Nasilje nad ženama

31. januar 2010.

Nasilje nad ženama predstavlja fizičko, seksualno, i emocionalno zlostavaljanje žena i devojaka. Nasilje nad ženama ima mnogo različitih lica.

Jedna od pet žena postaće žrtva silovanja ili pokušaja silovanja u toku svog životnog veka. UNICEF procenjuje da se svake godine obavi prodaja jednog miliona dece radi seksualnog zlostavljanja.

Trgovina ženama radi seksualnog iskorišćavanja na Tajlandu, nasilje u domu u Kanadi, ubistva zbog miraza u Indiji, ratna silovanja u Kongu, sakaćenja ženskih polnih organa u Keniji, dečiji brakovi u Bangladešu, ubistva radi očuvanja časti u Pakistanu – samo su neki od bezbrojnih primera nasilja nad ženama, decom, porodicom.

1. Sakaćenje ženskih polnih organa (FGM) podrazumeva postupke kojima se namerno sakate ili povređuju ženski polni organi iz nemedicinskih razloga. (Svetska zdravstvena organizacija – WHO)

2. Procenjuje se da je između 100 do 140 milliona devojaka i žena u svetu doživelo sakanje ženskih polnih organa. (WHO)

3. Oko tri miliona devojaka u Africi je svake godine izloženo riziku od sakaćenja ženskih polnih organa. (WHO)

4. Sakaćenje ženskih polnih organa može izazvati teška krvarenja, probleme sa mokrenjem, a kasnije i komplikacije pri porođaju i smrtnost novorođenčadi. (WHO)

5. Sakaćenje ženskih polnih organa se najviše vrši nad devojčicama u razdoblju između prve i petnaeste godine. (WHO)

6. Sakaćenje ženskih polnih organa je na internacionalnom nivou proglašeno kršenjem ljudskih prava devojaka i žena. (WHO)

7. Polovina trgovine ljudima koja se odvija preko internacionalnih granica odnosi se na decu. (Američki Stejt Dipartment – US State Department)

8. Ljudska prava žena i devojaka krše se i prinudnim brakovima, ali se oni još uvek dešavaju u Aziji, na Bliskom Istoku i u Africi.

9. Preko 60 miliona žena uzrasta između 20 – 24 godina udate su kao deca. (UNICEF)10. Južna Afrika ima njaveći broj dečijih brakova, iza koje sledi podsaharsko područje Afrike.

8. Ljudska prava žena i devojaka krše se i prinudnim brakovima, ali se oni još uvek dešavaju u Aziji, na Bliskom Istoku i u Africi.

9. Preko 60 miliona žena uzrasta između 20 – 24 godina udate su kao deca. (UNICEF)

10. Južna Afrika ima njaveći broj dečijih brakova, iza koje sledi podsaharsko područje Afrike.

11. Što je devojka obrazovanije to je manja verovatnoća da će se udati dok je još dete.

12. UNICEF procenjuje da se svake godine obavi prodaja jednog miliona dece, uglavnom ženske, radi seksualnih usluga.

13. U nekim zemljama, same vlade dozvoljavaju ili čak opravdaju silovanje. (Izjava UN o pravima žena)

14. U mnogim ratom pogođenim zemljama, vojska i policija koristi sistematska silovanja kao sredstvo zastrašivanja (UNHCR)

15. Prosečna starost za ulazak u brak u Bangladešu je 15 godina.

16. Istraživanja Razvojnog fonda Ujedinjenih Nacija za žene pokazuje da će svaka treća žena u svetu biti pretučena, silovana, ili zlostavljana na neki drugi način u toku svog životnog veka.

17. Nasillje ili pretnja nasiljem nad ženama doprinosi širenju virusa HIV – a i SIDE.

18. Godišnje se preko raznih granica prebaci približno 800.000 osoba radi trgovine ljudima. To ne uključuje dva milona ljudi kojima se istrguje unutar njihovih zemalja. (US State Department)

19. Četiri od pet žrtava trgovine ljudima u svetu su žene ili devojke. (US State Department)

20. U Africi, oko 92 miliona devojčica od deset, ili iznad deset, godina starosti doživi sakaćenje ženskih polnih organa. (WHO)

21. Nasilje nad ženama je glavni problem javnog zdravlja i predstavlja kršenje ljudskih prava. (WHO)

22. Nedostatak obrazovanja i njegova nedostupnost ženama, kao i podređen položaj žena u društvu, povezani su sa nasiljem nad ženama.

23. U istraživanju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) sprovedenom u 10 zemalja, 40% žena u Južnoj Africi tvrdi da se njihovo prvo seksualno iskustvo desilo bez njihovog pristanka.

24. U istraživanju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) sprovedenom u 10 zemalja, preko 70% žena iz Etiopije, koje je ikada imalo životnog partnera, izjavilo je da je doživelo fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera.

25. U istraživanju Svetske zdravstvene organizacije (WHO) sprovedenom u 10 zemalja, 50% žena iz Bangladeša, Etiopije, Perua i Tanzanije izjavilo je da je doživelo fizičko ili seksualno zlostavljanje od strane intimnog partnera.

26. U klasičnom istraživanju zasnovanom na Svetkoj banci podataka (World Bank Data), stopa rasta silovanja i nasilja u domu je veća od stope smrtnosti zbog raka, saobraćajnih nesreća, rata i malarije, koji su uzročnici smrti i invaliditeta kod žena uzrasta između 15 i 44 godine.

27. Prema istraživanju Svetske zdravstvene organizacije, 30% žena u Velikoj Britaniji doživljava fizičko zlostavljanje.

28. Prema istraživanju Svetske zdravstvene organizacije, 22% žena u Sjedinjenim Državama doživelo je fizičko zlostavaljanje od strane svojih roditelja.

29. Jedna od pet žena postaće žrtva silovanja ili pokušaja silovanja u toku svog životnog veka. (UNIFEM Factsheet)

30. Ubistvo zbog miraza je brutalni običaj ubijanja žene od strane njenog muža ili njegovih rođaka jer njena porodica nije mogla da zadovolji njihove zahteve za mirazom – cenom koju je zahtevala muževljeva rodbina kao dar za njenu novu porodicu.

31. Ubistva zbog miraza uglavnom se dešavaju u Južnoj Aziji.

32. U mnogim društvenim sredinama, žrtve nasilja, ili žene osumljičene za upuštanje u prebračne ili vanbračne odnose ubijanju njihovi rođaci jer se gubljenje ženske čestitosti smatra kaljanjem porodične časti. To su takozvana “ubistva radi očuvanja časti”.

33. Ubistva radi očuvanja časti dešavaju se u Pakistanu, Turskoj, Jordanu Siriji, Egiptu, Libanu, Iranu, Jemenu, Maroku i drugim zemljama u mediteranskom i zalivskom području.

34. Silovanje se u Demokratskoj Republici Kongo koristi kao ratno sredstvo, i to je trenutno zemlja sa najvećim brojem silovanja u svetu.

35. Vojnici i pobunjenici iz Demokratske Republike Kongo su u protekloj deceniji silovali stotine hiljada žena i devojaka.

36. Nedavno istraživanje sprovedeno u Južnoj Africi pokazuje da je jedan od četvorice ljudi priznao seksualno nasilje.

Izvor: http://www.enditnow.org/assets/2400

Da ne poveruješ kakve poražavajuće statistike o kojima mnogi ništa ne znaju. Šta reći za brojna iskustva žena koje su bile žrtve nasilja…

Oznake:
Objavljeno u Razne teme | Nema komentara »

Integrisana kompleksnost i poreklo života*

27. decembar 2009.

Kao posledica objašnjenja strukture i funkcije DNK tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, počela je da se stvara radikalno nova koncepcija života. Ne samo da su molekularni biolozi otkrili da DNK nosi informaciju, oni su ubrzo počeli da veruju da živi organizmi moraju da sadrže sisteme za obradu genetske informacije. Baš kao što su digitalne informacije koje se nalaze na disku beskorisne bez uređaja za čitanje diska, tako je informacija koja se nalazi u DNK beskorisna bez sistema za obradu Informacije koji se nalazi u ćeliji. Kao što je Richard Lewontin primetio: „Nijedna živa molekula [tj biomolekula] nije samo-reprodukovana. Jedino cele ćelije mogu da sadrže sve potrebne mašine za samo-reprodukciju…. Ne samo da je DNK nesposobna da izradi kopiju sebe, uz nečiju pmoć ili bez pomoći, nego je i nesposobna da ‘napravi’ bilo šta drugo…. Proteini ćelije su napravljeni od drugih proteina, a bez te mašinerije za formiranje proteina ništa ne može da se formira“1.

Crick (Francis Crick) je bio u pravu: ćelija sadrži ne samo riznicu molekularne genetske informacije, nego i kod za prevođenje informacija u DNK molekuli (kao i njen RNK prepis) u konstrukciji proteina. Ali to zahteva neki fizički medijum za prenos informacija. Nakon Crick-a i drugi su shvatili da ovaj prenos nije postignut putem direktne atrakcije amino kiselina na osnovu pojedinačnih nukleotida ili bazama grupa –  kao što je Gamow predložilo – nego je postalo evidentno da je transkripcija i prevođenja genetskih informacija posredovano kompleksnim sistemom za obradu informacija koji je načinjen od mnogih vrsta nukleinskih kiselina (kao što su mRNK i tRNK) i mnogih specifičnih enzima.

Ova i druga dešavanja u molekularnoj biologiji od 1960-tih su pokazala da sistem za obradu informacija ćelije zavisi od „čvrsto integrisaniog“ sistema komponenti – zaista je to sistem sistema. Oba sistema, transkripcija i prevođenje zavise od brojnih proteina, od kojih su mnogi zajednički neobhodni za da bi se sinteza proteina uopšte i dogodila. Ipak, svi ovi proteini su napravljeni od strane ovog samog procesa. Na primer, proteini uključeni u transkripciju kao što   su RNK polimersi, su izgrađeni od instrukcija prenošenim na RNK transkriptu. Prevod prepisa RNK zavisi od drugih specijalizovanih enzima kao što su sinteze. Pa ipak, informacije za izgradnju ovih enzima su prevedene u toku procesa prevođenja koju same sinteze olakšavaju.

Biohemičar David Goodsell opisuje problem: „Ključni molekularni proces koji čini moderni život mogućim je sinteza proteina, s obzirom da se proteini koristi u gotovo svakom aspektu života. Sinteza proteina ponovo zahteva čvrsto integrisan niz reakcija, od kojih su većina njih same obavljene zahvaljujući proteinima.“2 Ili pak, kao što Jackues Monod navodi 1971. godine: “Kôd je besmislen ukoliko nije preveden. Moderne mašine za prevođenje u ćeliji sastoji se od najmanje pedeset makromolekularnih komponenta koje su same kodirane u DNK: kod ne može da bude preveden na drugi način nego kao proizvod prevoda.“3 (Naučnici sada znaju da prevod zapravo zahteva više od stotinu proteina) 4.

Integrisana složenost ćelijskog sistema za obradu informacije je dovela do nekih dubokih razmišljanja. Kao što Lewontin pita: „Šta proizvodi proteine koji su neophodni da bi se napravili proteini?“5 Kao što je David Goodsell rekao, Ovo „je jedana od neodgovorenih zagonetki biohemije: šta dolazi prvo, protein ili sinteza protein? Ako su proteini potrebni za proizvodnju proteina, kako je cela stvar započela?“6 Krajnji rezultat sinteze proteina je potreban pre nego što sama sinteza može da počne.

Međuzavisnost proteina i nukleinskih kiselina izaziva mnoge očevidne dileme po principu „šta je pre nastalo, kokoška ili jaje“ –  dilema koje teorije o poreklu života pre pre 1960. godine nisu ni predvidele a niti se time bavile. Ćeliji treba protein za proces i izražavanje informacije u DNK da bi izgradile proteine. Ali, izgradnja DNK molekula (u toku procesa replikacije DNK) isto tako zahteva proteine. Dakle, koji je postalo prvo, kokoška (nukleinske kiseline) ili jaje (proteini)? Ukoliko su prvo nastali protein, kako se to desilo s obzirom da sve postojeće ćelije izgrađuju proteine iz kolekcije uputstva koja se nalaze u DNK. Kako je bilo koji od njih nastao bez drugoga?

Kao što se pitao britanski filozof Sir Karl Popper: „Ono što čini poreklo života i genetski kod uznemirujuću zagonetku je ovo: kod ne može da se prevede osim pomoću određenih proizvoda svog prevoda. Ovo predstavlja zaista zagonetan krug: čini se začarani krug, za svaki pokušaj da se formira model ili teorija, o nastanku genetskog koda“7. Čak i najjednostavnija živa bića deluju kao složeni sistemi više međuzavisnih delova. Pa ipak, kako je ova funkcija života nastala, je prema Jacques Monod-u „veoma teško zamisliti.“ 8

Redefinisano pitanje

Slika ćelije koju je dala moderna molekularna biologija je dovela naučnike do redefinisanja pitanja o poreklu života. Otkrivanje  činjenice da život ima sistem za obradu informacija, sa svojom razrađenom funkcionalnom integracijom proteina i nukleinskih kiselina, je učinilo jasnim da naučnici koji istražuju poreklo života, sada moraju da objasne poreklo od najmanje tri ključne funkcije života. Prvo, oni moraju da objasne poreklo sistema za čuvanje i enkodiranja digitalnih podataka u ćeliji, tj. kapacitet od DNK za skladištenje digitalno kodiranih informacija. Drugo, oni moraju da objasne poreklo velike količine navedene kompleksnosti ili funkcionalno određene informacije u DNK. Treće, oni moraju da objasne poreklo integrisane kompleksnosti – funkcionalnu međuzavisnost delova – ćelijinog sistema za obradu informacije.

  1. Lewontin, “The Dream of the Human Genome.”
  2. Goodsel, The Machinery of Life, 45.
  3. Monod, Chance and Necessity, 143.
  4. Bult, et al., “Complete Genome Sequence”, Glass, et al., “Essential Genes of a Minimal Bacterium.”
  5. Lewontin, “The Dream of the Human Genome,” esp. 33.
  6. Goodsell, The Machinery of Life 45.
  7. Popper, “Scientific Reduction.”
  8. Nonod, Chance and Necessity, 143.

* Mayer, Stephen C., “Signature in the Cell”, 132-135

Objavljeno u Biblija i nauka | Nema komentara »

Odakle dolazi ideja o „besmrtnoj duši“?

27. oktobar 2009.

 

 

Odlomak iz „Šta je čovek?“,  Keit W. Stump

 

Retko koje verovanje je toliko široko rasprostranjeno kao ono o „besmrtnosti duše.“ Praktično, svako je upoznat sa tim konceptom. Prosečna religiozna osoba, ako je pitate, bi rekla o tome nešto ovako:

 

„Ljudska ličnost je i telo i duša. Telo je fizičko meso i krv. To je „ljuska“ koja je privremeno stanovište duše. Duša je nematerijalnog aspekta, napravljena od duha. U trenutku smrti duša napušta telo, ali živi svesno zauvek na nebu ili u paklu.“ (Neki veruju da su oslobođene duše nanovo rođene u novim telima u seriji „reinkarnacije“, ili „transmigracije“.)

 

Neki oblik ovog koncepta može se naći među gotovo svim narodima i religijama u svetu. Prosečna religiozna osoba, generalno, uzima zdravo za gotovo ovu ideju.

 

Nauka, koja se bavi materijalmim univerzumom i fizičkim podacima, ne može potvrditi ili negirati postojanje takve duše.

 

Kako onda neko može da zna da li čovek zaista ima „besmrtnu dušu“?

 

Malo njih su se zaustavili i postavili pitanje odakle je došao taj koncept na prvom mestu. Mnogi pretpostavljaju da on jednostavno ima svoje poreklo u Bibliji.

 

Dakle, pripremite se za ono što može biti jedno od velikih iznenađenja vašeg života!

 

Ideja o „besmrtnosti duše“ potiče mnogo ranije od osnivanja glavnih današnjih religija. Antički grčki istoričar Herodot (5. vek pre Hrista) nam govori u svojoj istoriji da su drevni Egipćani bili prvi koji su učili da duša čoveka može biti odvojena od tela, i da je besmrtna. Ova egipatska ideja je postojala vekovima pre nego što su judaizam, hinduizam, budizam, hrišćanstvo i islam došli na scenu.

 

Nigde u antičkom svetu se nije o život posle smrti više brinulo nego u Egiptu. Bezbroj grobova iskopanih od strane arheologa duž Nila nam daje elokventno svedočanstvo egipatskog verovanja da je čovek imao duhovni aspekt koji prevazilazi njegov fizički život.

 

Na istoku, drevni Vavilonci su isto imali veru u budući život duše u „donjem svetu“. Međutim, Vavilonska verovanja nisu bila tako dobro definirana kao egipatska.

 

Čovek, verovali su Egipćani, se sastoji od fizičkog tela, i ne jedne, nego dve duše koji su živele nakon njegove smrti: KA duša i BA duša.

 

Za KA je rečeno da je duhovna replika čoveka, koja sadrži „vitalnu snagu“, koja mu je dana prilikom rođenja. Prilikom smrti, verovalo se da KA boravi u kipu ili slici pokojnika. Kip ili slika su zbog toga stavljeni u grob. Pošto je grob trebalo da bude večni dom za KA, grob je bio snabdeven svime što bi bilo potrebno za KA da ima srećan život posle smrti – hrana, nameštaj, igre, literatura, češljevi i slično.

 

Za drugu dušu, BA, se verovalo da je to deo čoveka koji uživa večno postojanje na nebesima. Verovalo se da leti iz tela sa poslednjim dahom. BA je često prikazana na slikama na grobu kao soko sa čovečjom glavom koji lebdi nad telom pokojnika. Drevni Egipćani us verovali da se BA povremeno vraća u „posetu“ telu u grob i da uzima hranu i piće koje se prinose tamo.

 

Poznata knjiga „Knjiga Mrtvih“ – zbirka drevnih egipatskih pogrebnih i ritualnih tekstova – iznosi u dosta detalja mnoga egipatska verovanja o zagrobnom životu. U jednoj verziji ovog dela koje datira iz 15. veka pne, BA od pokojnika je prikazana na slici kako pita jednog od egipatskih bogova „Dokle ću da živim?“ Na to je bog odgovorio: „Ti ćeš postojati milione miliona godina, milionima godina.“ Koji bolji prikaz koncepta besmrtnosti možemo imati?

 

 

Predano Grcima

 

 

Ideja o besmrtnosti duše ne prestaje sa drevnom egipatskom civilizacijom. Zapazimo ponovo svedočanstvo istoričara Herodot:

 

„Egipćani su prvi koji su tvrdili da je duša besmrtna … Ovo mišljenje su neki među Grcima u različitim periodima vremena, usvojili kao svoje“ (citat iz „Euterpa“, druga knjiga Herodotove „Istorije“).

 

Paganski Grci su dobili koncept besmrtne duše od Egipćanima! Najvažniji zastupnik među starim Grcima o ideji „besmrtne duše“, bio je atinski filozof Platon (428-348 pne), koji je bio Sokratov učenik. Platon je bio osnivač „Akademije“, instituta za filozofsko i naučno istraživanje nedaleko izvan Atine.

