SvetoPismoNaukaPlanetu Zemlju možemo da posmatramo kao neku vrstu svemirskog broda. Ona se kreće kroz Svemir ogromnom brzinom, a sa njom i svi mi. Njena posada trenutno broji preko sedam milijardi ljudi, od čega samo vrlo mali broj sebe smatra astronautima, mada smo u suštini svi mi astronauti. Pored ljudi, posadu sačinjavaju i milioni vrsta životinja i biljaka. Zahvaljujući njima i činjenici da su organizovani u eko-sisteme, naš svemirski brod ima relativno stabilno recikliranje materije, tako da imamo stalan izvor hrane i ne zavisimo od spoljašnjeg snabdevanja kao što zavise svemirski brodovi napravljeni ljudskom rukom. Recikliraju se i hrana koju jedemo i voda koju pijemo i vazduh koji udišemo. Recikliraju se i otpadni produkti našeg metabolizma. Jedini problem prave prljave tehnologije koje uvodi sam čovek, ugrožavajući prirodne eko-sisteme i savršeni ekološki balans. Čovečanstvo samoinicijativno kvari mehanizme za recikliranje osnovnih životnih potreba na našem svemirskom brodu. Pri tome treba da smo svesni da ne postoje čamci za spasavanje i da uništavajuci ekološki balans na planeti na kojoj živimo, zapravo krupnim koracima idemo ka globalnom samoubistvu.

Putanja naše letelice je izuzetno komplikovana. Zemlja se istovremeno kreće različitim  smerovima i različitim brzinama! Naš brod rotira oko svoje ose, praveći jednu rotaciju svaka 24 sata, što zovemo jedan dan. Obim Zemlje je 44 hiljade kilometara što znaci da je brzina rotacije koja nam donosi smenu dana i noći 1833 kilometra na sat! Šta god radili, obrćemo se zajedno sa našom planetom brzinom koja je brža od brzine zvuka! Zemlja nije usamljena letelica vec je član flote koju zovemo Sunčev sistem. Naš brod crpi energiju za rad eko-sistema od Sunca, koje je milion puta veće od Zemlje. Zemlja rotira oko Sunca na optimalnoj udaljenosti, tako da nam nije ni pretoplo ni prehladno. Planete koje su bliže Suncu su suviše vruće, dok su planete koje su dalje prehladne za postojanje života. Zemljina putanja oko Sunca je elipsoidna, sa prosečnom udaljenošcu od Sunca koja iznosi 150 miliona kilometara. Obim orbite iznosi 940 miliona kilometara. Ako taj broj podelimo sa brojem sati u godini dana, dobijamo brzinu rotacije Zemlje oko Sunca, koja u proseku iznosi 107305 km na čas! Čak i kad spavamo, krećemo se mnogo, mnogo brže od brzine zvuka. Zajedno sa Suncem se Zemlja okreće oko centra naše galaksije Mlecni put, brzinom od 900000 km na čas! Skoro nepojmljivih milion kilometara na sat! Naš svemirski brod se međutim kreće i brzinom većom od milion kilometara na sat zajedno sa našom galaksijom, koja se u lokalnom jatu galaksija kreće brzinom od 1080000 km na čas! Svemu tome dodajmo situacije našeg ličnog transporta, npr. kada hodamo kroz voz koji je u pokretu, i zaključak je da su naši životni putevi mnogo komplikovaniji nego što smo toga svesni.

