Tokom prvog svetskog rata Francuska je za potrebe hiljada vojnika uključenih u ratne operacije izdala seriju poštanskih karata pod naslovom «Karte Nade» (Carte de l’Esperance). Bilo je potrebno pojednostaviti kontakte boraca sa njihovim familijama, a isto tako omogućiti jednostavno slanje dopisa do samog fronta. Na primer, samo u čuvenoj bitci kod Verdena gde su francuzi pokušavali da zaustave prodor nemačkih vojnika učestvovalo je više od 500.000 ljudi sa svake strane. Tako se ukazala potreba za uniformnim načinom komuniciranja koje će pojednostaviti dostavljanje date korespondencije. Karte su ličile na današnje razglednice i imale su pored adrese crtež nekog lika iz istorije vezanog za pozitivnu poruku, nečeg što pruža nadu. Zadnja strana je bila rezervisana za dopisivanje. U isto vreme se vojnicima na frontu slala poruka ohrabrenja podsećajući ih da njihovo ratovanje nije uzaludno, već da oni kreću stopama hiljada heroja koji su se borili kako bi uskoro za Francusku nastupili dani nade.
Ako danas pronadjete takve karte kod nekog kolekcionara, gde se njihova vrednost kreće izmedju $20 i $50, zapazićete da su na crtežima neke od najzačajnijih istorijskih figura, počevši sa francuskom revolucijom do početka 20. veka. Tako će na njima biti Ruže d Lil (Rouget de l’Isle), kompozitor Marsejeze, francuske nacionalne himne; zatim Marijana, narodni heroj sa zastavom u ruci koja uzvikuje: «Živela Francuska»; ne smemo zaboraviti i scene iz revolucije gde se narod poziva na otpor; ni lik Jovanke Orleanke, maršala Joffre-a i njima sličnih. Vojnik sa ratišta, pišući pismo voljenim osobama posmatra najbolje, najveće heroje koji pružaju nadu, koji otvaraju put u bolje sutra.
Ipak, razmišljajući malo dublje, shvatamo da «Karte nade» predstavljaju samo jedan skroman pokušaj da se pruži što vrednija perspektiva gradjanima uključenim u strahote ratnih razaranja. I odmah otkrivamo da je takva nada vrlo relativna. Kakvu utehu će slika Jovanke Orleanke pružiti majci koja shvata čitajući pismo svoga sina da je on teško povredjen, ostavši bez obe ruke? Ili zar će pomisao na nekog od narodnih heroja umanjiti osećaj nepravde onih koji su u ratu izgubili po 2 do 3 člana porodice, dok su u isto vreme deca pukovnika i generala ostala zaštićena? Očigledno je da karte nade samo nose takvo ime, bez da one u suštini to i jesu. Nijedan heroj nije u mogućnosti da pruži nadu. Čovek nikada neće biti rešenje za čoveka. Nama je potrebno nešto više od toga. Nama je potrebna stabilnost koju društvo ne može pružiti. Prolaznost naših egzistencija nas diskvalifikuje da budemo uteha za druge.
Dragi čitaoče, prihvatimo Bibliju kao kartu nade, kao knjigu u kojoj se nalazi dragocena istina o Božjoj ljubavi. Otvarajmo redovno njene stranice. Ne dozvolimo da nas ljudi uče lažnom hrišćanstvu. Prihvatimo ono što je dobro, ali kušajući i proveravajući držimo samo ono što je verodostojno. Kako je tužno što ima miliona hrišćana koji nikad u svom životu nisu prišli izvoru života. Sam Isus je rekao: «Pregledajte pisma». Čovek 21. veka za to nema vremena. Po ugledu na Isusa, tražimo istinu kao skupoceno zrno bisera. U toj prelepoj knjizi naći ćemo onoga koji je jedina nada za čoveka. Shvatićemo da je Bog pun ohrabrenja za našu umornu dušu. Dodjimo ka njemu. Tu ćemo naći mir, radost i primiti silu njegovog Duha. Nemojmo odbijati da stupimo u kontakt sa našim stvroriteljem. On nas svakodnevno poziva. Neka reči apostola Pavla duboko odzvanjaju u našem srcu. Živimo i mi u izobilju nade.
