Kako reagovati na decje probleme produbljujuci bliskost sa decom

Strategije emocionalnih trenera

Prevela i pripremila: Marija Sunjkic

parenting1

Istrazivanja su pokazala da je cesto kritikovanje, ponizavanje i ismevanje deteta destruktivno za komunikaciju izmedju roditelja i dece kao i decji dozivljaj samih sebe. U laboratoriji/stanu u kojima je Gottman, bracni i porodicni terapeut, posmatrao porodice, roditelji su izrazavali ovakvo ponasanje na razlicite nacine. Naprimer, roditelj bi ponovio sa prezirom decje izjave (dete kaze: “ne secam se te price:, a roditelj kaze: “ne secas se?”). Tokom video igre neki od roditelja su bili previse usmereni na greske koje dete pravi, opterecujuci decu sa kritikom. Drugi bi uzeli igru iz decjih ruku time pokazujuci nedostatak vere u sposobnosti deteta. Mnogi roditelji su na decje izlive gnjeva reagovali tako sto su se smejali ili ih ismevali. Kada su iste porodice tri godine kasnije ucestvovale u istrazivanju njihova deca su imala vise problema u skoli i sa svojim vrsnjacima. Ova deca su imala visi nivo hormona vezanih za stres i cesce su bili bolesni. Izvan laboratorije svakog minuta, dobronamerni roditelji narusavaju decju samouverenost stalnim ispravkama njihovih postupaka, ismevanjem njihovih gresaka i nepotrebnim mesanjem dok dete obavlja i najednostavnije zadatke. Roditelji koji su zaista svesni decjih osecanja nisu skloni da tako postupaju. Deca traze svoj identitet kroz roditelje i skloni su da veruju sta god roditelji kazu o njima. Ako roditelji ponizavaju decu svojim salama, kriticizmom i mesanjem njihova deca im se nece poveriti. A bez poverenja, bliskost je izgubljena, slusanje je otezano, a zajednicko resavanje problema postaje nemoguce. Stoga jedna od vaznih strategija emocionalnih trenera je izbegavanje kritikovanja i ponizavanja dece.

“Podizanje skele” je sledeca tehnika koju je Gottman zapazio kod emocionalnih trenera koji su sa uspehom ucili decu novu aktivnost, u laboratiji je to bila nova video igra. Ovi roditelji bi razgovarali sa decom polako i smireno dajuci im tek toliko informacija da pocnu. Zatim bi cekali da deca urade nesto kako treba i pohvalili ih. Naprimer, otac bi rekao sinu: “Odlicno! Pritiskas dugme u tacno odgovarajuce vreme” umesto da da uopstenu pohvalu kao: “Znas ti kako da igras”. Nakon upucene hvala roditelj bi dao samo malo upustva, a zatim ponavljao prethodne korake, kombinujuci hvalu i uputstva. Ova tehnika je nazvana ‘podizanje skele’ jer roditelji koriste male uspehe da ojacaju samouverenost svoje dece i pomognu im da postignu sledeci nivo. Emocionalni treneri su retko koristili ponizavanje i kriticizam da uce svoju decu. Takodje, oni se nisu mesali preuzimajuci igru od deteta.

Ignorisanje roditeljske agende je jos jedna strategija koju emocionalni treneri koriste. Roditeljske agende su obicno vezane sa promovisanje vaznih vrednosti kao sto su hrabrost, stedljivost, dobrota i disciplina. Jedan roditelj moze videti svoje dete kao lenjo i nedisciplinovano, a drugi kao suvise ozibljno bez spontanosti i humora. Bez obzira na problem, roditeljske agende cine da roditelji pazljivo prate ponasanje deteta pokusavajuci neprestano da prilagode dete ili promene njegovo ponasanje. Kada dodje do konflikta u vezi sa problemima vezanim za roditeljsku agendu, roditelj smatra da je njegova obaveza da ih istakne. Naprimer: ‘Zbog tvoje zaboravnosti opet nisi nahranih macku. Bas si bezosecajan”. Poucavanje i ispravljanje dece je vazna uloga roditelja, ali roditelji treba da budu svesni da ce roditeljska agenda, ako je izrazena bezosecajno, stati na put dobrog odnosa izmedju roditelja i deteta. Roditeljska agenda obicno sprecava roditelje da sa razumevanjem slusaju svoju decu. Kada se to desi, agenda ustvari smanjuje roditeljsku sposobnost da utice na odluke svoje dece. Marija je izrazila svoju brigu za turobnost svog sina Andreja. Ona je zabrinuta da njen 9-o godisnji sin tezi da ‘glumi zrtvu’ i ona brine da to moze uticati na njegove odnose sa drugima. Tako u kratkom razgovoru o konfliktu koji je Andrej imao sa sestrom, Marija ima agendu da nauci Andreja da preuzme licnu odgovornost za slaganje sa svojom sestrom:

“Sta je bilo duso?” pocela je. “Izgledas nekako tuzno.”

