred ženevskom reformatorskom crkvodržavom i državocrkvom. Tako možemo da se upitamo: „S kim je na kraju najbolje da saosećamo?“ Prava načela verske slobode nisu do nas došla od religioznih ljudi, već – koliko god da je to sramota za hrišćanstvo – od filozofa prosvetiteljstva. Hoćemo li, onda, zbog toga za sebe reći da smo „naslednici prosvetiteljstva?“

Nipošto se nećemo odreći zaključka da adventizam ima svoje korene u protestantizmu. Svi to oduševljeno verujemo. Sigurno je da postoje mnoga adventistička verovanja koja se mogu istorijski unazad pratiti do reformatora, kao što su Subota, krštavanje na priznanje vere i druga; ali, smatramo da mnoge sličnosti između adventista i drugih reformatorskih crkava – ili radikalnijih reformatora, kao što su bili valdenžani, husiti, lolardi, itd. – nisu često proizilazila iz istorijske povezanosti, već iz jednostavne činjenice da su svi oni koristili Bibliju kao izvor za svoje teološko i praktično religiozno mišljenje. To je razlog zbog kojeg zapažamo sličnosti između Rimokatoličke i Adventističke crkve. Razlog nije toliko istorijski, već metodološki. Svi mi koristimo isti izvor – reč živoga Boga. O ovome se, možda, još podrobnije može istraživati, a svakako je važno da nastavimo i sa istorijskim pristupom dok istražujemo verovanja i doktrine Adventističke crkve.

I tako, dok možemo reći da su tokom celokupne istorije postojale crkve, pokreti i pojedinci koji su imali mnoge sličnosti u svojim učenjima sa verovanjima adventista – što znažno svedoči da je Bog, uprkos svih raznolikih otpada, uvek pazio na svoju istinu[32] da ne propadne – nije najbitnije ako u svakoj od tih grupa nismo u stanju da vidimo sličnosti i neposrednu vezu do koje je došlo nasleđem. Do veze ne mora da je uvek došlo na taj način. Sve dok ima onih koji drže i poštuju ono što je oznato kao Božja istina – a činjenica jeste da od apostolskih vremena nije bilo crkve koja je imala toliko teološkog razumevanja kao Adventistička crkva i prednost da ga stekne od 1844 godine – kroz to se odražava jedan viši, božanski plan. Iako ima istine rasejane u svim crkvama, Božja crkva ostatka treba da sakupi sve dragulje istine i koristi ih na ispravan način: da pripremi narod koji će biti spreman da stoji pred Bogom kada se On, po drugi put, bude pojavio. Iako je zanimljivo i važno gledati prema korenima i razumeti na koji su način određene istine stigle u adventizam, treba naglasiti presudnu pojedinost da je sam Bog adventističkim pionirima podario duh temeljnog istraživanja istine. Da, bilo je među njima i istorijskih istraživanja[33], ali je pre i iznad svega bilo stalnog proučavanja Biblije. Kroz ta proučavanja utemeljivači našeg pokreta došli su do osnovnih verovanja, a ne samo kroz puko nasleđe. Iako se mnoga naša verovanja mogu istorijski trasirati unazad, ona sigurno ne bi preživale u Adventističkoj crkvi da, pre svega, nisu biblijska.

Možda se naša želja da  budemo posmatrani kao „naslednici protestantskog nasleđa“ može razumeti koliko i, u skladu sa početnom ilustracijom, svojevremena želja nekog mladića za „bokserskim nosom.“ Ako, međutim, sagledamo svoju ulogu iz proročkog ugla (Otkrivenje 10:11; 14:6-12), shvatićemo svu besmislenost želje da budemo samo puki „naslednici.“ Mi zasigurno imamo mnogo uzvišeniju ulogu i zato se moramo, po svaku cenu, sačuvati od opasnosti da prionemo za nasleđe umesto prianjanja za Pismo. Iako određeno nasleđe postoji, sigurno je da ono nije dostojno da bude prigrljeno kao tradicija, već je to nasleđe potvrđeno i prečišćeno kroz najbolje razumevanje Božje reči i kroz uputstva Svetoga Duha. Ako bi to bilo samo nasleđe, o njemu bi se uvek moglo pregovarati; istina, međutim, nikada nije bila kategorija o kojoj bi se moglo pregovarati.