 

Pre Sokrata, grčki filozofi nisu imali stvarne koncepcije o bilo kojem nematerijalnom elementu u čoveku. Filozofi Sokrat i Pitagora su bili među prvim Grcima koji su usvojili egipatski pogled. Oni su potom imali veliki uticaj na Platonovu misao. Platon je bio taj koji je popularizovao koncept besmrtne duše širom grčkog sveta.

 

U „Phaedo“ – jednom od najpoznatijih Platonovih dela – Platon priča o Sokratovom  poslednjem razgovoru sa svojim prijateljima, poslednjeg dana Sokratovog života. Sokrat im je izjavio:

 

„Budite hrabri, i ne žalite za mojom smrću … Kada me položite u moj grob, recite da ste sahranili samo moje telo, a ne moju dušu.“

 

Sokratova izjava je slična učenju većine crkava danas!

Takođe primetite sledeću Platonovu tvrdnju, ponovo uzetio iz „Phaedo“:

 

„Duša čije nerazdvojivo svojstvo je život, nikada neće prihvatiti ono što je suprotno od života – smrt. Tako, dokazano je da je duša besmrtna, a pošto je besmrtna, neuništiva je … Da li verujemo da postoji takva stvar kao što je smrt? To je sigurno. A da li je to bilo šta drugo nego razdvajanje duše i tela? Biti mrtav je postizanje ovog razdvajanja, kada duša izlazi sama u sebi i odvoja se od tela, a telo se razilazi od duše. To je smrt… Smrt je samo razdvajanje duše i tela.“

 

U knjizi X iz „Republike“ – još jedan od glavnih Platonovih dela – on je ponovo napisao: „Duša čoveka je besmrtna i neprolazana.“

 

Izjave drevnih grčkih i rimskih pisaca kao što su Polibije, Ciceron, Seneka, Strabon – pa čak i samog Platona – doveli su dotle neke moderne istoričare da se pitaju da li je Platon zaista lično verovao doktrinu o besmrtnj duši. Oni ukazuju na to da je on možda jednostavno samo popularizovao ono što je znao da je fikcija, kao sredstvo za držanje građana u dobrom vladanju kroz strah od misterioznih „nevidljivih stvari“ izvan ovog života.

 

Koncept besmrtne duše, drugim rečima, bio je neophodno prateće verovanje doktrini o strašnim mukama u delovima Hada ili pakla. Takva strašna učenja, neki filozofi su mislili, su bila neophodna da se zaplaše mase na dobro ponašanje.

 

Bez obzira na njegove motive i lična uverenja, Platonova učenja su imla veliki uticaj. Ona su se proširila po ondašnjem poznatom svetu i bila su prihvaćeni kao istina od strane miliona ljudi.

 

 

Platon i Jevreji

 

 

Jevrejske zajednice iz davnina su bile duboko pod uticajem grčke filozofske ideje. Mnogi pretpostavljaju da platonski pogled duše zarobljene u telu nije bi ništa novo za Jevreje. Ali zapazite svedočanstvo lično jevrejskih učenjaka:

 

„Verovanje da duša nastavlja svoje postojanje posle raspada tela  nije… nigde izričito naučavano u Svetom Pismu … Verovanje u besmrtnost duše je došlo Jevrejima kroz kontakt sa grčkom misli a narošito kroz filozofiju Platona, njenog glavnog zastupnika, koji je naveden na to kroz misterije Orfik (Tajanstven) i Eleusinian u kojima su vavilonski i egipatski stavovi čudno itmešani.“ (Jevrejska enciklopedija, članak,“ Besmrtnost duše „, The Jewish Enczclopedia, „Imortaitz of the Soul“  http://www.jewishencyclopedia.com/view.jsp?artid=118&letter=I).

 

Mnogi od vas će nesumnjivo biti iznenađeni da otkrijete da ideja o besmrtnosti duše nije proistekla od Jevreja iz spisa Starog Zaveta, već uzeta od Platona.

 

Kao što ćemo videti, Stari Zavet ima potpuno drugačiji stav!

 

 

Drugo Iznenađenje!

 

 

Ali šta sa verovanjima hrišćanskog sveta? Možemo pomisliti da svakako ovde možemo pronaći doktrinu o besmrtnj duši nezavisno od bilo kog grčkog uticaja.

 

Sada razmotrite ove činjenice:

 

Mnogi od ranih teologa i naučnika koji su ispovedali hrišćansku veru – uključujući i takve ljude kao što su Origen, Avgustin i Tertulijan – su tesno povezani sa platonizmom.

 

Na primer, Tertulijan (155-220 posle Hrista) je napisao: „Jer neke stvari su poznate i kroz prirodu: besmrtnost duše, na primer, mnogi veruju … Ja mogu dakle da koristim Platonovo mišljenje, kada izjavljujem: „Svaka duša je besmrtna“ („Anti-Nikejski Oci“, volumen III).

 

Zapazimo, to je Platonovo mišljenje koje je citirano!

 

Avgustin Hiponski (354-430 posle Hrista) -  smatra se najvećim hrišćanskim misliocem – isto je naučavao nematerijalnu i duhovnu prirodu ljudske duše. Ali zapazimo izvor njegovog učenja. Enciklopedija Britanika navodi:

 

„On [Avgustin] je spojio religiju Novog zaveta sa platonskom tradicijom grčke filozofije.“

 

Zašto bi ti rani verujući hrišćanski naučnenjaci posegnuli za mišljenjima paganskih grčkih filozofa? Može li biti da doktrina o besmrtnosti duše nije jasno podržana u hrišćanskoj Bibliji?

 

Zapazimo mnogo kasnije pogled Martina Lutera, vođa Reformacije u Nemačkoj. Više od hiljadu godina kasnije, 1522., on je napisao:

 

„Verovatno je, po mom mišljenju, da, sa vrlo malo izuzetaka, zaista, mrtvi spavaju u neosetljivost do Sudnjeg dana …. Na osnovu kojeg autoriteta se može reći da duše mrtvih možda ne spavaju. .. na isti način na koji živi se nalaze u dubokom snu u vremenu između njihovog lezanja noću i njihovog ustajanja u jutro „?

 

Sam Luter je naišao na teškoće u pronalaženju podršku za doktrinu o besmrtnoj duši na stranicama Pisma.

 

Primetitmo da je on pitao: „No osnovu kojeg autoriteta …?“

 

Ali, duboko ukorenjena vekovna nauka nije lako da se iskoreni, čak i od strane protestantskih reformatorora. Teolozi i vernici podjednako su nastavili, najvećim delom, da u svom zagrljaju drže ideju koja dolazi od drevnih paganskih filozofa. Evo kao Enciklopedija Britanika to rezimira:

 

„Tradicionalna zapadna filozofija, počevši od starih Grka … je oblikovala osnovne zapadne koncepte o duši.“

 

 

Šta Biblija stvarno kaže!

 

 

Zapazimo upozorenje apostola Pavla, koji je svojevremeno lično suočio grčke mislioce na brdu Mars u antičkoj Atini (Dela 17:15-34). Grcima u Kolosi u Maloj Aziji on je napisao:

 

„Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.“ (Kol. 2:8).

 

Lično Isus Hrist je upozorio „ Ukidajući riječ Božiju svojijem običajem koji ste postavili;“ (Marko 7:13). „ No zaludu me poštuju„, rekao je žaleći, „ učeći naukama i zapovijestima ljudskima“ (Matej 15:9).

 

Pa šta Biblija zaista kaže?

 

Razmislite prvo o učenju Starog Zaveta. Kao što smo videli, Jevreji koji su živeli u helenističkogm svetu su priznali da su uzeli doktrinu o besmrtnosti duše od Platona. Nigde se to ne nalazi u hebrejskom Pismu.

 

Zapazimo Postanje 2:7: „ A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“

 

Razmotrimo pažljivo: Čovek – načinjen od prašine zemaljske, a ne iz duha  „postao je“ duša živa. Duša je ono što je čovek. To nije nešto što čovek ima.

 

Hebrejski jezik dalje dokazuje ovu ideju. Hebrejska reč prevedena kao „duša“ u Postanju 2:7 u „Ovlašćenoj verzija Biblije“ (Authorized Version)  je nefeš. Nefeš, uopšteno, označava ono što privremeno ima fizički život. To znači stvorenje čiji izvor života dolazi kroz disanje. To je ista reč koja se koristi često u prvom poglavlju Postanja i drugde i odnosi se na životinje.

 

Zapazimo, na primer, Prva Mojsijeva 1:24: „ Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive [nefeš] po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako “

 

Ovde je izraz „žive duše“ identičan hebrejskou reči „duša“ koja se koristi u Postanju 2:7 i kroz ceo Stari Zavet. U biblijskoj upotrebi, divlja zver je takođe „duša“!

 

U Levitskoj knjizi 21:11 , Brojevi 6:6, Agej 2:13 i drugde, reč nefeš se koristi čak i za mrtvo telo.

 

Nefeš jasno nema ništa sa bilo kojom vrstom besmrtne duše u čoveku. Duša nije odvojeni entitet od tela. To je telo! Čovek je nefeš. On je duša!

 

Mnogi dodatni starozavetni tekstovi otkrivaju jasno smrtnost – a ne besmrtnost – duše. Jezekilja 18:4, 20, na primer, izjavljuje da duša umre! Pročitajte za sebe: „Koja duša zgriješi ona će umrijeti.“ Ako su duše besmrtne, kako ona može da umre? To je direktna kontradikcija izraza!

 

Nije ni čudo što jevrejski naučenjaci i danas moraju da ukazuju na Platona, kao poreklo doktrine o besmrtnosti duše!

 

 

Novi Zavet govori

 

 

Šta je sa Novim Zavetom? Zasigurno ćemo ovde pronaći biblijske dokaze za besmrtnost duše. Ali, da li stvarno nalazimo?

 

U Novom Zavetu, „duša“ je prevod grčke reči psuche. Psuche je generalno ekvivalent hebrejskoj reč nefeš. Kao i nefeš, psuche se često prevodi  „život“ pored prevoda „duša“.

 

Psuche se koristi dva puta u Novom zavetu za niže životinje, tačno na isti način kao i hebrejski nefeš što se odnositi na život životinja. U ova dva teksta (Otkrivenje 8:9 i 16:3), psuche je  prevedeno kao „život“ i „dušu“ a odnosi se na život morskih stvorenja.

 

Reč psuche nema bilo kakvu konotaciju „duha suštine“ ili „besmrtne duše“!

 

Isus Hristos, u stvari, izjavljuje da je Bog u stanju da uništi nečiju dušu (grčki psuche ili životu) u vatri Gehene (Matej 10:28).

 

Reči besmrtna duša se ne nalaze nigde u Bibliji – Stari Zavet ili Novi. Reč besmrtni pojavljuje se samo jednom u celoj Bibliji – u 1. Timoteju 1:17, gde se izričito odnosi na Isusa Hrista!

 

Reč besmrtnost će se naći samo u Novom zavetu, gde se javlja manje od pet šest puta. Jedan od tih mesta – 1. Timoteju 6:16 jasno kaže da od svih ljudi, Isus Hrist “ sam ima besmrtnost„! Rimljanima 2:7 ohrabruje hrišćane da „traže … besmrtnost.“ Ako je čovek već besmrtan, on ne bi morao da to traži!

 

1. Korinćanima 15. – poglavlje o vaskrsenju u Bibliji – pokazuje da hrišćanin „stavlja na sebe“ besmrtnost u budućem vaskrsenju mrtvih (vidi stihove 50-54).

 

Kao što je Isus jasno izjavio: „Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je“ (Jovan 3:6). Čovek – rođeno od tela – je telo. On nije bio stvoren sa svojstvima besmrtnosti. On je samo privremeno fizičko postojanje. „Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti„, rekao je Bog Adamu (Gen 3:19).

 

Tek kada je smrtan čovek „ponovo rođen“ u budućem vaskrsenju, on će konačno obući besmrtnost i biti duh! Zašto bi vaskrsenje tela bilo potrebno ako je duša već u raju? Duša ne ide na nebo! Smrtna duša – fizičkog života čoveka – umire i pretvara se u prah.

 

Novi Zavet, dakle, uči vaskrsenje – ustajanje iz mrtvih – u direktnoj suprotnosti sa paganskom grčkom idejom o besmrtnoj duši. Vaskrsenje je naša jedina nada u večni život! Hristovo vaskrsenje je tip ili preteča vaskrsenja koje Bog obećava svima koji mu se pokoravaju (Jovan 5:28-29, 11:25, 8:11 Rim. Fil. 3:10-11).

 

Čovek nema nade budućeg života u samom sebi!

 

 

„Duh u čoveku“

 

 

Sada razumimo jednu dodatnu osnovnu istini. Malo ljudi je to ikada shvatilo.

 

S obzirom da čovekov materijal „duša“ – njegovo telo i njegovi fizički životni procesi – su propadljivi i propadaju posle smrti, kako je moguće da Bog na kraju vaskrne nekog pojedinca? Ako je sve fizičko i pretvara se u prah, šta je to što ostaje od jedne ličnosti što će biti „vraćeno“? Kako su njegova ličnost, njegova sećanja i njegov karakter sačuvani kod Bog do dana vaskrsenja?

 

Odgovor je jednostavno da nije sve o čoveku  fizički aspekt! Biblija naziva ovu nefizičku komponentu „duh [hebrejski ruah, grčki pneuma] u čoveku“ (Jov 32:8; Zech 12:1;. 1. Korinćanima 2:11).. To nije čovek. To je u čoveku.

 

Ovaj duh u čoveku, međutim, nema svesti odvojeno od fizičkog ljudskog mozga. To nikako nesme da se pomeša sa izmišljenim konceptom svesne „besmrtne duše“. „Mrtvi ne znaju ništa“, Biblija izjavljuje (Propovednik 9:5, 10). U dan čovekove smrti, njegove misli propadaju „(Psalam 146:4). Biblija jasno slike smrt kao san – stanja nesvest (Knjiga proroka Danila 12:2).

 

Takođe ovaj „duh u čoveku“, čini čovek različitim od životinje. To je ono što čoveka čini jedinstvenim. To daje živom ljudskom mozgu moć intelekta da shvati materijalno znanje. On je izvor ljudske inteligencije. Nije prisutan u mozgu životinja.

 

 

Čitav Svet je prevaren

 

 

Ne postoje bilo kakvi  biblijski osnovi za veru da „besmrtna duša“ preživljava u svesnom stanju nakon smrti.

 

Tokom vekova hrišćanske vere, bezbroj propovedi su propovedane i bezbroj pamfleta su  pisani pokušavajući da dokažu besmrtnost duše. Nakon pažljivog i otvorenog preispitaivanja, pokazano je da se svi oni prepuni grešaka.

 

Doktrina o besmrtnosti duše je izgrađena na temeljima biblijskih pogrešnih prevoda, pogrešnih predpostavka i aljkavog istraživanja. Malo njih je imali duhovne hrabrosti da iznova pogledaju bez predrasuda ovo pitanje i prihvate istinsko Biblijsko učenje.

 

Činjenica je da kada je svrgnuta lažna doktrina o besmrtnoj duši, zajedno sa njom pada podjednako paganski i lažni koncept raja i pakala – jedan od stubova tradicionalnog hrišćanstva!

 

Sotona đavo je uspeo – za sada – da prevariti ceo svet (Otkrivenje 12:9). On je bio prvi koji je uveo ideju da čovek zaista ne umre nego da je nasledno besmrtan. „nećete vi umrijeti,“ lagao je Satana Evu u rajskom vrtu (Postanje 3:4).

 

Božja budućnost za čovečanstvo je daleko uzvišenija od uobičajene slike besmrtne duše koja lebdi na oblacima i drndanja harfe u večnost. Za one koji to izaberu i ispunjavaju uslove, postoji život posle smrti kroz vaskrsenje. Ali taj život će doći kroz ponovno rođenje, kao besmrtno duhovno biće u samu Božju porodicu – putem budućeg vaskrsenja iz mrtvih!

 

Vreme je da se odbace bajke i ljudske tradicije i da se razume veliki smisao i svrha ljudskog života kao je otkrivena u Bibliji!

 

Hoćeš li imati hrabrosti da pogledaš ovo za sebe?

Objavljeno u Hrišćanska apologetika, Teologija, Verovanje i istorija | Nema komentara »

Konstipacija

25. oktobar 2009.

Miloš, osoba od 45 godina starosti, nedavno je priznao svome doktoru: «Borim se sa hroničnom konstipacijom od kada znam za sebe. Pokušao sam sve što se moglo zamisliti i još uvek sam na mrtvoj tačci. Ništa ne uspeva na duže staze.»

Andjela, 38. godišnji finansijski direktor, redovno prisustvuje raznoraznim sastancima i živi životom bogatih kadrova. U svemu je uspešna, osim u čuvanju svog zdravlja. Evo kako to ona objašnjava: «Tokom mojih studija počela sam sa problemima vezanim za probavu. Vremenom se moj slučaj pogoršao, tako da imam teškoća sa konstipacijom, hemoroidima, kiselinom, gasovima i tome slično. Svake sedmice imamo službene ručkove po restoranima i vidim da čak i kada pojedem najmanju porciju, čini mi se da sam toliko prepuna, da ću dobiti srčani napad. U takvim okolnostima primećujem napade panike, i vrlo sam zabrinuta za moju situaciju.»

 

Mihael, jedan pedesetogodišnjak potvrdjuje slične simptome. «Svakog dana se mučim sa eliminisanjem bilo koje vrste. Bubrezi mi rade slabo, a o konstipaciji i da ne govorimo. Doktor mi kaže da smanjim sa uzimanjem čokolade i da izbacim sve vrste soda. Ali ja bez toga ne bih mogao. Znam toliko puno ljudi koji konzumiraju isto što i ja, pa ipak nemaju tako drastične probleme.