ZemljaOdakle Zemlji gorivo da se kreće tako velikim brzinama? Gorivo joj nije potrebno jer zakoni mehanike koji vladaju u Univerzumu kažu da svako telo koje se kreće teži da nastavi da se kreće sve dok ga drugo telo ne primora da to stanje promeni. Prostor Univerzuma kroz koji se Zemlja kreće je uglavnom prazan vakum, tako da Zemlju nema šta da zaustavi. Ali ko ju je pokrenuo u početku? Neko ili nešto je moralo da Zemlji i svim ostalim nebeskim telima saopšti ogromnu energiju da bi sva ona započela svoju odiseju kroz beskrajni prostor. Zvanična nauka smatra da je tu energiju saopštio tzv. Veliki prasak u kome je navodno pre petnaest milijardi godina bio rođen celokupni Univerzum. Svaka eksplozija gura čestice radijalno od centra eksplozije. Da je tačno da je Svemir nastao u Velikom prasku, sva nebeska tela bi se udaljavala jedno od drugoga i postojao bi samo jedan smer kretanja. Kompleksnost zemljinih putanja oko vlastite ose, oko Sunca, oko centra Galaksije i zajedno sa lokalnom grupom Galaksija, ukazuje da je ceo Kosmos stvoren kao precizan satni mehanizam i da je neko zavrteo nebeska tela i zatim ih ostavio da se po zakonu inercije kreću. Evolucionisti veruju da je gravitaciona sila oblikovala galaksije, zvezde i planete i da je ona dovela do kompleksnih rotacija tokom sporog procesa kondenzacije materije nakon Velikog praska. Međutim, sama činjenica da neki od nas na ruci imamo zlatan prsten, dokazuje da se to nije dogodilo. Školske knjige nam sugerišu da je Zemlja u početku milionima godina bila usijana i da se zatim sporo hladila. Da je to tacno, svo zlato bi potonulo u centar Zemljinog jezgra. Cinjenica da je zlato prisutno u zemljinoj kori ukazuje da se ona nije sporo hladila. Vulkanske erupcije ne izbacuju na površinu sadržaj iz centra zemlje nego iz gornjih slojeva. Vulkani ne mogu da objasne prisustvo zlata na Zemlji. Ni veliko prisustvo vode na Zemlji ne može da se objasni, jer je nasuprot zlatu koje je suviše teško, voda suviše isparljiva da bi se zadržala u blizini Sunca tokom navodne kondenzacije planeta. Komete nisu mogle da budu naknadni izvor vode na Zemlji jer sadrže suviše mnogo argona, koga na našoj planeti nema mnogo. Ako nije bilo spore kondenzacije Sunčevog sistema, onda nas nije zaukala gravitacija. Početni impuls zahvaljujući kome sada jurimo brzinom od milion kilometara na sat je morao da nam saopšti neko čija je moć beskonačna. Teško je pokrenuti kompoziciju voza koja se meri u tonama i ima brzinu koja se meri u desetinama kilometara na sat. Zamislimo energiju koja je pokrenula milijarde zvezda i planeta teških bilijarde bilijardi tona, da se kreću brzinom od milion kilometara na sat!

Prostor Kosmosa je ledeni vakum, ispunjen različitim zračenjima pogubnim za živa bića. Letelice i astronautska odela se pažljivo dizajniraju da bi pružili zaštitu od ekstremnih uslova koji vladaju izvan Zemlje. Kada kažemo “izvan Zemlje“, postavlja se pitanje kako je moguće da nam naša planeta pruža kolektivnu zaštitu od svih pogubnih faktora kosmičkog prostora kroz koji se krećemo pomenutim nepojmljivim brzinama? Kao i odela astronauta, naš svemirski brod ima nekoliko zaštitnih slojeva. Nama najbliži sloj je atmosfera. Vazduh koji udišemo obavija Zemlju, kao tanana opna i ne beži zahvaljujuci zemljinoj gravitacionoj sili. Da je Zemlja veličine Meseca, tj. nekoliko puta manja nego što jeste, bila bi nesposobna da zadrži svoju atmosferu i život bi bio nemoguć. Osim što nam omogućava disanje, atmosfera je pokrivač koji nas štiti od kosmičke hladnoće. Ona, zajedno sa okeanima, zadržava toplotu kojom nas Sunce greje. Prostor Sunčevog sistema je ispunjen krhotinama stena, koje s vremena na vreme padaju na Zemlju kao meteoriti. Zahvaljujući gustini atmosfere, velika većina meteorita sagoreva usled trenja sa atmosferom pre nego što stigne do površine Zemlje. Kakvu nam moćnu zaštitu od kosmičkog bombardovanja pruža atmosfera, možemo da se uverimo ako uporedimo površinu Zemlje sa površinom našeg saputnika Meseca. Jedan pogled kroz durbin otkriva da je Mesec prekriven meteorskim kraterima. Mesec i Zemlja su suviše blizu jedno drugome da bi intenzitet bombardovanja Zemlje bio drugaciji. Ali naš kosmički brod ima zaštitu.