To je i poruka teksta apostola Pavla zapisanog u Rimljanima poslanici 15. glavi. On piše hrišćanima u ne baš jednostavnim uslovima, naglašavajući: «A Bog nade da ispuni vas svake radosti i mira u veri, da izobilujete u nadi silom Duha Svetoga.» (st. 13) Takva izjava nas podseća na nekoliko bitnih principa hrišćanskog pogleda na svet:
1) Biblija je «karta nade». Razglednice sa bojnog polja mogu samo privremeno utešiti, dok knjige Biblije pružaju trajno ohrabrenje. Lepota njihovog izlaganja, dubina saveta, blaga istine koja se u njima nalaze čine biblijske spise posebno značajnim. Ali ono što čini tu zbirku inspirisanih tekstova jedinstvenim i nezamenjljivim, i što čovek ne može pronaći na drugom mestu je upravo sila kojom ta stara knjiga menja živote. Oni koji provode vremena sa njom shvataju koliko je njena poruka prodorna i kako su veličanstveno njihova srca usmerena ka pravim vrednostima. Toga su svesni i sami nehrišćani koji su prelistavali njene stranice. Spomenimo Gandija, čuvenog indijskog borca za slobodu i nezavisnost, koji je posle iscrpnog proučavanja osnova hrišćanske vere napisao: «Kada bi hrišćani stvarno živeli u skladu sa učenjem Isusa Hrista, onako kako je to zapisano u Bibliji, čitava Indija bi danas bila hrišćanska zemlja.»
2) Jedino Bog može biti prava nada za čoveka. Vrlo je značajno steći ispravnu sliku o Bogu. On nije samo izazov za filozofe, predmet špekulacija ezoterika ili inspiracija teologa. On je Bog nade. Površno gledanje na njegovu suštinu stvara u nama pogrešne slike o njegovoj strogosti, nefleksibilnosti i čini da sebi uskraćujemo prednosti vezane za druženje sa tako fantastičnim bićem. Ali on nije Bog uništenja, mučenja, Bog osvete. Njegov pogled ljubavi pruža neuništivu nadu ljudskom srcu. S njim uvek postoji mogućnost za novi početak. U njemu se nalazi tajna za otkrivanje perspektiva koje prelaze ograničenosti svakodnevnice. Zahvaljujući snazi koju samo On može pružiti, mi idemo preko granica vidljivosti. Kao što je rekao Džordž Bernard Šo, mi više nismo ljudi koji vide stvari i uzvikuju «Zašto?» Mi se ubrajamo medju one koji vide ono što nikada nije postojalo i koji kažu: «A zašto da ne?»
3) Radost je posledica nade. Pošto smo pronašli izvor prave nade, radost dolazi kao logična posledica otvaranja novih perspektiva za naše postojanje. Radost se ne nalazi u prijatnom okruženju, u zanimljivim televizijskim emisijama, interesantnim knjigama ili skupovima sa puno prijatnog i zdravog humora. Takva radost može biti privlačna, ali je kratkog veka. Postoji ona istinska nada koju niko ne može pomutiti i koja je nebeskog porekla. Apostol Pavle kaže: «A Bog da vas ispuni svake radosti». Što dakle znaci da istinska radost dolazi izvan čovekove duše. Bog ispunja srce radošću. I ne samo to. Bog ne daje po malo radosti kako bi se pronašla neka vrsta uravnoteženosti izmedju bola, patnje i sreće i zadovoljstva. Rezultat Božjeg delovanja je ispunjeno srce, ogromna radost, izobilje intenzivnih trenutaka sreće. Zadovoljstvo života je bez sumnje moguće, ali ne zavisi od čoveka, već proizilazi iz kvalitete njegovog odnosa sa Bogom. Što podrazumeva da čovek može doživeti unutrašnju radost neovisno o uslovima u kojima se nalazi. Na primer, on može finansijski biti u krizi, ili pak doživeti mnogo nepravdi, a još uvek osećati mir u duši i živeti na način koji svima stavlja do znanja da je srećan. Kao što je poznati književnik Maya Endželu (Angelou) napisala u svojoj knjizi «Zašto ptice u kavezu pevaju?». Njen odgovor je: «Ptica u kavezu ne peva zato što je pronašla odgovore na svoja egzistencijalna pitanja. Ona peva zato što voli pesmu.»