 

Moramo priznati da je problem konstipacije akutni problem savremenog sveta. Ali to je samo ledena santa čiji je vrh mnogo manji od onoga što se nalazi ispod površine. Zatvor vuče svoje mnogo dublje korene i zahteva ozbiljnu promenu načina života. Bez želje da damo ikakve izjave vezane za vaše konkretne slučajeve, jer će to najbolje učiniti vaš doktor, želimo napomenuti osnovne principe za borbu protiv konstipacije koji će se pokazati kao korisni čak i u slučaju ozbiljnih problema i ubrzati vašu rehabilitaciju. Evo šta stručnjaci savetuju kao efikasnu preventivu zatvora:

 

  1. Drastično smanjite upotrebu brzih šećera. Takodje ne uzimajte nikakav vidljiv šećer, ni beli, niti žuti. Možete prihvatiti jedino onaj prirodni, groždjani, ili koji se drugačije zove fruktoza. A najbolje od svega je uvesti med u vašu ishranu.
  2. Jedite manje količine mesa, najviše do jednom sedmično. Ukoliko možete i znate zameniti upotrebu mesa belančevinama iz biljne ishrane, to će vam biti još jedan plus, a i mnogo jednostavnije za dovodjenje u red vašeg probavnog sistema.
  3. Za doručak uzimajte redovno voće. Nemojte se zadovoljiti klasičnim parčetom belog hleba, putera, marmelade i bele kafe. Za borbu protiv konstipacije najbolje će vam odgovarati sveža hrana, naročito voće: kajsija, šljiva, kruška, ananas, jabuka i malina.
  4. Neka vaši obroci budu svakodnevno sačinjeni od povrća sa dovoljno vlaknaste hrane. To pomaže boljem kretanju namirnica kroz naša creva. Zato su posebno korisni prazi luk, šargarepa, plavi patlidžan, salate i spanać.
  5. Izbacite rafinisane žitarice. Beli pirinač, beli hleb, testenine od belog brašna, sve će to iskomplikovati vaš proces eliminisanja svarene hrane, a u isto vreme uskratiće vam ono što jedino kompletne žitarice mogu da pruže, tj. obilje mineralnih soli i vitamina. Dakle, crni hleb, kompletni pirinač, heljda, proso, itd. daće novog potencijala vašem organizmu u borbi protiv konstipacije.
  6. Mekinje mogu doprineti tranzitu hrane kroz probavne organe. Ipak potrebno je biti obazriv, posebno za osetljiva creva, jer žitne mekinje mogu nadražiti stomačnu floru i tako otežati sam proces transformacije. Zato se ne sme uzeti više od jedne kafene kašike dnevno, najčešće u obliku dodatka već pripremljenoj hrani, posebno salatama.
  7. Jedite sporo i žvacite temeljno. Izaberite dobre uslove, bez buke i stresa. Kako su mnogi to već napomenuli, pijte čvrstu hranu i žvaćite tečnost. Naša usta su predvidjena da pripreme ono što unosimo za jednostavnu probavu, i u isto vreme da nam omoguće dovoljno dugo uživanje u prelepim plodovima prirode. To će smanjiti tegobe koje mogu pratiti varenje, kao naduvenost, osećaj vraćanja kiseline, gasove i tome slično, i pojednostaviti eliminisanje svega što je u organizmu. Brzo gutanje i halapljivost ne omogućavaju potpuno varenje svih potrebnih elemenata, jer u tom slučaju nedostaje pljuvačka iz ustiju za kvalitetno preradjivanje hrane.
  8. Ne jedite previše. Umerenost će vam omogućiti da vaše telo radi bez opterećenja i da se izbegne stvaranje toksina koji štetno deluju na čitav organizam, stvaraju ga umornim i podložnim napadima mnogih parazita.
  9. Uvedite odredjen ritam u vaše aktivnosti. Vi ćete u mnogome dobiti od redovnog jela, uvek u odredjeno vreme, od redovnih fizičkih vežbi, od redovnog spavanja, itd. Kada regularnost postane norma vaše egzistencije, i eliminisanje iz organizma će se ustaliti onako kako našem telu to najbolje odgovara.
  10. I najvažnija stvar: pijte redovno i dovoljno. Vrlo teško je zamisliti dobro funkcionisanje organizma bez unošenja litre i po tečnosti, plus one koju dobijemo iz hrane. Ali kada smo već oko pića, najbolja varijanta je izbacivanje drugih napitaka u vreme konstipacije i konzumiranje čiste, pitke vode. Uostalom, voda je najkorisnija i najlakše upotrebljiva, što olakšava organizmu da ostane hidratiran i u dobroj kondiciji.

 

Na kraju, podsetimo se Bude koji je još oko 600 godina pre Hrista odgovorio na interesantan način onima koji su ga zapitali za pravu mudrost. Njegove reči su na prvi pogled zbunjujuće, ali navode na razmišljanje. Evo njegove definicije: «Mudar čovek je onaj kod koga debelo crevo dobro funkcioniše». Ovo nas samo podseća da je za lečenje konstipacije potrebna promena načina života. Prihvatimo gore navedene savete i zapazićemo da će stvaranje dobrih navika doneti blagostanje našem organizmu kakvo on u suštini i zaslužuje.

Objavljeno u Zdrav život | Nema komentara »

U kojoj meri su adventistički hrišćani naslednici reformatora?

20. avgust 2009.

U kojoj su meri adventisti naslednici reformatora?[1]

Sećam se kako se pre više godina tokom izvesnog perioda „bokserski“ nos nametnuo kao poželjan „ukras“ na muškim licima. Da li je taj „detalj“ ušao u modu  zbog popularnosti jednog domaćeg boksera, za koga su svi dečaci priželjkivali da postane apsolutni šampion u apsolutnoj „profi“ kategoriji, ili zbog tadašnjih po svetu čuveni profesionalnih mečeva koji su privlačili svačilju pažnju – danas nije važno. Pamtim kako mi je izgledaloneobično da neki „običan“ momak ode na operaciju uklanjanja nosne kosti samo da bi ga ljudi već na prvi pogled prepoznali kao boksera, ili znalca neke borilačke veštine. Ipak, u to vreme znali smo za više takvih slučajeva i postepeno se navikli da povezujemo „moderan“ izgled lica sa onim što je takav mladi čovek želeo da izrazi o sebi. Možda u zaključku neće biti čudno što sam se ovoga setio baš u vreme kada je, nedavno, posle četrdeset godina, ponovo iz štampe – sada sa svim komentarima i objašnjenjima – izašla knjiga „Adventistički odgovori na pitanja o doktrini.“[2] Ona je, svojevremeno, izazvala polemike zbog tvrdnji da su adventisti bliski protestantima a njeni teolozi „naslednici reformatora.“[3] Upitao sam se: „Da li pristajemo da budemo ‘naslednici’?“ A zatim sam pomislio: „Ako smo to, dobro bi bilo odrediti meru u kojoj bi nam odgovarao naziv ‘naslednika’!“ Duboko sam svestan da stoje i opšta pitanja opravdanosti poistovećivanja adventizma sa protestantizmom, a sigurno i iz kojih razloga bi nam bilo neophodno da se predstavljamo kao „naslednici reformatora.“

Prvi odgovor (A), utvrdio bi da je za nas dobro što kroz tok crkvene istorije tragamo za istomišljenicima, a drugi – (B), što prilikom uobličavanja slike svog identiteta imamo razumljivu sklonost ka isticanju da su i drugi – prvenstveno protestanti – učili isto[4] što i mi – jer posredstvom toga možemo da stvorimo i podobnu apologetiku za svoje učenje.

Obe vrste naših navedenih odgovora i ciljeva (A i B) mogu biti dobre i ispravne želje, međutim, odgovor (tipa A) u kome bismo na svetlost dana izneli, recimo, anabaptističko krštavanje na priznanje vere, ili stavove o sveštenstvu svih vernika, zajedno sa njihovim poznatim nejedinstvom i razmimoilaženjima, ne bi sigurno bilo nešto čime bismo mogli da se ponosimo.[5] I dok pohvaljujemo valdenžane zbog držanja subote[6], ne možemo poreći činjenicu da su u svojim verovanjima, kao i Crkva bosanska, imali i pojedinosti koje bi danas svako smatrao zabludom.[7] Zbog toga tragamo i dovijamo se da pronađemo neke druge istomišljenike u crkvenoj istoriji. Ako bismo, međutim, danas tražili versku organizaciju koja je u crkvenoj istoriji poučavalačlistu istinu – izgleda da, na kraju krajeva, ne bismo baš bili sasvim zadovoljni. Kad primenimo doslovni istorijski pristup, i ustanovimo da je doktrinarno najčistija Crkva bila ona novozavetna, a zatim, ubrzo uvidimo da se i u njoj javlja otpad – a i da posle izvesnog vremena možemo da prepoznamo neke od osobina čak i u crkvama koje su pokušavale da mu se suprotstave[8] – shvatamo da je teškoća sa ovim (A) pristupom u tome što natežemo istoriju tako da što bolje odgovori našim namerama.[9] Ako istraživanje, koje smo pokrenuli, samo po sebi nije od većeg istorijskog značaja, rezultati mogu biti problematični i sasvim je prirodno što će se odbranaški stav zbog takvog pristupa svuda osetiti. Ponekad ne prihvatamo čak ni sasvim validne rezultate istraživanja zbog toga što zvuče toliko odbranaški da se plašimo kako će biti teško u njih poverovati. I tako, postoje dve mogućnosti: dok jedan istraživač biva preokupiran odbranom, drugi je sasvim na liniji „savremenih“ shvatanja – a „savremeno“ je odbaciti sve što liči na apologetiku i nije samo po sebi očigledno.

Kod isticanja onih (tip B) koji su tokom crkvene istorije učili isto što i mi, sasvim je razumljiva bolna stvarnost u kojoj smo često nazivani sektom ili kultom.[10] Zbog toga pokušaji da dokažemo kako nije nimalo neobično ono što učimo, opet mogu lako da pripadnu grupi apologetskih nastojanja. Pitanja: „Zar i Luter i Kalvin ne uče potpuno isto?“ ili: „Ako toga nema kod Lutera i Kalvina, gde se to, onda, kod nekog drugog reformatora može naći?“ odražavaju sklonost da svoju veru definišemo suviše istorijskim odrednicama. Sve u našim verovanjima tada neminovno mora da izgleda onako kako se istorijski razvilo. To bi, nakon takvog postupka, adventističko verovanje pretvorilo u skup časnih i uvaženih tradicija kojih se oduševljeno pridržavamo. Ako bismo tada, još, mogli da pokažemo odakle istorijski potiče ono što prihvatamo – to će izgledati veoma naučno – međutim, možda će te naročite adventističke istine, prikazane na ovaj način, izgubiti svoju punu vrednost. Možda bi slikovito prikazan razvoj misli na tu temu izgledao ovako: „Ne brinite o hrišćaninovim delima i posvećenju – to je naše metodističko nasleđe; ne brinite o onome što je zapisala Elen Vajt – mnogo toga kod nje pripada viktorijanskom nasleđu!“ Posle svega, zašto se ne bismo mogli zapitati i: „Zašto bismo uopšte čitali Bibliju? – možda su samo mnoge njene teme konačno, ipak, haldejsko, grčko ili rimsko nasleđe?“ Pogrešno primenjen, ovaj pristup mogao bi razoriti sve temeljne apsolute naše vere.

Postoji još jedno važno pitanje koje (kod tipa B) moramo postaviti. Kada u svom istorijskom istraživanju dođemo do izvora, suočavamo se sa ogromnom poteškoćom: Gde su oni autentični, verodostojni i savršeni izvori za našu temu? Često tokom istorijskih istraživanja moramo priznati da koristimo nedovoljne i nepotpune izvore. Tako su postupili i neki istraživači pri svojim pokušajima da dokažu kako valdenžani nisu držali subotu[11], koristeći samo inkvizitorske izvore. Kako, recimo, možemo da dokučimo pravu istorijsku istinu o Crkvi bosanskoj oslanjajući se samo na poglede i zapise iz ugla njihovih neprijatelja?[12] Isti problem predstavlja nedoumicu svih istoričara. Sasvim je jasno da je Rimska inkvizicija imala razvijeno načelo po kome je uništavala izvore. Svedočanstva o tome sačuvana su u zapisima o bosanskoj, keltskoj, valdenžanskoj, sirijskoj, indijskoj i svakoj drugoj potisnutoj verskoj grupi.

Drugi problem koji često postoji oko izvora jeste što su obično pisani jezicima koji se danas više ne govore. Veći deo istraživanja za istoričara tada je potpuno onemogućen samo zbog nepoznavanja neophodnih jezika. Ako sve ovo imamo na umu, kao ćemo uopšte biti u stanju da iznesemo potpune zaključke o pojavama i ljudima u istorijskom toku? Postoji mnoštvo tvrdnji, a mi se pitamo: „Kako da ih pravilno vrednujemo i gde da otpočnemo?“ Ako sebe na bilo koji način smatramo „naslednicima reformatora,“ gde možemo uočiti početnu tačku od koje bi se neopozivo računalo da smo preuzeli reformatorsko nasleđe? Uzmimo načelo Sola scriptura. Odakle smo ga preuzeli? Neko će reći: „Od Lutera!“ Međutim, ta činjenica zavisi samo od našeg odnosa prema njoj. Luter sasvim sigurno nije bio prvi koji je naglasio to načelo. Načelo Sola scriptura u početnoj fazi razvoja pokreta u Vitenbergu sigurno se može više pripisati Karlštatu nego Luteru.[13] Dobro je da zapazimo da ovo načelo nije bilo ni originalno Karštatov izum.[14] A i Cvingli, koji se branio od toga da ga nazivaju luteranom[15], objašnjavao je 1516 godine da biblijske poruke nadilaze papske tvrdnje. Međutim, idući dalje unazad možemo zapaziti da je 1505 godine Tomas Vitenbah, kao profesor teologije u Bazelu, osuđivao beznačajnost rimskog sistema zasluga i opraštajnica, verujući u spasenje kroz Hristove zasluge.[16] Naročito je naglašavao nadmoćnost autoriteta Pisma. Izgleda da je Cvingli od Vitenbaha preuzeo načelo Sola scriptura. Da li ga, onda, zbog toga adventisti duguju Vitenbahu?

Da li onda potpuno zadovoljni možemo zastati ovde? Zna se da je načelo Sola scriptura bio povik husita, valdenžana, Džon Viklifovih lolarda, kao i svih crkava koje se nisu slagale sa rimskom još u prvom milenijumu. Kome bismo, onda, dugovali načelo Sola scriptura? Na kraju možemo zaključiti da bi bilo najbolje da ga pripišemo Isusu Hristu samom, na osnovu teksta u Mateju 15:3-9, kada Isus osuđuje fariseje zato što su poništavali Božju zapovest da bi sačuvali ljudske tradicije.[17] Zar to nije bilo najčistije izraženo načelo Sola scriptura? Ako se zapitamo odakle ga je Isus mogao uzeti, doći ćemo do toga da je to biblijsko načelo još iz vremena kada su biblijski spisi počinjali da se zapisuju, tamo davno – još iz Mojsijevog vremena. Peta Mojsijeva 4:2 predstavlja načelo Sola scriptura u najboljem izdanju: „Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovedam.“[18]

Možda bismo na ovaj način mogli da objasnimo i sve druge doktrine! Na primer, opravdanje verom. Da li i to dugujemo Luteru? Da, zasigurno. Ali on sigurno nije bio usamljen. Kao što smo videli za Cvinglija i Vitenbaha i, možemo dodati, Kalvina (uprkos shvatanja da je on reformator druge generacije), kad povučemo liniju razlikovanja premda Luteru od 1517 do 1521 godine – sigurno je da reformatorima dugujemo to što je ova biblijska doktrina ponovo otkrivena i što je dobila svoju punu vrednost. To je veoma važno zato što su duhovni rodovi – koji su proizilazili iz srednjeg veka i rimokatolicizma – pretili da potpuno prekriju i skrju pod veo zaborava ovu istinu; nanosi oproštajnica, pokore, ispaštanja, kao i duhovnih i stvarnih strahova nametani su ljudima iz religije Rimske crkve. Najveća zasluga reformatora jeste što su oslobodili vernike straha od kazne. Međutim, da li je zbog toga razumevanje opravdanja verom izričito i sasvim Luterovo? Zasigurno ne! I u ovom pitanju Karlštatovi stavovi bili su uravnoteženiji od Luterovih.[19] Možda bi se adventisti lakše uskladili sa stavovima dok bi opravdanje objašnjavao neki anabaptista ili valdenžanin – naročito kada je reč o tome na koji nas način Bog posvećuje.[20] Time se, naravno, nipošto ne kaže da je Luter potpuno poricao posvećenje – to zasigurno ne, ali se isto tako ne može reći ni da je imao potpuno uravnotežen i skladan pogled, a najsigurnije ipak jeste da njegov pogled na ovo pitanje nije bio egzegetski. Njegov teološki pristup ovoj temi zamračio je njegovo razumevanje za naredne generacije. To, svakako, ne znači da on nije postigao veliko delo, već samo da on nipošto ne može da predstavlja merilo kanonskog autoriteta za razumevanje Božje pravde.[21] Ako bismo tražili, sigurno bismo našli pojedince koji su imali uravnoteženiji pogled na opravdanje i posvećenje čak i pre Lutera.

Cvingli i Kalvin su tradicionalno naši veliki primeri koje navodimo kod doktrine o Večeri Gospodnjoj, a kod te teme volimo još da istražujemo stavove anabaptista. Međutim, husiti su takve stavove imali čitav vek ranije, i oni ih nisu sami izmislili, već su sasvim izvesno bili pod uticajem Džona Viklifa i valdenžana. Krštenje uronjavanjem na priznanje vere dugujemo baptistima. Međutim, krštavanje odraslih vršilo se u rimskim crkvama sve do drugog milenijuma. Sva tri Kapadočana krštena su kao odrasli.[22] Kome dugujemo Subotu? Sigurno bi se lanac mogao lako unazad pratiti do baptista sedmog dana, zatim do sabatarijanskih anabaptista, sve do valdenžana i rane istočne i keltske crkve. Mora se uočiti da ipak ne bismo smeli zaključiti kako se reformacija, eto, odjednom dogodila. Ona je pripremana u vekovima antipapskog otpora, a bila je sačinjena od misionara raznolikih boja. Zašto su se, recimo, husiti javili bašu Češkoj? Sigurno ne samo zbog toga što je tu živeo Jan Hus, koji je nekako došao u vezu sa Viklifovim spisima, već zbog prisutnosti valdenžanskih misionara, koji su na tom prostoru delovali vekovima. Ova je činjenica dosta uočljiva u izvorima[23] iako se često prenebregava. A odakle je preuzeto očekivanje neposrednog Drugog dolaska? Veoma mnogo apokaliptične literature tokom vekova govori o tome. Luter je sam, zasigurno, bio pun eshatoloških očekivanja, a iza njega Melanhton, Kalvin, kao i Latimer i Bredford.[24] Reformatori ne mogu za sebe tvrditi da su bili „bolji hrišćani“ od drugih u bilo kojoj hrišćanskoj eri. U prvim hrišćanskim vekovima rana crkva je zasigurno bila premilenijalistička i očekivala je skori Hristov dolazak. Tek je Avgustinova „De civitate Dei“ unela u eshatologiju prve odrednice postmilenijalizma i bila eshatološki realizovana ustanovljavanjem srednjevekovne apsolutističke crkve. Taj postmilenijalizam ostao je sa velikim reformatorima, sve dok anabaptisti nisu izneli na videlo premilenijalizam – pokušavajući da razumeju šta kaže Otkrivenje, tako zanemarena knjiga od strane Lutera i Cvinglija. Interes vekova koji su usledili za eshatološke događaje sigurno je proizveo adventno buđenje u kasnom 18 i ranom 19 veku. Ova se linija razvoja može lepo istorijski pratiti.[25] Kada se bolje pogledaju ta proročanstva, postoji jedna veoma zanimljiva činjenica. Dok je u svoje vreme Vilijam Miler tumačio 1260 dana i 70 sedmica iz Danila i Otkrivenja, bio je u veoma dobrom društvu. Tada ta tumačenja nisu iznenađivala nijednog pravog protestanta. Dok je nastavljao da objašnjava 2300 dana (godina), njegovi glavni dokazi nisu govorili o načelu „dan za godinu“ ili o o čekivanom datumu. Njegovi su dokazi govorili o premilenijalizmu nasuprot postmilenijalizmu. Da li će 1844 otvoriti novo, slavno doba ili će doneti spasenje i uništenje greha s Drugim Hristovim dolaskom? Tumačenja proročanstva u skladu s načelom „dan za godinu“ bila su u to doba deo starog i oprobanog „protestantskog nasleđa.“ Zbog toga što se očekivanja nisu ostvarila (ne samo premilenijalistička, već i postmilenijalistička), u širokim krugovima protestanata istoricizam – kao škola tumačenja proročanstava, zajedno sa svojim načelom „dan za godinu“ – sve je više odbacivan. Adventisti su stvari i pravi naslednici istoricističkog tumačenja[26] i zbog njega predstavljaju danas svojevrsne „bele vrane“ na protestantskoj sceni.