U vreme kada ceo svet odlučuje da li će poslušati Boga, ili će ostati u Vavilonu, naša najsvetlija slika identiteta bila bi prosvetiteljska – kao što su to tri, četiri veka nakon pokrštavanja bil za Slovene – Ćirilo i Metodije.[34] Preneti ljudima evanđeosku poruku i biti „svima sve“[35] da bi se svako od njih odlučio za Isusa Hrista i večni život sa Njim – tokom vremena predadventnog suda – predstavlja prirodnu ulogu, koju nam je Bog namenio, a i sliku u ogledalu s kojom bismo morali da budemo najzadovoljniji.

[1] Članak napisao Božidar Lazić, časopis Teofil, 1-2/2004 godine, Beograd.

[2] ANN, 30 dec. 2003 – knjiga „Seventh day Adventists Answer Questions on Doctrine,“ urednik G. Knight, u izdanju Andrews University Press.

[3] Za istorijski kontekst napetosti koja je zbog ovoga nastala najbolji je prikaz u knjigi George R. Knight, A Search for Identity (The Development of Seventh-day Adventist Beliefs), Review and Herald, Hagerstown, 2000, od 164-177 strane.

[4] Za isašlu knjigu (Pitanja o doktrini) se od početka znalo da je sebi uzela za cilj da nas u verovanjima što više približi protestantima.

[5] Grad Minster 1534 godine predstavlja žalosno poprište sukoba. Vidi: Feri Kuzmič, Anabaptisti i Ulrich Zwingli, Izvori, 7/8, 1997, str. 8,9; i Richard Muller, Anabaptist: The Reformers’ Reformers, Ministry 7, 1989, str. 11.

[6] Čak su ih zvali insabati i insavates zbog držanja subote (vidi: B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes, Mauntain View, PPPA, 1944, str. 237).

[7] Vidi: A. Solovjev, Vjersko Učenje B osanske Crkve, Zagreb, 1948.

[8] Vidljivo u pomenutoj knjizi Wilkinsona.

[9] Očigledno u knjizi A. G. Daniels, Abiding Gift of Prophecy, Mauntain View, PPPA, 1936, u kojoj je čak i Luter predstavljen, u neprekidnoj liniji, kao jedan od proroka.

[10] Dileme u članku Alden Thompson, Response to Dale Ratzlaff, Ministry, 2, 2004, str. 30.

[11] Prvenstveno D. Casebolt, Ellen White, The Waldenses, and Historical Interpretation, Spectrum 11/3, 1981. Dobro mu je odgovorio Jean Zurcher u narednom broju.

[12] Ovaj problem uviđa i j. Šidak, Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilskoj, Zagreb, 1975.

[13] W. L. Emerson. The Reformation and the Advent Movement, Washingtogn, Review and Herald 1983, str. 13.

[14] Kao što je, recimo, načelo Sola fide moguće pripisati Štaupicu (a što ide u prilog osnovne teze).

[15] Op. cit. str. 31.33.

[16] Op. cit. str. 29.

[17] Najjasniji je 9 stih: „No zaludu me poštuju  učeći naukama i zapovestima ljudskima.“

[18] Mogu se dodati i stihovi Otkrivenje 22:18,19; Galatima 1:8,9 i Efescima 5:26 (Crkva se održava čistom „kupanjem u Reči“).

[19] Emmerson, op. cit. str. 13 i 20.

[20] Emmerson, op. cit. str. 46-50.

[21] Mnogi teolozi se slažu da je monaško iskustvo bilo presudno za određivanje samog pojma pravde kod Lutera. Zato on i prevodi termin iustitia Dei „pravednošću koja je vredna pred Bogom,“ a ne „Božjom pravdom.“

[22] Vidljivo skoro u svim izvorima o njima.

