U jednom od čuvenih Isusovih govora protiv fariseja, zapisanom u jevandjelju po Mateju 23. glavi, pronalazimo elemente vezane za pitanje čovekovog spasenja koji nas još danas zbunjuju. Naime, Isus, po ugledu na tekstove iz pet Mojsijevih knjiga, izgovara blagoslov i proklestvo namenjeno onima koji prihvataju ili odbacuju njegovu nauku. Blagoslov će biti upućen neočekivanim kategorijama ljudi, siromašnim, uplakanim, gladnim, prognanim i poniznim (Matej 5. glava), dok su prokletstva usmerena takodje u neočekivanom smeru, ovoga puta ka religijskim liderima, glavarima, farisejima i književnicima. U jednom od tih oštrih reči osude otkrivamo otkrivamo veliku primedbu najvećeg učitelja svih vremena: «Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.» Matej 23: 13.
Ovakvo Isusovo izjašnjavanje deluje destabilizujuće. Zar je moguće da neki čovek zatvara carstvo nebesko od ljudi? Može li koji ljudski autoritet imati toliki uticaj da onima koji žele spasenje to onemogući?
Ako je to Isus izgovorio, moramo prihvatiti da je bio u pravu. Jedino što ostaje utvrditi je ispravno tumačenje ovako teških reči. Iz kog razloga je Isus želeo upozoriti ljude na ovoj planeti o mogućnosti i realnoj opasnosti da duhovne vodje svojim naporima mnogima blokiraju put do večnog života?
Čitajući Isusov govor u celini dolazimo do zaključka da su tri stava fariseja posebno doprinela dramatičnoj situaciji u kojoj su se oni nalazili. 1) Njihovo učenje je bilo neuravnoteženo; 2) Postojao je očigledan nedostatak lične pobožnosti; 3) Egocentričnost, želja za slavom i arogantnost su karakterizovali njihov odnos sa narodom. Evo nekoliko detalja u tom pravcu
a) Slabost farisejskog učenja se posebno ogledala u naglašavanju nebitnih stvari i zapostavljanju onih najosnovnijih. Isus je to na briljantan način podvukao: «Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vodji slepi koji ocedjujete komarca, a kamilu proždirete». Matej 23: 23. 24. Farisejska slabost se pokazivala kroz akcenat stavljen na formu pobožnosti, na držanje pravila i zakona, bez da se čovekov um posveti samom duhu zakona, tj. razlogom postojanja zapovesti. Isus nije imao problema sa pravilima, ali je insistirao da su ona data čoveku sa željom da mu pomognu da još bolje bude čovek, biće koje ljubi, koje poštuje, koje veruje. Nažalost, fariseji nisu shvatili da je milost pretežnija od zabrana, tako da su vrednost čoveka spustili ispod svog sistema legalizma, zaboravivši da je zakon dat radi čoveka a ne čovek radi zakona.
b) Formalističko shvatanje religije je neminovno dovelo do gubitka lične pobožnosti. Bolje rečeno pobožnost je samo na izgled postojala, jer se ona sastojala iz želje da čovek spolja izgleda privlačno, sveto i pravedno. To je bio pokušaj da se prikrije velika unutrašnja praznina i navelo Isusa da izjavi: «Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste!» Matej 23: 25. 26.
c) Doživljavanje pravednosti na površan način omogućavalo je crkvenim starešinama da učvrste svoj autoritet i da sa podcenjivanjem posmatraju narod. Smatrali su sebe velikim, a vrednost ostalih omaložavali. Tako je Isus ustao u borbu protiv licemerstva i napomenuo: «Oni traže začelje na gozbama i prva mesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu ravi! ravi! A vi se ne zovite ravi; jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima. Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos. A najveći izmedju vas da vam bude sluga.» Matej 23: 6 – 11.
Gore navedeni tekstovi nam omogućavaju da zaključimo kako je uloga crkvenih vodja bila pogubna za mase jednostavnog naroda koji za drugu vrstu religije nisu znali. Bez inspirisanih tekstova nije se mogla jednostavno steći prava slika o čovekovoj ulozi u procesu spasenja. U ono vreme ljudi nisu imali biblijske tekstove kod svojih kuća. Za hiljade vernika najuobičajeniji način učenja religije je bilo posmatranje šefova, upravitelja i učenih ljudi onog vremena da bi se stiglo do pravih odgovora. Tako su mnogi dovedeni u zabludu. Prihvatili su objašnjenja verskih lidera i mislili da treba raditi onako kako su to radili fariseji. Da je dovoljno oprati čašu spolja, da se moraju držati najsitniji zakoni i pravila, da se treba težiti ka ljudskim priznanjima i titulama. Tako su bili zavedeni i udaljeni od vrata carstva Božjeg.