“Voleo bih da imam sestru koja je bolja prema meni”, odgovorio je Andrej.

“Pa, da li si ti dobar prema njoj?” odgovorila je Marija.

Mozete zamisliti kako se Andrej osecao kada je cuo ovo pitanje. Tu je mama za koju mu se ucinilo da je zainteresovana za to kako se on oseca. Medjutim, cim se on otvorio ona je pocela sa kriticizmom. Iako je to dobronamerni kriticizam jos uvek je kriticizam.

Sada zamislite kako bi se Andrej osecao da je Marija odgovorila ovako: “Mogu da vidim zasto se ponekad tako osecas”. Takva izjava bi jasno pokazala Andreju da se mama fokusira na njegovu tugu i da je tu da mu pomogne da razluci kakva osecanja ima prema sestri i dodje do resenja. Umesto toga, Marija je bacila krivicu na Andreja i tako ucinila da Andrej postane manje spreman da napravi promene.

Evo jos jednog primera. Majka stize u obdaniste sat vremena kasnije nego obicno da pokupi svog 3-godisnjeg sina. Dete, za koga majka misli da je ‘tvrdoglav’ pocinje da se duri. On odbija da obuce jaknu i krene. Majka moze ukoriti sina za neposlusnost ili zastati da razmisli o dogadjajima koji su prethodili ‘durenju’. Tako ona moze reci: “Danas sam dosla kasnije nego inace, jel da? Vecina tvojih prijatelja je otisla kuci. Da li si se zabrinuo?” Dete, sada kada su uvazena njegova osecanja straha i brige, moze osetiti iznenadno olaksanje i ponuditi mami zagljaj. Borba da se obuce i krene bi bila zavrsena i oni bi bili na putu kuci. Navedeni primer pokazuje da roditelj mogu odloziti razgovor o nedisciplinovanom ponasanju nakon sto razgovoraju o detetovim osecanjima koja su prethodila takvom ponasanju. Da bi se priblizila svom sinu majka mora ignorisati svoju agendu da je njen sin ‘tvrdoglav’. Veoma cesto roditelji se drze svoje agende isticuci da je detetov problem deo neke trajne karakterne mane. Oni krive dete za takvu osobinu ili manu. Andrej je preosetljiv. Rebeka je agresivna. Marko je suvise stidljiv. Sarah je zaboravna. Takvo obelezavanje postaje prepreka empatiji i postaje destruktivno, jer mala deca, nazalost, veruju svojim roditeljima i teze da potvrde roditeljske poglede kao da su bozanska prorocanstva. Nijedan roditelj ne zeli da mu deca odrastu lenja, povucena, agresivna, glupa, zlovoljna ili stidljiva. Medjutim, ne treba da dopuste da te slabosti postanu karakteristike kojima se njihova deca opisuju. Kako izbeci ovako negativno obelezavanje? Odgovor lezi u izbegavanju kritike decjih karakteristika licnosti. Umesto da kazu “Ti si neuredan” roditelji mogu reci “tvoje igracke su rasute po citavoj dnevnoj sobi’. Ili umesto “Ti sporo shvatas ili sporo citas’ mogu reci “ako citas svake veceri po pola sata poceces brze da citas’.

Stvaranje mentalne mape o detetovom svakodnevnom zivotu je strategija emocionalnih trenera koja je prisutna i kod uspesnih bracnih parova. Kada su deca uznemirena, ali ne zele da razgovaraju dobro je znati koje su osobe i dogadjaji znacajni u detetovom zivotu. Na taj nacin, roditelj je bolje opremljen da ispita uzroke detetovih osecanja i pomogne mu da ih identifikuje. Roditelj koji razvija mapu u svom umu zna ko su detetovi najbolji prijatelji, njihova lica, imena i licnosti. On zna za kog nastavnika dete kaze da je dobar ili smesan, a koji ih nervira. Takav roditelj zna detetov dnevni raspored aktivnosti i koji su predmeti koji izazivaju najvise anksioznosti i brige.