[23] G. H. Williams, The Radical Reformation, London: Weidenfeld and Nicolson, 1962, i H. A. Oberman, Forerunners of the Reformation – The Shape of Late Medieval Thought Ilustrated by Key Documents, Philadelphia: Fortress Press, 1981.

[24] B. W. Ball, A Great Expectation – Eschatological Thought in English Protestantism to 1660, Leiden, E. J. Brill, 1975, str. 15-19.

[25] Vidi: R. Marjanov, Preuzmi Baklju Isitne (skripta), i Emmerson, op. cit. str. 60-67.

[26] Nasuprot preterizmu, futurizmu i ex eventu tumačenjima!

[27] R. W. Schwarz. Light Bearers to the Remnant, Mauntain View, PPPA, 1979, str. 119-132.

[28] Emmerson, op. cit. str. 50 i E. Vajt. Velika Borba, poglavlje 4.

[29] Isto.

[30] Citat na osnovu Emmerson, op. cit. str. 82-84.

[31] Emmerson, op. cit. str. 82-84.

[32] Zato i naslov knjige: „Pobedonosna istina – Crkva u pustinji“ (B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes)

[33] Kao što su ona o Suboti iz pera Andrewsa, Bacchiocchija i drugih.

[34] Iako bismo se odmah na prvi pogled mogli odlučiti da posmatramo zablude koje su sa ovim srednjevekovnim ljudima ostale, ipak je želja i misija da se svakom čoveku na njegovom jeziku približi poruka Jevanđelja, da bi razumno mogao se odluči za Boga, veoma bliska suština vesti trojice anđela iz Otkrivenja 14 (i pored činjenice da je istorijski kontekst različit).

[35] To je poznato načelo apostola Pavla: „Svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“ (1. Korinćanima 9:22)

Objavljeno u Razne teme, Verovanje i istorija | Nema komentara »

PATI ČOVEK, ALI PATI I BOG

subota, 28. mart 2009.

Patnja, u svim svojim oblicima, nije strana ljudskom biću. Sa istorijske perspektive, patnja i čovečanstvo su dve nerazdvojne realnosti. Budući da smo svesni te istorijske činjenice, budući da nemožemo mnogo učiniti da patnju sprečimo, mi je na neki način prihvatamo kao sastavni deo ljudske egzistencije. Ipak, mi se nadamo da negde, nekako, bilo kad, postoji bar neka nada u bolje sutra. Sve religije, bile one primitivnog ili više savršenijeg karaktera, se zasnivaju na nadi u bolje sutra. Čak i ateisti, koji poriču religioznost, imaju izvesnu nadu da će čovečanstvo uspeti u svom nastojanju da reši problem patnje. Ali patnja nije krajni problem. Pitanje patnje uvek indicira pitanje zla. Razum nam kaže da nije zla, nebi bilo ni patnje. Patnja i zlo su takodje dve nerazdvojne realnosti.

„Zašto patnja u životu?“ uvek iziskuje „Odakle zlo?“

Ono što me najviše uznemiruje posmatrajući Simbergov „Ranjeni Andjeo“ (Wounded Angel) je jedno umetničko delo koje ne uliva nadu. (Vidi prethodni članak, „Ranjeni Andjeo.“) Simberg nas očigledno hoće podsetiti na patnju i zlo, kao i na taj nevidljivi svet koji mi ljudska bića nismo u mogućnosti da doživljavamo svojim čulima. Ali Simberg nam ne daje nadu. Nijedan detalj kompozije njegovog dela nam ne uliva nadu. Sama ilustracija da božanskom andjelu, tom nebeskom biću čija je svrha da pomogne čoveku u nevolji, je potrebna pomoć je deprimirajuća. Uništava nadu. Mi vidimo sebe u dva mladića koji nose ranjenog andjela, ali gde? Kao i oni, i mi smo izgubljeni, iznenadjeni, rezignirani. Šta je to što bi oni mogli da učine? Šta je to što bi mi mogli da učinimo?