Ono što na prvi pogled dugujemo eri reformacije jeste naša naročita zainteresovanost za vaspitanje. Obrazovanje i vaspitanje su stvarno bili ciljevi vitemberške reformacije. Isto tako možemo pratiti vaspitanje nekih od ranih vaspitnih reformatora u adventizmu sve do evangelističkih temelja kakav je bio Oberlin koledž 1830 (Gudlou Harper Bel[27]). Međutim, možemo li, uopšte, reći da su adventisti u bilo kom smislu gledali ka reformatorima kada su otpočinjali svoje vaspitne ustanove? Jesu li dugovali svoje razumevanje potrebe za vaspitanje jedino G. H. Belu, ili ih pre možemo zamisliti kako deluju u skladu sa vizijama koje je Bog dao Elen Vajt? Tako mnogo pojedinosti može izgledati kao nasleđe, dok, u stvari, do nas uopšte nije došlo kao nasleđe, već kao božansko otkrivenje kroz Njegovu pisanu ili izgovorenu reč.

Isto je ovo istinito i za neke veoma zanimljive pojedinosti u našoj vesti. Zahtevalo bi još mnogo stranica da se kroz crkvenu istoriju pronađu svi pojedinci i grupe koje su nosile teret za uzvišena načela života i zdravlja. Međutim, uzmimo samo za trenutak kao primer anabaptiste. Čak je i Cvingli, njihov stalni neprijatelj, morao da prizna da je njihov život „besprekoran, krotak, jednostavan, privlačan i iznad ovoga sveta.“[28] U šlethajmerskom izražavanju vere postoji navod u kome se ističe izbegavanje krčmi. Znalo se iz kojih kuća ljudi ne idu u krčme i one su prepoznate kao anabaptističke. Isti ovakav stav ti su ljudi pokazivali i na području odevanja, ishrane, izbegavanja taštine i svake neumerenosti.[29] Ovakve pojedinosti mogu se naći i o keltskim i o valdenžanskim hrišćanima. Neko ko istražuje tu temu mogao bi lako da se podseti svojih čitanja knjiga pisanih posle 1863 godine.

Ima li onoga što dugujemo Katoličkoj crkvi? Tokom istorije ljudi u njoj pokazali su veću zainteresovanost za pomaganje siromašnima od protestanata svih boja. Adventistička organizacija ADRA mnogo je više u svoja načela postupanja prenela osobine katoličkog Caritasa nego bilo koje protestantske slične organizacije i zato danas predstavlja najvažniju protestantsku organizaciju za pomoć i razvoj (u konkretnim brojevima – ne samo relativno).

Ako pogledamo svoja etička poglavlja u kojima stoje stavovi o braku ili abortusu – zar se ne osećamo prijatnije u katoličkim krugovima nego u protestantskim – kada su u pitanju ove istine? Katolička etika o braku i razvodu podseća mnogo više na naše današnje protestantske vrednosti. Možda oklevamo sa priznanjem svega ovoga, najviše zbog toga što adventisti zasigurno nisu gledali ka rimokatolicima dok su tražili razloge za svoja etička razmišljanja – uzimajući ih neposredno iz Biblije. A sasvim je sigurno da bismo se neprijatno osećali kad bismo se poistovetili sa crkvom koja je taok poznata zbog svog proganjanja neistomišljenika i protivnika.

U ovome što sledi namerno ne želimo da smatramo sebe naslednicima bilo koje verske grupacije. Retko se govori o jednom događaju sa špajerskog protestantskog okupljanja 1529 godine. Taj je događaj čuven zbog protesta protestantskih knezova (odatle su, protestujući, dobili i svoje ime) kada su hrabro izrazili svoje stavove pred imperatorom i Rimskom crkvom. Dana 23 aprila, pošto su protestovali u prilog Luterove vere, ceo katolički i protestantski zbor je, zajedno, propisao ovakav zakon: „Zapoveda se i propisuje kao zakon da nijedan čovek, pošto je jednom kršten prema hrišćanskom pravilu, ne sme dozvoliti da bude ponovo kršten po drugi put i ne sme krstiti nikoga, a naročito je to zabranjeno carskim zakonom pod pretnjom srmću.“[30] Dekretom je ustanovljeno da svaki „ponovo kršten čovek ili žena treba da budu osuđeni i premešteni iz prirodnog života u smrt vatrom, mačem i sličnim, bez istraživanja pred inkvizicijom ili duhovnim sudijama.“[31] To je bio stvarno užasan dekret i Luter se s njim složio. Čast što su odbili propise ovog dekreta pripada nekim nemačkim prinčevima kao što su bili Filip Hesenski i njegovi sinovi, kao i u slobodnim gradovima: Memingenu, Ulmu, Isniju, Bibarahu, Lindauu i Konstanci. Međutim, iznova je istina o progonjenim anabaptistima bila nalik onome što je Tertulijan izrekao za hrišćane, progonjene u drevnom Rimu, da je „njihova krv seme.“ Da li želimo da vidimo sebe kao naslednike glavne struje reformacije u ovoj oblasti nehrišćanske mržnje i netolerancije?

Adventistički pogledi na politiku, državu i odnose između crkve i države ne mogu se pratiti ni do reformatora, a ni unazad Rimske crkve. To može biti veoma bolno, zato što bismo se možda bolje osećali dok saosećamo sa progonjenima. Ne zaboravimo da su vremena reformacije bila teška. Kada čitamo o luteranima ili hugenotima, mi ih žalimo. Bili su progonjeni zbog tada postojećih odnosa između države i Rimokatoličke crkve, zbog užasne zamisli o Corpusu christianumu. Pa ipak, niko od njih nije značajnije popravio situaciju. Tako kod njih možemo opet čitati o progonima, lomačama, mučenjima i davljenjima, o onome što su reformatori primenjivali nad otpadnicima od reformacije. Cvingli je svoje anabaptiste davio u reci Limat pored Ciriha. Luter, naprotiv, nije kriv za to. On je u početku ustajao protiv ugnjetavanja otpadnika, ali se na kraju ipak sa njim složio, tako da su mnogi anabaptisti umrli zbog njega. Njegov je antisemitizam još sramotniji. Ni kalvinistička Ženeva nije ustuknula od spaljivanja onih koji nisu pristajali – iz ovih ili onih razloga – da se poklone pred ženevskom reformatorskom crkvodržavom i državocrkvom. Tako možemo da se upitamo: „S kim je na kraju najbolje da saosećamo?“ Prava načela verske slobode nisu do nas došla od religioznih ljudi, već – koliko god da je to sramota za hrišćanstvo – od filozofa prosvetiteljstva. Hoćemo li, onda, zbog toga za sebe reći da smo „naslednici prosvetiteljstva?“

Nipošto se nećemo odreći zaključka da adventizam ima svoje korene u protestantizmu. Svi to oduševljeno verujemo. Sigurno je da postoje mnoga adventistička verovanja koja se mogu istorijski unazad pratiti do reformatora, kao što su Subota, krštavanje na priznanje vere i druga; ali, smatramo da mnoge sličnosti između adventista i drugih reformatorskih crkava – ili radikalnijih reformatora, kao što su bili valdenžani, husiti, lolardi, itd. – nisu često proizilazila iz istorijske povezanosti, već iz jednostavne činjenice da su svi oni koristili Bibliju kao izvor za svoje teološko i praktično religiozno mišljenje. To je razlog zbog kojeg zapažamo sličnosti između Rimokatoličke i Adventističke crkve. Razlog nije toliko istorijski, već metodološki. Svi mi koristimo isti izvor – reč živoga Boga. O ovome se, možda, još podrobnije može istraživati, a svakako je važno da nastavimo i sa istorijskim pristupom dok istražujemo verovanja i doktrine Adventističke crkve.

I tako, dok možemo reći da su tokom celokupne istorije postojale crkve, pokreti i pojedinci koji su imali mnoge sličnosti u svojim učenjima sa verovanjima adventista – što znažno svedoči da je Bog, uprkos svih raznolikih otpada, uvek pazio na svoju istinu[32] da ne propadne – nije najbitnije ako u svakoj od tih grupa nismo u stanju da vidimo sličnosti i neposrednu vezu do koje je došlo nasleđem. Do veze ne mora da je uvek došlo na taj način. Sve dok ima onih koji drže i poštuju ono što je oznato kao Božja istina – a činjenica jeste da od apostolskih vremena nije bilo crkve koja je imala toliko teološkog razumevanja kao Adventistička crkva i prednost da ga stekne od 1844 godine – kroz to se odražava jedan viši, božanski plan. Iako ima istine rasejane u svim crkvama, Božja crkva ostatka treba da sakupi sve dragulje istine i koristi ih na ispravan način: da pripremi narod koji će biti spreman da stoji pred Bogom kada se On, po drugi put, bude pojavio. Iako je zanimljivo i važno gledati prema korenima i razumeti na koji su način određene istine stigle u adventizam, treba naglasiti presudnu pojedinost da je sam Bog adventističkim pionirima podario duh temeljnog istraživanja istine. Da, bilo je među njima i istorijskih istraživanja[33], ali je pre i iznad svega bilo stalnog proučavanja Biblije. Kroz ta proučavanja utemeljivači našeg pokreta došli su do osnovnih verovanja, a ne samo kroz puko nasleđe. Iako se mnoga naša verovanja mogu istorijski trasirati unazad, ona sigurno ne bi preživale u Adventističkoj crkvi da, pre svega, nisu biblijska.

Možda se naša želja da  budemo posmatrani kao „naslednici protestantskog nasleđa“ može razumeti koliko i, u skladu sa početnom ilustracijom, svojevremena želja nekog mladića za „bokserskim nosom.“ Ako, međutim, sagledamo svoju ulogu iz proročkog ugla (Otkrivenje 10:11; 14:6-12), shvatićemo svu besmislenost želje da budemo samo puki „naslednici.“ Mi zasigurno imamo mnogo uzvišeniju ulogu i zato se moramo, po svaku cenu, sačuvati od opasnosti da prionemo za nasleđe umesto prianjanja za Pismo. Iako određeno nasleđe postoji, sigurno je da ono nije dostojno da bude prigrljeno kao tradicija, već je to nasleđe potvrđeno i prečišćeno kroz najbolje razumevanje Božje reči i kroz uputstva Svetoga Duha. Ako bi to bilo samo nasleđe, o njemu bi se uvek moglo pregovarati; istina, međutim, nikada nije bila kategorija o kojoj bi se moglo pregovarati.

U vreme kada ceo svet odlučuje da li će poslušati Boga, ili će ostati u Vavilonu, naša najsvetlija slika identiteta bila bi prosvetiteljska – kao što su to tri, četiri veka nakon pokrštavanja bil za Slovene – Ćirilo i Metodije.[34] Preneti ljudima evanđeosku poruku i biti „svima sve“[35] da bi se svako od njih odlučio za Isusa Hrista i večni život sa Njim – tokom vremena predadventnog suda – predstavlja prirodnu ulogu, koju nam je Bog namenio, a i sliku u ogledalu s kojom bismo morali da budemo najzadovoljniji.

[1] Članak napisao Božidar Lazić, časopis Teofil, 1-2/2004 godine, Beograd.

[2] ANN, 30 dec. 2003 – knjiga „Seventh day Adventists Answer Questions on Doctrine,“ urednik G. Knight, u izdanju Andrews University Press.

[3] Za istorijski kontekst napetosti koja je zbog ovoga nastala najbolji je prikaz u knjigi George R. Knight, A Search for Identity (The Development of Seventh-day Adventist Beliefs), Review and Herald, Hagerstown, 2000, od 164-177 strane.

[4] Za isašlu knjigu (Pitanja o doktrini) se od početka znalo da je sebi uzela za cilj da nas u verovanjima što više približi protestantima.

[5] Grad Minster 1534 godine predstavlja žalosno poprište sukoba. Vidi: Feri Kuzmič, Anabaptisti i Ulrich Zwingli, Izvori, 7/8, 1997, str. 8,9; i Richard Muller, Anabaptist: The Reformers’ Reformers, Ministry 7, 1989, str. 11.

[6] Čak su ih zvali insabati i insavates zbog držanja subote (vidi: B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes, Mauntain View, PPPA, 1944, str. 237).

[7] Vidi: A. Solovjev, Vjersko Učenje B osanske Crkve, Zagreb, 1948.

[8] Vidljivo u pomenutoj knjizi Wilkinsona.

[9] Očigledno u knjizi A. G. Daniels, Abiding Gift of Prophecy, Mauntain View, PPPA, 1936, u kojoj je čak i Luter predstavljen, u neprekidnoj liniji, kao jedan od proroka.

[10] Dileme u članku Alden Thompson, Response to Dale Ratzlaff, Ministry, 2, 2004, str. 30.

[11] Prvenstveno D. Casebolt, Ellen White, The Waldenses, and Historical Interpretation, Spectrum 11/3, 1981. Dobro mu je odgovorio Jean Zurcher u narednom broju.

[12] Ovaj problem uviđa i j. Šidak, Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilskoj, Zagreb, 1975.

[13] W. L. Emerson. The Reformation and the Advent Movement, Washingtogn, Review and Herald 1983, str. 13.

[14] Kao što je, recimo, načelo Sola fide moguće pripisati Štaupicu (a što ide u prilog osnovne teze).

[15] Op. cit. str. 31.33.

[16] Op. cit. str. 29.

[17] Najjasniji je 9 stih: „No zaludu me poštuju  učeći naukama i zapovestima ljudskima.“

[18] Mogu se dodati i stihovi Otkrivenje 22:18,19; Galatima 1:8,9 i Efescima 5:26 (Crkva se održava čistom „kupanjem u Reči“).

[19] Emmerson, op. cit. str. 13 i 20.

[20] Emmerson, op. cit. str. 46-50.

[21] Mnogi teolozi se slažu da je monaško iskustvo bilo presudno za određivanje samog pojma pravde kod Lutera. Zato on i prevodi termin iustitia Dei „pravednošću koja je vredna pred Bogom,“ a ne „Božjom pravdom.“

[22] Vidljivo skoro u svim izvorima o njima.

[23] G. H. Williams, The Radical Reformation, London: Weidenfeld and Nicolson, 1962, i H. A. Oberman, Forerunners of the Reformation – The Shape of Late Medieval Thought Ilustrated by Key Documents, Philadelphia: Fortress Press, 1981.

[24] B. W. Ball, A Great Expectation – Eschatological Thought in English Protestantism to 1660, Leiden, E. J. Brill, 1975, str. 15-19.

[25] Vidi: R. Marjanov, Preuzmi Baklju Isitne (skripta), i Emmerson, op. cit. str. 60-67.

[26] Nasuprot preterizmu, futurizmu i ex eventu tumačenjima!

[27] R. W. Schwarz. Light Bearers to the Remnant, Mauntain View, PPPA, 1979, str. 119-132.

[28] Emmerson, op. cit. str. 50 i E. Vajt. Velika Borba, poglavlje 4.

[29] Isto.

[30] Citat na osnovu Emmerson, op. cit. str. 82-84.

[31] Emmerson, op. cit. str. 82-84.

[32] Zato i naslov knjige: „Pobedonosna istina – Crkva u pustinji“ (B. K. Wilkinson, Truth Triumphant – the Church in the Wildernes)

[33] Kao što su ona o Suboti iz pera Andrewsa, Bacchiocchija i drugih.

[34] Iako bismo se odmah na prvi pogled mogli odlučiti da posmatramo zablude koje su sa ovim srednjevekovnim ljudima ostale, ipak je želja i misija da se svakom čoveku na njegovom jeziku približi poruka Jevanđelja, da bi razumno mogao se odluči za Boga, veoma bliska suština vesti trojice anđela iz Otkrivenja 14 (i pored činjenice da je istorijski kontekst različit).

[35] To je poznato načelo apostola Pavla: „Svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“ (1. Korinćanima 9:22)

Objavljeno u Razne teme, Verovanje i istorija | Nema komentara »

Antropički princip

16. jul 2009.

 

 

Emmanuel M. Carriera S. I.[1]

 

 

“Kopernikansko načelo”, koje se često navodi u modernoj kosmologiji, ističe jednoobraznost univerzuma: na osnovu njega Zemlja nema nikakav povlašćen položaj niti sadrži posebna svojstva zbog činjenice da na njoj postoji ljudski rod. Atribut „kopernikansko“ upućuje na Kopernikovo rešenje da ukloni zemlju sa središnjeg položaja u sunčevom sistemu. Ovaj predlog, koji je još mnogo vekova pre dao Aristarh, verovatno nije bio prihvaćen zato što nije bilo moguće da se registruje paralaksa zvezda[2] a ne zbog razmatranja vezanih za postojanje čoveka na našoj planeti.

 

Sledeći korak je napravljen pre otprilike sto godina, kada je Šapli (Shapley) pokazao da ni sunce ne zauzima središnji položaj u Mlečnom Putu. Danas se, na osnovu Ajnštajnove opšte teorije relativiteta, govori o “konačnom ali neograničenom” univerzumu, u kome se nijedna tačka ne može smatrati centrom jednog trodimenzionalnog prostora, već je svaka tačka, sa geometrijskog gledišta, u istom položaju kao sve druge. Odatle sledi da nema smisla pitati se gde se tačno nalazimo u jednom univerzumu koji se širi i koji sadrži više od 100 milijardi galaksija. U jednom takvom beskraju sam Mlečni Put, naša grandiozna kosmička država, postaje jedna irelevantna stvar.

 

Međutim, od tridesetih godina počela je da se javlja jedna zanimljiva reakcija: iznošeni su argumenti sve artikulisaniji i ubedljiviji u prilog shvatanja da  mi, kao ljudska bića, postojimo u jednom vremenu i prostoru koji su, sa više aspekata, sasvim atipični, i u izvesnom smislu, povlašćeni. To nas navodi da se pitamo nije li naše postojanje na poseban način povezano pre svega sa posebnim svojstvima i uslovima u univerzumu. Ovo pitanje izgleda naročito značajno kada se, na osnovu zakona fizike, uzmu na razmatranje predvidljive posledice promena – ma i najsitnijih – početnih uslova univerzuma. Pada nam na pamet Ajnštajnovo pitanje: kada je Bog stvorio univerzum da li je zaista bio slobodan da izabere početne parametre? Ako je ispravno da se pitamo zašto postoji univerzum, moramo se onda pitati i zašto postoji na ovakav način i sa svojstvima takvim da omoguće razvoj razumskog života. Ovo je glavni razlog koji stoji iza formulacije antropičkog principa, koji predstavlja čoveka (shvaćenog u filosofskom smislu kao “razumska životinja”, nezavisno od telesnog oblika i svog habitata <to jest ambijentalnih uslova koji čine mogućim život>) kao odlučujući faktor za tumačenje zašto je univerzum ovakav a ne drugačiji.