Izbegavanje ‘pristajanja uz neprijatelja’ je veoma vazno kada se deca okrenu roditeljima za razumevanje i podrsku. Zamislite naprimer da se debeljuskasta devojcica vratila uznemirena sa plesnog casa jer je nastavnik rekao nesto bezosecajno o njenoj tezini. Ukoliko je majka bezuspesno pokusavala da stavi devojcicu na dietu (roditeljska agenda), ona moze imati zelju da kaze devojcici da je ucitelj u pravu i da joj je i ona govorila da treba da smrsa. Ovo bi ucinilo da se dete oseca kao da je ceo svet protiv nje. Ali ako majka saoseca sa devojcicom rekavsi: “Zao mi je sto ti se to desilo. Sigurno si povredjena i sramota te je.” Ovo bi moglo da privuce devojcicu blize majci i tada bi devojcica vremenom dopustila majci da joj pomogne sa njenim problemom. Sta ako ste vi neprijatelj? Cak i tada roditelj moze izraziti empatiju. Naprimer, dete je ljuto sto je roditelj zbog ocena ukinuo gledanje televizije. Roditelj moze reci: “Razumem zasto si ljut. I ja bi se tako osecao na tvom mestu.”

Poredjenje detetovog iskustva sa slicnim situacijama kod odraslih je tehnika koja je posebno korisna kada roditelj ima teskocu da razume dete. Tako naprimer autori knjige “Braca i sestre bez suparnistva” nude savet roditeljima kako da razumeju ljubomoru deteta prilikom rodjenja brata ili sestre: ‘zamislite vaseg bracnog druga kako dovodi kuci ljubavnika/cu i izjavljuje da cete svi zajedno sretno ziveti od sada’.

Izbegavanje nudjenja ili nametanje resenja za detetove probleme je jos jedna strategija emocionalnih trenera. Koliko je vazna moze se videti iz sledeceg primera razgovora bracnih drugova. Zena dolazi kuci s posla, uznemirena konfliktom na poslu. Njen muz analizira problem i predlaze sta treba da uradi. Ali umesto da se oseti zahvalna za dat savet zena se oseca gore. To je zbog toga sto nije osetila da neko razume kako se tuzno, ljuto i frustrirano oseca. Jedino sto je njen muz pokazo je da problem moze biti jednostavno resen. Na taj nacin, on ili ukazuje da ona nije dovoljno pametna ili da bi trebalo i sama da dodje do resenja. Zamislite koliko bi se bolje zena osecala ako je umesto saveta muz ponudio da joj izmasira vrat ili ledja. I dok masira ledja, jednostavno slusao kako ona opisuje problem i njena osecanja u vezi sa problemom. Nakon toga, ona moze poceti da prica o resenjima i zato sto ima poverenja u svom bracnog druga zapita i njega za savet. Slicno je sa decom kao i sa bracnim drugovima. Predlagati resenja pre nego sto je izrazena empatija je kao gradjenje kuce pre nego sto su postavljeni njeni temelji.

Kao odrasli, mi cesto zaboravljamo kako se deca osecaja. Kada bi pogledali na svet njihovim ocima videli bi smo koliki je naglasak na poslusnosti i koliko malo kontrole mala deca imaju nad svojim zivotom. Neka deca ne mogu da naprave ni najmanje izbore kao sto su izbor odece koju ce obuci, sta ce jesti ili kako ce provesti svoje vreme. Mnogi od njih odrastu bez snaznog osecaja sta vole, a sta ne. Neki od njih nikada ne nauce kako da odlucuju za sebe. Sve to utice na detetovu sposobnost da se ponasa odgovorno. Deci je potrebno da vezbaju moc izbora tako sto su im ponudjene opcije. Oni treba da vide sta ce se desiti ako donesu odluke na osnovu porodicnih vrednosti ili ignorisuci ih. Takve lekcije ponekad mogu biti bolne, ali takve situacije mogu biti prilike za emocionalne trenere da ponude savete. Roditelji treba da budu uvereni da sto ranije dete nauci da izrazi sta voli i donosi mudre odluke, to bolje. Kada dete jednom dosegne mladost, sa uvecanom slobodom i pratecim rizicima, neodgovorno donosenje odluka postaje mnogo opasnije. Pored osecaja odgovornosti, prilike da biraju i odlucuju, izgradjuju samouverenost deteta. Dete ciji roditelji stalno ogranicavaju njegove odluke i izbore cuje poruku: “Ti si ne samo mali nego tvoje zelje i nisu vazne.” Takvo dete moze odrasti i biti poslusno, ali ce imati malo svesti o samom sebi. Decje zelje i izbori im pomazu da razviju svoj identitet.