Budući da je ranjeni andjeo u nevolji, može biti da je i sam Bog u nevolji. Takva ideja zvuči kao strana, neubicajena. Možda i heretična. Zar je moguće da u neku ruku i u datom momentu čovek može pružiti pomoć Bogu. Zar je moguće da smo mi zajedno sa Bogom i božjim stvorenjima – andjelima u ovom slučaju – svi zajedno uvučeni u nešto na što ne obraćamo puno pažnje u svakodenvici? Može biti da je Simberg hteo da nas podseti da i mi imamo nekog udela i neku vrstu odgovornosti u ovom svetu patnje. Da li je uopšte moguće da Bog očekuje od nas da pružimo potrebnu pomoć u izvesnom trenutku?

Simbergovo fiktivno delo me podseća na istorijski momenat Simona Kirinca (Luka 23:26) koji je bio primoran da nosi Isusov krst do mesta raspeća. Običan siromah, čovek u godinama, vraćajući se kući sa rada u polju, skoro nesvestan šta se ustvari dešava oko njega, biva prisiljen od Rimskih vojnika da nosi krst čoveka za kojeg je čuo ali nije imao neki poseban interes da postane njegov učenik. Trazeći pogledom nekoga u masi naroda koji bi mogao preuzeti krst of kažnjenika koji očigledno nije u mogućnosti da nosi krst, vojnici su lako primetili izraz saosećanja na licu Simona Kirinca, i zbog toga su ga prisilili da nosi krst.

PASSION OF CHRIST

Kakva čast!

Stanimo za trenutak, razmislimo o ovoj sceni. Ako smo mislili da je „Ranjeni Andjeo“ absurdna slika, onda je sigurno čak i više absurdno da samom Bogu, tvorcu svemira i izvoru života uopšte, je potrebna pomoć da nosi instrument izvršenja svoje smrtne kazne. Bog koji kontroliše ceo svemir, taj isti Bog koji drži u svojim rukama milione galaksija, pada pod teretom drvenog krsta, iscrpljen od bola i bez snage. Taj isti Bog ćiju moć i slavu Mojsije nije mogao (smeo) videti u potpunosti, sada se nemoćno vuče ka mestu svojega raspeća, i jedno obično ljudsko biće u godinama mora da nosi njegov krst.

Čovek nosi krst božji. Bog i patnja? Sam Bog pati? Zašto? Zar je moguće da Bog mora patiti kao i mi? Zar je moguće da božanstvo proliva znoj i krv, da je božanstvo u bolu, da je božanstvu potrebna ljudska pomoć?

Ono što razdvaja biblijsko hrišćanstvo i biblijsku filozofiju života od Budizma, Hinduizma, Islama, kao i ostalih religija – pa čak i nekih verzija istorijskog hrišćanstva – jeste poznanje da Bog Stvoritelj pati zajedno sa čovekom. Drugim rečima, Mojsije, proroci i apostoli, nam kažu da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom prolazi kroz istoriju patnje, da Bog Stvoritelj zajedno sa čovekom pati. Ne govorimo mi ovde o nekoj abstraktnoj solidarnošću, gde Bog tamo negde u svemiru saoseća sa nama, odakle nas hrabri i odakle nam šalje pomoć u vidu andjela, već govorimo o Bogu koji je i sam postao čovek da bi zajedno sa nama iskusio patnju i zlo, da bi u tom poduhvatu slomio moć Zla pošto mi nismo sposobni da to uradimo sami. Nije to Bog koji samo izriče naredbe, koji je transcendantan i emocionalno isključen od onog što mi preživljavamo. Nije to Bog kojeg mi moramo da nekako umilostivimo poklonima, žrtvama, ceremonijama, ritualima, da bi se nekako smilovao i da bi nam pomogao. Sveti Spisi nam kažu da Bog stupa u akciju spasavanja pre nego smo mi i svesni da nam je potrebna pomoć. Eh, ako to nije ljubav, ja onda neznam kako bi ljubav mogla drugačije ili bolje da se ispolji.