4) Mir je takodje Božji poklon. Pravi mir je nedostižan za ljudsku kreativnost. Ni najbolji materijalni uslovi, ni najvredniji položaj u društvu, ni bilo kakva kvalitetna veza ne mogu ispuniti osnovnu potrebu ljudske duše za mirom. Kao što to napominje dobro poznata molitva: «O Gospode, učini me sredstvom tvoga mira. Gde je mržnja da donosim ljubav; gde je uvreda, praštanje; gde je nesloga; jedinstvo; gde je zabluda, istinu; gde je sumnja veru; gde je očaj, nadu; gde je tama, svetlo; gde je žalost, radost. Gospode učini da ne tražim toliko da budem utešen, koliko da tešim; da budem shvaćen, već da druge shvatam; da budem ljubljen, koliko da ljubim. Jer u davanju primamo, i u odricanju samog sebe sebe pronalazimo; u opraštanju se nama prašta, i u umiranju se radjamo za večni život.»
5) Vera je usko povezana sa radošću i mirom. Oči vere su neophodne za uravnotežen čovekov život. Potrebno je tvrdo čekati ono čemu se nadamo, znati u dubini duše da je Bog stvarnost, da je njegov dolazak istina. To ni u kom slučaju ne znači slepo, fanatičko usmerenje bića. Henri Poincare je naglasio: «Postoje dva načina da lako prodjemo kroz život: da verujemo u sve, i da u sve sumnjamo. Oba načina nas oslobadjaju razmišljanja.» Mora se priznati da je čovekov današnji problem više vezan za univerzalnu sumnju, za relativnost svega što se odnosi na njegovo transcendentalno biće. Zato je bitno da izbegnemo sistematsku sumnju i da našu veru baziramo na zdravim, inteligentnim postavkama. Za sigurno to ne znači da ćemo provesti čitav život na distanci, živeći u iluziji neutralnosti. Cezar Rodrigez nas podseća: «Bog je čoveka stavio u svoje prioritete. Nažalost, čovek je Boga stavio kao svoje poslednje rešenje».
6) Izobilje u nadi potvrdjuje da nam je kroz njeno ostvarenje sve darovano. Mi ne posmatramo život maštajući o neostvarljivim snovima. Ne pripadamo osobama neadaptiranim na žalosnu svakodnevnicu. Suprotno od toga, pošto imamo izobilje nade, mi živimo i delujemo sa puno energije. Dajemo svoj maksimum u stvaranju pozitivnog, boljeg sveta. Jer željno očekujemo trenutak kada će Bog uništiti zlo i stvoriti novo nebo i novu zemlju. Izobilje nade zato leži u ponovnom Hristovom dolasku. To je uslišenje čuvene Isusove molitve: «da dodje carstvo tvoje». To je život koji znaci spremanje za bolji svet. U isto vreme radi se o naglašavanju prolaznosti ovog sveta, o bezvrednosti materijalizma. Izobilje nade je bez sumnje najveće bogatstvo ljudske duše.
7) Božanski duh čini čoveka jakim. Kako je prelepo shvatiti da prepreke u našem životu nisu ništa za onoga koji nas je stvorio, koji se brine za naše potrebe i koji je veći od svih problema u životu. Kao što je saznao prorok Zaharija, mi ništa vredno nećemo postići silom ili krepošću, već duhom Božjim. Čitava gora prepreka će prema Božjem obećanju postati kao ravnica. Jer kada Bog preuzme stvari u svoje ruke, mi se nemamo čega bojati.
Dragi čitaoče, prihvatimo Bibliju kao kartu nade, kao knjigu u kojoj se nalazi dragocena istina o Božjoj ljubavi. Otvarajmo redovno njene stranice. Ne dozvolimo da nas ljudi uče lažnom hrišćanstvu. Prihvatimo ono što je dobro, ali kušajući i proveravajući držimo samo ono što je verodostojno. Kako je tužno što ima miliona hrišćana koji nikad u svom životu nisu prišli izvoru života. Sam Isus je rekao: «Pregledajte pisma». Čovek 21. veka za to nema vremena. Po ugledu na Isusa, tražimo istinu kao skupoceno zrno bisera. U toj prelepoj knjizi naći ćemo onoga koji je jedina nada za čoveka. Shvatićemo da je Bog pun ohrabrenja za našu umornu dušu. Dodjimo ka njemu. Tu ćemo naći mir, radost i primiti silu njegovog Duha. Nemojmo odbijati da stupimo u kontakt sa našim stvroriteljem. On nas svakodnevno poziva. Neka reči apostola Pavla duboko odzvanjaju u našem srcu. Živimo i mi u izobilju nade.
(126)