 

Prve naznake za neke veze između svojstava danas prisutnih u fizičkom univerzumu i razumskog života nalaze se u nedimenzionalnim relacijama na koje je ukazao Edington (Eddington): odnosi između inteziteta elektromagmetne i gravitacijske sile, između starosti univerzuma i vremena koje je potrebno svetlosti da pređe razdaljinu koja je jednaka veličini klasičnog radijusa elektrona, između radijusa vidljivog univerzuma i  jedne subatomske čestice, kreću se uvek u okviru vrednosti 1040. Broj postojećih jezgara izgleda da je jednak kvadratu ove cifre. Ovde se može pitati nismo li ispred jedne čisto igre brojeva ili ispred nečeg što skriva ozbiljno značenje. “Hipoteza velikih brojeva” ukazuje da čovek može postojati samo u kontekstu vremena i prostora gde se daju verifikovati koincidencije ovog tipa, mada nije moguće objasniti razlog.

 

Budući da se univerzum menja tokom vremena, može se smatrati da bi razumski život bio nemoguć u nekoj drugoj epohi, odnosno da se fizički parametri univerzuma menjaju s vremenom ipak zadržavajući iste recipročne odnose, barem dotle dok postoji razumski život. Pristup različit od ovog je onaj koji predviđa određene vrednosti parametara u odnosu na određeni kritični momenat postojanja i razvoja univerzuma a ne u odnosu na sadašnje vreme. U svakom slučaju izgleda prilično proizvoljno preferirati jedan predlog više od drugog, posebno kada se zna da nemamo nijedan eksperimentalni dokaz za odabir jedne teorije koja uključuje izmenu naboja i mase elektrona ili inteziteta gravitacione sile, kao ona koju je predložio Dirak za svoju neevolutivnu kosmologiju.

 

Dik (Dicke) je 1961 skrenuo pažnju na činjenicu da gore navedeni odnosi važe za  jedan univerzum koji se nalazi u ovako određenom stanju svog razvoja da dopušta mogućnost razumskog života: stadijum koji je univerzum mogao postići jedino posle otprilike 1010 godina od svog nastanka; toliko je, naime, potrebno vremena da se obrazuju teški elementi u količini dovoljnoj da mogu dati osnov za jednu planetu kao što je Zemlja i za razvoj složenih hemijskih procesa potrebnih za proizvodnju života sve do nivoa razuma. S druge strane vek univerzuma ne sme biti toliko dug da prevaziđe normalno vreme života zvezda koje su, kao i sunce, izvori energije planetarnih staništa za živa bića. Svet koji danas posmatramo je takav da omogućava postojanje jednog posmatrača: ova tvrdnja, skoro tautološka, nije ništa drugo no ono što je iskazano takozvanim “slabim antropičkim principom”. Drugim rečima on veli: pošto mi ne bi uopšte postojali da je univerzum bio nešto različit, proizilazi otuda da naša aktivnost posmatrača zahteva fizički ambijent prilagođen čoveku.

 

1973 godine Kolins (Collins) i Hoking (Hawking) izneli su na videlo jednu novu konsenkvencu koja se tiče početnih uslova Big Benga, a to je da je univerzum mogao utoliko dati život galaksijama, zvezdama i planetama ukoliko je njegova gustina imala vrednost praktično istu sa kritičnom[3]. Otuda sledi da samo izotrposki univerzum (tj. čiji se izgled ne menja iz bilo kog dela da se posmatra) može dati život razumnim bićima sposobnim da posmatraju. Jednako s pravom, 1974 g. Karter (Carter) to proširuje na ostale početne uslove: bilo koja promena fundamentalnih parametara koji definišu materiju (gustina, interacijske konstante) proizvela bi konsenkvence nespojive sa evolucijom do ljudskog nivoa. Ovde je izrečen takozvani “jaki antropički princip”: univerzum je, od svog prvog trenutka, morao imati takve karakteristike da se razvije na način koji će, u jednoj određenoj epohi svoje istorije, izroditi razumski život.

 

Naredni razvoji, koji se duguju Galu (Gale), Caru (Car), Risu (Rees) i Vileru (Wheeler), podvukli su detaljno mnoge “koincidencije” koje se moraju verifikovati u univerzumu: zašto zvezde imaju dovoljno dug i stabilan život da omoguće početak i razvoj života; zašto nuklearne sinteze dovode do formiranja ugljenika i kiseonika u pravom odnosu nužnom za život; zašto su eksplozije supernovih rasejale u svemiru odgovarajuće količine elemenata težih od helijuma. U svakom slučaju radi se o kritičnim procesima za kontrolu o kojima ovise veličine početnih vrednosti četiri fundamentalne sile prirode i celokupna masa univerzuma. Spustivši se na lokalniji nivo, zapažaju se mnoge okolnosti, na izgled skoro neverovatne i nepredvidljive na osnovu nekog zakona fizike, koje Zemlju čine jednom planetom sasvim posebnom: radijus njene orbite postavljen je baš u centar pojasa koji se nalazi oko sunca; njena masa je tolika da proizvodi atmosferu niti previše gustu niti previše razređenu; nagib i stabilnost (najverovatnije određen prisutnošću Meseca) njene rotacione ose; jezgro od tečnog gvožđa i magnetno polje koje otuda proizilazi; tektonika kora i okeani…

 

I katastrofalni događaji izumiranja mnoštva biljaka i životinja, koji se naizgled zbivaju slučajno, od krucijalne su važnosti za evoluciju koja je dovela do sisara i na kraju do čoveka. Bilo koja promena u istoriji planete morala bi dovesti do isključenja svake mogućnosti života na njoj, ili do jedne drastične limitacije živih vrsta. Stoga nije za čuđenje ako smo, na osnovu ovih razloga, pa i ako se uzme u obzir nezamislivo prostranstvo Mlečnog Puta, pre pesimisti u pogledu mogućnosti postojanja razumskog života van Zemlje.

 

Na ovom mestu, imajući u vidu različite načine da se izrazi “antropički princip”, možemo reći: univerzum ima neke karakteristike, koje na prvi pogled nisu doprinos nekog nužnog fizičkog preduslova, koji omogućavaju, bar našoj planeti, postojanje razumskog života. Ako se sada pitamo zašto se ovo dešava, dva su, u suštini, moguća odgovora: ili je univerzum takav kakav je “slučajno”, ili zato što je bio “ustrojen” u pogledu našeg postojanja. Analizirajmo sada implikacije ovih odgovora.

 

Hipoteza slučaja

 

Ideja “slučaja” povezana sa verovatnoćom različitih mogućnosti u kontekstu mnogih sličnih događaja; nema smisla govoriti o slučaju ako se on zbiva kroz samo jedan događaj. Slučaj stoga nije primenljiv na početne uslove univerzuma, koji je, po definiciji, totalitet svega onoga što postoji fizički. Zato teza kauzalne determinacije početnih parametara jednog univerzuma prilagodjenog za razumski život može biti raspravljana samo u kontekstu teorija koje dopuštaju beskonačan broj „univerzuma“ koji se ostvaruju ili sukcesivno ili simultano.

 

Može se očekivati da ovi univerzumi, u svojoj ogromnoj većini, ne mogu biti prilagođeni za život, pošto su moguće kombinacije početnih parametara nepovoljnih za razvoj života, mnogo verovatnije od simultanih koincidencija koje su potrebne da ga omoguće. Može se prigovoriti da se u jednoj seriji zaista bezbrojnih univerzuma sve mogućnosti moraju realizovati, uključujući i ovakvu mogućnost univerzuma u kome živimo: naša egzistencija bi tako bila jedna logična konsenkvenca koja se konkretno realizovala u nizu beskonačno mogućih kombinacija početnih uslova. Čovekova egzistencija nije stoga kraj univerzuma, već samo slučajno postignut nužni rezultat u određenom vremenskom trenutku i na određenom mestu.

 

Beskonačnost sukcesivnih univerzuma je i korisna smicalica za izbegavanje problema početka i kraja. Ako je univerzum, sa prostorne tačke gledanja „zatvoren“, svako njegovo širenje imaće granicu i biće praćeno sažimanjem. Završetak svakog ciklusa slediće jedan novi Big Beng sa neprestano promenljivim karakteristikama u svim mogućim pravcima, bilo u pogledu dimenzija prostora, bilo u pogledu broja i tipova sila i osnovnih čestica.

 

Nije slučajno što se duže zadržavamo na detaljima ove hipoteze: ona se, naime, sasvim bezrazložno održava, pošto ni eksperimentalni podaci niti ijedna prihvatljiva teorija fizike ne predviđaju sažimanja univerzuma sve do njegovog kolapsa. Kada bi se ovo desilo, celokupna materija trebala bi na kraju biti sažeta u jednu crnu rupu, iz koje nijedan fizički zakon ne bi dopustio da otpočne neko novo širenje.[4] Standardna teorija ne predviđa neko ciklično ponavljanje Big Benga: njen opis, naime, ne pretpostavlja neki prethodni stadijum bazične gustine niti neku predpostojeću prostornu mogućnost u kojoj bi se odvijalo širenje. Big Beng nije, naime, izvršio širenje materije u nekom predpostojećem prostoru, već je sa njime imao početak i raširio se i sam prostor. Naprotiv, hipotezu cikličnog univerzuma ne treba izjednačiti sa jednom sukcesijom novih Big Bengova, u kome bi nove hipotetičke eksplozije imale neki predpostojeći prostor. Štaviše, kao što je već pomenuto, pošto bi se na kraju sažimanja nužno obrazovala crna rupa zagnjurena u predpostojeći prostor, iz koje, po samoj definiciji crne rupe, ne bi moglo više ništa izaći niti eksplodirati ka spolja.

 

 Drugi deo teorije kolapsa nije primenljiv na isti način na sve oblike materije i energije. Gravitaciono privlačenje može usporiti brzinu širenja galaksija i svesti je na nulu i u obrnutom smislu, ali brzina radijacije ne može biti usporena ili ukinuta. Odavde sledi da bi se u svakom ciklu procenat mase koji postoji u obliku čestice stalno umanjivao, dok bi se konstantno uvećavalo ovo preobraćanje u radiacionu energiju zbog evolucije zvezda. Jedna beskonačna serija ciklusa koja bi se odvijala u prošlosti bila bi, prema tome, nespojiva sa aktuelnim stanjem univerzuma i njegovom antropijom i, nekada u budućnosti, u jednom konačnom vremenu došlo bi se do otvorenog univerzuma. Argumente ovog tipa razvio je Tolman još pre šezdeset godina.

 

Kao i dva predloga koji su upravo bili ispitani, tako za stvarni  univerzum nije prihvatljiva ni Hokingova teorija, zato što u njegovom sistemu, bez početka i bez kraja, kružilo bi se samo u „imaginarnom vremenu“. Ovako formalno ciklično ponavljanje moglo bi biti zadovoljavajuće samo sa čisto matematičkog gledišta, utoliko što dopušta da se postignu rešenja relativističkih jednačina, ali i sam Hoking pominje da je univerzum imao početak u stvarnom vremenu i da se nijedan čisto matematički formalizam ne može suprostaviti eksperimentalnim podacima gustine univerzuma i ostalim parametrima koji su očigledno u sukobu sa hipotezom konačnog kolapsa.

 

Pristalice hipoteze beskonačnih simultanih univerzuma polaze od teorije unifikacije četiri prirodne sile, osobito od inflacione hipoteze Guta (Guth) i Lindea (Linde). U okviru kvantne fizike govori se o „fizičkom vakumu“ koji se opisuje kao sedište „kvantnih fluktacija“ koje predstavljaju nepresušni izvor za proizvodnju i spontano uništenje čestica svake vrste, sa masama i svojstvima promenljivim na beskonačne načine. Tokom svakog odvijanja Big Benga, određene kvantne fluktacije, koje se razbijaju u haotičnom supstratu fizičkog vakuma, stvaraju „semenja univerzuma“: tako imaju izvor beskonačni univerzumi, od kojih se svaki širi i razvija na način sasvim nezavisan od ostalih. Postoji mišljenje da je moguće – bar na teorijskom planu – da ako se koristi dovoljno napredna tehnologija, „stvoriti“ takve univerzume u labaratoriji sabijajući jednu masu, čak od nekoliko kolograma, dok se ne bi postigla gustina početnog fizičkog vakuma.

 

Očigledno je da je hipoteza beskonačnih simultanih univerzuma, koja se ne može direktno potvrditi eksperimentalnim ogledima, niti indirektno merenjem efekata koji od nje zavise, osuđena da ostane van opsega koji pripada naučnoj metodologiji. Činjenica da je ona saglasna sa matematičkim formalizmom koji se koristi u unifikacijskim teorijama, i one očekuju eksperimentalnu potvrdu, nije dovoljan razlog da bude razmatrana i raspravljana kao jedna moguća eksplikativna teorija stvarnog sveta. Mnogo više od ove hipoteze, štaviše i bez osvrta na problem, ostaju bez odgovora važnija pitanja: zašto bi svaki od ovih hipotetičkih univerzuma morao stvarno postojati? Zašto bi fizički vakum proizvodio takva kvantna svojstva? Zašto mora postojati jedna beskonačna količina materijalnih objekata za koje ne postoji neko opravdanje u fizičkoj prirodi? Mora se napomenuti da se na polju prirodnih nauka uvek zahteva mogućnost, bar u principu, eksperimentalne potvrde koja se vrši nekom vrstom posmatranja i merenja.

 

Hipoteza projekta

 

Jedina mogućnost, koja je ostala da se protumači, kako je univerzum bio u stanju da ugosti razumski život, je ta koja drži da su i vrednosti njegovih parametara izabrane baš za ovu svrhu. Stoga se ovaj sadržaj ne može razmatrati bez osvrta na pojam finaliteta. Ova ideja izražava da nešto, što nije ni opažljivo ni merljivo, ne može biti predmet matematičke jednačine, niti svodljivo na teoriju četiri osnovne sile prirode. Pošto iz nje nije moguće izvući predviđanja eksperimentalno proverljiva, finalitet je sasvim izgnan iz polja fizike; on se pojavljuje na polju metafizike, mada podaci koji daju priliku za ovu diskusiju proizilaze iz proučavanja materije na svim eksperimentalnim nivoima. U osnovi se radi o naglašavanju da fizika, sama za sebe, nije u stanju da opiše svu poznatu stvarnost.

 

Džon Arčibald Viler (John Archibald Wheeler), jedan od priznatijih fizičara danas, izlaže svoj Participatory Anthropic Principle na sledeći način: najuniverzalnija i osnovna karakteristika materije je njena promenljivost; materija se može manifestovati na mnoge i različite načine. Ona podrazumeva prilagodljivost, to jeste, sposobnost da bude modifikovana na mnoge načine. Ali sve to što može biti prilagođeno, „mora“ biti „regulisano“ da bi postojalo pre na jedan način nego na drugi. Zato univerzum mora biti regulisan od prvog momenta svog postojanja. Između svih mogućih regulacija, ovaj zahtev za univerzumom prilagođenim za život postulira najrestriktivnije uslove. Otuda sledi da su, od prvog trena, svi fizički parametri morali biti „finalistički usklađeni“ na način koji će omogućiti čovekovo postojanje.

 

Na pitanje: ko je autor ove početne regulacije? Viler odgovara pozivajući se na pojam „kvantnog posmatrača“. Ovaj, determinišući talasnu funkciju[5] koja opisuje fizički sistem, čini „stvarnim“ jedno od svojih mogućih stanja. Na ovom mestu Viler se poziva na jedan od najiznenađujućijih tipova ciklične kauzalnosti: čovek svojim poznanjem univerzuma, determiniše njegovo početno stanje na taj način koji će dovesiti do egzistencije ljudskog života, postajući tako odgovoran za postojanje samog univerzuma! Uzaludno je reći da nijedna vrsta nauke nikada nije prihvatila takav tip rasuđivanja, iako ono nalazi neku uporišnu tačku u eksperimentima kvantne mehanike na „odgođenom izboru“, koji neki fizičari opisuju terminima kauzaliteta sa posledicama na prošlost. Ali i u ovom kontekstu, jedna takva kauzalnost ne treba biti nikada predstavljena kao da je za determinaciju same egzistencije odgovoran posmatrač.

 

Viler tvrdi  da je jedan univerzum „stvaran“ samo kada ima posmatrača. Međutim, on ne daje definiciju reči „stvaran“, niti razjašnjava, što se tiče procesa posmatranja, ko bi bio odgovoran za njega i kada bi se ono odvijalo. Izgleda sasvim proizvoljno reći da „čovek“ biva posmatrač kada, i u našoj naučnoj epohi, ogromna većina čovečanstva nije u stanju da shvati šta bi trebalo posmatrati u pogledu univerzuma, niti koja fizička svojstva ovoga bi se morala „usaglasiti“ sa veoma udaljenom prošlošću koja potiče od pre 15 milijardi godina. Ne bi bilo logično ni poricati karakter „stvarnosti“ svih stadijuma evolucije koji su prethodili čoveku, stadijuma koji predstavljaju skoro celokupno kosmičo vreme. Na kraju, iz ovih razloga, ili se sve svodi na neku vrstu igre reči ili se vraća na idealizam, po kome stavri postoje utoliko ukoliko ih mi opažamo. U tom slučju morali bi zaključiti da materijalni svet postoji „sada“ po sili naše intencionalne aktivnosti, ali ne i da bi on postojao u dalekoj prošlosti, pre nego što se umešao čovek vršeći svoju ulogu posmatrača.

 

Dodajmo da Viler ne odgovara na pitanje za koje on sam priznaje da je u centru problema: zašto postoji nešto a ne ništa? Svakako nije kvantni posmatrač odgovoran za činjenicu što postoji materija i što se pokorava svim zakonima fizike, bilo klasičnim bilo kvantnim. Na sličan način pita se Stiven Hoking otkud postoji u stvarnosti univerzum čiji parametri zadovoljavaju jednačine koje ga opisuju kao samo mogućim. Sada smo na tački gde se moramo sukobiti sa ključnim pojmom: to što Viler naziva „promenljivost“ nije ništa drugo do li metafizički pojam „kontigencije“, odnosno radikalna nesposobnost svake promenljive stvari da ima u sebi dovoljan razlog za svoje postojanje. Samo jedno nužno Biće, nepromenljivo, nematerijalno, neograničeno u svakom pogledu, može postojati samo po sebi i biti dovoljan razlog za postojanje nenužne ili „kontigentne“ stvarnosti.

 

Tako smo došli do poslednje moguće interpretacije antropičkog principa: još od svog prvog momenta univerzum je bio uređen od svog Tvorca sa ciljem da se ostvari na takav način da bi njegova evolucija razvila uslove prilagođene za život, i, na svom višem nivou, za razum i svest. Postoji stoga dovoljan razlog „zašto postoji nešto a ne ništa“. Tvorac je, na kraju, onaj koji je želeo da u materijalnom svetu postoje razumska bića. Zaista je iznenađujuće otkriti da fizičke nauke dovodi do takvog zaključka.