Da je Bog ljubav i da je Bog spreman da žrtvuje samoga sebe da bi čovek dobio drugu šansu u životu i nije tako teško prihvatiti. U datom momentu, čak i ateista bi se složio sa nama da može biti da je Bog (ako postoji) ljubav. Pitanje koje muči sve nas, i pitanje koje je srž svih naših dilema jeste kako objasniti prisutnost patnje i zla (kao i Sotone i demona) u prisutnosti Boga koji je u isto vreme i istorijski Bog? Zasto taj Bog ne učini nešto da zaustavi Zlo, jednom i zauvek? Koliko dugo, dokle traje to Božje strpljenje? (Otkrivenje 6:10) Na primer, ako zastanemo samo za trenutak, i na bazi onoga što čitamo u novinama i na internetu, i na bazi onoga što čujemo na vestima, pokušajmo da skiciramo šta se dešava u ovom trenutku u sirotinjskim kvartovima velikih svetskih metropola (kao i u zabačenim selima i gudurama), gde milioni gladuju ili jedu hranu is kontejnera za djubre; šta se dešava u ratnim zonama, šta se dešava u svetu kriminala, u svetu eksploatacije belog roblja, u kuloarima moćnih korporacija i raznih organizacija čiji je glavni cilj bogaćenje bazirano na eksploataciji masa, gde moćni i bogati su postali nezajažljivi (nezasitni) – da ne nabrajam dalje – onda i nije čudo zašto mnogi od nas, koji bar malo saosećamo sa milionima žrtava u ovom trenutku, u besu ili u rezignaciji postavljamo pitanje, „Gde je Bog, ako uopšte i postoji?

Nisu ovo neka originalna razmišljanja. Pitanje patnje je bilo predmet razmišljanja svih naših predaka, bili oni veoma obrazovani, ili potpuno nepismeni, ziveli oni pre sto ili pre više hiljada godina. Da li uopšte ima smisla preživati istu temu je usputno pitanje. Neki od nas su jednostavno umorni od bilo kakvog intelektualnog preživanja, i jednostavno dižu ruke od svega, predajući se unapred, pokušavajući da od onog što priušte u ovom životu naprave najviše što mogu i tako nadju neku vrstu zadovoljstva, neku vrstu značenja zivota. Nadam se da ovo nije slučaj sa vama i sa mnom. Nada je ono što nas održava u životu, nada je ono što nam daje svrhu našeg života. Tražiti istinu nije korisno samo za nas, korisno je prevashodno i za naše mlade, za mladje generacije na kojima svet ostaje.

Postavlja se pitanje, šta je svrha tvoga života, kao i moga života? Šta je to što ti ili ja želimo od života?

Da bismo pronašli zadovoljavajuće odgovore po pitanju patnje, mi moramo prići toj temi organizovano i analitički. Mišljenja mnogih onih pre nas mogu biti od velike koristi. Skoro sve ideje i skoro svi odgovori po pitanju patnje koji nam se danas serviraju kao novi i originalni i nisu bač ustvari novi. Nismo mi danas pametniji i mudriji od naših predaka. Znanje iz prošlosti treba iztražiti, sortirati, analizirati, i doneti zaključke. Olakšavajuća okolnost za našu generaciju jeste u tome što mi imamo pri ruci i na raspolaganju veliki pisani material predjašnjih pisaca i mislilaca, i sve to lako dostupno putem biblioteka i interneta. Ne samo da nam je znanje dostupno, nego putem tehnologije možemo biti u kontaktu jedan sa drugim bez obzira na geografsku daljinu.

Da bismo odgovorili na pitanje patnje, mi moramo prvo postaviti seriju drugih pitanja koja će nam pomoći da dodjemo do izvesnog saznanja o stvarnosti i istini o onome što se dešava oko nas. Eksperti koji se bave ovim pitanjima su zaključili da postoje otprilike sedam takozvanih osnovnih pitanja života, sedam osnovnih pitanja koja skoro svako ljudsko biće kad tad postavi u svom životu. Odgovori na sedam osnovnih pitanja života nam u stvari daju svojstven pogled na svet – nesto slično philozofiji života. Osoba može tvrditi da je nereligiozna, ali nemože poreći da ima bar bilo kakve odgovore na ova osnovna pitanja života. Na engleskom se to izražava rečju „world view,“ to jest, pogled na svet. (Prijatelji mi kažu da se „world view“ na hrvatskom prevodi u „svetonazor,“ dok se na srpskom kaže „pogled na svet.“ Ako bilo ko od vas moze vise rasjasniti prevod ove engleske reči na srpsko-hrvatskom, molim vas da mi se javite u komentaru. Hvala unapred.)