Poznavanje i vrednovanje decjih snova je posebno vazno kada deca izraze zelju za necim sto je izvan mogucnosti. Naprimer, tinejdzer kaze ocu da bi voleo novi planinski bicikl, ali otac nije siguran da ga moze priustiti. Ako je kao vecina roditelja, prvo sto ce otac osetiti je iritiranost. On ce mozda reci “Kupio sam ti nov trkacki bicikl prosle godine. Ti mislis da sam ja fabrika novca?” Zamislite kako bi bilo kada ti otac za kratko razmisljao o sinovoj zelji i uziveo se u snove deteta. Mozda bi tada odgovorio: “Mislim da znam zasto hoces planinski bicikl. Voleo bi da se vozis po stazama, zar ne? Bilo bi super da i tvoji prijatelji imaju planinske bicikle i da vas mogu sve povesti na kampovanje. Mogli bismo poneti satore i opremu za pecanje….” Zatim otac moze ispitati sta je potrebno da organizuje jedno takvo kampovanje bez ili sa planinskim biciklom. On moze reci sinu da nece moci potrositi novac za bicikl, ali mu moze dati ideje kako moze ustedeti ili zaraditi novac da ga sam kupi. Najvaznije je da tinejdzer zna da ga je otac razumeo i da smatra da su njegove zelje u redu.

Vecina dece ima sesto culo o tome da li njihovi roditelji govore istinu ili ne. Emocionalno poucavanje zahteva vise nego izgovaranje fraza: “Razumem te” ili “I mene bi to naljutilo”. Roditelj moze reci pravu stvar, ali ako je ne izgovara iz srca nece se pribliziti detetu. Stoga, vazno je zaista razumeti dete pre nego sto ce to roditelj reci. Ako ne razume, roditelj moze ponavljati decje izjave i postaviti pitanja da bi bolje shvatio i saosecao sa svojim detetom.

Citanje decje literature je odlican nacin za roditelje i decu da uce o emocijama. Price izgradjuju decji recnik kada govore o osecanjima i ilustruju razlicite nacine na koje ljudi mogu postupiti sa ljutnjom, tugom i strahom. Televizijski program i filmovi takodje mogu podstaci porodicne razgovore. Medjutim, knjige su bolje, jer citalac i slusalac mogu bilo kada da se zaustave i razgovaraju o onome sto se desilo u prici. Mnogi roditelji prekinu da citaju naglas svojoj deci kada ona nauce sama da citaju. Drugi medjutim nastavljaju kroz tinejdzerske godine da citaju sofisticiranu literaturu.

books

Stpljenje je neophodno kod emocionalnog poucavanja. Da bi bili efektivni emocionalni treneri, roditelji moraju dati vreme detetu da izrazi osecanja bez da postanu nestrpljivi. Nemoguce je prihvatiti i vredovati decja osecaja, a u isto vreme zeleti da nestanu. Roditelji takodje treba da znaju da reci nisu uvek potrebne da bi se izrazilo razumevanje. Spremnost roditelja da bude sa detetom dok je tuzno ili uplaseno moze mnogo da govori. Dodir, kao sto je naprimer zagrljaj ili potapsana ledja obicno govori vise od reci kada je dete tuzno ili uplaseno.

Kada su roditelji emocionalno povezani sa decom, postavljanje granica ponasanja dolazi kao rezultat istinske reakcije na decju neposlusnost. Tako deca reaguju na roditeljska osecanja cak i kad nije upotrebljena kazna. Postovanje i bliskost izmedju roditelja i deteta postaje glavni motivator da se postuju pravila. Zato je toliko vazno da se izbegnu ponizavajuci komentari i vredjanje dece. Dete koje je roditelj istukao ili nazvao smotanim, aljkavim I glupim ce biti sklono da se udalji od roditelja, a ne da ga zadovolji.

Kao sto se moze primetiti emocionalno poucavanje nije uvek jednostavno. Zahteva vreme, strpljenje i tehnike koje podsticu roditelje da budu svesni svojih sopstvenih kao i osecanja svoje dece. Iako nisu bez prepreka, iznad pomenute strategije emocionalnih trenera se isplate dugorocno, jer razvijaju blizak odnos poverenja izmedju roditelja i dece, a time i olaksavaju roditeljima da postave granice prihvatljivog ponasanja svoje dece.

Bibliografija

Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuster Paperbacks, 1997.

(63)

Kako reagovati na decje probleme produbljujuci bliskost sa decom

Brak i porodica, Zdrav život | 0 Comments