 

Stvaranje i finalitet

 

Ko god postupa na razuman način to čini iz namere što zna i želi; u osnovi ove namere biće određena sredstva koje se koriste za njeno ostvarenje. Tvorac, beskonačno moćan i kadar da dâ postojanje univerzumu, u jednom drastičnom prelasku iz nebića u biće, mora poznavati sve mogućnosti beskonačnih mogućih svetova da bi mogao između njih izabrati onaj koji je prikladan za jednu predodređenu svrhu. Stvaranje o kome govorimo je jedan slobodan Božiji izbor i ne treba ga brkati sa hipotezom „emanacije“ koja se duguje nekoj vrsti razvoja unutar božanskog bića, niti sa nekim „dijalektičkim“ procesom tvorca koji, na kraju, ne bi zaista bio različit od svoje tvorevine. Tvorac, postojeći nužno i suštinski neizmenjen i nepromenljiv, daje postojanje jednoj stvarnosti drugačijoj i po redu inferiornoj.

 

U izboru između mogućih svetova samo jedan neograničen razum može shvatiti sve moguće posledice, gde bi svaka, pa i najmanja, promena fizičkih parametara vodila istoriji bez kraja svake pojedine čestice i svih njihovih kombinacija. Istovremeno, jedna slobodna volja treba izabrati jednu od mogućih kombinacija svojstava i zakona fizičkih delovanja da bi se sa sigurnošću ostvario željeni i predviđeni cilj, a njen rezultat je materija osposobna za to još od prvog trenutka stvaranja. Tvorac nema potrebe da interveniše za popravku eventuelnih nedostataka u razvoju svoje izvorne tvorevine, niti bi za njega, koji svakog trena održava sve u postojanju, moglo biti iznenađenja od neočekivanih događaja. Ako tako ne bi bilo, svaka stvar bi, kao što na početku nije mogla sama započeti da postoji, iščezla u istom trenu kada bi bila prepuštena svojoj kontigenciji.

 

Pejdžls (Pagels) primećuje kako nekim ateističkim naučnicima, antropički princip predstavlja gledište previše blisko Bogu tvorcu do koga bi se oni usudili ići, ali ističe (Pejdžls) kako, zbog razloga njegove logičke nepotpunosti, on nije zadovoljavajući ni kao naučni odgovor ni kao filosofski odgovor. On dodaje da bi se mogao još eksplicitnije i uverljivije prihvatiti „teistički antropički princip“: univerzum izgleda stvoren po meri čoveka zato što je ustvari napravljen „za“ čoveka. Nauka kao takva ne može nam dati eksperimentalni dokaz postojanja Boga tvorca, ali nam pruža aktivne elemente za razvijanje jednog metafizičkog razmatranja koje ukazuje na njega. Tvorac tako postaje ne jedan apstraktni pojam kosmičkog totaliteta, niti personifikacija „Prirode“ u mitološkom smislu, niti čak Bog za koga bi stvaranje bila puka vežba moći bez ikakve veze sa bićima koje je on isti stvorio. Naprotiv, mi dolazimo do jednog ličnog Boga, razumnog i slobodnog, čiji je stvaralački čin, u krajnjoj meri, čin nekog ko želi i ljubi dobro. Dobra volja i ljubav, koji su svakako daleko od prisile na stvaralačku aktivnost, dovoljan su razlog ukoliko dobrota po svojoj prirodi teži da bude podeljena.

 

Samo imajući u vidu ovu tačku gledanja, moguće je uz to opravdati  postojanje jednog univerzuma u kome buduća evolucija neće nužno voditi uništenju svih uslova i struktura neophodnih za život. Ako želimo da se univerzum ne svodi na neku „grubu šalu“ treba naći način da se pokaže da se postojanje čoveka, predstavljano kao opravdanje kosmosa, ne svodi na jednu malenkost lišenu smisla. U ličnom odnosu čoveka sa Bogom celokupna tvorevina biva prepoznata u svom Tvorcu. Čovek je, naime, kao biće razumno i slobodno „slika i prilika“ Tvorca, sposoban da prepoznaje i uzvraća zahvalnost za primljenu egzistenciju i za sve nivoe stvarnosti koji je čine mogućom. U ovom prepoznavanju nalazimo nešto zaista novo u odnosu na vanredni kvalitet u jednostavnoj lepoti vatrometa koji pružaju zvezde i galaksije koje imaju zadatak da pripreme sredinu za dolazak čoveka.

 

Ma koliko se ovoga držalo, ljudsko postojanje bi na kraju izgledalo lišeno vrednosti ako bi se radilo o nečem prolaznom, predodređenom za uništenje. Potpun odgovor na pitanje da li ima smisla smatrati da u čoveku postoji samo nov tip aktivnosti, nije svodljiv na četiri sile koje karakterišu materiju. Ova aktivnost, koja se manifestuje u poznanju, apstraktnom mišljenju, slobodnoj volji, može se adekvatno protumačiti samo prihvatajući da ona potiče od jedne nematerijalne stvarnosti, koja je, međutim, intimno povezana sa materijalnom strukturom na koju se oslanja prilikom delovanja. Ali, sve to što je nematerijalno može, bar u principu, nastaviti da postoji čak i ako materija propadne.

 

Fizika i metafizika ne mogu nas odvesti još napred. Međutim, ostaje otvoren jedan put za spasenje kosmosa od apsurdne sudbine da nema svrhe: postojanje materijalnog univerzuma omogućila je ova nova nematerijalna stvarnost koja, iznad svake zamislivosti, ne oslanjajući se na prostorno-vremenske strukture materije, može živeti posle njenog uništenje tokom veoma dugih razdoblja kosmičke evolucije. 

 

Međutim, postoji potpun odgovor koji nas vodi još više napred. Ljudska priroda nije adekvatno predstavljena niti sasvim spašena od uništenja ako se spasenje tiče samo njene nematerijalne komponente, koja nije podložna procesima fizičkog kvarenja i stoga je u stanju da postoji i van prostorno-vremenskih granica, u kojima je dejstvo svedeno na ono što je materijalno. Naime, u ljudsku prirodu na suštinski način spada i telo, i njegovo buduće raspadanje deluje nespojivo sa jednim istinskim preživljavanjem čoveka. Ne poznaju se fizički zakoni koji predviđaju koji uslovi potrebni za život na zemlji mogu biti osdržani beskonačno dugo, niti je sa ovakvim zakonima moguće održati u životu pojedinačne individue posle smrti i propasti tela. Sama filosofija izgleda da nije u stanju da nam da odgovor u materiji. Samo teologija, koja se osniva na poznavanju otkrivenih istina, daje nam zadovoljavajući odgovor: Tvorčev plan predviđa „ponovno rođenje“ svakog čoveka posle smrti. Nov način postojanja, koji se tiče i tela, postaviće ljudsku prirodu iznad granica prostora i vremena. Zato će i materija biti spašena od uništenja, ne samo spašena, već se u hrišćanskoj viziji spasenja, ona pokazuje čudesno poštovanom u tački koju je dostigla u Hristovoj ličnosti, u srcu samog Boga. Tako celokupna tvorevina biva izbavljena od ispraznosti, kako nam se to otkriva u rečima svetog Jovana (Jn. 1, 3. 10) i svetog Pavla, (Kol. 1, 16):“Sve stvari su stvorene njime, one na nebu i one na zemlji, one vidljive i one nevidljive. <…> Sve stvari su stvorene njime i s obzirom na njega“[6].

  

 

——————————————————————————–

 

[1] Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, u La Civilità Cattolica, 2002, I 435-446.

 

Autor je profesor fizike na univerzitetu John Carroll u Klivlendu (Ohio-USA).

 

[2] Fenomen pomeranja zvezda sastoji se u tome da, usled okretanja Zemlje oko sunca, položaj jedne zvezde na nebeskoj sferi doživljava jedan prividan kružni pomak u periodu od tačno godinu dana. Stoga je to jedan dokaz kretanja Zemlje oko sunca. Takvo primetno pomeranje, koje je proizvod ogromne razdaljine između zvezda i Zemlje, međutim toliko je malo da je moglo biti primećeno tek 1838.

 

[3] Standardna kosmološka teorija predviđa za srednju gustinu univerzuma jednu vrednost koja se naziva“kritičnom“. Kada bi gustina bila jednaka ili manja od ove aktuelne širenje univerzuma bi se nastavilo beskonačno, dok, ako bi vrednosti bile veće, ono bi se usporavalo sve dok se ne bi zaustavilo odakle bi sledilo sažimanje. 

 

[4] Crna rupa je jedan zvezdani objekt koji, zbog prevelike gustine materije od koje je sazdan, proizvodi gravitaciono polje ekstremnog inteziteta, tako da sve što se nalazi u njegovoj blizini neumoljivo tamo upada (otuda ime „rupa“), štaviše i svetlost tamo ostaje zarobljena (otuda „crna“). Zakrivljenost prostora u crnoj rupi je toliko jaka da se sve putanje, čak i svetlosne, okončavaju zaključavanjem u njoj samoj; otuda sledi da se ne može dobiti nijedna informacija o onome što se dešava u crnoj rupi. Iz tog se razloga granica ili površinsko ograničenje crne rupe naziva i  „horizont događaja“.   

 

[5] U fizici elementarnih čestica se ne primenjuje klasična mehanika, nego jedan drugi tip mehanike, nazvan stoga „kvantna“ ili „ondulatorna“. U stvari, fizičko stanje pojedine čestice treba se opisati terminima verovatnog rešenja, koje se zove „talasna funkcija“ u fundamentalnim jednačinama talasne mehanike.

 

[6] Bibliografija: A. EINSTEIN, «A Selection of quotes in a commemorative article by Kenneth Brecher on the centennial of Einstein’s birth», u Nature, Mart 15, 1979; B. J. CARR – M. J. REES, «The Anthropic Principle and the Structure of the Physical World», ivi, April 12, 1979; S. HAWKING, «The Edge of Spacetime», u New Scientist, Avgust 16, 1984; M. J. REES, «The Anthropic Universe», ivi, August 6, 1987; V TRIM­BLE, «Cosmology: Man’s place in the Universe», u American Scientist, Jan-Feb. 1977; J. A. WHEELER, «The Universe as Home for Man», ivi, Nov.-Dec. 1974-; R. – I. RUSSELL – W R. STOEGER – G. V. COYNE (eds), Physics, Philosophy and Theology: a common quest for understanding, Città del Vaticano, Libr.  Ed.  Vaticana – Specola Vaticana, 1995; Quantum Cosmology and the Laws of Nature, ivi, 1996; R. I. RUSSELL – N. MURPHY – A. R. PEACOCKE (eds), Chaos and Complexity, ivi, 1995; M. HELLER, Tbe New Physics and the New Theology, ivi, 1996; J. BARROW – F. TIPLER, The Anthropic Cosmological Prin­ciple, Oxford, Clarendon Press, 1986.

 

U vezi sa našim časopisom o ovom sadržaju videti između ostalog: G. V. COYNE – A. MASANI, «Il principio antropico nella scienza cosmologica», u Civ. Catt. 1989 III 16-27; S. MURATORE, «“Dio“ nelle nuove cosmologie», ivi, 1994 I 553-566; ID., «La „pro­babilità emergente“ e il principio antropico cosmologico», ivi, 2001 III 518-524.

Objavljeno u Biblija i nauka | Nema komentara »

Depresija

28. maj 2009.

 

Postoje dani kada smo tužni, bezvoljni, nemamo snage, želimo da budemo sami i da pobegnemo od svega. Svi koji su to doživeli, znaju da posle nekoliko dana odmora ili promene sredine dobro raspoloženje se ponovo vraća. Ovo iskustvo ma koliko prirodno, u odredjenom trenutku za nekoga postaje nepodnosljivo i neizdrživo, pa ipak malo ko će priznati da je depresivan, većina će pre potražiti pomoć kardiologa ili interniste ili piti neke lekove koje sam izabere nego se odlučiti da ode kod psihijatra. To nekad zvuči tako zastrašujuće.

 

Deperesiju psihijatri definišu kao jedno osećanje, koje može da se ispolji u različitom spektru. Depresija može biti normalna reakcija neraspoloženja na primer, na lični položaj u drustvu, preveliki zahtevi na poslu, novčani problemi, zatim reakcija na situaciju u svetu, itd. Ali depresija može ponekad da popirmi znake oboljenja – kada se osoba povlači u sebe, nerado komunicira, postoji gubitak apetita i posmanost. Provladava negativan stav u odnosu na spoljašnju sredinu i na sopstvenu ličnost. Razvoj depresije zavisi od:

-         Intenziteta negativnih uticaja koji vrse pritisak na neku ličnost

-         Osetljivost odredjenih ličnosti

-         Genetske predispozicije

 

Moderno društvo nudi velike mogućnosti, ali postavlja i velike zahteve, sto dovodi do osećanja bespomoćnosti, promašenosti, frustracije. Istovremeno sistem života ne ostavlja mnogo mogućnosti za povlačenje u lične oaze mira, gde će se depresivno raspoloženje postepeno istopiti. Uslovi života su takvi, da nam jednostavno nameću depresivno raspoloženje.

Ako pogledamo malo fiziologiju, odnosno funkcionisanje našeg organizma, videćemo da postoji jedan hormon koji utiče na raspoloženje, pamćenje, smanjenje apetita… to je serotonin. On prenosi nervni impuls sa jedne nervne ćelije na drugu. Ukoliko serotonina ima u manjku nervna aktivnost opada, smanjuje se emotivna i motorna aktivnost, i osoba zapada u stanje indiferentnosti i bezvoljnosti.

 

Lečenje depresije se zasniva na povećanju nivoa seratonina, kako smo ga nazvali hormona raspoloženja. Medjutim velika je greska da se uzimaju lekovi protiv depresije u preventivne svrhe, da bi se navodno “osnažila” ličnost kada se jave odredjeni problemi. Čak naprotiv, vestačkim povećavanjem nivoa seratonina, remeti se ravnoteža u organizmu i osoba postaje mnogo osetljivija.

 

Na razvoj depresije može da utiče vreme, tako da će zimski period sa kratkim danima, tmurnim vremenom stvoriti bezvoljnost, nedostatak energije i pospanost, dok se tokom leta, sa puno svetla i sunčanih dana stvara kod čoveka prijatno osećanje, želju za kretanjem i druženjem.

 

I na kraju, sta učiniti da pobegnete od depresije. Nemojte se prepustati problemima i čekati da se oni nagomilaju, rešavajte ih dok su oni mali i u vašem domenu aktivnosti, planirajte vaše dnevne poslove, vodite računa o vašem izgledu, ostavite vreme za vaše fizičke vežbe i šetnje na svežem vazduhu, družite se sa osobama koje su pozitivne i imaju optimistički stav u životu. Ako tako isplanirate vaš život, depresija će imati male šanse da vas obori.

Objavljeno u Zdrav život | Nema komentara »

Bog nade

30. april 2009.

 

Tokom prvog svetskog rata Francuska je za potrebe hiljada vojnika uključenih u ratne operacije izdala seriju poštanskih karata pod naslovom «Karte Nade» (Carte de l’Esperance). Bilo je potrebno pojednostaviti kontakte boraca sa njihovim familijama, a isto tako omogućiti jednostavno slanje dopisa do samog fronta. Na primer, samo u čuvenoj bitci kod Verdena gde su francuzi pokušavali da zaustave prodor nemačkih vojnika učestvovalo je više od 500.000 ljudi sa svake strane. Tako se ukazala potreba za uniformnim načinom komuniciranja koje će pojednostaviti dostavljanje date korespondencije. Karte su ličile na današnje razglednice i imale su pored adrese crtež nekog lika iz istorije vezanog za pozitivnu poruku, nečeg što pruža nadu. Zadnja strana je bila rezervisana za dopisivanje. U isto vreme se vojnicima na frontu slala poruka ohrabrenja podsećajući ih da njihovo ratovanje nije uzaludno, već da oni kreću stopama hiljada heroja koji su se borili kako bi uskoro za Francusku nastupili dani nade.

Ako danas pronadjete takve karte kod nekog kolekcionara, gde se njihova vrednost kreće izmedju $20 i $50, zapazićete da su na crtežima neke od najzačajnijih istorijskih figura, počevši sa francuskom revolucijom do početka 20. veka. Tako će na njima biti Ruže d Lil (Rouget de l’Isle), kompozitor Marsejeze, francuske nacionalne himne; zatim Marijana, narodni heroj sa zastavom u ruci koja uzvikuje: «Živela Francuska»; ne smemo zaboraviti i scene iz revolucije gde se narod poziva na otpor; ni lik Jovanke Orleanke, maršala Joffre-a i njima sličnih. Vojnik sa ratišta, pišući pismo voljenim osobama posmatra najbolje, najveće heroje koji pružaju nadu, koji otvaraju put u bolje sutra.

Ipak, razmišljajući malo dublje, shvatamo da «Karte nade» predstavljaju samo jedan skroman pokušaj da se pruži što vrednija perspektiva gradjanima uključenim u strahote ratnih razaranja. I odmah otkrivamo da je takva nada vrlo relativna. Kakvu utehu će slika Jovanke Orleanke pružiti majci koja shvata čitajući pismo svoga sina da je on teško povredjen, ostavši bez obe ruke? Ili zar će pomisao na nekog od narodnih heroja umanjiti osećaj nepravde onih koji su u ratu izgubili po 2 do 3 člana porodice, dok su u isto vreme deca pukovnika i generala ostala zaštićena? Očigledno je da karte nade samo nose takvo ime, bez da one u suštini to i jesu. Nijedan heroj nije u mogućnosti da pruži nadu. Čovek nikada neće biti rešenje za čoveka. Nama je potrebno nešto više od toga. Nama je potrebna stabilnost koju društvo ne može pružiti. Prolaznost naših egzistencija nas diskvalifikuje da budemo uteha za druge.

Dragi čitaoče, prihvatimo Bibliju kao kartu nade, kao knjigu u kojoj se nalazi dragocena istina o Božjoj ljubavi. Otvarajmo redovno njene stranice. Ne dozvolimo da nas ljudi uče lažnom hrišćanstvu. Prihvatimo ono što je dobro, ali kušajući i proveravajući držimo samo ono što je verodostojno. Kako je tužno što ima miliona hrišćana koji nikad u svom životu nisu prišli izvoru života. Sam Isus je rekao: «Pregledajte pisma». Čovek 21. veka za to nema vremena. Po ugledu na Isusa, tražimo istinu kao skupoceno zrno bisera. U toj prelepoj knjizi naći ćemo onoga koji je jedina nada za čoveka. Shvatićemo da je Bog pun ohrabrenja za našu umornu dušu. Dodjimo ka njemu. Tu ćemo naći mir, radost i primiti silu njegovog Duha. Nemojmo odbijati da stupimo u kontakt sa našim stvroriteljem. On nas svakodnevno poziva. Neka reči apostola Pavla duboko odzvanjaju u našem srcu. Živimo i mi u izobilju nade.