Prvo i osnovno je pitanje da li Bog postoji, da li postoji neka vrsta božanstva. Ako postoji, onda kakav je to bog? Ko je on? Ko je ona? Šta je bog? Bilo kakav odgovor na to pitanje definitivno utiče na odgovore koje ćemo dati na ostala pitanja. Drugo pitanje se odnosi na stvarnost oko nas. Sve što se dešava oko nas se može objasniti na nekoliko načina. Na primer, Platonov pogled na stvarnost je dosta drugačiji od pogleda na svet koji je imao njegov učenik Aristotel. Kakve odgovore damo na to pitanje utiče na odgovore koje ćemo dati na treće pitanje, pitanje prirode ljudskog bića? Šta je čovek? Odakle potiče čovek? Kakva je priroda čoveka? Pitanje koji proizilazi is ovog pitanja jeste: Šta se dešava kad čovek umre? Da li je čovek besmrtan, smrtan, ili možda nešto drugo? Kako je uopšte moguće da čovek ima svest, da čovek može da misli abstraktno, da čovek ima razum, um, i šta je to savest? Sledi pitanje morala i etike. Na osnovu čega, i na kojoj bazi, mi ljudska bića možemo da presudimo šta je dobro a šta je zlo, šta je pravilno a šta je nepravilno. Da li ćemo prihvatiti zakon većine ili najačeg? Ko je u pravu, ti ili ja? Ništa manje važno nije ni pitanje značenja istorije, to jest, značenje onoga što mi znamo o našoj prošlosti. Da li se naša ljudska istorija kreće ka nekom cilju, u nekom pravcu, ili je to jednostavno preživljavanje od jednog dana do drugog bez nekog cilja? Ili se, kao što to mnogi često puta kažu, istorija ponavlja? Drugim rečima, šta je svrha našeg života? Da li život ima nekog smisla, da li život ima značenje? Da li uopšte ima smisla voditi ovu raspravu na ovom blogu?

John Jovan Markovic, PhD

Andrews University

Objavljeno u Blog Dr. John Marković, Savremeni religiozni trendovi, Verovanje i istorija | 2 komentara »

RANJENI ANDJEO

subota, 14. februar 2009.

hugo-simberg-wounded-angel 

 

„Ranjeni Anđeo“ (Wounded Angel) je umetničko delo finskog mističara i umetnika Hugo Simberga, na zidu katedrale u Tempere, Finska. Simberg je stvorio ovo umetničko delo nešto pre 1903-će godine. On nikada nije objasnio što je značenje ovog dela, i kakvu je poruku hteo dati.

Meni je teško skinuti ovo umetničko delo s misli, i teško mi je da ga jednostavno stavim u zaborav. Scena ja absurdna, ali nije budalasta, a najmanje smešna. Čak bih rekao da je veoma ozbiljna. Ono što vidim me uznemirava. Jedna osoba je nedavno izjavila, „Meni se ova slika jako puno svidja, ali ne volim puno da mislim o njoj.“ Ta izjava je ustvari ono kako se većina nas oseća. Ljudsko biće svesno ili polusvesno shvata da je u bezizlaznoj situaciji, ali ne želi previše da razmišlja o tome. Mene ovo umetničko delo prisiljava da razmišljam i o onoj stvarnosti koju ne sagledavamo svakog dana, onu stvarnost koja je izvan ove materijalne stvarnosti u kojoj mi ljudska bića živimo.