Znatno pogubnije od meteorskog bombardovanja je ultraljubičasto Sunčevo zračenje. Osim što nas obasipa toplotom i svetlošcu, Suce nas obasipa i nepoželjnim zračenjima. Zemlja je jedinstvena u poredenju sa svim ostalim planetama Sunčevog sistema po mnogo čemu. Između ostalog i po tome što poseduje zaštitni ozonski omotač koji blokira Sunčevo ultraljubičasto zračenje. Nažalost, različite ljudske aktivnosti su u poslednjih pola veka narušile ozonski zaštitni omotač tako da svi mi postajemo svesni opasnosti kojoj je naš svemirski brod odnedavno postao izložen. Medutim, najopasnije od svih zračenja koja nam dolaze sa Sunca je tzv. Sunčev vetar. To je zračenje sačinjeno od naelektrisanih subatomskih čestica, protona. Ozon i atmosfera su nemoćni da nas zaštite od njega. Medutim, Zemlja ima i treći štit! Zemljino magnetno polje odbija naelektrisane kosmičke čestice, pružajuci nam izuzetno moćan sistem zaštite. U naučno-fantastičnim filmovima, svemirski brodovi često imaju zaštitna polja. Naša planeta ima upravo to u stvarnosti, a ne u mašti!

Sama činjenica da je život na Zemlji moguć je čudo koje je nemoguće objasniti prirodnim uzrocima. Naša planeta je dizajnirana da bude letelica sposobna da podržava život u negostoljubivom Univerzumu. Ali ko je dovoljno moćan da stvori letelicu takve veličine i kompleksnosti? Jedini logičan odgovor koji se nameće jeste: Bog. Upravo je Zemljino magnetno polje jedan od najjačih argumenata da naša planeta nije prirodni objekat nego dizajniran svemirski brod. Izvor magnetnog polja mogu biti ili prirodni magneti ili elektromagneti. Prirodni magneti su namagnetisane stene. Elektro-magneti stvaraju induktivno magnetno polje usled protoka struje. Prirodni magneti gube magnetna svojstva na visokim temperaturama. Jezgro Zemlje je izvor Zemljinog magnetnog polja, ali ono ima temperaturu koja mnogostruko prevazilazi temperaturu na kojoj prirodni magneti gube svoja magnetna svojstva. To znaci da je Zemlja elektro-magnet! U jezgru naše planete kolaju nepojmljivo snažne elektricne struje koje su generator našeg zaštitnog magnetnog polja. Planeta na kojoj živimo je zaista dizajnirani svemirski brod!

SvermirskiBrod

Bili toga svesni ili ne, svi mi se nalazimo na nezamislivoj kosmičkoj odiseji. Postavimo sebi jedno važno pitanje: koga biramo da bude naš admiral? Naše lične ambicije? Političke lidere? Novac? Ili Svemoćno Biće koje jedino zna kuda ovaj svet putuje. Izaberimo Boga. Prihvatimo istinu zapisanu u Bibliji. Stvoritelj našeg svemirskog broda nam se otkriva upravo na njenim prvim stranicama.

 

Tomislav Terzin

(175)

Planeta zemlja je svemirski brod

Biblija i nauka | 0 Comments