To je i poruka teksta apostola Pavla zapisanog u Rimljanima poslanici 15. glavi. On piše hrišćanima u ne baš jednostavnim uslovima, naglašavajući: «A Bog nade da ispuni vas svake radosti i mira u veri, da izobilujete u nadi silom Duha Svetoga.» (st. 13) Takva izjava nas podseća na nekoliko bitnih principa hrišćanskog pogleda na svet:

1)      Biblija je «karta nade». Razglednice sa bojnog polja mogu samo privremeno utešiti, dok knjige Biblije pružaju trajno ohrabrenje. Lepota njihovog izlaganja, dubina saveta, blaga istine koja se u njima nalaze čine biblijske spise posebno značajnim. Ali ono što čini tu zbirku inspirisanih tekstova jedinstvenim i nezamenjljivim, i što čovek ne može pronaći na drugom mestu je upravo sila kojom ta stara knjiga menja živote. Oni koji provode vremena sa njom shvataju koliko je njena poruka prodorna i kako su veličanstveno njihova srca usmerena ka pravim vrednostima. Toga su svesni i sami nehrišćani koji su prelistavali njene stranice. Spomenimo Gandija, čuvenog indijskog borca za slobodu i nezavisnost, koji je posle iscrpnog proučavanja osnova hrišćanske vere napisao: «Kada bi hrišćani stvarno živeli u skladu sa učenjem Isusa Hrista, onako kako je to zapisano u Bibliji, čitava Indija bi danas bila hrišćanska zemlja.»

2)      Jedino Bog može biti prava nada za čoveka. Vrlo je značajno steći ispravnu sliku o Bogu. On nije samo izazov za filozofe, predmet špekulacija ezoterika ili inspiracija teologa. On je Bog nade. Površno gledanje na njegovu suštinu stvara u nama pogrešne slike o njegovoj strogosti, nefleksibilnosti i čini da sebi uskraćujemo prednosti vezane za druženje sa tako fantastičnim bićem. Ali on nije Bog uništenja, mučenja, Bog osvete. Njegov pogled ljubavi pruža neuništivu nadu ljudskom srcu. S njim uvek postoji mogućnost za novi početak. U njemu se nalazi tajna za otkrivanje perspektiva koje prelaze ograničenosti svakodnevnice. Zahvaljujući snazi koju samo On može pružiti, mi idemo preko granica vidljivosti. Kao što je rekao Džordž Bernard Šo, mi više nismo ljudi koji vide stvari i uzvikuju «Zašto?» Mi se ubrajamo medju one koji vide ono što nikada nije postojalo i koji kažu: «A zašto da ne?»

3)      Radost je posledica nade. Pošto smo pronašli izvor prave nade, radost dolazi kao logična posledica otvaranja novih perspektiva za naše postojanje. Radost se ne nalazi u prijatnom okruženju, u zanimljivim televizijskim emisijama, interesantnim knjigama ili skupovima sa puno prijatnog i zdravog humora. Takva radost može biti privlačna, ali je kratkog veka. Postoji ona istinska nada koju niko ne može pomutiti i koja je nebeskog porekla. Apostol Pavle kaže: «A Bog da vas ispuni svake radosti». Što dakle znaci da istinska radost dolazi izvan čovekove duše. Bog ispunja srce radošću. I ne samo to. Bog ne daje po malo radosti kako bi se pronašla neka vrsta uravnoteženosti izmedju bola, patnje i sreće i zadovoljstva. Rezultat Božjeg delovanja je ispunjeno srce, ogromna radost, izobilje intenzivnih trenutaka sreće. Zadovoljstvo života je bez sumnje moguće, ali ne zavisi od čoveka, već proizilazi iz kvalitete njegovog odnosa sa Bogom. Što podrazumeva da čovek može doživeti unutrašnju radost neovisno o uslovima u kojima se nalazi. Na primer, on može finansijski biti u krizi, ili pak doživeti mnogo nepravdi, a još uvek osećati mir u duši i živeti na način koji svima stavlja do znanja da je srećan. Kao što je poznati književnik Maya Endželu (Angelou) napisala u svojoj knjizi «Zašto ptice u kavezu pevaju?». Njen odgovor je: «Ptica u kavezu ne peva zato što je pronašla odgovore na svoja egzistencijalna pitanja. Ona peva zato što voli pesmu.»

4)      Mir je takodje Božji poklon. Pravi mir je nedostižan za ljudsku kreativnost. Ni najbolji materijalni uslovi, ni najvredniji položaj u društvu, ni bilo kakva kvalitetna veza ne mogu ispuniti osnovnu potrebu ljudske duše za mirom. Kao što to napominje dobro poznata molitva: «O Gospode, učini me sredstvom tvoga mira. Gde je mržnja da donosim ljubav; gde je uvreda, praštanje; gde je nesloga; jedinstvo; gde je zabluda, istinu; gde je sumnja veru; gde je očaj, nadu; gde je tama, svetlo; gde je žalost, radost. Gospode učini da ne tražim toliko da budem utešen, koliko da tešim; da budem shvaćen, već da druge shvatam; da budem ljubljen, koliko da ljubim. Jer u davanju primamo, i u odricanju samog sebe sebe pronalazimo; u opraštanju se nama prašta, i u umiranju se radjamo za večni život.»

5)      Vera je usko povezana sa radošću i mirom. Oči vere su neophodne za uravnotežen čovekov život. Potrebno je tvrdo čekati ono čemu se nadamo, znati u dubini duše da je Bog stvarnost, da je njegov dolazak istina. To ni u kom slučaju ne znači slepo, fanatičko usmerenje bića. Henri Poincare je naglasio: «Postoje dva načina da lako prodjemo kroz život: da verujemo u sve, i da u sve sumnjamo. Oba načina nas oslobadjaju razmišljanja.» Mora se priznati da je čovekov današnji problem više vezan za univerzalnu sumnju, za relativnost svega što se odnosi na njegovo transcendentalno biće. Zato je bitno da izbegnemo sistematsku sumnju i da našu veru baziramo na zdravim, inteligentnim postavkama. Za sigurno to ne znači da ćemo provesti čitav život na distanci, živeći u iluziji neutralnosti. Cezar Rodrigez nas podseća: «Bog je čoveka stavio u svoje prioritete. Nažalost, čovek je Boga stavio kao svoje poslednje rešenje».

6)      Izobilje u nadi potvrdjuje da nam je kroz njeno ostvarenje sve darovano. Mi ne posmatramo život maštajući o neostvarljivim snovima. Ne pripadamo osobama neadaptiranim na žalosnu svakodnevnicu. Suprotno od toga, pošto imamo izobilje nade, mi živimo i delujemo sa puno energije. Dajemo svoj maksimum u stvaranju pozitivnog, boljeg sveta. Jer željno očekujemo trenutak kada će Bog uništiti zlo i stvoriti novo nebo i novu zemlju. Izobilje nade zato leži u ponovnom Hristovom dolasku. To je uslišenje čuvene Isusove molitve: «da dodje carstvo tvoje». To je život koji znaci spremanje za bolji svet. U isto vreme radi se o naglašavanju prolaznosti ovog sveta, o bezvrednosti materijalizma. Izobilje nade je bez sumnje najveće bogatstvo ljudske duše.

7)      Božanski duh čini čoveka jakim. Kako je prelepo shvatiti da prepreke u našem životu nisu ništa za onoga koji nas je stvorio, koji se brine za naše potrebe i koji je veći od svih problema u životu. Kao što je saznao prorok Zaharija, mi ništa vredno nećemo postići silom ili krepošću, već duhom Božjim. Čitava gora prepreka će prema Božjem obećanju postati kao ravnica. Jer kada Bog preuzme stvari u svoje ruke, mi se nemamo čega bojati.

Dragi čitaoče, prihvatimo Bibliju kao kartu nade, kao knjigu u kojoj se nalazi dragocena istina o Božjoj ljubavi. Otvarajmo redovno njene stranice. Ne dozvolimo da nas ljudi uče lažnom hrišćanstvu. Prihvatimo ono što je dobro, ali kušajući i proveravajući držimo samo ono što je verodostojno. Kako je tužno što ima miliona hrišćana koji nikad u svom životu nisu prišli izvoru života. Sam Isus je rekao: «Pregledajte pisma». Čovek 21. veka za to nema vremena. Po ugledu na Isusa, tražimo istinu kao skupoceno zrno bisera. U toj prelepoj knjizi naći ćemo onoga koji je jedina nada za čoveka. Shvatićemo da je Bog pun ohrabrenja za našu umornu dušu. Dodjimo ka njemu. Tu ćemo naći mir, radost i primiti silu njegovog Duha. Nemojmo odbijati da stupimo u kontakt sa našim stvroriteljem. On nas svakodnevno poziva. Neka reči apostola Pavla duboko odzvanjaju u našem srcu. Živimo i mi u izobilju nade.

Objavljeno u Duhovno razmišljanje | Nema komentara »

„Ne ljubite svet…“

2. april 2009.


„Ne ljubite svet„[1] odsečno apeluje apostol Jovan na hrišćane njegovog vremena. Ovo je negativan zahtev hrišćanske ljubavi.  Pre toga Jovan je insistirao da hrišćanski život mora biti karakterisan ljubavlju prema braći (a i sestrama) u Hristu, a sada on insistira na jednu dopunsku dužnost.  Kao apel na čovekovu volju, Jovanova zapovest implicira da ljubav može biti upućena na pogrešnu adresu – na ovaj svet.  On prvo kroz zapovest izjavljuje na beskompromisnu dužnost („ne ljubite svet„), a zatim ukazuje na razloge zašto to ne činiti: „Ako ko ljubi svet, nema ljubavi Očine u njemu.  Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju i ponos života, nije od Oca, nego je od ovoga sveta.  I svet prolazi i želja njegova, a koji tvori volju Božju ostaje doveka„.[2] Namera ovog članka jeste da se bolje razume Jovanova zapovest, kao i razloge zašto je on daje, i to najpre u kontekstu njegovog vremena, a zatim se osvrnuti na 21 vek, na savremeno doba, i videti kako principe koje nam daje apostol možemo primeniti na naš praktični, svakodnevni duhovni život.

Ne ljubite svet

U stvari, ovaj zahtev apostola Jovana kojeg srećemo u 15 stihu ima dve izjave: prva je ne ljubiti svet, a druga je ne ljubiti ni ono što je na svetu.  Činjenica da je Jovan dao jedan ovakav imperativ kao da nas upućuje na zaključak da su njegovi čitaoci (ili neki od njih) već bili naklonjeni svetu.  Imperativ kao da je bio: prestanite sa tom praksom!

Reč „svet“ je karakteristična reč za spise ljubljenog apostola, jer od 186 upotreba ovog termina u Novom Zavetu, čak 105 pominjanja srećemo u njegovim spisima, što je više od polovine.  Ovako široka upotreba ovog izraza upada u oči i zahteva određenu pažnju, posebno zato što čak šest puta srećemo ovu reč u odseku kojim se bavimo (2:15-17).

Šta je značio ovaj termin u vreme apostola Jovana i šta on lično misli kada kaže „svet„? Bolji rečnici će, pre svega, kazati da je termin „svet“ (u grčkom jeziku ‘kosmos‘) u suštini označavao poredak, uređenje nasuprot haosu, nešto što je dobro uređeno.[3] Međutim, od Homera (8 vek pre Hrista) na ovamo izraz kosmos je označavao i nešto što je ukrašeno, ukras, dekoracija.[4] Ovo je očigledno i u novozavetnim spisima, to jest u 1. Petrovoj 3:3 kada Petar savetuje da „vaša lepota (kosmos) ne bude spolja…“ Pored ovog značenja, termin „svet“ je označavao sva stvorena bića na nebu i na zemlji, fizički svet kakvog ga mi poznajemo, svemir,[5], [6], zatim čitavo čovečanstvo, ljudski rod, stanovnike, sve ljude.[7] I možda najzanimljivija i najšira upotreba reči „kosmos“ ili „svet“ odnosi se na bezbožno mnoštvo, na masu ljudi koja se otuđila od Boga, te s toga je neprijateljski raspoložena prema Hristu[8],[9] i prema Božjem carstvu.[10] Slično ovome, izraz „svet“ može značiti zemaljske poslove, stvari, sakupljanje zemaljskih stvari, ovozemaljska dobra, prednosti, zadovoljstva, koja su premda isprazna, trošna i prolazna,ipak pobuđuju želje, zavode od Boga i stvaraju poteškoće prema Isusu Hristu.[11],[12]

Iako reč ima nekoliko značenja, zbog pale prirode ljudske rase, termin pretežno ima etičku važnost, jer ljudski rod je otuđen od Boga i na taj način je protiv Boga.  Jovan kao da ima u vidu čovečanstvo u njegovoj pobuni protiv Boga, pod vladavinom zlog.[13] Takođe, upotreba termina može reflektovati brigu zbog lažnih učenja koja su se kasnije razvila u gnosticizam, sa njegovim dualizmom i sa verovanjem u borbu između svetlosti i tame, između materije i duha, između Demijurga i istinitog Boga.[14]

Kada on apeluje „ne ljubite svet“ on ne misli na zemlju koja je došla savršena iz ruku njenog Stvoritelja, ne misli na nešto što je dobro uređeno, što je nasuprot haosu, takođe ne misli ni na neke lepe stvari, stvoren svet, ljude, ostala stvorena bića.  On prvenstveno misli na sve one stvari, bilo žive bilo nežive prirode, koje je sotona iskoristio u pobuni protiv Boga.[15] Sve ono što vas odvaja od Boga, kao da kaže Jovan, bilo šta da je u pitanju – prestanite to činiti ili nemojte imati naviku da to činite.[16] Jovan dobro zna kako i koliko se privlačnim mogu pokazati ove stvari, i zapoveda hrišćanima da budu na oprezu, da pružaju otpor njihovoj zavodničkoj moći.[17] Njegov poziv nije bio monahističko odvajanje od sveta već unutrašnji stav odvajanja od grešnog sveta i njegovih običaja.  Kao oni koji su odani Bogu, njegovi čitaoci treba da su na oprezu od prijatne naklonosti prema svetu zla i ne treba da uspostavljaju prisne odnose sa njim.[18] Jednostavno, svet je onaj organizovan sistem čiji postupci stoje nasuprot Bogu.[19]

Dodate reči „ni što je na svetu“ idu u pojedinosti, zabranjujući takvu ljubav prema bilo kojem aspektu ili osobini ovog zlog sveta. „Sve što je na svetu„, odnosno „stvari ovoga sveta[20] nisu bezuslovno materijalne prirode, koje same po sebi nisu loše, mogu čak biti i dobre, ali one postaju loše ako su uzrok stavu otuđenja od Boga.  Od 16 stiha jasno je da Jovan ima na umu one elemente, stavove ili stilove života koje karakteriše svet u njegovom otuđenju od Boga.[21]

Razlog za zapovest

Jovan naglašava da ljubav prema Bogu i ljubav prema svetu jesu, po svojoj prirodi, neprijateljski jedni prema drugima i ne mogu koegzistirati u ljudskom srcu: „Ako ko ljubi svet nema ljubavi Očeve u njemu.„  Neizbežan rezultat jeste da u takvim hrišćanima „nema Očeve ljubavi.“[22] Oni hrišćani koji dopuštaju da postoji njihova privrženost interesima koji su suprotstavljeni Bogu ne vole iskreno Boga.[23]

Izraz „ljubav Očeva“ sreće se samo ovde u čitavom Novom Zavetu i može imati tri značenja.  Može ukazivati na ljubav koja dolazi od Oca, može ukazivati na Očevu ljubav u kojoj je ličnost uključena, ili može se odnositi na ljubav koju neko ima prema Ocu.  Kao suprotnost ljubavi prema ovome svetu i stvarima ovoga sveta, poslednje značenje se čini najprihvatljivijim, a veznik „jer“ u sledećem stihu potvrđuje ovu činjenicu: Jer sve što je na svetu, telesna želja, i želja očiju i ponos života, nije od Oca, nego je od ovoga sveta.[24]

Želja tela

„Želja tela“ je žudnja tela za popuštanju u zlu.  Termin „želja“ u Novom Zavetu sam po sebi može biti dobar ili pak loš, ali pretežno označava zlu želju, to jest požudu.  Jovan ne govori o „telu“ iz gnostičke perspektive,[25] već govori o „telu“ koje ima sposobnost i za činjenje dobra i za činjenje zla.  Izraz „želja tela“ uključuje sve jake želje za ispunjavanjem nečega što je suprotno Božjoj volji.  Apostol nije optuživao svoje čitaoce zbog mrskog zla, ali ih upozorava na postojeće neprijateljstvo između Boga i svih oblika zla.  On se pouzdao da će upozorenje poslužiti da ih spase od zamki zla.[26]

Želja očiju

Drugi aspekt onoga „što je na svetu“ Jovan identifikuje kao „želja očiju,“ to jest žudnje i požude stimulisane onim što se vidi, želja da se zadobiju stvari koje se vide,[27] a može ukazivati i na mentalno uživanje koje je stimulisano kroz pogled.[28]

Ponos života

Sledeći aspekt onoga „što je na svetu“ jeste „ponos života.“  Dok su prethodna dva aspekta unutrašnja i tiču se onog što neko želi, ovaj aspekt je spoljni, vidljiv, i tiče se onog što neko ima ili iskazuje da ima.  Termin „ponos“ (grčki alazoneia) se koristi jedino ovde i u Jakovu 4:16, i označava hvalisav ponos u stvarima koje se poseduju, dok reč „život,“ imajući u vidu njen gramatički oblik (genitiv), naglašava privremeni i materijalni aspekt ljudske egzistencije.[29] Ceo izraz „ponos života“ podrazumeva materijalističko zadovoljstvo sa zemaljskim dobrima, to je stav uma koji zamenjuje materijalno za duhovno.[30]

Sva ova tri aspekta „nisu od Oca„, kaže apostol Jovan, „nego od ovoga sveta.“  Mnogi tumači Biblije su u ova tri aspekta prepoznali tri osnovne vrste iskušenja koje je bilo prisutno još i u Edenskom vrtu, na osnovu 1. Mojsijeve 3:6: „I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo (želja tela) i da ga je milina gledati (želja očiju) i da je drvo vrlo drago radi znanja (ponos života), uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.„[31] Čak je i Isus u pustinji bio kušan istim iskušenjima, s tim što je On pobedio ista.[32]

Početni deo 17 stiha koji jednostavno počinje veznikom „i“ dodaje još jedan razlog zašto ne voleti ovaj svet: „I svet prolazi, i želja njegova…“ Jednostavno, Jovan izjavljuje prolaznost ovog sveta.  S druge strane, sledeći veznik u ovom stihu „ali“ kao da naglašava suprotnu realnost: „Ali koji tvori volju Božju ostaje doveka.„[33] Apostol podseća njegove čitaoce da su nepouzdani objekti ljudske ljubavi, kakvi god oni bili, ipak samo prolazni.  Iako mnogi od njih čine se kao da su trajni i važni, oni ipak imaju svoj kraj.[34] Oni koji „tvore“ Božlju volju, oni koji to stalno čine „ostaju zauvek,“ usred bujica prolaznosti „ovoga sveta“ i „stvari“ ovoga sveta.[35]

Zaključak

21 vek  i vreme u kome mi živimo nije radikalno drugačije od vremena apostola Jovana, iako smo često skloni tako pomisliti.  Savremeni  hrišćani susreću se sa sličnim problemima, baš kao i hrišćani iz doba apostola.  Danas se svet promenio samo u svojoj formi, dok je suština ostala ista.  Isti nas gresi muče (želja tela, želja očiju, ponos života), iste nam opasnosti prete (ako ko ljubi svet nema Očeve ljubavi u sebi), ali isti nam se i saveti daju (ne ljubite svet).  Premda se, dakle, možemo naći u zamci misleći da se reči apostola Jovana možda i ne odnose baš toliko na savremeno doba, činjenica je da ovaj svet danas, sa svim svojim privlačnostima, lepotama, izazovima, više nego ikada ranije prosto mami i vuče hrišćane da usmere svu svoju pažnju (a i ljubav) ka nečemu što je ipak samo prolazno i privremeno.