S druge strane, stav fariseja je mnoge otudjio od sile pobožnosti i učinio sam pojam religije stranim i neprihvatljivim. Kao što je to često slučaj i danas, posmatranje lažne pravde udaljilo je mnoge koji su iskreno bili vezani za duhovnost, ali koji nisu mogli prihvatiti drsko ponašanje takozvanih pravednika. To je kod mnoštva skromnih ljudi stvorilo revolt prema svim religijskim ceremonijama i samim tim učinilo da mnogi uopšte ne cene duhovnost i sve što je za nju vezano. Posle 2000 godina indijski filozof i politički lider Gandi je to rezimirao na vrlo efektan način kada je dao svoj odgovor na pitanje o njegovom stavu prema hrišćanstvu. On je odgovorio: «Hristos da, a hrišćanstvo ne.» Dakle, Hristos i njegova nauka, njegova dobrota, da, a hrišćanstvo, onakvo kakvog ga danas hrišćani žive i kako je bilo iskrivljeno od strane njegovih sledbenika kroz vekove do danas, ne.
I danas je uticaj takozvanih hrišćana vrlo negativan na samo poimanje vrednosti hrišćanstva. I danas se mnogi zgražavaju na odluke crkvenih vodja i zbog toga odbacuju sve što je vezano za poruku Biblije i za rešenje koga Bog ima za sve ljude na ovoj zemlji. Obličje pobožnosti i u naše vreme uništava silu pobožnosti i stvara ljude duhovnim invalidima, onemogućavajući im da se približe pravom, Božanskom putu koji ih može dovesti do večnosti.
Da li postoji rešenje za dramatičnost nehrišćanskog ponašanja hrišćana?
Odgovor je pozitivan i on podrazumeva tri aspekta duhovnosti:
1) Spasenje se ne sastoji iz poštovanja velikog broja religijskih tradicija, iz zadovoljavanja uslova koje su ljudi postavili za čovekovo spasenje. Spasenje je Božji dar i ono zavisi jedino od onoga što je nebeski Otac odlučio. To je više otkrivanje najvrednijih stvari u hrišćanskom predanju: pravde, milosti i vere. To je život koji je totalno povezan sa izvorom života. To je odbacivanje ljudi i ustanova kao sredstava za dobijanje carstva nebeskog. Istog trenutka kada se čovekov doprinos spasenju čoveka ozvaniči, religija postaje biznis, mesto zarade, obezvredjivanje lepote Božanskog plana za čovekovu srecu.
2) Spasenje se ne dobija kroz recitovanje crkvenih formula, niti kroz imitiranje vodja koji nisu otkrili Božansku silu u svom životu. Spasenje je pranje čaše iznutra, to je čišćenje srca kroz silu Hristove ljubavi na krstu. To je superiornost unutrašnjeg života nad svim spoljnim efektima pobožnosti. Iako je tačno da su vidljive manifestacije našeg duhovnog života neophodne i dobrodošle, činjenica je da bez čistoga srca niko Boga neće videti. To je i Isus potvrdio objašnjavajući da će čaša spolja biti sama po sebi čista ukoliko se iznutra opere. «Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste!»
3) Crkva ne može zameniti lično iskustvo vernika, niti će slab nivo nekog crkvenog velikodostojnika umanjiti lepotu Hristove nauke. Pravo Božje dete će uvek ostati skromno i ponizno, ne ističući sebe, već usmeravajući pogled svih na «načelnika vere i svršitelja Isusa koji mesto odredjene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božjega.» Jevrejima 12: 2. Sledbenik jevandjelja će biti sluga, sluga Božji a ne ljudi, sluga veličanstvene nauke o spasenju, a ne praznih nauka ljudskih teorija. Njegova poniznost će ukazati na Svevišnjeg Boga punog ljubavi koji ima rešenja za svaku osobu. U isto vreme odvratiće mnoge od uzvisivanja čoveka. Sam čin uzvisivanja je suprotan Isusu Hristu. On se više povezuje sa ocem zla, Ðavolom i Sotonom.
Dragi naši čitaoci, u svetu u kome površnost, formalno poimanje religije i želja za isticanjem sve više dolaze do izražaja, Božja reč nas poziva da religiju posmatramo iz perspektive Isusa Hrista. Biti hrišćanin to ne znači ići dva puta godišnje u crkvu, ili pak pokloniti se nekom znamenitom verskom vodji. Biti hrišćanin to znači imati čisto srce, ne našim trudom, već darom koga Bog jedino može dati. To znači oproštenje greha koje dolazi sa neba. To znači poniznost bez želje za samoisticanjem. To znači odbacivanje obličja pobožnosti i spremnost za službu. Prihvatimo to pravo hrišćanstvo. Vežimo se za Božansku nauku spasenja, odbacivši sve ljudske teorije i filozofije koji uzaludno opterećuju čovekovu dušu. I kada vidimo ljude koji su zbog loših primera verskih vodja zapostavili svoje lično spasenje, vratimo ih na pravi put. Predstavimo im Isusa Hrista kakav u stvari on jeste: dobrota, pravednost, milost, blagodat i ljubav. Vizija takvog spasitelja će ih odvojiti od ljudskog nesavršenstva i omogućiti da Boga gledaju licem k licu. Neka to izvorno, pravo hrišćanstvo bude realnost našeg života.
(1262)