Dva dečaka nose ranjenog anđela. Anđeo ima zavoj preko čela, i na krilu koje mi vidimo ima malo krvi. Cveće u ruci andjela nam kaže da je anđeo dobrodošao, da su dečaci prijatelji ranjenog anđela. Nasuprot sive i sumorne pozadine, naš pogled se zaustavlja na beloj i svetloj figuri andjela. Anđeo je centralna figura ovog dela, mladolikog ženskog lica, prijatne prirode, po izgledu je ovo dobar andjeo. Ovo nije zao andjeo, ovo nije demon. Ovo je andjeo sa Božje strane. Sama ta činjenica nas uznemiruje. Kako je moguće da Božji anđeo bude ranjen? Od koga? Gde? Zar je moguće da Božji andjeli koji su predodređeni da nama ljudskim bićima budu od pomoći, od kojih mi ljudska bića očekujemo pomoć u nevolji, zar ti isti anđeli trebaju pomoć od nas ljudi? Šta se dešava kada Božji anđeo u borbi sa zlom biva ranjen, kada Božji anđeo u borbi sa zlom biva izbačen iz bitke? Da li je uopšte tako nešto moguće? Nije lako gledati u dobrog anđela čija kontura tela odaje osećaj poraženosti, izgubljenosti, bezizlaznosti. Ako su dobri anđeli u situaciji da im je potrebna pomoć, i to još ljudska pomoć, ko će onda nama ljudima pomoći?

Kako je uopšte moguće da jedan dobar (nebeski) andjeo bude ranjen, i još da padne u milost ljudske pomoći? Ko ga je ranio? Razumno je zaključiti da je anđeo dobio povrede u borbi sa bićima koja su ako ne jaća od andjela, ono bar iste moći. Ako je ovaj andjeo ranjen, onda mora biti da je ranjen od nekog zlog anđela, ili od nekoliko zlih anđela. Ako takva borba ili takav rat uopšte postoji, onda je to u sferi koja nije nama ljudskim bićima dostupna.

To što dva mladića nose ranjenog anđela nam kaže da su ljudska bića isto tako uključena u ovaj rat izmedju dobrih (Božjih) i zlih (sotonskih) anđela. Pogled prvoga dečaka je usmeren ka tlu, pogled koji odaje tugu i potištenost. Zadnji dečak nas gleda, jako sumornog lica, grimase njegovog lica odaju jednu dozu ljutnje. On verovatno u nama vidi neprijatelja, ili glavnog krivca. On kao da nam hoće reći, „Ništa me ne pitajte, sve se ove dešava zbog vas.“

Čitava scena, i onoga što je prikazano u ovom umetničkom radu i nas koji ga posmatramo, kao i neizrečen dialog izmedju dečaka i nas, sve nam to kaže da smo svi mi, celo čovečanstvo, u bezizlaznoj situaciji, uvučeni i uključeni u nečemu što je preko naše glave.

Bog nas obaveštava da se u dimenziji koja je nama nepristupačna vodi jedan žestok, oštar i pokvaren rat za našu privrženost i našu podaničku vernost. (Ta nepristupačna dimenzija je svet duhova i anđela izvan ove materijalne tri-dimenzionalne stvarnosti u kojoj smo mi stvoreni da živimo.) Apostol Pavle nam kaže da naš rat, to jest, rat u kojem mi Hrišćani učestvujemo, nije rat gde se krv proliva i tela ubijaju. Rat u kojem mi Hrišćani učestvujemo je rat u kojem Božji anđeli ratuju sa duhovima pakosti ispod neba, sa demonima koji na sve moguće načine pokušavaju da nas otuđe of Boga i privole k sebi, sa demonima koji nas obmanjuju i lažu, koji upravljaju ovim svetom koji je obavijen u duhovnoj tami (Efescima Poslanica 6:12).