Ono što je izazov za savremenog hrišćanina jeste izbeći naklonost prema ovome svetu i prema stvarima ovoga sveta.  Kako to učiniti? Da, to je obično veoma teško u praksi, imajući u vidu da smo bombardovani sa svih strana bezbrojnim uticajima.  Ovaj svet nam sa svih strana nudi određene norme i standarde života koji ne moraju uvek biti loši i pogubni, ali koji nas često i uglavnom nesvesno odvlače od Boga.  U stvari, u tome i leži prava opasnost, što su stvari ovoga sveta veoma dobre i lepe, pa samim tim su i privlačnije za nas.  Ima li nešto loše u tome, možemo se zapitati? Ima li nešto loše poželeti bolji životni standard? Ima li nešto loše poželeti bolji položaj u društvu, pa čak i u Crkvi? Ima li nešto loše poželeti bolji posao? Noviji mobilni telefon? Novo odelo? Pa dobro, neko će reći „da, ima,“ dok neko može reći „ne, nema ništa loše.“  Čini se da je teško dati bilo koji konačan odgovor, a najbolji je taj koji pokazuje kako se, zapravo, oni međusobno prepliću i kako zavise jedan od drugoga.  U stvari, ono što je mnogo bitnije od odgovora na ovo pitanje jeste pitanje kakav stav mi imamo prema svetu i prema stvarima ovoga sveta? Odgovor na ovo pitanje daje nam odgovor na prethodno pitanje.

Nije strašno imati bilo koje materijalno dobro danas, ali je strašno zameniti materijalna dobra za duhovnost.  Nije strašno danas imati bilo koji položaj, ugled i čast, bilo u ovom svetu bilo u Crkvi, ali je strašno pomisliti da su sva naša dostignuća proizvod naše duhovnosti.  Nije danas strašno želeti mnoge dobre i lepe stvari, ali strašno je kada postajemo robovi tih naših želja.  Ako, dakle, stvari ovoga sveta budu zamena za ljubav prema Bogu, onda možemo biti sigurni da nismo na pravom putu.  Ako nismo spremni sve žrtvovati zbog Božje ljubavi, onda to znači da više volimo ovaj svet i stvari ovoga sveta.  To znači da ne poznajemo Boga u onoj meri u kojoj bi trebalo, jer stalo nam je više do ovoga sveta koji je samo stvoren, i koji u isto vreme prolazi sa svim svojim željamam, dostignućima i izazovima. A kao što je rekao apostol Jovan, takav svet prolazi, zajedno sa njegovim privlačnostima, dok onaj koji stoji nasuprot ovog sveta, spreman sve žrtvovati da bi dobio Božju naklonost – ostaje zauvek.

[1] 1. Jovanova Poslanica 2:15a.

[2] 1. Jovanova Poslanica 2:15b-17.

[3] Barbara Friberg, Timothy Friberg and Neva F. Miller, Analytical Lexicom of the Greek New Testament [CD-ROM].  Grand Rapids: Baker, 2000.

[4] Joseph Henry Thayer, A Greek-Englisih Lexicon of the New Testament [CD-ROM].  Bible Work 7.

[5] Friber and Miller.

[6] Dela Apostolska 17:24: „Bog koji je stvorio svet (kosmos) i sve što je u njemu…“

[7] Jovanovo Jevanđelje 3:16: „Jer Bogu tako omilje svet (kosmos)…“

[8] Thayer.

[9] 1. Jovanova Poslanica 3:13: „Ne čudite se, braćo moja, ako svet (kosmos) mrzi na vas…“ Postoji mnoštvo tekstova koji slično tumače pojam „svet“, posebno u spisima apostola Jovana (Jevanđelje po Jovanu 7:7; 15:18; 16:20,33; 1. Poslanica Jovanova 5:19 itd.).

[10] The Seventh-day Adventist Bible Commentary [CD-ROM].  Ed. Nichol, Francis D. Washington, D.C.: Review and Herald Publishing Association, 1978.

[11] Thayer.

[12] Galatima 6:14: „A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, koga radi razape se meni svet (kosmos), i ja svetu;“ 1. Jovanova Poslanica 3:17: „Koji dakle ima bogatstvo ovog sveta (kosmos), i vidi brata svog u nevolji i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božija stoji u njemu?“

[13] D. Edmond Hiebert,  Bibliotheca Sacra [CD-ROM].  Dallas, Texas: Dallas Theological Seminary 1999.

[14] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[15] Ibid.

[16] Robertson, Archibald Thomas, Word Pictures in the New Testament [CD-ROM].  Nashville, Tennessee, USA: Sunday School Board of the Southern Baptist Convention, 1930-33.

[17] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[18] Hiebert.

[19] Everett F. Harrison, The Wycliffe Bible Commentary, New Testament [CD-ROM].  (Chicago: Moody Press) 1962.

[20] Kako glase neki engleski prevodi.

[21] Hiebert.

[22] Ibid.

[23] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[24] Hiebert.

[25] Prema gnosticima, telo je zlo i prezreno, zato što je ono materijalno.

[26] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[27] Hiebert.

[28] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[29] Hiebert.

[30] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[31] The Jewish New Testament Commentary, (Clarksville, MD: Jewish New Testament Publications) 1996, [Online] Available: Logos Library System.

[32] Ibid.

[33] Hiebert.

[34] The Seventh-day Adventist Bible Commentary.

[35] Robertson.

Objavljeno u Duhovno razmišljanje | Nema komentara »

Ko si ti, Gospode?

1. april 2009.

Molitva je ključ u rukama vere.


Kao i 5 Mojsijevih knjiga, Knjiga Psalama je grupisana u 5 sekcija:

1)      Knjiga 1, 1-41.

2)      Knjiga 2, 42-72.

3)      Knjiga 3, 73-89.

4)      Knjiga 4, 90-106.

5)      Knjiga 5, 107-150.

Svaka od ovih knjiga zaključuje sa proslavljanjem Boga, odnosno sa potvrđivanjem hvale Bogu koja se nalazi u poslednjem stihu.  U poslednjoj Petoj Knjizi Psalama, čitav Psalam 150 je završavanje proslavljanja.

Čitajući Psalme možemo se oduševiti lepotom izraza i tema koje se tamo pojavljuju, možemo se puno ohrabriti i utešiti, a centralna tema Knjige Psalama je worship - Bog je dostojan sve naše hvale zbog onoga ko je On, šta je učinio i šta će učiniti.

Međutim, postoji jedan vrlo neobičan Psalam koji se razlikuje od svih ostalih psalama i jedinstven je po svojoj prirodi i sadržaju.  „To može da bude bilo koji Psalam,“ reći ćete, i ja se zaista u potpunosti slažem sa vama.  Ali, ovaj Psalam je zaista poseban po mnogim stvarima ne samo u Knjizi Psalama već i u čitavoj Bibliji – u pitanju je dakle Psalam 119.

Kada dođemo do ovog Psalma možemo biti u iskušenju da pomislimo kako zbog njegove dužine i neobičnog sadržaja nemamo šta novo naučiti. Ali, ako budemo hrabri i smeli da prihvatimo izazov, onda ćemo shvatiti bar dve stvari:

1)      Ovaj Psalam sadrži neverovatnu književnu lepotu.

2)      Ovaj Psalam je neprocenljivi i neistraživi izvor duhovnosti za život svakog vernika.

Najpre ćemo se ukratko osvrnuti na književnu lepotu ovog Psalma, a zatim na neprocenjivi izvor duhovnosti za život svakog vernika.

Književna lepota. Ovaj Psalam je napisan u akrostihu, i za razliku od ostalih akrostihova koji sadrže samo po jedan stih za svaki od 22 slova jevrejske azbuke, Psalam 119 uključuje po 8 stihova za svako slovo, čineći tako ukupan zbir od 176 stihova, kako i stoji u svim prevodima Biblije.  Tako mi imamo 22 strofe od kojih svaka sadrži 8 stihova koji počinju istim jevrejskim slovom: prvih 8 stihova počinju sa prvim slovom jevrejske azbuke, drugih osam počinju sa drugim slovom jevrejske azbuke itd.

Kao i većina akrostiha, ne postoji neka određena logička šema, okvir ili tok misli koji bi bio upadljiv, bilo unutar same strofe bilo u poređenju jedne strofe sa drugom.  Zato je najbolji način za proučavanje ovog Psalma pomoću tema kojima se on bavi.

Iako je teško reći koja je glavna tema u Psalmu 119, jedna stvar je upečatljiva: od svih 176 stihova ovog Psalma samo 3 stiha ne sadrže ideju Božje reči (84,121,122)! Višestruki karakter Božje reči otkriven je sa najmanje 8 sinonima (zato po nekima svaka strofa ima 8 stihova):

1)      Zakon (Tora).

2)      Svedočanstvo.

3)      Naredba.

4)      Otkrivenje.

5)      Zapovesti.

6)      Sud,pravda.

7)      Reč-‘dabar’ i ‘imra.‘

Postoje još tri reči koji opisuju Božju reč, kao što su „put“ i „istina,“ ali ovih 8 su najvažniji.

Sa ovim ključnim rečima koje izražavaju suštinu Božjeg otkrivenja, Psalmista (David, Danilo, Jezdra?) istražuje kakav je ljudski odgovor na Božju reč: on hvali i zahvaljuje zbog nje, moli se da je drži i čuva, moli se da je iskusi, ima poverenja da će se ispuniti, moli se za sposobnost njenog razumevanja, ali i za sud nad onima koji je zanemaruju.

Neki su zato ovaj Psalam nazvali Mont Everest među svim Psalmima, upravo zbog uzvisivanja Božje reči.

Duhovno bogatstvo. Jednostavno je nemoguće iscrpiti svo duhovno bogatstvo i blago ovoga Psalma, zato će naš fokus biti uglavnom jedan stih koji nam umalome predstavlja to bogatstvo, naime radi se o Psalmu 119:18 u kome piše:

Otvori oči moje da bih video čudesa Tvog Zakona.

Neko je jednom prilikom rekao: Bolje je imati otvorene oči nego biti prenešen usred najdivnijeg predela i a dalje ostati slep za njihovu lepotu.  Ono što Psalmista moli jesu otvorene oči za lepotu Zakona.

I ovo je postala moja lična molitva i duboka težnja srca pre više od 2 godine, kada sam se prvi put susreo sa ovi tekstom.  Sve u meni izgara kada o njemu razmišljam, moj duh nema mira od uzbuđenja zbog sile koju nosi Božja reč i zbog prisutnosti samog Boga.  Moj um zastaje pred večnim božanstvom, moje srce i čitavo moje biće obuzima ogroman osećaj veličanstva Boga.

Takav doživljaj koji otvara moj razum i moje srce za susret sa Bogom i za otkrivanje istine ko je i kakav je Bog nije jedinstven i neponovljiv. Svaki put kada ja tražim da Bog otvori moje oči ja doživljavam isto. To je bila molitva Psalmiste, tako je to postala i moja molitva.

„Otvori oči moje“ – kaže on. „Oči“ su mnogo više od čula vida u biblijskom načinu razmišljanja.  „Oči“ su često opisane kao duhovne sposobnosti.  Na primer, kada su Adam i Eva jeli zabranjeno voće – „tada im se otvoriše oči i videše...“ Jelisije se pomolio: „Gospode, otvori mu oči da vidi,“ dok za Valama čitamo: „Tada Gospod otvori oči Valamu…“

Molitva za „otvorene oči“ znači molitva da se vide i sagledaju one duhovne realnosti  kojih nismo uvek svesni iako živimo i imamo duhovni život.  Molitva za otvorene oči jeste molitva da nas Bog podigne jedan korak više od uobičajenog duhovnog iskustva koje imamo svakoga dana, i to ne zato što je to naše duhovno iskustvo slabo i nedovoljno – iako i to može biti, već zato da se ne bismo samo njime zadovoljili i prestali da težimo za višim! Na bilo kom duhovnom nivou da se nalazimo mi uvek možemo da se molimo za otvorene oči.

Ako već molimo Boga da nam otvori oči, da natrpirodno deluje na naše duhovne sposobnosti kako bismo „videli“ čudesa Njegovog zakona, onda to naše gledanje obuhvata pažljivo razmatranje i razmišljanje o onome što nam Bog želi otkriti.

Čar ovog izazova Bogu sastoji se upravo u tome što mi ne znamo ono što nam On želi otkriti! Dovoljna je iskrena težnja i molba Bogu, i onda se događa nešto o čemu sanjali nismo – mi ulazimo u jednu duhovnu realnost, mi opažamo i vidimo tu duhovnu realnost koja je realnija od ovog našeg sveta. Duhovni svet, gde vladaju savršeni i večni Božji principi, je daleko realniji od svih naših ovozemaljskih spoznaja i saznanja, i to zato što taj svet nije ni malo uprljan grehom i ograničenošću. Tamo su naše oči, to jest naše duhovne sposobnosti – očišćene Božjom prisutnošću i svetošću, mi ne gledamo umrljanim već čistim duhovnim očima. Kada je EGW videla taj svet, plakala je…

Koja su to „čudesa“ Božjeg zakona za koja se Psalmista moli da ih može videti? To nisu čisto doktrinarne i teološke istine i sistemi – iako se i oni podrazumevaju.  Zakon ili Tora u Bibliji ima uži i širi smisao. U užem smislu Tora označava 5 Mojsijevih knjiga. Ali, u širem smislu Tora ukazuje na bilo koji princip koji je dobijen otkrivenjem Boga a koji je pak osnova za život i dela.

Prema tome, ovakva molitva ne podrazumeva samo nešto što pripada umnoj i duhovnoj sferi, iako je i to tačno. Božja otkrivenja prepotstavljaju ona otkrivenja i duhovne realnosti koje možemo pretočiti u naš svakodnevni život, u onoj meri u kojoj nam naša ograničenost i okolnosti to dozvoljavaju. Božja otkrivenja nisu samo oštra zapažanja svih naših duhovnih sposobnosti, iako je i to tačno, već su Božja otkrivenja uputstvo za naš praktičan život.

Međutim, koliko god da Tora označava princip koji je dobijen otkrivenjem Boga, postoji nešto u toj Tori što Psalmista želi videti, a to su „čudesa“ ili „divne stvari.“ U čitavo vreme Starog Zaveta čudesa ili divne stvari označavaju sva Božja dela, počev od stvaranja, koja je On ikada učinio za svoj narod. Primeri o Božjim divnim i slavnim delima, ili čudesima, su mnogobrojni (Psalam 106:21,22; 136:4; 139:14; 145:5; Exodus 3:20; 15:11, etc.).

Ali, psalmista ne traži božanska otkrivenja samo zato da bi video sva Božja divna dela, iako se i ona podrazumevaju. Njegova molitva je mnogo dublja, i On ne želi samo da vidi dela Onog koji daje otkrivenje i „čini čudesa,“ on želi da vidi Onog koji sve to čini i koji daje otkrivenje, a to je sam Bog.

U stvari, čitav Zakon je Božje otkrivenje koje upućuje čoveka na Njega samog. Čitav Zakon je usmeren da vodi ka Bogu. Bog želi da sve naše duhovne sposobnosti upotrebimo da bismo Njega videli.

Ipak, postoji još nešto u vezi sa ovim stihom zbog čega nam zastaje dah, srce nam ubrzano kuca i napetost se povećava. Koliko god da smo oduševljeni božanskim otkrivenjem Njega samog, koliko god da smo uzbuđeni  zbog divnih istina o Bogu, postoji još nešto što ljudskim rečima nije u potpunosti moguće objasniti, jer se susreću večno i nesavršeno, i u tom susretu mi smo kao mala deca koja već u radosti i uzbuđenju, raširenih očiju, očekuju nešto više. Svet prestaje da postoji za njih, vreme prestaje da teče, oni više ne primećuju silne poklone koje su dobili za svoj rođendan a kojima su se tako radovali do skora, jer oni gledaju svog oca koji je došao i koji ima poseban pokklon za njih.

Sva njihova pažnja  usmerena je na oca koji polako i sa nežnošću otvara njihov omiljeni poklon kojeg su oni sami oduvek želeli da dobiju. Njihovi pokloni imaju smisla i vrednost jedino ako imaju omiljen poklon koji im je otac poklonio, i njihovoj radosti nema kraja. Oni će danima i noćima misliti, puni uzbuđenja, na očev rođendanski poklon, i nema onog koji je u njihovom okruženju a koji ne bi čuo za tu njihovu ispunjenu čežnju i neizrecivu radost.

To se i nama može desiti onda kada duhovni dar iz ovog stiha uporedimo sa Isaijom 9:6 i najvećim darom kojeg je Bog ikada dao čoveku, tekstom iz Jevanđelja po Jovanu, 3:16.

U Isaiji 9:6 piše da će „ime“ sinu koji se rodi biti, između ostalog, „divni.“ Prema tradicionalističkom shvatanju, reč je o samom Isusu Hristu. On je taj koji je „Divan,“ On je taj neprocenjivi Božji dar ljudskome rodu. Jaka lingvistička paralela između Psalma 119:18 i Isaije 9:6 potvrđena je istim korenom jevrejske reči – „čudesa“ u Psalmu i „divni“ u Isaiji dolaze iz istog korena. Čudesa nisu samo Božja dela stvaranja, čudesa su mnogo više, jer sam Hristos je „Divan,“ sam Hristos je Božje najveće čudo.

A kada pogledamo, po mnogim hrišćanima centralni i najlepši stih iz celog Svetog Pisma, Jevanđelje po Jovanu 3:16, možemo samo reći kako je Psalam 119:18 uvertira za stih iz Jovanovog Jevanđelja! Božji dar se nikada ne može pravilno razumeti, Božji dar se nikada ne može u potpunosti prihvatiti, ukoliko Bog čoveku ne „otvori oči“ kako bi čovek spoznao Božji neprocenjivi dar, jer čovek sam po sebi nema mogućnost jedne takve spoznaje.

Kada o ovome razmišljam, ja nemam reči hvale i divljenja kojima bih se najbolje mogao izraziti šta je Bog učinio za mene, ja ne mogu opisati koliko je duhovni svet u mom srcu uznemiren u susretu sa Bogom, u susretu sa Onim koji je Večan, a tako blizu u isto vreme. Cela moja priroda podrhtava, meni samo zastaje  dah od ushićenja i radosti, a svoje najdublje čežnje da upoznam Večnog i Divnog Boga mogu izraziti jednostavnim pitanjem koje govori o mom nesavršenstvu, o mojoj ograničenosti, o mom ushićenju i uzbuđenju, o mom neizmernom divljenju prema Bogu, a ono glasi:

Ko si ti, Gospode?

Objavljeno u Duhovno razmišljanje | Nema komentara »

« Stariji unosi