Dragi čitaoci, na ovoj web stranici, to jest, na ovom sajtu Svetlost Istine, želim da zajedno sa vama uđem u jednu studiju i jedan dialog o osnovnim pitanjima verovanja i o onome što se danas dešava u svetu teologije i duhovnosti. Ja sam rodom is bivše Jugoslavije, ali živim i radim u Sjedinjenim Državama skoro 40 godina. Na Andrews Univerzitetu predajem modernu Evropsku istoriju, kao i crkvenu istoriju. Dosta od svoje akademske karijere sam proveo u izučavanju istorije Hrišćansko-Jevrejskih odnosa, to jest, istoriji antisemitizma. Dosta od svog akademskog vremena sam proveo i u izučavanju komunizma, nacionalizma, rasizma, i tome slično. Sve u svemu, moj glavni interest jeste istorija ideja i ideologija. Posedujem doktorat u istoriji, i post-fakultetsko obrazovanje u teologiji. Potrebe na fakultetu su od mene zahtevale da svake godine predajem kurseve o svetskim civilizacijama, što me je primoralo da se obrazujem više u širinu nego u dubinu. Nadam se da sve ovo može da nam bude od pomoći u našoj diskusiji. Unapred se izvinjavam na izrazima i sintaksi mojeg srpsko-hrvatskog jezika. Ja previshodno razmišljam i govorim engleski, i vama je vrlo lako prepoznati da moje znanje srpsko-hrvatskog jezika je dosta skromno–a i zastarelo.

U sledećem članku ćemo nastaviti sa temom o onome što se dešava u ovom materijalnom svetu u kome mi ljudska bića živimo, kao i o onome što se dešava u onom svetu u kome mi ljudska bića nemamo pristupa. Pokušaćemo da ustanovimo i da uspostavimo koja su to najvažnija pitanja života, pitanja koja sva ljudska bića kad tad u životu postave sebi. Kao na primer, „Da li ovaj život koji ja živim uopšte ima smisla? Da li ovaj život ima bilo kakvo značenje? Ko je čovek? Da li postoji Bog?“

Vi ste verovatno sreli ljude koji tvrde da oni nisu religiozni, da ih religija ne interesuje, i da oni i vi nemate puno dodirnih tačaka po kojima bi ste mogli da vodite diskusiju ili neki značajan razgovor. Eksperti koji se bave ovim pitanjima su ustanovili da bez obzira da li su ljudi religiozni ili ne, da li idu u crkvu ili ne, da li se mole Bogu ili ne, sva ljudska bića kad tad postavljaju osnovna pitanja života, i imaju odgovore na ta pitanja. Odgovore koje daju su u stvari ono što oni veruju. Odgovore koje daju su ustvari njihova religija. Čak i ateista na svoj jedinstven i indirektan način obrazložava svoje vidjenje i verovanje o Bogu, i na taj način ulazi u diskusiju o Bogu.

Ono što je od posebnog interesa za mene, a verovatno i za mnoge od vas, jesu trenutni post-modernistički trendovi u Hrišćanstvu, i kako se to isto Hrišćanstvo menja pod uticajem globalizacije i neizbežnog stapanja različitih svetskih pogleda na svet sa Hrišćanstvom. Ideje koje su do juče bile strane Hrišćanstvu danas se prihvataju kao prosvetne i duhovne. Možda ima dosta toga što Hriščani mogu naučiti od nehrišćana, ali što ćemo činiti sa onim idejama koje su u potpunoj suprotnosti sa Božjom rečju? Ja verujem da se čovečanstvo i svi mi ubrzano približavamo danu kada više neće biti važno da li neko pripada jednoj ili drugoj religioznoj denominaciji (organizaciji), nego da li taj neko zasniva ono što veruje na biblijskoj osnovi. Znam, skoro svi tvrde da se njihova učenja zasnivaju na Bibliji, ali da li je to tako ili nije je potpuno drugo pitanje. Mi ćemo postavljati pitanja, a da li ćemo biti u stanju da damo odgovore na sva ta pitanja, to ćemo tek videti. Ako ste zainteresovani da se uključite sa mnom u ovu zajedničku studiju, posetite ovu web stranicu opet kroz par sedmica.

John Jovan Marković, PhD

Andrews University

Objavljeno u Blog Dr. John Marković, Savremeni religiozni trendovi, Verovanje i istorija | 10 komentara »